Минуле суботе одигран је још један вечити дерби и као и сваки претходни подигао је пуно прашине – пре, за време и након утакмице. То није ништа чудно и управо та емоција и те реакције чине га једним од највећих на свету, иако квалитет фудбала одавно није на нивоу “вечитог“ ривалитета.

Црвена звезда је на стадион ЈНА изашла са једним од најмлађих тимова у својој историји, али су голобради младићи у црвеним дресовима оставили сасвим солидан утисак у Хумској, а добрим делом утакмице су били и доминантнија екипа. Међутим, неискуство је узело свој данак, па је Партизан остварио заслужену победу. Шта је онда спорно у овој причи?

Спорно је понашање једног дела медија и појединих играча Партизана, који као да нису знали да уживају у победи свог тима, већ су се упустили у анализу суђења како би ваљда доказали себи да једва понулетни црвено-бели момци нису били егал (у најмању руку) са њима, већ да је требало да славе и убедљивије, али су их судијске грешке, које су само они видели, спречиле у томе. Наравно, ту је и добро позната увертира пред сваки дерби и прича о чувеном недосуђеном пеналу 19 година, као да комшије очекују да тај пенал треба да буде свиран већ у тунелу.

Црвена звезда је велики клуб и разлоге пораза не треба да тражи у судијским грешкама. Судије су људи као и сви, у појединим ситуацијама је оштећен ривал, у појединим наш клуб. Међутим, оно што “боде очи“ је да се појединци чуде и сматрају да су оштећени, јер Лазић није добио црвени картон после дуела са Лазовићем. Ако је било тешко за судије да јасно виде ситуацију у делићу секунде на самом терену, бар се на тв снимку јасно видело да никаквог контакта није било, већ да је реч о вешто одглумљеном фаулу. Данко Лазовић јесте кренуо као голу Звезде, али у ситуацији искоса са десне стране и играчем “за вратом“, који је уз то и бржи, урадио је оно што је за њега у том тренутку било најбоље – покушао је да изнуди фаул. Нећемо да будемо лицемерни и да Данка критикујемо због симулирања, јер не бисмо то урадили да је у таквој ситуацији био играч нашег тима, али Данко заслужује сваку критику због изјава којима критикује суђење и чуди се одлуци да Лазић не добије црвени картон. Уместо да буде срећан што му је прошла подвала, он се усуђује да критикује судију који им је својом одлуком омогућио да постигну погодак.

Изјаве као изјаве не би биле проблем да нису део организоване игре. Пред почетак сваке сезоне прича је иста. Звезди је титула обећана, јер то треба Тадићу, Дачићу, Вучићу, Русима и коме све не. Појављују се криминалне анализе суђења, по којима испада да вишеструки првак државе, некадашњи првак Европе и света, може да победи само уз судијску помоћ, као да је реч о клубу који је до јуче играо Српску лигу, а не о Црвеној звезди, а у томе нарочито предњачи некада угледни спортски лист. На тај начин се формира лажна слика о некаквом повлашћеном положају који наш клуб има, а колико је то истина и колико смо повлашћени сведоци смо сви ми претходних 10-ак година.

Још једном вреди поновити, није нам намера да оспоримо заслужену победу Партизана, али на омаловажавање нашег клуба никад нисмо, нити ћемо ћутати. Ко је у праву просудите сами.

 

После изгубљеног дербија који ме је заболео као и све оне који воле овај клуб, кап која је прелила чашу и натерала ме да после дужег времена напишем неки блог је чињеница да су многи себи дали право да означавају некога као кривца и трагичара. Добро, па логично је да се мора анализирати ко је крив како се не би десио неки нови пораз, зар не? Али тужно је то што баш они који су јучерашње „кривце“ и „трагичаре“ до пре неколико дана дизали у звезде и прижељкивали их у стартних једанаест постали  први који су их каменовали увредама.

Јовић постиже гол у Новом Саду
Јовић постиже гол у Новом Саду

Пре неколико месеци млади нападач Црвене звезде Лука Јовић уписао се у историју клуба као најмлађи стрелац. Брзином светлости разни медији су нас избомбардовали помпезним насловима о дечаку са Маракане који ће бити страх и трепет за голмане у нашој земљи али и шире. Настало је право такмичење ко ће објавити бољи наслов и тако привући више читалаца.

Имала сам ту част да одмах након тог меча поразговарам са Луком и питам га за прве утиске. Још увек несвестан шта се око њега догађа, љубазно ми је одговорио на сва питања. Видела сам да испред мене стоји пре свега један скроман младић, заљубљен у фудбалску игру и гладан успеха у дресу вољеног клуба, будући љубимац навијача. Искрено, већ тада ме је то уплашило али надала сам се да људи у клубу знају шта раде и да неће поновити грешке из прошлости.

captureМлади играчи који су се овог лета прикључили првом тиму нису још поштено ни задужили дресове, а већ су их разни медији потковани менаџерским причама продавали разним страним клубовима за огромне суме. Свакодневно су се водиле полемике како искористити потенцијал који долази из наше школе, како да нам се не понови сценарио из претходних година када су таленти поникли на теренима поред Маракане отишли из клуба пре него што су оставили било какав траг у њему. Мени је одговор на то питање врло једноставан – пустите их да играју. По мом мишљењу, када год су добили шансу, ти млади момци нису разочарали. Ипак, неко је сматрао да су неискусни за први тим, али ипак довољно добри да једног дана донесу милионе?!

Лука на дербију
Лука на дербију

На 147. вечитом дербију су Лука Јовић и Михаило Ристић досањали један сан. Јовићу као да је предодређено да обара рекорде, постао је најмлађи актер дуела између Звезде и Партизана. Није мала ствар бити у стратној постави на вечитом дербију. И док су ова два млада играча заједно са својим саиграчима водили битке на терену,  разни људи смештени по ложама стадиона у својим главама су крцкали милионе од будуће продаје, јер за њих дерби није утакмица него добро посећена пијаца где своју робу могу добро да уновче. Нама који смо све ово посматрали са стране било је довољно нешто више од 90 минута да доскорошње јунаке прозовемо трагичарима и са звезда их бацимо право у трње.

Михаило Ристић
Михаило Ристић

Синоћ нису поражени само они на терену, поражени смо сви ми који волимо Црвену звезду. Ми смо трагичари целе ове приче јер са оваквим ставом можемо само да доживимо исто као и претходних година. А то је да изданци наше школе попут њихових нешто старијих другара оду и неким другим навијачима доносе радост. Ми ћемо као и до сада наставити да гледамо на сат последњег дана прелазног рока и у минут до дванаест очекивати неког спасиоца. Или ћемо за неколико година жељно ишчекивати да нам се врати неко ко је прве фудбалске кораке учио  код нас али је најблиставије тренутке фудбалске каријере доживео далеко од Маракане. Истрошили смо и понизили многе легенде, отерали их из Звезде, изгубили смо велики број талената, остали без много искрених Звездаша, а из тога нисмо ништа научили. Прича о Црвеној звезди одавно није бајка већ једна тужна прича, а таквом су је направили много старији и искуснији од ових дечака на чија леђа је неко неправедно бацио огроман терет.

Овај текст није написан у сврху одбране лика и дела неког играча посебно. Писан је да бисмо се сетили свих играча који су попут ових сада клинаца понели превелики терет, играча који су имали ту несрећу или можда срећу да не досањају дечачки сан и обуку дрес првог тима Црвене звезде, који су сада негде далеко од своје куће и раде оно што највише воле и најбоље знају – играју фудбал.

 

Као и многим Звездашима, љубав према црвеној-белој боји усадио ми је отац, и писао сам већ о томе, али оно што тада нисам напоменуо јесте да је он у млађим данима бележио резултате, лепио улазнице са утакмица на које је ишао, као и исечке из новина. Одувек сам волео да листам те његове „књижице“, и „тражим“ карте по њима, али нпр. када се дође до сезоне 1980/81, има их јако мало. Тада би ми рекао да је те сезоне имао пропусницу, и конкретно ту чува и данас – жута, са предње стране грб вољеног клуба са печатом, као и слика са потписом власника, а са задње стране пише само „Претплатна карта за ђаке и студенте: Стајање – Север“. Тада, као малом, није ми било јасно зашто је узео само једну карту, када је могао да их има више, али, ипак, била је ту једна слика интересантна слика семафора – управо ова која је на насловној фотографији.

Та утакмица одиграна је управо на данашњи дан 1980. године, а Црвена звезда је више него убедљиво савладала тузланску Слободу – резултат је био 9:1. И у овој данашњој нашој лиги није лако победити некога са оваквом разликом, а камоли у тадашњој СФРЈ лиги. Међутим, утакмица није остала упамћена само по високој победи, већ и по томе што је Здравко Боровница потигао чак пет голова, и то је био најбржи хет-трик у историји Звезде. Управо је он постигао прва три гола на овом мечу од 3. до 13. минута, а Благојевић се побринуо да у 18. минуту већ буде огромних 4:0 за Звезду. До краја полувремена било је већ 6:0 – у листу стрелаца се уписао и Петровић, а затим је Боровница постигао још један гол. У другом полувремену, Мулахасановић смањује резултат, у 62. минуту, али Репчић и Јанковић постижу нове поготке за наш тим. У 88. минуту, Боровница ставља тачку на ову утакмицу. Много одличних играча је играло за наш клуб, али ни много звучнијим именима од њега није пошло за ногом да постигну пет голова на једном мечу. И даље је власник најбржег хет-трика, с тим што се Драган Мрђа изједначио са њим прошле сезоне у победи над Спартаком из Суботице (5:0, постигао је голове у 11, 18. и 21. минуту).

Иначе, Црвена звезда је те сезоне освојила нову, 14. титулу у својој историји, и стигла до четвртфинала Купа шампиона, где је елиминисана од Интера. Слобода је заузела јако четврто место у нашој лиги. Поред нашег тима, испред њих су били само сплитски Хајдук и нишки Раднички, а иако је Слобода била високо пласирана и испред нпр. Динама, Партизана – имала је негативну гол-разлику (46:51).

Црвена звезда је у својој историји играла велики број европских утакмица, а 3. октобра их је одиграла пет, и углавном била успешна. Интересантно да су све ове утакмице биле реванш мечеви, а наш тим је четири пута прошао у следећу фазу, и само једном био елиминисан. Да кренемо редом…

1973. Стал – Црвена звезда 0:1 (0:1)

У сезони 1973/74, у оквиру I кола Купа европских шампиона, Црвена звезда се састала са Сталом из Мјелеца. Овај клуб више није у врху пољског фудбала, али је тада имао респектабилан тим предвођен Гжегожом Латом. Измећу осталог, Лато је био најбољи стрелац Светског првенства 1974. године у (тада Западној) Немачкој, где су Пољаци заузели треће место. На том такмичењу, Лато је постигао 7 голова, а све укупно је дао 10 на светским првенствима, и и даље је у врху најбољих голгетера овог такмичења.

Први меч, у Београду, Црвена звезда је победила са 2:1 (Пижон, Караси – Лато), а у овој реванш утакмици, Војин Лазаревић је постигао гол у 26. минуту, и решио све дилеме око тога ко ће проћи у следећу фазу. На тај начин је заказан двомеч са Ливерпулом.

1979. Црвена звезда – Галатасарај 3:1 (1:0)

После 0:0 у првом мечу у Истанбулу, Црвена звезда је дочекала Галатасарај у реавнш утакмици I кола Купа УЕФА. Дуле Савић доводи наш тим у вођство у 20. минуту. У другом полувремену, Репчић је оборен у шеснаестерцу гостију, а Савић је сигуран и са 11 метара – 2:0. Пет минута касније, у 75. минуту, Гунгор смањује на 2:1. Међутим, зебња око Звездиног пласмана у следећу рунду, ако ју је уопште и било, трајала је свега минут. У 76, минуту, након корнера, лопта долази до Ђорђа Миловановића који шаље лопту у мрежу – 3:1. Звезда је након тога лагано привела меч крају, и пласирала се у следећу рунду, где ју је чекала Карл Цајс-Јена.

CZ - Gal 3-1 1979

1984. Бенфика – Црвена звезда 2:0 (0:0)

Као што је напоменуто у уводном делу овог текста, 3. октобар је углавном био успешан што се тиче Звезде и европских утакмица, али, што би наш народ рекао: „Није сваки дан Бадњи дан“, мора некада и да се изгуби. Управо се то десило 1984. године када је Бенфика елиминисала наш тим у I колу Купа европских шампиона. Црвена звезда је победила у првом мечу са 3:2, када је преокренула резултат у другом полувремену (било је 2:0 за госте након првих 45 минута у Београду, а онда је Јањанин са три поготка донео предност нашем тиму). Ипак, то није било довољно, Карлос Мануел је са два поготка, у 74. и 80. минуту, одвео свој тим у следећу фазу. Иначе, ово је некада била права реткост, да Црвена звезда испадне у првом колу неког европског такмичења, мада се мора признати да нам жреб уопште није био наклоњен.

1990. Грасхоперс – Црвена звезда 1:4 (0:1)

После београдских 1:1 против Швајцараца, било је доста критика у штампи и јавности на рачун нашег тима, али то није пореметило наше играче да одиграју феноменалну утакмицу и декласирају Грасхоперс у Цириху. На тај начин је направљен први корак ка титули шампиона Европе.

prosinecki_grashopers
Просинечки постиже гол против Грасхоперса

Већ у 12. минуту, Влада Стошић одлично упошљава Дарка Панчева који у свом стилу доноси предност нашем тиму. На почетку другог полувремена, Василијевић избија једну лопту која стиже до Панчева који улази у казнени простор, одлучује се на дриблинг, затим је био оборен, а дилеме није било – пенал за наш тим. Наравно, Роберт Просинечки је сигуран – 0:2. У 59. минуту, ка голу Грасхоперса креће и Душко Радиновић – одличан шут, Звезда води са 3:0, и у том моменту је све било решено. Неколико минута касније, пенал за домаћине. Извео га је Кесле, Стојановић је одбранио, али се лопта враћа до Немца који смањује резултат – 1:3. Пред крај утакмице, Панчев поново прави проблеме одбрани Грасхоперса, поново је оборен у шеснаестерцу домаћина, а Просинечки је поново сигуран са 11 метара. Одлична утакмице Звезде, и најава одличних резултата те сезоне, у којој је наш тим постао првак Европе.

2002. Кјево – Црвена звезда 0:2 (0:0)

У I колу Купа УЕФА, Црвена звезда је гостовала Кјеву у Верони. Након 0:0 у Београду, црвено-бели нису били фаворити против највећег изненађења италијанске лиге из претходне сезоне који је имао респектабилан тим, предвођен Перотом и Легротаљеом, али су ипак пуни оптимизма отишли на овај реванш меч.

Lalatovic_Kjevo
Лалатовић против Кјева

Наравно, било је проблема, у првом полувремну се повредио Звездин голман Дишљенковић, па га је заменио Ранђеловић. Посебно је било узбудљиво у другом полувремену, а у 70. минуту, након контре Црвена звезда долази до вођства. Бошковић је одлично упослио Пјановића, који је заобишао голмана Кјева, Лупателија, упутио удараца ка голу, а на другој стативи је све то испратио Иван Гвозденовић и послао лопту у мрежу. У 85. минуту, слободан ударац за Црвену звезду изводи Кривокапић, додаје до Дејана Миловановића, који са око 25 метара шаље „бомбу“, Лупатели је успео само да закачи лопту, али не и да је спречи да уђе у гол – 0:2, и наш тим пролази у наредно коло, где је поново налетео на италијанског представника – екипу римског Лација. Као што је већ поменуто у овом тексту, Ђорђе Миловановић је на данашњи дан 1979. био стрелац против Галатасараја, а на исти дан 23 године касније, гол на европској утакмици постигао је и његов син.

Португалци мало кваре просек, али остаће упамћено да су на данашњи дан падали Пољаци, Турци, Швајцарци, Италијани…

Поново је иза нас још једно лето где су све очи навијача биле упрте ка Маракани, сваки дан смо били бомбардовани „трансфер бомбама“, изјавама, саопштењима, екипа се мењала из часа у час, а након одличног старта првенства, велики број навијача поново сумњичаво врти главама. У свом том хаосу, био је и део оних заљубљеника који, поред свих тих информација које долазе са Топчидерског брда, пажљиво прате и шта се дешава на Малом Калемегдану.

Тамо већ пуне три године расте и враћа се на стазе старе славе још један посрнули црвено-бели див. Тамо већ два узастопна лета кује шампионске планове један Евролигаш, који са поносом носи грб тог такмичења на својим дресовима. Тамо је кухиња свих послова које је поменути део заљубљеника у те боје две пратио целог лета. А њихов дом? Он се налази неки километар даље, добро познато здање у које сваке јесени похрлимо пуни наде и очекивања нових трофеја на које предуго чекамо.

У петак, 3. октобра, од 19 часова у „наш дом“ долази дебитант у регионалној лиги, Левски из Софије. Звезда је код куће непоражена већ две године у регионалној лиги. Прошле сезоне се лагано прошетала до Ф4, гледајући гордо све ривале са чела табеле, а из Пионира шаљући натраг посрамљене све они који су се и понадали да могу до изненађења.

Међутим, прича се понавља сваке године. Како се приближи крај сезоне, тако руке почну да дрхте, обруч се сузи, лопта постане тврда. И на крају останемо само са трофејом Купа Радивоја Кораћа.

Размишљао сам на крају сваке сезоне шта може бити узрок томе. Лоша селекција играча, лоше темпирање форме од стране стручног штаба, лоша психолошка припрема… А онда сам се сетио једног узрока који није до играча нити стручног штаба. А то смо ми! Публика! Највернија, најбоља на свету!

kk_sezonske
Ми смо спремни, а Ви?

Не могу играчи да се осећају као код своје куће без својих најближих и највернијих навијача. Прошле сезоне је посета током целе сезоне била срамна, осим на утакмицама Евролиге. Разумем да је Звездина публика углавном оријентисана на фудбал, али ми смо у последње три године направили велике кораке напред, како у организационом тако и такмичарском смислу. Две узастопне сезоне смо учесници најелтинијег европског кошаркашког такмичења. А то учешће смо изборили управо кроз играње АБА лиге. Да ли нам треба већи разлог да „гурамо“ екипу кроз ово такмичење?

Стручни штаб је остао исти, гро играча који су изнели прошлу сезону је остао, доведена су квалитетна домаћа појачања, као и један изванредан странац, плеј каквог смо дуго чекали. Циљеви су јасни, а то је финале АБА лиге, ТОП16 Евролиге и трофеј у домаћем првенству. Екипа која иза себе нема неустрашиву и верну армију навијача, тешко ће све ово остварити.

Зато позивам све Звездаше, све којима је Звезда у срцу и све који уживају у магичној игри под обручима, да дођу у петак у Пионир, да отворимо сезону у сјајном амбијенту и да такви будемо до самог краја. Истрајни, најбољи, са вером у себе и тим. Само тако сви заједно ћемо се радовати у јуну када будемо подвлачили црту. Нека ово буде последња сезона у којој ћемо певати:

 

Пре него што се кренемо у причу у вези са утакмицом са насловне фотографије, идемо у блиску прошлост, тј. у 2009. годину. Те августовске вечери, Црвена звезда је играла реванш утакмицу квалификација за Лигу Европе против Динама из Тбилисија. Грузијци су победили са 2:0 у првом мечу, али ипак смо сви очекивали пролаз даље иако смо знали да је Звезда у кризи. Почиње утакмице, аутогол, Динамо води, Звезда убрзо поравнава резултат, али негде на пола првог полувремена, гости поново воде. Сео сам на столицу у неверици, уз речи: „Е, сад смо испали“. Између осталих, на утакмици је био и мој отац који је одмах рекао да ту још ништа није решено, и да је „и други Динамо мислио да је све готово, па знамо сви како је прошао“.

Отац ме је и научио да волим Звезду и одрастао сам уз његове приче о вољеном клубу, а једна од његових омиљених прича је била управо о утакмици одиграној на данашњи дан 1978. године. Црвена звезда је тада у првом колу Купа УЕФА дочекала Динамо из Берлина. Иако је Звезда тада углавном лагано пролазила прва кола европских такмичења, у првој утакмици у Берлину се није прославила, поражена је са 5:2. Брзо је противник стигао до 3:0, Шестић и Савић су до полувремена смањила на пристојних 3:2, али је ипак Динамо направио осетну предност пред реванш меч.

Три дана пре тога, Звезда је изгубила у првенству од Борца из Бања Луке, самопоуздање није било баш велико. Ипак, на „Маракани“ у реваншу 50.000 људи. Веровали су сви да Звезда може ипак даље, али, у 12. минуту Ридигер доноси предност Немцима, и та минимална предност остаје до краја полувремена. Динамо има 6:2 укупно, пред последњих 45 минута. „Да ли то значи да је све готово? – Наравно да не, било је потребно само да Звезда одигра као Звезда“, поновио ми је отац више пута ову реченицу, па и данас је понекад изговори поново.

Почиње друго полувреме. У 58. минуту, Душан Савић поравнава резултат. Здравко Боровница који је ушао у другом полувремену, постиже два поготка – 69. и 80. минут. Још корак до пролаза, а до пре двадесетак минута је изгледало као немогуће. Последњи минути утакмице, Благојевић центрира, Шестић је у дуелу са Лауком, немачки фудбалер је лоше зхавтио лопту и спровео је у сопствену мрежу – 4:1, Црвена звезда побеђује и пролази даље. Ова утакмице ће остати упамћена као један од највећих преокрета у историји нашег клуба, и као почетак победничке серије у Купу УЕФА, у коме је Звезда те сезоне стигла до финала, где је играла против Борусије, а то финале, решио је – судија, али то је нека друга прича.

Ето, то би било укратко о овој утакмици, чисто да се подсети на тај дан. И да се часком вратим на први пасус – па, знате сви као је прошао и овај грузијски Динамо. Ма како изгледа ситуација, „потребно је само да Звезда одигра као Звезда“, и чуда су могућа.

Након текста о Звездиним рукометним клубовима, можете прочитати и причу о ватерполо клубовима Црвене звезде. Мушки ватерполо клуб нас је посебно обрадовао претходне две сезоне, освојивши прегршт трофеја, међу којима и титулу првака Европе, а од прошле сезоне (2013/14), Спортско друштво Црвена звезда у свом саставу има и женски ватерполо тим. Поред поменуте титуле шампиона Европе, ватерполисти Црвене звезде су до сада четири пута били прваци државе, освојили су и два Купа Србије, као и Суперкуп Европе. Ватерполо даме су у првој години постојања клуба освојиле „дуплу круну“.

Све је почело 4. марта 1945. године када је ватерполо секција формирана при пливачкој секцији Спортског друштва Црвена звезда. Први руководиоци Секције били су, за пливање др Миодраг Јеремић, за ватерполо др Душан Ђукић, а први тренер Радиша Пантовић. Корени ватероло клуба су били у предратним клубовима „Боб“, „Брђанин“ и „Север“ у којима се више пливало и играло из забаве него из правих спортских побуда, а прошло је доста веремена до раздвајања ватерпола и пливања, односно настанка самосталних клубова (чекало се до 18. децембра 1968. године).

vk_01
Ватероло тим Звезде убрзо након оснивања секције

Црвена звезда је 1946. године освојила прво место у такмичењу Друге лиге, али није успела да у првом покушају дође до елитног ранга. Екипа је те године играла у саставу: Северин Бијелић, Божидар Вуксановић, Иван Гај, Слободан Ђурђевић, Александар Јовановић, Бошко Југовић, Радиша Пантовић, Војислав Пејовић, Миодраг Стоиљковић, Милош Терзић, Јарослав Хицл, Лука Цигановић, Жан Пјер Шаморел. Следеће сезоне, освојено је друго место у друголигашкој конкуренцији, а у трећем покушају, 1948. године, Црвена звезда је предвођена тренером Милом Лучићем (који је и играо за наш тим) успела да се домогне Прве лиге. Ипак, доживљен је неуспех у елитном рангу, што је заједно са недостатком основних услова за нормално функионисање клуба (пре свега обејката за тренирање и сл.), па су пливачи и ватеролисти Звезде донели одлуку да се фузионишу са Фискултурним друштвом „Београд“ и сви пређу у Пливачки (ватерполо) клуб „Север“. Десет година касније (1959. године), Црвена звезда је обновљена преласком чалнова „Севера“ у наш тим.

У трећем покушају, 1962. године, црвено-бели улазе у Прву лигу, пре свега захваљујући Бошку Вуксановићу, некадашњем Звездином капитену који је успео релативно добро да организује стручни штаб. Звезда тада први пут добија јуниорски тим. Након што је једна сезона поново проведена у Другој лиги, Црвена звезда везује неколико узастопних сезона у елитном рангу југословенске лиге које је била једна од најјачих у Европи. 1968. долази до нове кризе која је трајала све до 1973. године, након чега клуб поново проводи три сезоне у Првој лиги. Након поновног таворења у Другим лигама, крајем осамдесетих година прошлог века, црвено-бели постају стабилан прволигаш. Интерсантан податак јесте да је Црвена звезда једини тим који је три узастопне сезоне (1985-87.) играо и Прву, и Другу лигу.

Потребно је додати да је у периоду од 1963. до 1972. године Црвена звезда учествовала и на зимским првенствима Југославије. То такмичење се одржавало уочи летњег првенства које се рачунало као државно. Звезда је овде учествовала са променљивим успехом, а најбољи учинак остварила је 1965. године (3. место). Такође, требало би споменути и Драгана Соломуна који је рекордних 15 сезона наступао за Црвену звезду, а 6 година је био и капитен клуба.

titula_vat
Освајачи прве шампионске титуле

Распад државе избацује наш тим у први план. Из Загреба је стигао Игор Милановић, из Партизана су стигли Милан Тадић и Васо Суботић, разиграо се и Тодор Прлаиновић, из Ријеке је стигао Владимир Вујасиновић, па је тим са Југославом Васовићем и Виктром Јеленићем постао највећи фаворит за титулу. У финалу плеј-офа, црвено-бели су у четири утакмици победили Партизан (прва 15:14 за Звезду, друга 14:12 за Партизан, а онда две убедљиве победе нашег тима – 16:9 и 17:8). Тим који је водио Никола Стаменић освојио је прву титулу у својој историји. Поред поменутих играча, те сезоне за Црвену звезду су наступали и Драгољуб Милошевић, Пино Драгојевић, Драган Добрић, Ратко Пејовић, Дејан Перишић, Никола Рибић, Драган Стругар и Александар Тичић.

Санкције су онемогућиле учешће у међународним такмичењима, па су клуб на крај те сезоне напустили Игор Милановић, Драган Стругар, као и тренер Стаменић. Међутим, предвођени новим тренером, Милорадом Кривокапићем, црвено-бели успевају да одбране титулу. Са изузетком поменутих промена, костур екипе је остао непромењен, а у шампионском тиму су били још и Чедомир Драшковић, Драган Кожул и Александар Ћирић, док у тиму у односу на прошлу сезону није било ни Пина Драгојевића, ни Драгољуба Милошевића.

proslava_tas
Прослава на Ташу након победе над Партизаном и освајања титуле

Након две узастопне титуле, Црвена звезда је поново имала јак тим (појачан и Александром Шапићем), али је изненађујуће изгубила у полуфиналу плеј-офа од Будванске ревијере, а након те сезоне, пре свега због несугласица унутар екипе, тим се разилази. До 2000. године, црвено-бели су забележили три наступа у Купу ЛЕН, али на домаћој сецни су изостали трофеји. Током тих година, између осталих, за Звезду су наступали: Ненад Миланковић, Јован Тадић, Славко Гак, Давор Стоишић, Предраг Дамјанов, Александар Средановић, Марко Савић, Петар Пешић, Саша Новаковић, Милан Ћетковић, Мило Жмукић, Бранко Пековић, Миљан Чоловић, Божидар Дамјановић, Драган Јовановић, Мирослав Крстовић, Балша Николић, Никола Јановић, Борис Жупановић, Урош Гановић, Василије Ћетковић, Милан Вранеш, Александар Илић и Слободан Станковић.

Након распада Србије и Црне Горе, Звезда преживљава агонију, поново су се јавили проблеми са објектима за тренирање, одигравање утакмица итд, па је чак у једном периоду морала да одржава тренинге у Обреновцу. И поред тога, освајана су друга места у националним шампионатима, али се ситуација погоршавала, клуб је доживљавао најтеже тренутке, а онда је свему дошао крај и он је угашен 2008. године. Међутим, убрзо је ревитализован, под именом Црвена звезда вет, а после две сезоне се прикључио Првој „А“ лиги Србије.

Те 2010. године, на чело клуба долазе Виктор Јеленић, Игор Милојевић, Немања Марјан, Горан Јездић и Чедомир Драшковић, и тим креће од нуле са свега неколико десетина малишана на новобеоградском базену. Јеленић је био и тренер првог тима, а у води су тим предводили Савић и Маљковић. Иако то нико није могао да претпостави, почињу полако да се исписују најјсајаније странице у историји ватерполо клуба Црвена звезда. У сезони 2010/11. Црвена звезда заузима треће место у Првој „А“ лиги Србије након тесног пораза у трећој утакмици полуфинала плеј-офа такмичења од Војводине, и долази до полуфинала Купа Србије. Што се тиче следеће сезоне, Савић и Маљковић се селе на тренерску клупу, а екипа предвођена Гојком Пијетловићем и Југославом Васовићем долази до финала домаћег првенства где је после велике борбе поражена од, до тада, годинама неприкосновеног Партизана. Слично је било и у финалу националног купа. Такође, Црвена звезда долази до четвртфинала Еврокупа (бивши Куп ЛЕН), где је поражена од италијанског Посилипа. То је био само увод у најтрофејнију сезону у историји клуба.

Клуб мења име у БВК Црвена звезда, а уочи почетка сезоне 2012/2013 тим је појачан Прлаиновићем, Д. Пијетловићем, Рађеном, Шефиком и Вапенским. Уз староседеоце, оформљен је страшан тим који ће бити све бољи како сезона одмиче. Новооформљени Раднички из Крагујевца је такође формирао јак тим, предвођен Удовичићем, Филиповићем и Бурићем, док је и Партизан имао своје адуте (Соро, Митровић, Мандић), па је све било спремно за старт јаког домаћег првенства након дуго времена.

На завршном турниру Купа Србије, у полуфиналу, Црвена звезда је лако победила Војводину (12:7), док је Партизан у драматичном мечу био бољи од Крагујевчана (11:10). После велике борбе, након продужетака, наш тим је тријумфовао над „вечитим“ ривалом (9:8) и по први пут у својој историји освојио Куп Србије. Стари проблеми се поново јављају, али тим остаје на окупу, и почиње да пружа све боље и боље партије.

Очекивано, у финалу Првенства Србије састали су Црвена звезда и Раднички. Наш тим је имао предност домаћег терена, јер је завршио као првопласирани лигашки део сезоне. У првом мечу, пред препуним Ташмајданом, Црвена звезда је након продужетака победила са 10:9 и повела у серији. Раднички узвраћа ударац, побеђује у Крагујевцу са 9:8. Наш тим поново побеђује на свом терену, овога пута 8:7 и долази на корак од титуле шампиона Србије. Ипак, Крагујевчани се нису предали и победом од 13:9 у Крагујевцу заказују мајсторицу. Таш је поново био препун, и након још једног фантастичног меча, Црвена звезда побеђује са 9:7 и осваја „дуплу круну“, прву у својој историји. Капитен, Андрија Прлаиновић, најбољи ватерполиста света, подигао је пехар уз речи да му је ово најдража титула у каријери. Међутим, трофејни низ још увек није био завршен.

У Лиги шампиона, наш тим је био у групи са највећим фаворитом за освајање титуле, дубровачким Југом, затим Олимпијакосом, Монпељеом и Кројцингленом. Црвена звезда је заузела друго место у овој групи, остваривши пет победа и три пораза (два од Југа), и обезбедила пролаз у осмину финала, где ју је дочекао Егер. Мађарски тим је просто разбијен у Београду (13:6), па је реванш меч представљао чисту формалност. И у четвртфиналу, Црвена звезда се поново сусрела са Мађарима – овога пута са Сегедом. Звезда је и из овог двомеча изашла као победник, и обезбедила пласман на Ф4 на Бањици.

prlainovic_prvak_evrope
Капитен Андрија Прлаиновић

У полуфиналу побеђена је Барселонета (9:5), и заказан дуел са највећим фаворитом такмичења, Југом, који је већ два пута био бољи од нашег тима те сезоне. Међутим, црвено-бели су још једном показали да имају победнички менталитет, и у фантастичном амбијенту победили великог ривала са 8:7 и постали прваци Европе. Денис Шефик је поново маестрално бранио, велика борба се водила у базену, а Марко Аврамовић је два и по минута пре краја меча донео предност нашем тиму, Југ је имао неколико напада за изједначење, а на крају Прлаиновић одузима лопту – и славље је могло да почне. Заувек ће се памтити тим који је те сезоне освојио све: Марко Аврамовић, Борис Вапенски, Марко Драксимовић, Никола Ешкерт, Петар Ивошевић, Михајло Милићевић, Душко Пијетловић, Андрија Прлаиновић, Никола Рађен, Сава Ранђеловић, Виктор Рашовић, Страхиња Рашовић, Ненад Стојчић, Денис Шефик, тренер: Дејан Савић. Председник клуба: Виктор Јеленић. Клуб који је три године раније кренуо од нуле, остварио је оно што многи сањају.

Током прелазног рока, тим напуштају Пијетловић, Стојчић и Ешкерт, а Никола Вукчевић, Џон Ман и Филип Кљајевић појачавају црвено-беле. ЛЕН прави преседан, па, рекло би се не само у ватерполу, већ у спорту генерално, и уводи систем такмичења по коме је наш тим морао у квалификације за Лигу шампиона. Дакле, тим који је постао првак Европе, и уједно освојио титулу у домаћем шампионату – морао је да игра квалификације. Да ствар буде гора, у баражу Црвена звезда је налетала на поново јаку екипу Про Река и након велике борбе, ипак је елиминисана на петерце, тако да није добила прилику да брани титулу. А директан пласман у Лигу шампиона оставрили су и неки клубови, којима, уз дужно поштовање, ту, према квалитету, никако није било место.

У сезони када је Звезда постала првак Европе, Раднички из Крагујевца је освојио Еврокуп, па је било јасно да ће се два српска тима састати у Суперкупу Европе. Наш тим је и ту победио (9:8), и освојио нови трофеј.

sefik
Денис Шефик

Црвена звезда није бранила титулу у Лиги шампиона, али је зато одбранила оба трофеја на домаћој сцени. У финалу Купа Србије, још једном је побеђен Раднички из Крагујевца, и ова утакмица ће се посебно памтити, јер ју је решио голман – Денис Шефик, и то голом уз звук сирене шутем са свог гола – за победу (12:11). У финалу плеј-офа Првенства Србије, поново су се састали Црвена звезда и Раднички, и поново је победник био исти – овога пута са 3:0 у победама. „Дупла круна“ је одбрањена.

На крају сезоне, клуб напушта велики број играча, па би Звезда у следећој сезони требало да наступи са младим тимом, предвођена искусним Денисом Шефиком. И поред свих успеха, клуб је и даље у тешком финансијском положају, и иако је било многих обећања, Звезда још увек нема свој базен.

Остало је још да се истакне да је велики број играча који је наступао за Црвену звезду освајао медаље на Европским и Светским првенствима, као и на Олимписјким играма.

 

 

Као што је већ и напоменуто, од сезоне 2013/14, у саставу Спортског друштва Црвена звезда је и женски ватерполо клуб. У премиијерној сезони, црвено-беле су освојиле друго место у лигашком делу првенства из екипе Сенте која је важила за главног фавортита за титулу. Међутим, на страту финалне серије, Црвена звезда одмах прави „брејк“ (11:10), који потврђују на свом терену убедљивом победом (13:6), и долазе на корак од титуле. Сента добија тречи меч (8:4), али, црвено-беле побеђују у четвртом мечу (13:8) и освајају титули шампиона Србије. Пре тога, у финалу Купа Србије, убедљиво је побеђен Партизан (8:2), па је већ у првој сезони освојена „дупла круна“.

За Звезду су наступале: Александровић, Миловановић, Пантовић, Ћоровић, Илић, Дујовић Симић, Мандић, Ђорђевић, Марковић, Ивковић, Јаковљевић, Ружић, Бијелић, тренер: Брадић.

zvk_01
Звездине ватерполо даме

 

Напомена: Добар део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је екипа првака Европе из 2013. године.

 

Урбана легенда, која би могла понети наслов „Цигла по цигла – Маракана“, препричава се деценијама. У темељ и зидове Маракане, у које су навијачи узидали цигле које су куповали и доносили на стадион нису уткани само ти неопходни бетонски правоугаоници и везиво којим су лепљени једно за друго. Уткано је нешто много више. Уткан је ентузијазам, уткана је љубав, уткан је инат, уткано је нешто необјашњиво, што је навело на десетине хиљада људи да оде и купи ту фамозну циглу, коју ће касније однети на Топчидер и, можда је и несвесно, тада угради у здање на којем ће бити исписана историју. У здање које ће донети много радости и патње, много љубимаца (и неколико издајника), много тренутака који ће се препричавати деценијама и генерацијама касније.

И ако сумњамо у веродостојност поменуте урбане легенде, која на један непоновљив и невероватан начин показује однос који се зове исто као и однос према породици, девојци, жени – љубав, а који се опет не може лако објаснити, оно у шта се не сумња јесу догађаји и емоције који су остали између четири зида Маракане. Прошле године прославила је пола века, ове године је кренула у другу половину, а оно што се између та четири зида који је ограничавају догађало за то време – остаје упамћено и записано. У аналима, у историјама, монографијама и – у срцима људи који су ту историју писали.

Од првог меча, против Ријеке, од поготка, тада пионира, касније и првотимца, Трифуна Михајловића, преко сениорског првенца, Душана Маравића, преко историјских мечева, са великанима, до тужних дана, који и данас некако непомично трају око Црвене звезде, Маракана је ту. Непомерљива, недодирљива. У њој и данас нека нова деца почињу своје каријере, на њеној трави и данас се постижу голови за тв шпице, на њеним трибинама и данас се оре песме посвећене феномену названом „Црвена звезда“. И данас се на њима тугује и плаче, пева и весели, псује и нервира. И све то буде и прође. Нешто се и заборави. Остају након свега само Црвена звезда и Маракана. То је нераздвојив спој. Ако би нестало једно, не би било ни другог.

И биће тако још дуго. Некада, у срећна времена, упамтила је она и 110 000 душа против Ференцвароша, и бацање на колена Реала, Барселоне, Арсенала, Бајерна, Милана, Фиорентине, Манчестера, Ливерпула, Бенфике, Панатинакоса. Памтила је мајсторије Џајића, Шекуларца, Стојковића, Петровића, Савићевића, Просинечког, Огњеновића, одбране Дујковића, Кајганића, Стојановића, Милојевића, голове Панчева, Савића, Костића, Филиповића, Пјановића, Жигића, елеганцију Белодедића, Богићевића, Буњевчевића, Петковића… Памти и поразе од оних који су раније долазили у њено крило да приме што мање голова.

И када се све то стави на папир, када се све сабере и одузме, када се подвуче црта, остаје једна громада. Остаје симбол, стециште историјских догађаја, појам, институција, наша кућа. Остаје дом Црвене звезде. Дом који су многи покушавали да сруше, али нису успели. Нити ће. Не могу милиони дуга, све чешће незнање неких играча који су случајно понели славни црвено-бели дрес, кризе, да помуте њену славу. Нити искључења струје због дуговања могу да учине да њен ореол светли мање него што је светлео те 1963, 1975, 1979, 1987, 1991…

Јер, Маракана је наш дом. Дом који ће увек имати оне који ће је бранити. Као што су је бранили они који су донели прве цигле, као што ју је отворио Лаза Петровић из Лознице, који је преноћио испред њега како би ушао на први меч одигран на њеном тепиху, као што су јој доносили славу они који су на њој играли утакмице које су од Црвене звезде направили вечитог великана светског фудбала.

Јер си Маракана. Јер си наша кућа.

Срећан ти рођендан, кућо!

Форма је пролазна, класа је вечна.

Капитен је лидер на терену, продужена рука тренера, неко ко мења ток утакмице, вуче саиграче напред и има јак утицај на свој тим. Капитен је ауторитет. Неко ко представља клуб. Широм света навијачи са безграничним поштовањем гледају у капитена свог клуба као у Бога, а раније је бити капитен Црвене звезде значило бити култна личност, била је већа част и достигнуће него освојити трофеј. У последње време у Црвеној звезди ништа не фукционише, ништа се не зна, нико не одговара, па 5 милиона тренера пљује по сваком, и по капитену. Док трибина има већи утицај него раније капитен, па може да тера и пљује по сваком, а да већина, као по „дифолту“, не размишљајући усвоји и слепо крене по истом. Oсвојена титула је „поништена и обезвређена избацивањем из Европе“, али Црвена звезда је доживела елементарни пораз на старту прошле сезоне.

И суштинску и теоријску дефиницију капитена, као и веру да у нашем, милом клубу има наде и позитивности, показао нам је Ненад Милијаш. Неправедно и сурово испљуван због промашеног пенала против Черномореца, а затим и пољуљано самопоуздање које је проузроковало игре, које су испод његовог нивоа су довеле до коментара да „није требало да се враћа“, „да је најгори“ и остали коментари нервозних, исцрпљених и фрустрираних навијача, којима у очима видите само пехар намењен шампиону Србије. До тог пехара постоји пут. Нико није веровао да је Ненад Милијаш тај који ће асфалтирати деонице и превозити екипу деоницу по деоницу до тог циља. А познато је када вас у Србији узму на зуб или када вас навијачи Црвене звезде „узму на зуб“, оно што никада не бисте помислили или рекли постаје нормално, па су псовке и вређања саставни део целокупне мржње. Био је жртва искаљеног беса нереалних очекивања, наде и жеље, свега онога што се скупило за седам кошмарних година које као да немају крај. Донео је пехар, повукао се на одмор, а онда вратио у клуб без говора да ли иде или не, да покаже ко је капитен. Њега нико није молио ништа, нити је прављена фама око њема да ли ће остати или не, он је показао да је истинита фраза која каже да не знате шта имате и губите, док то не изгубите.

Nenad MilijasМожда зато што није плакао после победа или пораза, нису излазиле на видело слике из детињства са Звездиним шалом, Милијаш није био довољно цењен, јер је Звездина публика посебно осетљива на такве емоције. Зна како је бити Звездаш. Од 17. јануара 2006.године када је крунисао сан или и раније када је још у родном Земуну показивао о каквом се велемајстору ради. Зато је дечијим радовањем после голова у дербију и на терену показивао и прихватио улогу дискретног хероја. О томе говори и да су стидљиво, на крају сезоне тек излазиле на видело ствари без којих Црвена звезда не би била у могућности да подигне трофеј. Ненад Милијаш је плаћао судије на припремама, куповао храну, позајмљивао новац саиграчима две године и ћутао о томе, као што је и ћутао на критике и причао на терену, постизао голове и утабао пут до трона. Као што су ћутали сви од утакмице против Радничког из Ниша, а после нове мајсторије против Јагодине и они старији навијачи који су са децом гледали Богове који су ходали земљом а ми их зовемо Пикси, Дејо, Роби, Дарко, Дика.. или оне раније Шеки, Пижон, Дуле, Џаја… су устали и у глас говорили када су излазили са стадиона – „ Зна Милијаш, пусти то, је лси видео како је проиграо малог Лазовића, а гол ни Нојер не брани“.  И нови селектор репрезентације Србије, Дик Адвокат, је видео гол против Јагодине. Имао је шта да види и упише у свој нотес.

Са дужним поштовањем, али са „мање помпе“, исто оно што је урадио Милош Нинковић, урадио је и Ненад Милијаш годину дана раније. Селективно памћење и трауматично испадање од Бордоа су учиниле да то заборавимо. За то време, капитен је био капитен. Оног тренутка када је МЦЗ први објавио вест о повратку Ненада Милијаша, сервер није издржао навалу навијача Црвене звезде широм света, по јачини налета равној оној навали из 1989. Три године раније, у зиму 2009. године, када је Црвена звезда већ била у поодмаклом апокалиптичном стању, а играче избацивали на улицу из станова, Милијашу је истицао уговор а имао је веома лепу понуду немачког Волфсбурга, који је управо те сезоне трио фантастико предвођен „Дијамантом“ – Мисимовић, Џеко&Графите – водио до шампионске титуле у Бундеслиги под палицом Феликса Магата. Није прихватио понуду немачких „Вукова“, већ је продужио уговор да би Црвена звезда шест месеци касније зарадила 3 милиона евра од енглеских „Вукова“, после 23 гола и сезоне у којој је сам улазак у просторије клуба у Љутице Богдана говорио о свему. Заборављене су и две дупле круне, голови у дербију, гол Бајерну који је његова етикета и све оно што је од 17.јануара 2006. године када је дошао из Земуна даривао црвено-белима. У каријери је тресао мреже и Арсенала, Манчестер Јунајтеда и Манчестер Ситија, Француске… којима данашњи играчи могу само ако контролишу џојстике на сони плејстејшну играјући популарни PES.

Девет голова и десет асистенција у сезони 2012/13, у којој је уз Дарка Лазовића био једини покретач тима који је безглаво јурио ка титули шампиона као болид формуле1, чији нам се трк дебело и двоструко обио о главу и 8 голова и 10 асистенција у прошлој сезони су само део статистике за поједине и заиста не показују колико заправо значи. Ни 3 гола и једна асистенција из два кола нове сезоне и две победе на старту које Црвена звезда није забележила од ере Душана Бајевића. Не показују његов заштитни знак, голове из слободних удараца на Врачару против Рада, после победе у дербију, у Новом Пазару и Ужицу. Онда када смо калкулисали колико нас дели од циља као при тикету у кладионици или када бројимо ситниш на ужини, Ненад Милијаш је био тај који је био генерал наших битака. Онај који је излазио са траком на руци испред свих и водио војску у победе, као Максимус.

Због једног промашеног пенала, тада другог у каријери, је извиждан и олако су „судије“ дале себи за право да пљују по капитену. А управо му то и замерају, да је препустио другима да шутирају пенале уместо њега. Уследиле су кафанске приче, тако уобичајене за наш менталитет, које су поједини медији оберучке прихватили, у којима Звезда лети када он није на терену, а чињенице су тотално супротне и доказане у претходним сусретима – када на терену нема Милијаша, Звездина игра се своди на неке од показних вежби ђацима првацима, прићи првом до себе и додати му лопту и то понављати док се не увежба. Превелика очекивања од њега су довела до тога да је и погрешан пас кобан и да је „стар“ играч ако не асистира, не постигне гол, не уради нешто запажено, што иде у прилог томе на шта нас је навикао у свом првом боравку у клубу. Само у Србији је играч са 30 година стар, а са 17 млад. Свуда постоје добри и лоши играчи, а не стари и млади. Ненад Милијаш има своје неоспорне квалитете, али и оно најбитније – елементарно васпитање и праву љубав према клубу, која је толико пута понављана и ижвакана у свакодневном говору, да је изгубила смисао. Ненад Милијаш није тркач. Ни у репрезентацији Србије није трчао, али је савршено испуњавао свој задатак. Најтежи период у каријери је капитен пребродио и на крају победио. Подигао трофеј у тренутку када клуб нема средстава да обезбеди ни конфете, материјал за прославу. Замислите да Ћавија и Иниесту или Џерарда пљују после периода лоше игре и промашеног пенала. Стивен Џерард је одузео свој сан, сан навијача Ливерпула, који су живели само за тај један дан, када ће коначно постати шампиони Енглеске. За дан када ће њихов Steve Gподићи трофеј у фацу најљућим и богатијим ривалима, који као лешинари опседају око плена, свађајући се и ратовајући новцем око боље пол позиције. У сезони када су сви стали иза њих и сви заједно гурали ка истом циљу. Веровањем. Једно су рекли само – „теже би нам било да то није био Џерард“.За неке можда компарација није на месту, иако су поменута тројица сваки минут каријере провели у Барселони и Ливерпулу, али поента и суштина се не мењају, као ни форма и класа. Ненад Милијаш би у јануару 2015. године забележио шесту годину у клубу, од којих је три и по године капитен. Шест утакмица га дели од 200 утакмица за клуб, у временима када се после једне добре сезоне мења клуб а заклиње на верност онима који су најбогатији. Постигао је преко 66 голова и 13 голова га дели од места међу 10 најбољих стрелаца у историји једне Црвене звезде. Доносио је победе и трофеје. Заслужио је безрезервно и безусловно поштовање и подршку. Оно што не кошта, а он је зарадио код свих нас. То је најскупље.

milijasИ када се после освојене титуле причало о свему, само не о њој, када је истина у виду избацивања из Европе покуцала на врата, а ми се крили иза истих и причали – „Ми смо Звезда, то је немогуће!“, када су они најодговорнији и најзадуженији у клубу играли стони тенис, пребацивањем одговорности као лоптице, када се већина играча, оправдано, плашила за себе и одлучила за корак према излазу, једини који је ћутао и није доводио у питање останак је погодите ко? Капитен. Отишао је на одмор, вратио се и појавио се на прозивци новом тренеру и самом бившем капитену и повео неки нови тим ка непознатом. Исти онај генерал који је први испред свих водио тим ка титули. Који је подигао пехар, јер је он исти тај пехар учинио могућим и стварним. А и њему се много дугује. Не само уговором предвиђене зараде које премашују 500.000 евра, већ много тога. Капитен Црвене звезде не може да буде свако, иако је ситуација таква каква је па се неке одлуке и ствари олако схватају и раде зарад нечијих интереса. Бити капитен Црвене звезде је институција, бреме, притисак за највеће и највеће признање у каријери било ког играча, независно од времена које једе све пред собом. А оно пљување и терање против Черномореца нека нам је на част и образ. А на оне претње и пљување по уредницима овог портала када су бранили капитена јер се нису сложили са општом хистеријом и манијом која је привукла неке клинце који су се родили када је Милијаш почео да игра фудбал, одговори су голови капитена.

Ненад Милијаш нас је научио много чему и ономе да је тишина најбоља и да ако немаш шта да кажеш и немаш шта да покажеш, не прекидај тишину. Али је учинио стварним и ону стару, коју навијачи Ливерпула уместо трофеја у фацу поносно показују осталима, а која се преко уредника портала данас одомаћила и код навијача Црвене звезде због њега – Форма је пролазна, класа је вечна! Зато је и капитен и десетка.

Хвала, Мики. Ти си наш капитен. #10

У тексту су изражене истините чињенице и не служи за стварање фаме која се створила око појединих играча. Текст је написан да будуће генерације знају ко је и како треба да изгледа капитен Црвене звезде, јер имамо прилику да после дужег времена издвојимо играча са којим можемо да се поносимои због којег се долази на стадион.

На данашњи дан 1984. године, убедљивом победом против Партизана, Црвена звезда је освојила „YU турнир“, који је познат и под називом „Турнир велике четворке“, с обзиром да су учествовала четири најбоља тима из старе Југославије. Играо је свако са сваким (једнокружно), с тим што се прво коло играло у Сплиту, друго у Загребу, а треће у Београду. Турнир је трајао од 4. до 12. августа, а Звезда је наступила без петорице играча који су наступали за репрезентацију на Олимпијади у Лос Анђелесу (Ивковић, Николић, Елзнер, М. Ђуровски, Мркела).

У првом колу турнира, наш тим је био бољи од Хајдука (3:1). Пред око 15.000 гледалаца, голове за наш тим постигли су Халиловић (2) и Бошко Ђуровски, док је Златко Вујовић био стрелац за домаћина. Црвена звезда је потом победила Динамо у Заагребу са 2:1, головима Шестића и Халиловића, док је гол за Загрепчане постигао Бишкуп, а утакмици је присустовало око 25.000 гледалаца. У Београду, у трећем колу, Хајдук је победио Динамо са 2:1, а у последњој утакмици турнира, Црвена звезда је декласирала „вечитог ривала“ са 4:0 головима Банковића (2), Халиловића и Јањанина. Око 20.000 гледалаца је било на овој утакмици, после које је побединички пехар уручен капитену Звезде, Милошу Шестићу.

У наставку су дати резулати свих мечева одиграних на овом турниру, као и коначан пласман тимова:

I коло, Сплит:

4. VIII: Динамо – Партизан                         3:0 (2:0)

5. VIII: Хајдук – Црвена звезда                  1:3 (0:2)

II коло, Загреб:

8. VIII: Динамо – Црвена звезда                1:2 (1:1)

9. VIII: Хадук – Партизан                           2:4 (0:2)

III коло, Београд:

11. VIII: Хајдук – Динамо                           2:1 (1:0)

12. VIII: Црвена звезда – Партизан         4:0 (1:0)

Коначна табела

  1. Црвена звезда           3          3          0          0          9:2       6
  2. Динамо                       3          1          0          2          5:4       2
  3. Хајдук                         3          1          0          2          5:8       2
  4. Партизан                   3          1          0          2          4:9       2

Најбољи стрелац турнира био је нападач Звезде, Халиловић са 4 поготка, а он је уједно проглашен и за најбољег играча турнира. Најбољи голман је такође био из редова нашег тима (Живан Љуковчан), док је фер-плеј титула припала Динаму.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!