Пре него што се кренемо у причу у вези са утакмицом са насловне фотографије, идемо у блиску прошлост, тј. у 2009. годину. Те августовске вечери, Црвена звезда је играла реванш утакмицу квалификација за Лигу Европе против Динама из Тбилисија. Грузијци су победили са 2:0 у првом мечу, али ипак смо сви очекивали пролаз даље иако смо знали да је Звезда у кризи. Почиње утакмице, аутогол, Динамо води, Звезда убрзо поравнава резултат, али негде на пола првог полувремена, гости поново воде. Сео сам на столицу у неверици, уз речи: „Е, сад смо испали“. Између осталих, на утакмици је био и мој отац који је одмах рекао да ту још ништа није решено, и да је „и други Динамо мислио да је све готово, па знамо сви како је прошао“.

Отац ме је и научио да волим Звезду и одрастао сам уз његове приче о вољеном клубу, а једна од његових омиљених прича је била управо о утакмици одиграној на данашњи дан 1978. године. Црвена звезда је тада у првом колу Купа УЕФА дочекала Динамо из Берлина. Иако је Звезда тада углавном лагано пролазила прва кола европских такмичења, у првој утакмици у Берлину се није прославила, поражена је са 5:2. Брзо је противник стигао до 3:0, Шестић и Савић су до полувремена смањила на пристојних 3:2, али је ипак Динамо направио осетну предност пред реванш меч.

Три дана пре тога, Звезда је изгубила у првенству од Борца из Бања Луке, самопоуздање није било баш велико. Ипак, на „Маракани“ у реваншу 50.000 људи. Веровали су сви да Звезда може ипак даље, али, у 12. минуту Ридигер доноси предност Немцима, и та минимална предност остаје до краја полувремена. Динамо има 6:2 укупно, пред последњих 45 минута. „Да ли то значи да је све готово? – Наравно да не, било је потребно само да Звезда одигра као Звезда“, поновио ми је отац више пута ову реченицу, па и данас је понекад изговори поново.

Почиње друго полувреме. У 58. минуту, Душан Савић поравнава резултат. Здравко Боровница који је ушао у другом полувремену, постиже два поготка – 69. и 80. минут. Још корак до пролаза, а до пре двадесетак минута је изгледало као немогуће. Последњи минути утакмице, Благојевић центрира, Шестић је у дуелу са Лауком, немачки фудбалер је лоше зхавтио лопту и спровео је у сопствену мрежу – 4:1, Црвена звезда побеђује и пролази даље. Ова утакмице ће остати упамћена као један од највећих преокрета у историји нашег клуба, и као почетак победничке серије у Купу УЕФА, у коме је Звезда те сезоне стигла до финала, где је играла против Борусије, а то финале, решио је – судија, али то је нека друга прича.

Ето, то би било укратко о овој утакмици, чисто да се подсети на тај дан. И да се часком вратим на први пасус – па, знате сви као је прошао и овај грузијски Динамо. Ма како изгледа ситуација, „потребно је само да Звезда одигра као Звезда“, и чуда су могућа.

Након текста о Звездиним рукометним клубовима, можете прочитати и причу о ватерполо клубовима Црвене звезде. Мушки ватерполо клуб нас је посебно обрадовао претходне две сезоне, освојивши прегршт трофеја, међу којима и титулу првака Европе, а од прошле сезоне (2013/14), Спортско друштво Црвена звезда у свом саставу има и женски ватерполо тим. Поред поменуте титуле шампиона Европе, ватерполисти Црвене звезде су до сада четири пута били прваци државе, освојили су и два Купа Србије, као и Суперкуп Европе. Ватерполо даме су у првој години постојања клуба освојиле „дуплу круну“.

Све је почело 4. марта 1945. године када је ватерполо секција формирана при пливачкој секцији Спортског друштва Црвена звезда. Први руководиоци Секције били су, за пливање др Миодраг Јеремић, за ватерполо др Душан Ђукић, а први тренер Радиша Пантовић. Корени ватероло клуба су били у предратним клубовима „Боб“, „Брђанин“ и „Север“ у којима се више пливало и играло из забаве него из правих спортских побуда, а прошло је доста веремена до раздвајања ватерпола и пливања, односно настанка самосталних клубова (чекало се до 18. децембра 1968. године).

vk_01
Ватероло тим Звезде убрзо након оснивања секције

Црвена звезда је 1946. године освојила прво место у такмичењу Друге лиге, али није успела да у првом покушају дође до елитног ранга. Екипа је те године играла у саставу: Северин Бијелић, Божидар Вуксановић, Иван Гај, Слободан Ђурђевић, Александар Јовановић, Бошко Југовић, Радиша Пантовић, Војислав Пејовић, Миодраг Стоиљковић, Милош Терзић, Јарослав Хицл, Лука Цигановић, Жан Пјер Шаморел. Следеће сезоне, освојено је друго место у друголигашкој конкуренцији, а у трећем покушају, 1948. године, Црвена звезда је предвођена тренером Милом Лучићем (који је и играо за наш тим) успела да се домогне Прве лиге. Ипак, доживљен је неуспех у елитном рангу, што је заједно са недостатком основних услова за нормално функионисање клуба (пре свега обејката за тренирање и сл.), па су пливачи и ватеролисти Звезде донели одлуку да се фузионишу са Фискултурним друштвом „Београд“ и сви пређу у Пливачки (ватерполо) клуб „Север“. Десет година касније (1959. године), Црвена звезда је обновљена преласком чалнова „Севера“ у наш тим.

У трећем покушају, 1962. године, црвено-бели улазе у Прву лигу, пре свега захваљујући Бошку Вуксановићу, некадашњем Звездином капитену који је успео релативно добро да организује стручни штаб. Звезда тада први пут добија јуниорски тим. Након што је једна сезона поново проведена у Другој лиги, Црвена звезда везује неколико узастопних сезона у елитном рангу југословенске лиге које је била једна од најјачих у Европи. 1968. долази до нове кризе која је трајала све до 1973. године, након чега клуб поново проводи три сезоне у Првој лиги. Након поновног таворења у Другим лигама, крајем осамдесетих година прошлог века, црвено-бели постају стабилан прволигаш. Интерсантан податак јесте да је Црвена звезда једини тим који је три узастопне сезоне (1985-87.) играо и Прву, и Другу лигу.

Потребно је додати да је у периоду од 1963. до 1972. године Црвена звезда учествовала и на зимским првенствима Југославије. То такмичење се одржавало уочи летњег првенства које се рачунало као државно. Звезда је овде учествовала са променљивим успехом, а најбољи учинак остварила је 1965. године (3. место). Такође, требало би споменути и Драгана Соломуна који је рекордних 15 сезона наступао за Црвену звезду, а 6 година је био и капитен клуба.

titula_vat
Освајачи прве шампионске титуле

Распад државе избацује наш тим у први план. Из Загреба је стигао Игор Милановић, из Партизана су стигли Милан Тадић и Васо Суботић, разиграо се и Тодор Прлаиновић, из Ријеке је стигао Владимир Вујасиновић, па је тим са Југославом Васовићем и Виктром Јеленићем постао највећи фаворит за титулу. У финалу плеј-офа, црвено-бели су у четири утакмици победили Партизан (прва 15:14 за Звезду, друга 14:12 за Партизан, а онда две убедљиве победе нашег тима – 16:9 и 17:8). Тим који је водио Никола Стаменић освојио је прву титулу у својој историји. Поред поменутих играча, те сезоне за Црвену звезду су наступали и Драгољуб Милошевић, Пино Драгојевић, Драган Добрић, Ратко Пејовић, Дејан Перишић, Никола Рибић, Драган Стругар и Александар Тичић.

Санкције су онемогућиле учешће у међународним такмичењима, па су клуб на крај те сезоне напустили Игор Милановић, Драган Стругар, као и тренер Стаменић. Међутим, предвођени новим тренером, Милорадом Кривокапићем, црвено-бели успевају да одбране титулу. Са изузетком поменутих промена, костур екипе је остао непромењен, а у шампионском тиму су били још и Чедомир Драшковић, Драган Кожул и Александар Ћирић, док у тиму у односу на прошлу сезону није било ни Пина Драгојевића, ни Драгољуба Милошевића.

proslava_tas
Прослава на Ташу након победе над Партизаном и освајања титуле

Након две узастопне титуле, Црвена звезда је поново имала јак тим (појачан и Александром Шапићем), али је изненађујуће изгубила у полуфиналу плеј-офа од Будванске ревијере, а након те сезоне, пре свега због несугласица унутар екипе, тим се разилази. До 2000. године, црвено-бели су забележили три наступа у Купу ЛЕН, али на домаћој сецни су изостали трофеји. Током тих година, између осталих, за Звезду су наступали: Ненад Миланковић, Јован Тадић, Славко Гак, Давор Стоишић, Предраг Дамјанов, Александар Средановић, Марко Савић, Петар Пешић, Саша Новаковић, Милан Ћетковић, Мило Жмукић, Бранко Пековић, Миљан Чоловић, Божидар Дамјановић, Драган Јовановић, Мирослав Крстовић, Балша Николић, Никола Јановић, Борис Жупановић, Урош Гановић, Василије Ћетковић, Милан Вранеш, Александар Илић и Слободан Станковић.

Након распада Србије и Црне Горе, Звезда преживљава агонију, поново су се јавили проблеми са објектима за тренирање, одигравање утакмица итд, па је чак у једном периоду морала да одржава тренинге у Обреновцу. И поред тога, освајана су друга места у националним шампионатима, али се ситуација погоршавала, клуб је доживљавао најтеже тренутке, а онда је свему дошао крај и он је угашен 2008. године. Међутим, убрзо је ревитализован, под именом Црвена звезда вет, а после две сезоне се прикључио Првој „А“ лиги Србије.

Те 2010. године, на чело клуба долазе Виктор Јеленић, Игор Милојевић, Немања Марјан, Горан Јездић и Чедомир Драшковић, и тим креће од нуле са свега неколико десетина малишана на новобеоградском базену. Јеленић је био и тренер првог тима, а у води су тим предводили Савић и Маљковић. Иако то нико није могао да претпостави, почињу полако да се исписују најјсајаније странице у историји ватерполо клуба Црвена звезда. У сезони 2010/11. Црвена звезда заузима треће место у Првој „А“ лиги Србије након тесног пораза у трећој утакмици полуфинала плеј-офа такмичења од Војводине, и долази до полуфинала Купа Србије. Што се тиче следеће сезоне, Савић и Маљковић се селе на тренерску клупу, а екипа предвођена Гојком Пијетловићем и Југославом Васовићем долази до финала домаћег првенства где је после велике борбе поражена од, до тада, годинама неприкосновеног Партизана. Слично је било и у финалу националног купа. Такође, Црвена звезда долази до четвртфинала Еврокупа (бивши Куп ЛЕН), где је поражена од италијанског Посилипа. То је био само увод у најтрофејнију сезону у историји клуба.

Клуб мења име у БВК Црвена звезда, а уочи почетка сезоне 2012/2013 тим је појачан Прлаиновићем, Д. Пијетловићем, Рађеном, Шефиком и Вапенским. Уз староседеоце, оформљен је страшан тим који ће бити све бољи како сезона одмиче. Новооформљени Раднички из Крагујевца је такође формирао јак тим, предвођен Удовичићем, Филиповићем и Бурићем, док је и Партизан имао своје адуте (Соро, Митровић, Мандић), па је све било спремно за старт јаког домаћег првенства након дуго времена.

На завршном турниру Купа Србије, у полуфиналу, Црвена звезда је лако победила Војводину (12:7), док је Партизан у драматичном мечу био бољи од Крагујевчана (11:10). После велике борбе, након продужетака, наш тим је тријумфовао над „вечитим“ ривалом (9:8) и по први пут у својој историји освојио Куп Србије. Стари проблеми се поново јављају, али тим остаје на окупу, и почиње да пружа све боље и боље партије.

Очекивано, у финалу Првенства Србије састали су Црвена звезда и Раднички. Наш тим је имао предност домаћег терена, јер је завршио као првопласирани лигашки део сезоне. У првом мечу, пред препуним Ташмајданом, Црвена звезда је након продужетака победила са 10:9 и повела у серији. Раднички узвраћа ударац, побеђује у Крагујевцу са 9:8. Наш тим поново побеђује на свом терену, овога пута 8:7 и долази на корак од титуле шампиона Србије. Ипак, Крагујевчани се нису предали и победом од 13:9 у Крагујевцу заказују мајсторицу. Таш је поново био препун, и након још једног фантастичног меча, Црвена звезда побеђује са 9:7 и осваја „дуплу круну“, прву у својој историји. Капитен, Андрија Прлаиновић, најбољи ватерполиста света, подигао је пехар уз речи да му је ово најдража титула у каријери. Међутим, трофејни низ још увек није био завршен.

У Лиги шампиона, наш тим је био у групи са највећим фаворитом за освајање титуле, дубровачким Југом, затим Олимпијакосом, Монпељеом и Кројцингленом. Црвена звезда је заузела друго место у овој групи, остваривши пет победа и три пораза (два од Југа), и обезбедила пролаз у осмину финала, где ју је дочекао Егер. Мађарски тим је просто разбијен у Београду (13:6), па је реванш меч представљао чисту формалност. И у четвртфиналу, Црвена звезда се поново сусрела са Мађарима – овога пута са Сегедом. Звезда је и из овог двомеча изашла као победник, и обезбедила пласман на Ф4 на Бањици.

prlainovic_prvak_evrope
Капитен Андрија Прлаиновић

У полуфиналу побеђена је Барселонета (9:5), и заказан дуел са највећим фаворитом такмичења, Југом, који је већ два пута био бољи од нашег тима те сезоне. Међутим, црвено-бели су још једном показали да имају победнички менталитет, и у фантастичном амбијенту победили великог ривала са 8:7 и постали прваци Европе. Денис Шефик је поново маестрално бранио, велика борба се водила у базену, а Марко Аврамовић је два и по минута пре краја меча донео предност нашем тиму, Југ је имао неколико напада за изједначење, а на крају Прлаиновић одузима лопту – и славље је могло да почне. Заувек ће се памтити тим који је те сезоне освојио све: Марко Аврамовић, Борис Вапенски, Марко Драксимовић, Никола Ешкерт, Петар Ивошевић, Михајло Милићевић, Душко Пијетловић, Андрија Прлаиновић, Никола Рађен, Сава Ранђеловић, Виктор Рашовић, Страхиња Рашовић, Ненад Стојчић, Денис Шефик, тренер: Дејан Савић. Председник клуба: Виктор Јеленић. Клуб који је три године раније кренуо од нуле, остварио је оно што многи сањају.

Током прелазног рока, тим напуштају Пијетловић, Стојчић и Ешкерт, а Никола Вукчевић, Џон Ман и Филип Кљајевић појачавају црвено-беле. ЛЕН прави преседан, па, рекло би се не само у ватерполу, већ у спорту генерално, и уводи систем такмичења по коме је наш тим морао у квалификације за Лигу шампиона. Дакле, тим који је постао првак Европе, и уједно освојио титулу у домаћем шампионату – морао је да игра квалификације. Да ствар буде гора, у баражу Црвена звезда је налетала на поново јаку екипу Про Река и након велике борбе, ипак је елиминисана на петерце, тако да није добила прилику да брани титулу. А директан пласман у Лигу шампиона оставрили су и неки клубови, којима, уз дужно поштовање, ту, према квалитету, никако није било место.

У сезони када је Звезда постала првак Европе, Раднички из Крагујевца је освојио Еврокуп, па је било јасно да ће се два српска тима састати у Суперкупу Европе. Наш тим је и ту победио (9:8), и освојио нови трофеј.

sefik
Денис Шефик

Црвена звезда није бранила титулу у Лиги шампиона, али је зато одбранила оба трофеја на домаћој сцени. У финалу Купа Србије, још једном је побеђен Раднички из Крагујевца, и ова утакмица ће се посебно памтити, јер ју је решио голман – Денис Шефик, и то голом уз звук сирене шутем са свог гола – за победу (12:11). У финалу плеј-офа Првенства Србије, поново су се састали Црвена звезда и Раднички, и поново је победник био исти – овога пута са 3:0 у победама. „Дупла круна“ је одбрањена.

На крају сезоне, клуб напушта велики број играча, па би Звезда у следећој сезони требало да наступи са младим тимом, предвођена искусним Денисом Шефиком. И поред свих успеха, клуб је и даље у тешком финансијском положају, и иако је било многих обећања, Звезда још увек нема свој базен.

Остало је још да се истакне да је велики број играча који је наступао за Црвену звезду освајао медаље на Европским и Светским првенствима, као и на Олимписјким играма.

 

 

Као што је већ и напоменуто, од сезоне 2013/14, у саставу Спортског друштва Црвена звезда је и женски ватерполо клуб. У премиијерној сезони, црвено-беле су освојиле друго место у лигашком делу првенства из екипе Сенте која је важила за главног фавортита за титулу. Међутим, на страту финалне серије, Црвена звезда одмах прави „брејк“ (11:10), који потврђују на свом терену убедљивом победом (13:6), и долазе на корак од титуле. Сента добија тречи меч (8:4), али, црвено-беле побеђују у четвртом мечу (13:8) и освајају титули шампиона Србије. Пре тога, у финалу Купа Србије, убедљиво је побеђен Партизан (8:2), па је већ у првој сезони освојена „дупла круна“.

За Звезду су наступале: Александровић, Миловановић, Пантовић, Ћоровић, Илић, Дујовић Симић, Мандић, Ђорђевић, Марковић, Ивковић, Јаковљевић, Ружић, Бијелић, тренер: Брадић.

zvk_01
Звездине ватерполо даме

 

Напомена: Добар део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је екипа првака Европе из 2013. године.

 

Урбана легенда, која би могла понети наслов „Цигла по цигла – Маракана“, препричава се деценијама. У темељ и зидове Маракане, у које су навијачи узидали цигле које су куповали и доносили на стадион нису уткани само ти неопходни бетонски правоугаоници и везиво којим су лепљени једно за друго. Уткано је нешто много више. Уткан је ентузијазам, уткана је љубав, уткан је инат, уткано је нешто необјашњиво, што је навело на десетине хиљада људи да оде и купи ту фамозну циглу, коју ће касније однети на Топчидер и, можда је и несвесно, тада угради у здање на којем ће бити исписана историју. У здање које ће донети много радости и патње, много љубимаца (и неколико издајника), много тренутака који ће се препричавати деценијама и генерацијама касније.

И ако сумњамо у веродостојност поменуте урбане легенде, која на један непоновљив и невероватан начин показује однос који се зове исто као и однос према породици, девојци, жени – љубав, а који се опет не може лако објаснити, оно у шта се не сумња јесу догађаји и емоције који су остали између четири зида Маракане. Прошле године прославила је пола века, ове године је кренула у другу половину, а оно што се између та четири зида који је ограничавају догађало за то време – остаје упамћено и записано. У аналима, у историјама, монографијама и – у срцима људи који су ту историју писали.

Од првог меча, против Ријеке, од поготка, тада пионира, касније и првотимца, Трифуна Михајловића, преко сениорског првенца, Душана Маравића, преко историјских мечева, са великанима, до тужних дана, који и данас некако непомично трају око Црвене звезде, Маракана је ту. Непомерљива, недодирљива. У њој и данас нека нова деца почињу своје каријере, на њеној трави и данас се постижу голови за тв шпице, на њеним трибинама и данас се оре песме посвећене феномену названом „Црвена звезда“. И данас се на њима тугује и плаче, пева и весели, псује и нервира. И све то буде и прође. Нешто се и заборави. Остају након свега само Црвена звезда и Маракана. То је нераздвојив спој. Ако би нестало једно, не би било ни другог.

И биће тако још дуго. Некада, у срећна времена, упамтила је она и 110 000 душа против Ференцвароша, и бацање на колена Реала, Барселоне, Арсенала, Бајерна, Милана, Фиорентине, Манчестера, Ливерпула, Бенфике, Панатинакоса. Памтила је мајсторије Џајића, Шекуларца, Стојковића, Петровића, Савићевића, Просинечког, Огњеновића, одбране Дујковића, Кајганића, Стојановића, Милојевића, голове Панчева, Савића, Костића, Филиповића, Пјановића, Жигића, елеганцију Белодедића, Богићевића, Буњевчевића, Петковића… Памти и поразе од оних који су раније долазили у њено крило да приме што мање голова.

И када се све то стави на папир, када се све сабере и одузме, када се подвуче црта, остаје једна громада. Остаје симбол, стециште историјских догађаја, појам, институција, наша кућа. Остаје дом Црвене звезде. Дом који су многи покушавали да сруше, али нису успели. Нити ће. Не могу милиони дуга, све чешће незнање неких играча који су случајно понели славни црвено-бели дрес, кризе, да помуте њену славу. Нити искључења струје због дуговања могу да учине да њен ореол светли мање него што је светлео те 1963, 1975, 1979, 1987, 1991…

Јер, Маракана је наш дом. Дом који ће увек имати оне који ће је бранити. Као што су је бранили они који су донели прве цигле, као што ју је отворио Лаза Петровић из Лознице, који је преноћио испред њега како би ушао на први меч одигран на њеном тепиху, као што су јој доносили славу они који су на њој играли утакмице које су од Црвене звезде направили вечитог великана светског фудбала.

Јер си Маракана. Јер си наша кућа.

Срећан ти рођендан, кућо!

Форма је пролазна, класа је вечна.

Капитен је лидер на терену, продужена рука тренера, неко ко мења ток утакмице, вуче саиграче напред и има јак утицај на свој тим. Капитен је ауторитет. Неко ко представља клуб. Широм света навијачи са безграничним поштовањем гледају у капитена свог клуба као у Бога, а раније је бити капитен Црвене звезде значило бити култна личност, била је већа част и достигнуће него освојити трофеј. У последње време у Црвеној звезди ништа не фукционише, ништа се не зна, нико не одговара, па 5 милиона тренера пљује по сваком, и по капитену. Док трибина има већи утицај него раније капитен, па може да тера и пљује по сваком, а да већина, као по „дифолту“, не размишљајући усвоји и слепо крене по истом. Oсвојена титула је „поништена и обезвређена избацивањем из Европе“, али Црвена звезда је доживела елементарни пораз на старту прошле сезоне.

И суштинску и теоријску дефиницију капитена, као и веру да у нашем, милом клубу има наде и позитивности, показао нам је Ненад Милијаш. Неправедно и сурово испљуван због промашеног пенала против Черномореца, а затим и пољуљано самопоуздање које је проузроковало игре, које су испод његовог нивоа су довеле до коментара да „није требало да се враћа“, „да је најгори“ и остали коментари нервозних, исцрпљених и фрустрираних навијача, којима у очима видите само пехар намењен шампиону Србије. До тог пехара постоји пут. Нико није веровао да је Ненад Милијаш тај који ће асфалтирати деонице и превозити екипу деоницу по деоницу до тог циља. А познато је када вас у Србији узму на зуб или када вас навијачи Црвене звезде „узму на зуб“, оно што никада не бисте помислили или рекли постаје нормално, па су псовке и вређања саставни део целокупне мржње. Био је жртва искаљеног беса нереалних очекивања, наде и жеље, свега онога што се скупило за седам кошмарних година које као да немају крај. Донео је пехар, повукао се на одмор, а онда вратио у клуб без говора да ли иде или не, да покаже ко је капитен. Њега нико није молио ништа, нити је прављена фама око њема да ли ће остати или не, он је показао да је истинита фраза која каже да не знате шта имате и губите, док то не изгубите.

Nenad MilijasМожда зато што није плакао после победа или пораза, нису излазиле на видело слике из детињства са Звездиним шалом, Милијаш није био довољно цењен, јер је Звездина публика посебно осетљива на такве емоције. Зна како је бити Звездаш. Од 17. јануара 2006.године када је крунисао сан или и раније када је још у родном Земуну показивао о каквом се велемајстору ради. Зато је дечијим радовањем после голова у дербију и на терену показивао и прихватио улогу дискретног хероја. О томе говори и да су стидљиво, на крају сезоне тек излазиле на видело ствари без којих Црвена звезда не би била у могућности да подигне трофеј. Ненад Милијаш је плаћао судије на припремама, куповао храну, позајмљивао новац саиграчима две године и ћутао о томе, као што је и ћутао на критике и причао на терену, постизао голове и утабао пут до трона. Као што су ћутали сви од утакмице против Радничког из Ниша, а после нове мајсторије против Јагодине и они старији навијачи који су са децом гледали Богове који су ходали земљом а ми их зовемо Пикси, Дејо, Роби, Дарко, Дика.. или оне раније Шеки, Пижон, Дуле, Џаја… су устали и у глас говорили када су излазили са стадиона – „ Зна Милијаш, пусти то, је лси видео како је проиграо малог Лазовића, а гол ни Нојер не брани“.  И нови селектор репрезентације Србије, Дик Адвокат, је видео гол против Јагодине. Имао је шта да види и упише у свој нотес.

Са дужним поштовањем, али са „мање помпе“, исто оно што је урадио Милош Нинковић, урадио је и Ненад Милијаш годину дана раније. Селективно памћење и трауматично испадање од Бордоа су учиниле да то заборавимо. За то време, капитен је био капитен. Оног тренутка када је МЦЗ први објавио вест о повратку Ненада Милијаша, сервер није издржао навалу навијача Црвене звезде широм света, по јачини налета равној оној навали из 1989. Три године раније, у зиму 2009. године, када је Црвена звезда већ била у поодмаклом апокалиптичном стању, а играче избацивали на улицу из станова, Милијашу је истицао уговор а имао је веома лепу понуду немачког Волфсбурга, који је управо те сезоне трио фантастико предвођен „Дијамантом“ – Мисимовић, Џеко&Графите – водио до шампионске титуле у Бундеслиги под палицом Феликса Магата. Није прихватио понуду немачких „Вукова“, већ је продужио уговор да би Црвена звезда шест месеци касније зарадила 3 милиона евра од енглеских „Вукова“, после 23 гола и сезоне у којој је сам улазак у просторије клуба у Љутице Богдана говорио о свему. Заборављене су и две дупле круне, голови у дербију, гол Бајерну који је његова етикета и све оно што је од 17.јануара 2006. године када је дошао из Земуна даривао црвено-белима. У каријери је тресао мреже и Арсенала, Манчестер Јунајтеда и Манчестер Ситија, Француске… којима данашњи играчи могу само ако контролишу џојстике на сони плејстејшну играјући популарни PES.

Девет голова и десет асистенција у сезони 2012/13, у којој је уз Дарка Лазовића био једини покретач тима који је безглаво јурио ка титули шампиона као болид формуле1, чији нам се трк дебело и двоструко обио о главу и 8 голова и 10 асистенција у прошлој сезони су само део статистике за поједине и заиста не показују колико заправо значи. Ни 3 гола и једна асистенција из два кола нове сезоне и две победе на старту које Црвена звезда није забележила од ере Душана Бајевића. Не показују његов заштитни знак, голове из слободних удараца на Врачару против Рада, после победе у дербију, у Новом Пазару и Ужицу. Онда када смо калкулисали колико нас дели од циља као при тикету у кладионици или када бројимо ситниш на ужини, Ненад Милијаш је био тај који је био генерал наших битака. Онај који је излазио са траком на руци испред свих и водио војску у победе, као Максимус.

Због једног промашеног пенала, тада другог у каријери, је извиждан и олако су „судије“ дале себи за право да пљују по капитену. А управо му то и замерају, да је препустио другима да шутирају пенале уместо њега. Уследиле су кафанске приче, тако уобичајене за наш менталитет, које су поједини медији оберучке прихватили, у којима Звезда лети када он није на терену, а чињенице су тотално супротне и доказане у претходним сусретима – када на терену нема Милијаша, Звездина игра се своди на неке од показних вежби ђацима првацима, прићи првом до себе и додати му лопту и то понављати док се не увежба. Превелика очекивања од њега су довела до тога да је и погрешан пас кобан и да је „стар“ играч ако не асистира, не постигне гол, не уради нешто запажено, што иде у прилог томе на шта нас је навикао у свом првом боравку у клубу. Само у Србији је играч са 30 година стар, а са 17 млад. Свуда постоје добри и лоши играчи, а не стари и млади. Ненад Милијаш има своје неоспорне квалитете, али и оно најбитније – елементарно васпитање и праву љубав према клубу, која је толико пута понављана и ижвакана у свакодневном говору, да је изгубила смисао. Ненад Милијаш није тркач. Ни у репрезентацији Србије није трчао, али је савршено испуњавао свој задатак. Најтежи период у каријери је капитен пребродио и на крају победио. Подигао трофеј у тренутку када клуб нема средстава да обезбеди ни конфете, материјал за прославу. Замислите да Ћавија и Иниесту или Џерарда пљују после периода лоше игре и промашеног пенала. Стивен Џерард је одузео свој сан, сан навијача Ливерпула, који су живели само за тај један дан, када ће коначно постати шампиони Енглеске. За дан када ће њихов Steve Gподићи трофеј у фацу најљућим и богатијим ривалима, који као лешинари опседају око плена, свађајући се и ратовајући новцем око боље пол позиције. У сезони када су сви стали иза њих и сви заједно гурали ка истом циљу. Веровањем. Једно су рекли само – „теже би нам било да то није био Џерард“.За неке можда компарација није на месту, иако су поменута тројица сваки минут каријере провели у Барселони и Ливерпулу, али поента и суштина се не мењају, као ни форма и класа. Ненад Милијаш би у јануару 2015. године забележио шесту годину у клубу, од којих је три и по године капитен. Шест утакмица га дели од 200 утакмица за клуб, у временима када се после једне добре сезоне мења клуб а заклиње на верност онима који су најбогатији. Постигао је преко 66 голова и 13 голова га дели од места међу 10 најбољих стрелаца у историји једне Црвене звезде. Доносио је победе и трофеје. Заслужио је безрезервно и безусловно поштовање и подршку. Оно што не кошта, а он је зарадио код свих нас. То је најскупље.

milijasИ када се после освојене титуле причало о свему, само не о њој, када је истина у виду избацивања из Европе покуцала на врата, а ми се крили иза истих и причали – „Ми смо Звезда, то је немогуће!“, када су они најодговорнији и најзадуженији у клубу играли стони тенис, пребацивањем одговорности као лоптице, када се већина играча, оправдано, плашила за себе и одлучила за корак према излазу, једини који је ћутао и није доводио у питање останак је погодите ко? Капитен. Отишао је на одмор, вратио се и појавио се на прозивци новом тренеру и самом бившем капитену и повео неки нови тим ка непознатом. Исти онај генерал који је први испред свих водио тим ка титули. Који је подигао пехар, јер је он исти тај пехар учинио могућим и стварним. А и њему се много дугује. Не само уговором предвиђене зараде које премашују 500.000 евра, већ много тога. Капитен Црвене звезде не може да буде свако, иако је ситуација таква каква је па се неке одлуке и ствари олако схватају и раде зарад нечијих интереса. Бити капитен Црвене звезде је институција, бреме, притисак за највеће и највеће признање у каријери било ког играча, независно од времена које једе све пред собом. А оно пљување и терање против Черномореца нека нам је на част и образ. А на оне претње и пљување по уредницима овог портала када су бранили капитена јер се нису сложили са општом хистеријом и манијом која је привукла неке клинце који су се родили када је Милијаш почео да игра фудбал, одговори су голови капитена.

Ненад Милијаш нас је научио много чему и ономе да је тишина најбоља и да ако немаш шта да кажеш и немаш шта да покажеш, не прекидај тишину. Али је учинио стварним и ону стару, коју навијачи Ливерпула уместо трофеја у фацу поносно показују осталима, а која се преко уредника портала данас одомаћила и код навијача Црвене звезде због њега – Форма је пролазна, класа је вечна! Зато је и капитен и десетка.

Хвала, Мики. Ти си наш капитен. #10

У тексту су изражене истините чињенице и не служи за стварање фаме која се створила око појединих играча. Текст је написан да будуће генерације знају ко је и како треба да изгледа капитен Црвене звезде, јер имамо прилику да после дужег времена издвојимо играча са којим можемо да се поносимои због којег се долази на стадион.

На данашњи дан 1984. године, убедљивом победом против Партизана, Црвена звезда је освојила „YU турнир“, који је познат и под називом „Турнир велике четворке“, с обзиром да су учествовала четири најбоља тима из старе Југославије. Играо је свако са сваким (једнокружно), с тим што се прво коло играло у Сплиту, друго у Загребу, а треће у Београду. Турнир је трајао од 4. до 12. августа, а Звезда је наступила без петорице играча који су наступали за репрезентацију на Олимпијади у Лос Анђелесу (Ивковић, Николић, Елзнер, М. Ђуровски, Мркела).

У првом колу турнира, наш тим је био бољи од Хајдука (3:1). Пред око 15.000 гледалаца, голове за наш тим постигли су Халиловић (2) и Бошко Ђуровски, док је Златко Вујовић био стрелац за домаћина. Црвена звезда је потом победила Динамо у Заагребу са 2:1, головима Шестића и Халиловића, док је гол за Загрепчане постигао Бишкуп, а утакмици је присустовало око 25.000 гледалаца. У Београду, у трећем колу, Хајдук је победио Динамо са 2:1, а у последњој утакмици турнира, Црвена звезда је декласирала „вечитог ривала“ са 4:0 головима Банковића (2), Халиловића и Јањанина. Око 20.000 гледалаца је било на овој утакмици, после које је побединички пехар уручен капитену Звезде, Милошу Шестићу.

У наставку су дати резулати свих мечева одиграних на овом турниру, као и коначан пласман тимова:

I коло, Сплит:

4. VIII: Динамо – Партизан                         3:0 (2:0)

5. VIII: Хајдук – Црвена звезда                  1:3 (0:2)

II коло, Загреб:

8. VIII: Динамо – Црвена звезда                1:2 (1:1)

9. VIII: Хадук – Партизан                           2:4 (0:2)

III коло, Београд:

11. VIII: Хајдук – Динамо                           2:1 (1:0)

12. VIII: Црвена звезда – Партизан         4:0 (1:0)

Коначна табела

  1. Црвена звезда           3          3          0          0          9:2       6
  2. Динамо                       3          1          0          2          5:4       2
  3. Хајдук                         3          1          0          2          5:8       2
  4. Партизан                   3          1          0          2          4:9       2

Најбољи стрелац турнира био је нападач Звезде, Халиловић са 4 поготка, а он је уједно проглашен и за најбољег играча турнира. Најбољи голман је такође био из редова нашег тима (Живан Љуковчан), док је фер-плеј титула припала Динаму.

Некада су „вечити ривали“ играли и пријатељске утакмице, а један такав меч је одигран на данашњи дан 1978. године. Наш тим је победио са 1:0, а одлучујући погодак је постигао Владимир Петровић Пижон, који се просто поиграо са одбраном Партизана. У наставку можете прочитати како је описан тај гол у тадашњим новинама, као и погледати исечке из истих:

„Била је то права гозба за очи. Велемајстор је постигао велемајсторски гол. Владимир Петровић, тај данас без сумње најбољи фудбалер Црвене звезде, добио је дубинску лопту, силовито кренуо ка голу Партизана, и када му је Борота кренуо у сусрет, уследила је чудесна варка и голман Партизана је био избачен из игре (први снимак). Петровић је наставио да се поиграва, Борота немоћно лежи на трави, а Ђуровић је кренуо не би ли га зауставио (други снимак). То му није пошло за руком, и Петровић је поред њега и Бороте погодио циљ (трећи снимак).“

Petrovic_01

Petrovic_02

Petrovic_03

Овој утакмици је присуствовало око 90.000 гледалаца.

Иначе, Црвена звезда и Партизан су у историји одиграли 54 пријатељске утакмице у фудбалу и у том сегменту је бољи наш тим који је остварио 25 победа. Девет утакмица је завршено нерешено, уз 20 победа Партизана, а гол-разлика је 103:88 у корист Црвене звезде.

Адмирал је највеће признање у ратној морнарици, пандан чину генерала у војсци или ваздухопловству. Јасно је да то не може бити свако. У спорту постоје само два, у кошарци. Један је велики Адмирал Робинсон Сан Антонио Спарса, други је Адмирал Нелсон. Не, није Хорацио Нелсон, понос Британског краљевства и херој Наполеонових борби и ере, него Адмирал ДеМаркус Нелсон Црвене звезде.

Колико ће кошаркашком клубу Црвена звезда недостајати њен Адмирал, вођа, мозак и лидер на терену тек ће се показати у наредној сезони, управо када је опште мишљење да је Топ16 Евролиге на дохват руке. Докле ће Звездин брод пловити без њега, видећемо. Тешко је рећи да није најбољи кошаркаш Црвене звезде, али свакако је био најважнији. А као такав заслужио је трансфер у неку кошаркашку и евролигашку институцију попут Панатанаикоса; где може доказати класу кошакашким познаваоцима. Ко је ДеМаркус Нелсон? Знамо, Адмирал. Али, нека чињенице говоре о „Анђеоским крилима“ и најбољем изданку једног Дјука.

Дјук? Студирати на Дјуку је престиж у Америци, а учити у њиховом кошаркашком систему је симбол. Један Мајк Крижевски је већ у другој години средње школе регрутовао ДеМаркуса. Податак да је Калифорнија дала неке од највећих звезда прошлости и данашњице НБА лиге и да нико од њих није дао више поена током школовања од Нелсона довољно говори 3.500 поена за четири године, испод 30 ретко кад. Ако на то додамо да је проглашен најбољим дефанзивцем у последњој години колеџа, цело школовање у врху, онда је све комплетно. Многи ће рећи да његове шутерске способности нису упознали у Арени, Пиониру, широм Србије и Европе, али ево једно питање – када се ломила утакмица и када су се освојила оба трофеја, ко је био МВП и да ли је Нелсон промашио? Присетите се. И опет био други стрелац тима. Против Цибоне у полуфиналу АБА лиге је за 4 секунде постигао 6 поена, али и Адмирали су људи. Увек је погађао када је требало, рука није дрхтала.

У Звезди је био све по потреби. Мозак, лидер, асистент, некад и стрелац. Без подршке. И нама је опет мало, па ћемо памтити клизање против Макабија, када је Шилб био удвојен, а остали сакривени. Није играо за личну статистику, па и пас ка Блажичу уместо продора, најбољег продора и контакт игре у региону, у последњим секундама агоније прошлог првенства је био по дифолту.

Да резимирамо – најбољи играч и стрелац у историји Дјука, најбољи дефанзивац АЦЦ, најбоља постава Еврокупа, најбоља постава АБА лиге, МВП Купа Радивоја Кораћа, МВП недеље/кола Евролиге. Фале трофеји у овом набрајању, који су изостали када су прихваћени паника и шизофренија, завладала хистерија и почела брига о плачу белог медведа српске кошарке, оне ноћи када је једна „особа“ успела да обезвреди српску кошарку у борби комплекса и доказивања „часова љубави“, а Милутинов обрише паркет Пионира. Стиче се утисак да се више плаче од Нелсонове одбране, него од дављења.

Хвала на свакој утакмици (130), на сваком кошу (1352), асистенцији, скоку, ухваћеној лопти, закуцавању, минуту на паркету. Хвала за две предивне године. Да ли је неко бољи и атрактивнији на паркету могао да заузме твоје место? Вероватно. Али, комплетнији и лојалнији, нико. Ти имаш своје место међу навијачима Црвене звезде и у њеној историји.

Адмирале Ди, стараћемо се! Салутирамо до поновног виђења!

Након приче о некадашњем аутомобилском клубу, као и женском и мушком одбојкашком клубу, можете прочитати и о развоју Звездиних рукометних клубова. Мушки рукометни клуб заузима значајно место међу клубовима нашег спортског друштва. У досадашњој историји био је девет пута шампион државе и освојио четири национална купа, а забележено је и учешће у полуфиналу Купа победника купова у сезони 1995/96. Црвена звезда у свом саставу има и женски рукометни тим који је током своје историје забележио једно учешће у европским такмичењима.

 

У јесен 1948. године у Градском одбору Фискултурног савеза је постигнут договор да се при београдским спортским друштвима формирају рукометне секције. 1. октобра исте године организована је и рукометна секција Црвене звезде, чији је вођа био Мирослав Павловић, а њени играчи су били гимназијалци. Током 1948. и 1949. године одржанао је Првенство Београда по једноструком бод-систему, а на Првенство Србије отишле су две првопласиране екипе, међу којима је био и наш тим, који је првенство завршио на вицешампионској позицији. Рукометни клуб Црвена звезде је 1949. конституисан на иницијативу ученика Друге и Седме мушке београдске гиманзије. Крајем исте године, формиран је и Рукометни савез Србије, у чијем руководству су били и представници Звезде.

До 1952. године у Југославији се играо искључиво велики рукомет, прво првенство у малом (данашњем) рукомету одржано је годину дана касније. Рукометни савез Југосалвије је био против новина за које се залагала Црвена звезда (промена димензије терена, смањења броја играча са 11 на 7, измене у правилима игре). Поред многих притисака, није се одступило, а убрзо је мали рукомет „победио“, и показало се да је наш клуб био у праву када се залагао да се рукомет прилагоди савременим токовима и техничким методама по којима се у Европи већ увелико радило.

mrk_02
Богдан Цвијетић

Наш тим осваја четврто место на Савезном турниру у Загребу 1954, а већ следеће сезоне долази до шампионске титуле. Било је ту и мало среће, јер су са завршног турнира одустале две загребачке екипе (Првомајска и Загреб). У Београду савладана је екипа Младе Босне у два меча, и то убедљиво (17:6 и 11:4) и Црвена звезда је постала шампион државе први пут у својој историји. Следеће сезоне, титула је одбрањена, а придодат је и Куп Југославије, чиме је Црвена звезда постала прва екипа која је у Југославији освојила „дуплу круну“. У овој трофејној генерацији, Звездине боје су бранили: Милан Првуловић, Ђорђе Вучинић, Богдан Цвијетић, Томислав Рагуш, Никола Вучковић, Владимир Милић, Александар Димитрић, Светислав Станкић, Михајло Марковић, Никола Вучинић. У то време, репрезенатцију Југославије је безмало чинио комплетан састав Звезде. У тој генерацији се посебно истицао Богдан Цвијетић, који је био један од најбољих рукометаша свог времена, а проглашен је рукометним Шекуларцем, тј. да је „Боца Цвијетић у рукомету оно што је Шеки у фудбалу – мајстор финте“.

На поменутом првенству 1956. године, Црвена звезда је победила Младост, Работнички и Младу Босну, а руководство Младе Босне је уложило жалбу због материјалне повреде правила: сматрали су да су судије признале један њихов нерегуларан гол! Циљ је био да се утакмица понови, и одигра нова, како би добили нову шансу да победе наш тим. Жалба је прихваћена, а меч поништен. Иако исцрпљени претходним тешким сусретима, рукометаши Звезде су ипак морали да одиграју још једну утакмицу, у којој су пет минута пре краја губили са три гола разлике, али су успели да изједначе, а у последњим секундама, Звездин голман, Иво Лупис, брани седмерац, и наш тим осваја шампионску титулу.

mrk_03
Јовица Цветковић

Међутим, након ових успеха, екипа почиње да се распада, јер већина асова напушта Београд. Звезда је тако 1958. била друга, 1959. пета, 1960. трећа, 1961. седма… Почела је рукометна клетва, наш тим је наредни трофеј чекао 39 година, иако током тог периода у тиму имао бројне асове, имеђу осталих: Милана Лазаревића (један од главних играча репрезентације на Олимпијади у Минхену 1972. када се Југославија окитила златном медаљом), Бранислава Покрајца, Петрита Фејзулу, Јовицу Цветковића, Милана Калину, Андрију Бањанина, Ненада Перуничића, Свету Ћерамилца… Имала је Звезда врхунске играче, али су трофеји упорно измицали. Примера ради, у сезони 1982/83. Црвена звезда је била на прагу трофеја, од славља је делила само једна утакмица, против Слоге у Добоју у којој је победа доносила титулу. Међутим, наш тим је на крају постао вицешампион, због слабије гол-разлике у односу на шабачку Металопластику (исти број бодова на крају, с тим што је наш тим имао +53, а Металопластика +73 гол-разлику). Металопластика је тих година била неприкосновена у СФРЈ лиги, а два пута је била и шампион Европе. Иначе, СФРЈ рукометна лига је била једна од најјачих у Европи, најуспешнији клуб је био Партизан из Бјеловара са 9 трофеја, док су Металопластика и Борац из Бања Луке 7 пута били победници. Загреб је освојио шест трофеја, а Првомајска (Медвешчак) 4. Шеста по успешности је била Црвена звезда са две титуле. По једну титулу освојили Млада Босна (Жељезничар), Црвенка, зрењанински Пролетер и љубљански Слован Колинска.

mrk_04
Жикица Милосављевић

Тек деведестих година прошлог века, Црвена звезда долази до нових трофеја. Почело је изгубљеним финалом у „Пиониру“ 1993. када су секунде делиле од победе у мајсторици против београдског Партизана, али, нажалост, то генерација предвођена Бутулијом, Ненадом Перуничићем, Александром Кнежевићем, Шкрбићем, Перићем није успела. Након овог пораза, многи првотимци одлазе из клуба, а почиње да се прави нова Звезда. У сезони 1994/95, Црвена звезда осваја Куп Југославије, а трофеј освајају:Радосављевић, Максић, Петрић, Војиновић, Капа, Петковић, Јокић… Тренер је био Љуба Обрадовић. Вратила се вера у рукометног члана Звездине породице освјањем овог такмичења након победе у финалном двомечу са тада јаким Пролетером из Зрењанина.

Следећа сезона је била још успешнија: освојена је „дупла круна“, а и у наредне две сезоне је освојена титула шампиона Југославије.  Иако се ушло у стварање новог тима,са само четири праве звезде у том тренутку, Перуничићем, Петрићем, Матићем и Милосављевићем, али са сјајним Пуљезевићем и Шарићем на голу, предвођени Јовицом Цветковићем са клупе (смена Љубе Обрадовића је претходно изазвала велике потресе), ништа се значајно није променило. Трећа титула у низу (1998. године) освојена је поново са новим тренером (Златан Арнаутовић).

mrk_05
Освајачи Звездиних титула – исечак из „Звездине ревије“

Тих година, Звезда је постизала одличне резултате и у Европи. У сезони 1995/96, наш тим стиже чак до полуфинала Купа победника купова. Прво је елиминисан Ђер (34:25 и 27:30), па Бањик из Карвине (29:18 и 26:34), затим Борба из Луцерна (33:23 и 26:23). У полуфиналу, Тека из Сантандера је била боља од Звезде (19:25 и 20:19) и спречила је да уђе у прво европско финале. У следећој сезони забележено је и прво учешће у Лиги шампиона, наш тим заузима треће место у групи иза Кила и Винтетура, а испред СКА из Минска. И у сезони 1997/98. наш тим је играо у групној фази, и поново био трећи, иза Винтертура и Адемар Леона, а испред Драмена. Наредне године, Звезда није успела да се пласира у групну фазу, јер је поражена од екипе СКА из Минска (30:22, 19:32).

Након ових успеха, клуб поново запада у кризу, да би се у сезони 2003/04. поново уздигао, освојивши „дуплу круну“. У тиму су тада били: Александар Аџић, Никола Којић, Дарко Станић (касније прозван „министром одбране“), Ненад Вучковић, Растко Стојковић, Никола Манојловић, Иван Никчевић, Горан Цветковић. Новосадска Војводина је освојила титулу у сезони 2004/05, да би следеће три сезоне поново припале нашем клубу.

После очајног старта у сезони 2005/06 (пет узастопних пораза), мало ко је очекивао да ће Звезда уопште пласирати у заједничку лигу Србије и Црне Горе. На полусезони, Звезда је имала скор 3-1-7, и заузимала је девету позицију (од 12 тимова), па јој је предвиђана грчевита борба за опстанак, а затим се све окренуло у корист нашег тима који је преузео Вук Рогановић. Звезда је заиграла знатно боље забележила десет узастопних победа рушивши редом противнике у другом делу првенства и као четврта на табели се пласирала у заједничку лигу. Предвођени Петром Ненадићем, Црвена звезда долази у ситуацију да јој је у последњем колу довољан бод да врати титулу на Маракану. Иако су губили на полувремену против Берана (у гостима), наш тим је преокренуо резултат у наставку, а Беране је ипак успело да дође до изједначења на крају, а Звезда је могла да слави нову титулу. Следеће сезоне, Црвена звезда је тријумфовала са бодом више од Партизана, да би у сезони 2007/08, била убедљивија и на крају сакупила 7 бодова више од другопласиране Колубаре. У те три сезоне, за Звезду су наступали: Перишић, Радуловић, Вуковић, Шћепановић, Михаиловић, П. Ненадић, Д. Ненадић, Тривунџа, Лековић, Димитријевић, Симић, Павлов, Курбалија, Радановић, Пејовић, Максић, Милашевић, Веркић, Лековић, Савић, Алексић, Алчаковић, Карлеуша, Зеленовић, Ћирић, Чупић, Глишић, Ивошевић, Грујичић, Мир. Милошевић, Мил. Милошевић, Петровић, А. Стојковић, Шишић, Вукас, Н. Перуничић…

Ненад Перуничић је 2007. испунио своју жељу и вратио се у свој клуб, Црвену звезду, са намером да освоји најдражу титулу, која му недостаје и наравно, титулу је освојио. Забележена су и још два наступа у Лиги шампиона.

mrk_06
Прослава до сада последње освојене титуле (2008.)
mrk_07
Ненад Перуничић

Након ових успеха, нова криза захвата наш тим, клуб је упао у дугове, био пред гашењем, и управо се Ненад Перуничић посветио борби да клуб опстане. Звезди је током последњих неколико година одузето много бодова од стране савеза због дугова (што се не може рећи да је нешто што се виђа у спорту уопште), и иако, наш клуб није био једини који дугује, била је пракса да се он сваком приликом кажњава, па је у једном тренутку дошао на ивицу испадања из Лиге (иначе Црвена звезде је једини клуб који никада није испадао из најелитнијег домаћег такмичења). Претходне сезоне, клуб се коначно мало консолидовао, пре свега надљудским напорима Перуничића, освојено је четврто место у домаћем шампионату и играно је финале домаћег купа који је ипак припао нишком Железничару. Опасност и даље није прошла, како је недавно и сам Перуничић изјавио за наш сајт.

У анкети вођеној у ужем кругу рукометаша на тему избора најбоље поставе РК Црвена звезда у историји добијен је састав у коме је улога средњег бека припала Богдану Цвијетићу, у друштву Дејана Перића на голу, Драгана Шкрбића на пивоту, са Браниславом Покрајцем и Жикицом Милосављевићем на крилима, и Јовицом Цветковићем и Миланом Лазаревићем на десном и левом беку. Тежак је био избор, с обзиром да су бројни Звездини играчи освајали медаље на Европским и Светским првенствима, као и на Олимпијским играма.

 

Што се тиче рукометашица, у периоду од 1949. до 1958. је постојала и женска рукометна екипа, а 1995. клуб је поново основан и прикључен Спортском друштву.

Почетни успех, рукометашице Звезде су оставриле су још 1949. освајањем другог места на Првенству Србије. На полуфиналном турниру државног првенства исте године, заузето је четврто место, а 1951. у Савезној лиги побеђивана је и загребачка Локомотива, државни првак. Те сезоне, од 21 утакмице, Звезда је победила у 9, уз 5 ремија и 7 пораза. На државном првенству у Загребу наредне године, Звездине девојке су биле вицешампионке Југославије. 1953. године као републички првак, Црвена звезда се такмичила и на државном првенству, где су освојиле вицешампионску титулу. Исте године, Звездине рукометашице су биле другопласиране и у поменутом великом рукомету (на фудбалском терену са 11 играчица). После ових успеха, у прву екипу су уведене нове рукометашице, и та неочекивана смена је довела до пада квалитета тима и резултата. Последњи сусрети, рукометашице Звезде су одиграле у сезони 1955/56 у лиги великог рукомета, где је заузето солидно седмо место. У сезони 1957/58. женски рукометни тим је колективно уступљен београдском клубу Слобода.

Ђорђе Вучинић је био тренер црвено-белих рукометашица, а Звездине рукометашице Јелена Генчић и Вукосава Лукин су биле и репрезентативке Југославије. Репрезентација Југославије у великом рукомету (жене) у којој је била и Јелена Генчић учествовала је (једини пут) на Светском првенству у великом рукомету 1958. у Немачкој и заузела 5. место. Те године гасио се велики рукомет, а све више се афирмисао мали. Прво Светско првенство у малом рукомету организовано је 1957, у Београду на Ташмајдану, где је репрезентација опет са Генчићевом на голу освојила бронзану медаљу (на овом такмичењу је учествовала и Вукосава Лукин). Јелена се након тога посветила само тенису, а била је и први тренер Новаку Ђоковићу.

Покушај да се обнови женски тим је био 1965. године, када је једна школска екипа дошла до републичког ранга такмичења, али, нажалост, ту се стало.

1995. године одржана је оснивачка Скупштина Женског рукометног клуба Црвена звезда на иницијативу Славенка Жерајића и овај клуб је прикључен нашем спортском друштву. Убрзо је дошло до фузионисања нашег клуба и клуба „25. мај“ који је био друголигаш, а затим је наш тим промовисан и у прволигаша. Девет месеци након оснивања, рукометашице су се пласирале и у Суперлигу, и постигле сензационалан успех. Први капитен клуба била је Слађана Ћећез.

zrk_01
Победа на Светосавском турниру у Бања Луци 1998. године

У сезони 1997/98, клуб испада у Прву лигу, а поново се враћа у најелитније такмичење у сезони 1999/2000. победом над екипом „Бамби Млади Радник“ (22:21). Најбољи актер меча била је голман Марија Смиљанић која је одбранила и „зицер“ у самом финишу утакмице. У наредној утакмици, повратак у елиту је и званично остварен. У тој сезони тим је појачала Драгана Лаковић из подгоричке Будућности и игра се значајно унапредила. У клубу је тренирало 50 девојчица, а јуниорке су на првенству Србије освојиле прво место. Клуб се 2004. поново спустио ранг ниже, али се убрзо вратио у најелитније такмичење и постао стабилан суперлигаш. У овом рангу се наше рукометашице такмиче и данас. Први пут у историји клуба избориле су пласман у неко европско такмичење у сезони 2011/12 када су заустављене у осмини финала Купа изазивача против Локомотиве из Загреба (21:26 и 22:24). Место у Европи изборено је освајањем четвртог места у домаћој лиги у сезони која је претходила тој, а у сезони 2012/13, тим је стигао до полуфинала Купа Србије.

zrk_02
Марија Чолић

Боје нашег женског рукометног клуба бранило је више јуниорских, кадетских, али и сениорских државних репрезентативки (неке од њих су: Милица Човић, Анастазија Будеи, Миљана Ћосић, Орнела Роган, Андријана Будимир, Ана Ђурић, Сања Дамњановић, Маја Луковић…).Између великог броја врсних играчица у клубу се радо сећају Румунке Далине Стоанете, кратко је играла за Звезду, али је редовно решетала мреже супарника. Оливера Милошевић остаје у најлепшим успоменама, јер је до одласка у Француску сјајно бранила Звездин гол. Кристина Лишчевић, која је освојила сребрну медаљу са репрезентациојм Србије на Светском првенству 2013. године, наступала је за наш тим између 2008. и 2010. године. Такође, Хрватица Данијела Мистрић се истицала у последњих неколико сезона, али највећи траг је свакако оставила Марија Чолић, која је дебитовала у сезони 2005/06 и врло брзо је постала стандардни чувар мреже, најбоља рукометашица клуба и ослонац екипе која је забележила најбоље пласмане у не тако дугој клупској историји. Прешла је недавно у француски Нимес, а на нашем сајту сте могли да прочитате о томе колико њој значи Звезда, као и о поменутом трансферу.

 

Напомена: Већи део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је екипа Црвене звезде која је 1956. године освојила „дуплу круну“.

Још оног дана када је дошао био је отписан. Јер, ко је веровао у харизматичног Словенца рођеног у Власотинцу, који је смењен са места селектора Словеније и који је по доласку највише симпатија прикупио када је објављена занимљивост да одлично свира гитару. Но, о гитари нешто касније. Ко је веровао да ће он успети да уради оно што нису пре њега Земан, Косановић, Јанковић, Јаневски, Пижон, Достанић, Кристић, Роби, Пинто… Зашто и по чему би он то био бољи од њих?!

Неколико месеци касније, није му веровала ни јавност. „Смењиван“ je после Вождовца и Чукаричког. И навијачи су почели да губе стрпљење и све су мање веровали у њега. Ипак, Управа га није сменила. Мада, то је вероватно било због тога што није било човека који би у том тренутку дошао у центар хаоса назван „ФК Црвена звезда“.

Дошла је онда полусезона. У то време, на нашем сајту објављен је текст којим је дата подршка Славиши Стојановићу. „Преживео“ је и полусезону. А онда, Звезда је „обрнула круг“, савладала у низу све противнике у првенству и, изузев изгубљеног дербија, тријумфално, у великом стилу завршила шампионат. Славиша Стојановић је са својом екипом остварио оно што његови претходници нису успевали шест година. Освојио је титулу шампиона Србије и прекинуо доминацију Партизана.

Писали су о томе како су реаговали јавност, навијачи, Управа током сезоне. А како се он понашао, док му се „радило о глави“? Славиша Стојановић понашао се господски, радио је и мислима био тамо где му је место – на терену, са екипом. Губио је утакмице, грешио са изменама, често правио невероватне рокаде у тиму (сетимо се дербија и десне стране терена у финишу), форсирао неке само њему знане ствари… Али је остао доследан себи. И освојио титулу! У интервјуу којије дао за МЦЗ почетком сезоне није обећавао ништа осим труда, рада и борбе. Тачније, обећао је још нешто, што, истина, нема везе са фудбалом. Обећао је да ћемо га на крају сезоне чути како у име титуле свира гитару (исту ону са почетка текста). И испунио је обећање. Ни у једном тренутку није коментарисао рад Управе, суђење, атмосферу у екипи, изјаве противника… Шта је то понео из Звезде, што пре доласка није имао? Титулу и- седу косу. То је Црвена звезда…

Да не одужујемо много, сви знате шта смо прошли од почетка до краја сезоне. Исто то прошла је екипа, са стручним штабом. А само кратко подсећање подиже косу на глави. Зато ћемо у неколико тагова закључити текст и најбоље представити све оно кроз шта је на терену, у јавности, у телевизијским емисијама, међу навијачима, прошао Славиша Стојановић:

„Смена“ након сваког пораза, демолирање аутомобила, афера „Шампони“, афера „Мишко таксиста“, Дејан Анђус и прича о процентима, расколи и смене у Управи, дописивања играча и Управе у јавности, саопштења, кикс на прослави пола века Маракане, дебакл и испадање из Купа на Маракани, штрајк играча, вишемесечно кашњење са исплатама плата запосленима, нелиценцирање већ потписаних играча, промашени пенали (два на дербију), борбе за лиценцу…ТИТУЛА!!!

Имало је тренера са већим квалитетима који су радили у Звезди, имало је тренера који су постизали (много) веће успехе, оних са којима је Звезда играла лепши и бољи фудбал, али након свега и након свих околности у којима је Славиша Стојановић освојио титулу са својом екипом, најмање што можемо да му кажемо је:

Господине Стојановићу, хвала Вам на свему, врата нашег клуба увек су Вам отворена!

0
Па што мене гледаш Дуле? Тек сам стигао јбт

Сигуран сам да познајете онај осећај када вас нека ствар мучи веома дуго, а онда у једном тренутку пукнете, па одреагујете можда и бурније него што би требало. Е управо се са тим се суочавам ја вечерас(а верујем и добар део Звездаша). Али је ако ништа друго бар добра ствар, што смо добили још једног доктора у држави, али овај пут кошаркашког доктора. Наиме ако нисте били упућени, тренер КК Црвена звезда Дејан Радоњић, већ месецима ради на свом докторату и то на крају веома успешно завршава. Е сад неки ће рећи да је чудно то што се његова докторска дисертација завршава баш данас, али је још занимљивије тема овог рада – „Како изгубити све битне утакмице у једној сезони и постати синоним за лузера“. Погодите како је оцењен овај докторат?

radonjic-finale1

Тренерска громада из Црне горе (не мислим на физичке карактеристике доктора демагогије), доказала нам је небројано много ситуација, да се ради о човеку који нема апсолутно никакве позитивне особине једног тренера, па макар се радило и о тренеру пикадо тима. Али зар није то из угла Радоњића феноменална ситуација? На поклон добијеш један тим од 15 играча, са дозволом да радиш апсолутно све што пожелиш. Без притиска да ћеш бити отпуштен, отеран од навијача или исмеван од стране јавности. Имаш све најбоље услове, две сале у којима можеш да „водиш тим“ и стабилну управу која играчима редовно даје плате. И још добијеш паре за то…мада добро да се не лажемо, докторат је веома скупа ствар. Милина брате!

Мада нешто размишљам да се можда и ја кандидујем за тренера КК. Ево већ јурим број од Мишка таксисте, да ми среди пробу. И гарант би прошао. Можда се трипујем, али сам сигуран да бих смислио више акција за игру у нападу од доктора Радоњића (јбт па ако ништа друго, бар ћу скинути неке са нета – живело сајбер време!). Гарантовано бих могао да искористим и више Марјановића у зонској одбрани (то је оно чиме је нас Мега урнисала прошле сезоне у полуфиналу, али немојте то да кажете Радоњићу – не мора он баш све да зна). Па чак и да ми то не успе, убеђен сам да бих поправио провценат слободних бацања, мада цела сезона није двољна за тако велику ствар. Дејо мисли да је свако друго убачено сасвим ОК!

Dejan-Radonjic-foto-TANJUG

Ипак постоје и неке ствари у којима нико не може да надмаши нашег Деја. Кладим се да нико од вас није способан да телећим погледом 2 сата гледа своје играче, а да још мисли да их тако мотивише. Друга ствар коју сам сгуран да не можете је да буде тако провидни колико је Дејо Геније, када на сваком мечу на исти начин води утакмицу, у истим минутима ради исте ствари и олакшава посао скаутинг тиму противника. Сад кад је већ готова сезона могу да вам кажем и један пример за то. Какав год да је Марјановић имао учинак у првом полувремену, ми играмо са Катићем 80% другог полувремена, јер смо тако у могућности! Па шта као 3 фаула у нападу, 4 изгубљене лопте и шут из игре 0-5 је лош учинак Катића?! Немате ви појма бре! Па не постоји џабе табела са минутажом.

Е сад игром случаја ја из непознатог разлога одгледах и финалну серију НБА лиге и спазих једну сличност између америчке и српске лиге. Тренерска громада у тиму Мајамија ме неодољиво подсећа на нашег Деју, а и вас ће ако сте гледали макар 2,3 пута екипу Мајамија. Неверованто сталожен (неки ће рећи и незаинтересован), константно збуњен (то је уствари маска) и неуспешан чак и када имаш све на тацни. Шта зна тамо неки темераментни Грег, што се дере стално поред терена, реагује и утиче на сваку одлуку судија, а онда још те понизи и пред твојим навијачима. Незналица бре! Па није кошарка само битна због победа и трофеја. Има нешто и у докторатима. Ерик Сполстра око себе има читав тим људи који га саветују и када треба кравату да изабере, а он прима највећу плату и спрда се по Флориди. Дејов сан човече!

Блејааа

Занимљиво је да је тренер Дејо на готово сваком битном мечу потврдио своју дисертација и на беспрекоран начин одрадио посао. Када се ломи резултат у Евролиги ти нацртај најглупљу могућу акцију које се сетиш, па ћеш окривити Шилба ако промаши. Ако случајно водиш на врућем гостовању у Макабију, ти немој да дозволиш да разочараш толико људи. Изгуби меч, па се надај да ће ти Макаби узвратити. Ако не, ти си испао људина баш те брига. Ако имаш шансу да добијеш 3 меча тесно или 1 меч са 30+, ти изабери ово другу ситуацију, јер је је#ено до јаја осећај. Ако ти се главни конкурент за небитан трофеј у Купу, повуче ти освоји (ал после великог преокрета да мало покидаш живце навијачима) тај трофеј.

Па што мене гледаш Дуле? Тек сам стигао јбт

Ако водиш после првих 8 кола домаће лиге ти вежи намерно 3 пораза, јер је глупо имати предност домаћег терена, кад ти знаш да стално пада брејк. Ако видиш да се Вујошевић преко пута тебе дере на Небојшу Илића и псује га, ти само сложи фацу као да си тек мало пре ушао у Пионир. Срећа па има семафор, па не мораш да питаш некога за резултат. Без блама наравно.

Ал да не дужим више. Шта год ми рекли, морамо да се сложимо сви да је Дејан Радоњић свој докторат урадио врхунски и да заслужује све похвале. Ја као навијач могу једино да одем и да се напијем вечерас, јер је мој клуб добио једну истинску легенду и узора многим наредним генерацијама. Без морала, без части, чојства и јунаштва завршити сезону и то у великом стилу пред својим навијачима. Непроцењиво.
Све честитке тренеру уз наду да докторат неће морати да иде на проверу после пар година. То би било мучно за све Звездаше! За остало ћемо лако!

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!