Пролећа 1913. године дошло је до сукоба унутар руководства БСК-а. Наиме, потпредседник клуба Данило Дача Стојановић је пред један дуел „београдских плавих“ и крагујевачке Шумадије, свом некадашњем клубу послао информације о карактеристикама играча и игре БСК-а. Остали чланови управе клуба сазнали су за тај Дачин гаф и искључили га из клуба. Да Дача Стојановић не може без фудбала, показало се врло брзо. У ресторану „Касина“ у Београду, 6. августа 1913. године настао је нови клуб који је понео назив СК Велика Србија. Данило Стојановић је име новом клубу дао у знак сећања на велике успехе војске Краљевине Србије током Балканских ратова. У жељи да створи најбољи српски клуб, Стојановић је под окриље „Велике Србије“ довео неколицину искуснијих, али и младих талентованих играча са подручја Београда. Међу првима, дрес новог клуба понели су Влада Крстић, Миливоје Ивановић, Јосип Фурјановић и Чех Едуард Мифек. Клубу се придружила и неколицина играча Шумадије из Крагујевца, а комплетан погон београдске Славије прекомандован је у нови клуб. За тренера је доведен из Чехословачке познати фудбалер Алојз Лојда Махек који је истовремено био и фудбалер, а врло брзо стигао је још један Чех Венца Петровицки.

Председничку функцију преузео је оснивач Данило Стојановић, док је потпредседник био Момчило Борисављевић. Треба напоменути да је поред председничке функције Данило Дача Стојановић био и први голман екипе.

До своје прве утакмице, клуб је чекао пуних месец дана. Прва утакмица одиграна је 8. септембра 1913. године, а противник је био вечити ривал, екипа БСК-а. И поред пораза у првом одмеравању снага вечитих ривала – 0:2, СК Велика Србија је показала да ће бити достојан противник једном од најбољих српских клубова тог времена. Тим сусретом започела је светла традиција дуела вечитих ривала која је трајала све до 1944. године, када је нестала у вихору рата. Недуго након првог сусрета и првог пораза, остварена је и прва победа, савладана је екипа Српског мача резултатом 3:1.

Одмах по оснивању клуба приступило се и набавци опреме. Пошто у Београду тада није било могуће набавити спортске реквизите, један од фудбалера Јосип Фурјановић отпутовао је у Беч да набави опрему. Вратио се са лоптама, копачкама и два комплета дресова – зеленим и црвеним. У прво време, првотимци су наступали у зеленим, а резервисти у црвеним дресовима. Своју традиционалну црвену боју, клуб је усвојио након I светског рата и преименовања у СК Југославија. Први пут црвену боју клуб је званично понео у мечу против екипе енглеске морнарице – 9:0. Резервна гарнитура дресова најчешће је била плаве боје. Дизајн дресова се често мењао, па је тако клуб некада играо у једнобојним, а некада у пругастим црвено-белим дресовима, али је црвена боја остала заштитни знак клуба.

Почетком септембра 1913. године клуб из сопствених извора почиње изградњу стадиона на локацији некадашњег хиподрома, тик уз игралиште вечитог ривала. Популарно „Тркалиште“ које је до почетка XX века било место окупљања љубитеља коњичког спорта, готово пуну деценију било је напуштено, јер се хиподром 1906. године преселио на Бањицу, на локацију данашњег стадиона Фудбалског клуба Рад, а када је руководство „Бсковаца“ 1911. године започело изградњу свог стадиона, локација је постала стециште свих љубитеља лоптачког спорта. На локацији данашњег Електротехничког факултата, на углу Булевара Краља Александра у Резвелтове улице никао је мали стадион капацитета око 1.000 седећих места. Уместо трибина било је неколико редова дрвених клупа, док се простор за стајање налазио на косом насипу, што је гладаоцима омогућавало несметано посматрање целокупног терена.

Први међународни сусрети:

Иако је београдски, па и српски фудбал тек био у повоју, београдски вечити ривали су у периоду до почетка Великог рата одиграли и своје прве међународне мечеве. Тиме се већ у првим годинама лоптања у Београду показало да вечити ривали не беже од одмеравања снага са екипама које потичу из, у том периоду, далеко развијенијих фудбалских земаља. Пошто је Краљевина Србија географски била усмерена на Аустроугарску монархију, тиме су и први међународни лоптачки сусрети били одиграни са екипама из ове земље.

Популарни „црвени“ који су још увек наступали у дресовима зелене боје такође су гостовали у Аустроугарској. На утакмицама у Темишвару, Араду и Новом Саду одиграли су неколико сусрета чиме су стекли велике симпатије код локалног српског становништва, а остварили су и неколико запаженијих резултата.

Први трофеј и почетак Великог рата:

Године 1914. СК Велика Србија је освојила и свој први трофеј. Освојен је Српски олимпијски куп, а у финалу које је одиграно 11. маја на игралишту Сокола (данашњег БАСК-а) у Кошутњаку савладана је екипа Шумадије из Крагујевца резултатом 3:1. Убрзо након тога започиње и Први светски рат и фудбал у Србији је замро. У периоду од 1914. до 1919. године оба београдска вечита ривала су била распуштена, а стадиони на „Тркалишту“ су били уништени. Стадион СК Велике Србије на углу Булевара Краља Александра и Рузвелотве улице (тадашње Гробљанске) био је прво разорен дејствима непријатељске артиљерије, а затим је окупациона аустроугарска власт претворила игралиште у ораницу и на њој засадила кукуруз.

Београдски фудбал након рата:

Током 1919. године лопта се поново закотрљала и на београдским теренима. Велике промене уследиле су у предратној СК Великој Србији. Нова управа клуба која је обухватала највећи део предратне управе, предвођена Чика Дачом, донела је одлуку о преименовању клуба у СК Југославија. Сматрало се да је у новим условима уједињене државе старо име постало беспредметно и да би чак могло бити и штетно. Аналогно старом имену, које је носило национално-политичко обележје, настало је ново – Југославија.

Евидентан развој београдског фудбала довео је и до првих великих успеха у мечевима са екипама ван територије Београда и Србије. Тако је СК Југославија 1920. године остварила први тријумф неког београдског клуба у Загребу, савладавши ХАШК резултатом 2:0.

Почетак треће деценије XX века доводи до наглог успона СК Југославије. Већ 1921. године „црвени“ крећу у стварање шампионске генерације довођењем голмана Сретена Жујовића и младих нападача Драгана Јовановића и Душана Петковића. Већ наредне године из подмлатка су доведени дефанзивац Милутин Ивковић Милутинац и везиста Стеван Лубурић. Ради што боље припреме, руководство клуба је организовало мечеве са екипама из Чехословачке, Румуније и Мађарске, што је врло брзо дало резултате.

Након трогодишње доминације БСК-а, 1923. године СК Југославија осваја првенство београдског подсавеза, чиме се квалификовала за завршницу првог званичног државног првенства које се играло по куп систему. На првом државном првенству учествовало је шест клубова: СК Југославија Београд, Бачка Суботица, САШК Сарајево, Хајдук Сплит, Грађански Загреб и Илирија Љубљана. „Црвени“ су у четвртфиналу савладали екипу Бачке – 2:1, а и поред пораза у наредној рунди од сарајевског САШК-а (3:4), није било разочарења, јер су сви у клубу били свесни да је створен тим који ће у наредном периоду остварити врхунске резултате.

Већ наредне, 1924. године СК Југославија је остварила највећи дотадашњи успех једног београдског и српског клуба. На другом државном првенсвту „црвени“ су освојили шампионску титулу. Шампионат је поново одигран по куп систему, а у прве две рунде савладани су Славија из Осијека (5:2) и Сомборски СК (5:1). Велико финале одиграно је у Загребу 12. октобра 1924. године, а „црвени“ су резултатом 2:1 савладали сплитски Хајдук. Шампионску генерацију СК Југославије са клупе је предводио Чех Карел Блаха, а екипу су чинили: Драгутин Немеш, Милутин Ивковић, Бранко Петровић, Михаило Начевић, Алојз Махек, Света Марковић, Дамјан Ђурић, Драган Јовановић, Стеван Лубурић, Душан Петковић и Бранислав Секулић.

Наредне 1925. године СК Југославија је поновила успех и стигла до нове шампионске титуле. До одлучујуће борбе стигли су преко Хајдука из Сплита и осијечке Славије. У финалном сусрету који је 5. јула 1925. године поново одржан у Загребу „црвени“ су савладали домаћина, екипу Грађанског из Загреба. Интересантно је напоменути да су сва три меча играчи СК Југославије решили у своју корист резултатом 3:2. Играчки кадар новог, старог шампиона био је исти као и годину дана раније, с`тим да је Дамјана Ђурића заменио Александар Ђорђевић.

У години освајања друге националне титуле, екипа СК Југославије је морала да се сели. Дотадашњи стадион који је изграђен 1913. године, а обновљен и проширен 1919. године, морао је бити срушен због изградње комплекса зграда техничких факултета. Последњу утакмицу на старом стадиону СК Југославија је одиграла против екипе бечког Слована – 3:3. Клуб је за изградњу новог стадиона добио локацију на Топчидерском брду, на месту где се данас налази стадион ФК Црвена звезда. Међутим, за потпуни завршетак радова на новом стадиону клуб је морао да чека пуне две године што је довело до знатно тежег рада и играчи су морали да се сналазе по различитим београдским теренима како би одржавали тренинге. Све то је у значајној мери утицало и на резултате клуб. Ипак, мора се истаћи да и поред слабијих резултата СК Југославија је у нечему предњачила током периода резултатске доминације вечитог ривала. На новом стадиону 22. јуна 1932. године одиграна је прва фудбалска утакмица под светлима рефлектора. Атрактиван ривал, екипа Расинга из Париза је убедљиво савладана резултатом 3:0.

Године 1938. руководство СК Југославије је приступило амбициозном пројекту обнове и проширења стадиона. Стадион је проширен тачно према димензијама Олимпијског стадиона у Берлину и био је предвиђен да прими 50.000 гледалаца. На простору поред стадиона започета је изградња читавог спортског комплекса који је обухватао помоћне терене, бициклистички велодром, стрелиште, базен, тениске терене, терене за рукомет, кошарку и одбојку и дворану за борилачке спортове. У оквиру комплекса била је предвиђена и изградња ресторана и клупског дома. Целокупан пројекат био је готово завршен, а свечано отварање било је заказано за 20. април 1941. године. О томе је опширно, на целој страни, извештавао и дневни лист „Политика“ од 5. априла 1941. године, међутим само дан касније, 6. априла уследио је напад Сила осовине на Краљевину Југославију и до отварања модерног спортског комплекса никада није дошло.

Други светски рат:

Мир на Балкану по традицији кратко траје. Бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године земљу је захватио ратни вихор и дотадашњи национални фудбалски шампионат престаје да егзистира. Ипак, и у окупираној земљи фудбал није замро. Пошто услед ратних збивања нису била дозвољена путовања ван Београда, београдски клубови су се организовали и 1941. године формирали Српски куп, а затим и шампионат Београдског лоптачког подсавеза. Новонастала војно-политичка ситуација у земљи довела је и до неопходности нове промене имена СК Југославије. Окупационим властима име – Југославија није одговарало, па је клуб одмах по окупацији Београда променио име у „СК 1913“, у знак сећања на годину оснивања.

По ослобађању Београда чинило се да ће се све вратити у нормалу и да ће и фудбал кренути путем обнове са тежњом да се што пре врати на оне позиције на којима је био пролећа `41. Међутим, Краљевина је постала земља пролетера, а самим тим све оно што је имало примесе старог, београдског и српског, није одговарало новом поретку. У новој, комунистичкој Југославији и предратни фудбал постао је табу тема. Ишло се чак дотле да је све што је играно пре 1945. године потезом гумице избрисано, а за годину новог почетка узета је управо прва мирнодопска година. Већ од децембра 1944. године нове власти ослобођеног Београда не помињу најтрофејније београдске предратне клубове БСК и СК 1913 по својим именима, већ их називају „плави“ и „црвени“. Почетком `45. и то је одбачено, а 5. маја те године и званично су забрањени сви предратни клубови и то колективно, без помињања поименце. То је учињено прогласом Министарства просвете Демократске Федеративне Југославије – ДФЈ и потписом Митре Митровић-Ђилас, чиме се обзнанило јавности оно што је било познато већ шест месеци раније. Екипе су забрањене уз образложење да су током окупационих година одигравали своје мечеве чиме су учествовали у организовању забаве како окупатору, тако и домаћим издајницима. Нико није узимао у обзир чињеницу да су играчи који су наступали у београдским клубовима у периоду од 1941. до 1945. године често једино у фудбалу видели могућност да прехране себе и своју породицу у вихору рата. Добро је позната и чињеница да су играчи вечитих ривала једном приликом путовали и у Обреновац како би одиграли утакмицу за коју им је обећано да ће добити десет килограма брашна. Уз све то, врло брзо се уочила тежња нових власти да спорт у новој држави буде конципиран према совјетском моделу при чему би спортски клубови били под управљачком нотом или партије, или војске, или полиције.

Овим потезом окончано је тродеценијско егзистирање клуба без којег фудбал у овој земљи ни данас не би био оно што јесте. Да није било београдскох „црвено-белих“, не би било једног Моше Марјановића који је у црвеном дресу начинио и прве фудбалске кораке. Не би било београдског вечитог дербија, као највеће институције српског фудбала, а слободно се може рећи да не би било ни наше Црвене звезде која, хтели то неки да признају или не предтавља природног настављача славне традиције и представља клуб који је након Другог светског рата привукао широке београдске масе које су препознале предратну институцију.

Јасно је да многи данас не могу, или не желе да призанју настављену традицију, али радује чињеница да се стеге (не)информисаности све више губе. Све је више оних који сагледавају чињенице и кроз призму фудбалског ентузијазма са почетка ХХ века, изналазе разлоге данашњег ентузијазма које носе црвено-беле боје. А неке ствари коначно морају бити постављене на своје место. Повратак ономе што стварно јесмо, може и мора бити први корак у коначном и потпуном оздрвављењу онога што највише волимо.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.