Форма је пролазна, класа је вечна.

Капитен је лидер на терену, продужена рука тренера, неко ко мења ток утакмице, вуче саиграче напред и има јак утицај на свој тим. Капитен је ауторитет. Неко ко представља клуб. Широм света навијачи са безграничним поштовањем гледају у капитена свог клуба као у Бога, а раније је бити капитен Црвене звезде значило бити култна личност, била је већа част и достигнуће него освојити трофеј. У последње време у Црвеној звезди ништа не фукционише, ништа се не зна, нико не одговара, па 5 милиона тренера пљује по сваком, и по капитену. Док трибина има већи утицај него раније капитен, па може да тера и пљује по сваком, а да већина, као по „дифолту“, не размишљајући усвоји и слепо крене по истом. Oсвојена титула је „поништена и обезвређена избацивањем из Европе“, али Црвена звезда је доживела елементарни пораз на старту прошле сезоне.

И суштинску и теоријску дефиницију капитена, као и веру да у нашем, милом клубу има наде и позитивности, показао нам је Ненад Милијаш. Неправедно и сурово испљуван због промашеног пенала против Черномореца, а затим и пољуљано самопоуздање које је проузроковало игре, које су испод његовог нивоа су довеле до коментара да „није требало да се враћа“, „да је најгори“ и остали коментари нервозних, исцрпљених и фрустрираних навијача, којима у очима видите само пехар намењен шампиону Србије. До тог пехара постоји пут. Нико није веровао да је Ненад Милијаш тај који ће асфалтирати деонице и превозити екипу деоницу по деоницу до тог циља. А познато је када вас у Србији узму на зуб или када вас навијачи Црвене звезде „узму на зуб“, оно што никада не бисте помислили или рекли постаје нормално, па су псовке и вређања саставни део целокупне мржње. Био је жртва искаљеног беса нереалних очекивања, наде и жеље, свега онога што се скупило за седам кошмарних година које као да немају крај. Донео је пехар, повукао се на одмор, а онда вратио у клуб без говора да ли иде или не, да покаже ко је капитен. Њега нико није молио ништа, нити је прављена фама око њема да ли ће остати или не, он је показао да је истинита фраза која каже да не знате шта имате и губите, док то не изгубите.

Nenad MilijasМожда зато што није плакао после победа или пораза, нису излазиле на видело слике из детињства са Звездиним шалом, Милијаш није био довољно цењен, јер је Звездина публика посебно осетљива на такве емоције. Зна како је бити Звездаш. Од 17. јануара 2006.године када је крунисао сан или и раније када је још у родном Земуну показивао о каквом се велемајстору ради. Зато је дечијим радовањем после голова у дербију и на терену показивао и прихватио улогу дискретног хероја. О томе говори и да су стидљиво, на крају сезоне тек излазиле на видело ствари без којих Црвена звезда не би била у могућности да подигне трофеј. Ненад Милијаш је плаћао судије на припремама, куповао храну, позајмљивао новац саиграчима две године и ћутао о томе, као што је и ћутао на критике и причао на терену, постизао голове и утабао пут до трона. Као што су ћутали сви од утакмице против Радничког из Ниша, а после нове мајсторије против Јагодине и они старији навијачи који су са децом гледали Богове који су ходали земљом а ми их зовемо Пикси, Дејо, Роби, Дарко, Дика.. или оне раније Шеки, Пижон, Дуле, Џаја… су устали и у глас говорили када су излазили са стадиона – „ Зна Милијаш, пусти то, је лси видео како је проиграо малог Лазовића, а гол ни Нојер не брани“.  И нови селектор репрезентације Србије, Дик Адвокат, је видео гол против Јагодине. Имао је шта да види и упише у свој нотес.

Са дужним поштовањем, али са „мање помпе“, исто оно што је урадио Милош Нинковић, урадио је и Ненад Милијаш годину дана раније. Селективно памћење и трауматично испадање од Бордоа су учиниле да то заборавимо. За то време, капитен је био капитен. Оног тренутка када је МЦЗ први објавио вест о повратку Ненада Милијаша, сервер није издржао навалу навијача Црвене звезде широм света, по јачини налета равној оној навали из 1989. Три године раније, у зиму 2009. године, када је Црвена звезда већ била у поодмаклом апокалиптичном стању, а играче избацивали на улицу из станова, Милијашу је истицао уговор а имао је веома лепу понуду немачког Волфсбурга, који је управо те сезоне трио фантастико предвођен „Дијамантом“ – Мисимовић, Џеко&Графите – водио до шампионске титуле у Бундеслиги под палицом Феликса Магата. Није прихватио понуду немачких „Вукова“, већ је продужио уговор да би Црвена звезда шест месеци касније зарадила 3 милиона евра од енглеских „Вукова“, после 23 гола и сезоне у којој је сам улазак у просторије клуба у Љутице Богдана говорио о свему. Заборављене су и две дупле круне, голови у дербију, гол Бајерну који је његова етикета и све оно што је од 17.јануара 2006. године када је дошао из Земуна даривао црвено-белима. У каријери је тресао мреже и Арсенала, Манчестер Јунајтеда и Манчестер Ситија, Француске… којима данашњи играчи могу само ако контролишу џојстике на сони плејстејшну играјући популарни PES.

Девет голова и десет асистенција у сезони 2012/13, у којој је уз Дарка Лазовића био једини покретач тима који је безглаво јурио ка титули шампиона као болид формуле1, чији нам се трк дебело и двоструко обио о главу и 8 голова и 10 асистенција у прошлој сезони су само део статистике за поједине и заиста не показују колико заправо значи. Ни 3 гола и једна асистенција из два кола нове сезоне и две победе на старту које Црвена звезда није забележила од ере Душана Бајевића. Не показују његов заштитни знак, голове из слободних удараца на Врачару против Рада, после победе у дербију, у Новом Пазару и Ужицу. Онда када смо калкулисали колико нас дели од циља као при тикету у кладионици или када бројимо ситниш на ужини, Ненад Милијаш је био тај који је био генерал наших битака. Онај који је излазио са траком на руци испред свих и водио војску у победе, као Максимус.

Због једног промашеног пенала, тада другог у каријери, је извиждан и олако су „судије“ дале себи за право да пљују по капитену. А управо му то и замерају, да је препустио другима да шутирају пенале уместо њега. Уследиле су кафанске приче, тако уобичајене за наш менталитет, које су поједини медији оберучке прихватили, у којима Звезда лети када он није на терену, а чињенице су тотално супротне и доказане у претходним сусретима – када на терену нема Милијаша, Звездина игра се своди на неке од показних вежби ђацима првацима, прићи првом до себе и додати му лопту и то понављати док се не увежба. Превелика очекивања од њега су довела до тога да је и погрешан пас кобан и да је „стар“ играч ако не асистира, не постигне гол, не уради нешто запажено, што иде у прилог томе на шта нас је навикао у свом првом боравку у клубу. Само у Србији је играч са 30 година стар, а са 17 млад. Свуда постоје добри и лоши играчи, а не стари и млади. Ненад Милијаш има своје неоспорне квалитете, али и оно најбитније – елементарно васпитање и праву љубав према клубу, која је толико пута понављана и ижвакана у свакодневном говору, да је изгубила смисао. Ненад Милијаш није тркач. Ни у репрезентацији Србије није трчао, али је савршено испуњавао свој задатак. Најтежи период у каријери је капитен пребродио и на крају победио. Подигао трофеј у тренутку када клуб нема средстава да обезбеди ни конфете, материјал за прославу. Замислите да Ћавија и Иниесту или Џерарда пљују после периода лоше игре и промашеног пенала. Стивен Џерард је одузео свој сан, сан навијача Ливерпула, који су живели само за тај један дан, када ће коначно постати шампиони Енглеске. За дан када ће њихов Steve Gподићи трофеј у фацу најљућим и богатијим ривалима, који као лешинари опседају око плена, свађајући се и ратовајући новцем око боље пол позиције. У сезони када су сви стали иза њих и сви заједно гурали ка истом циљу. Веровањем. Једно су рекли само – „теже би нам било да то није био Џерард“.За неке можда компарација није на месту, иако су поменута тројица сваки минут каријере провели у Барселони и Ливерпулу, али поента и суштина се не мењају, као ни форма и класа. Ненад Милијаш би у јануару 2015. године забележио шесту годину у клубу, од којих је три и по године капитен. Шест утакмица га дели од 200 утакмица за клуб, у временима када се после једне добре сезоне мења клуб а заклиње на верност онима који су најбогатији. Постигао је преко 66 голова и 13 голова га дели од места међу 10 најбољих стрелаца у историји једне Црвене звезде. Доносио је победе и трофеје. Заслужио је безрезервно и безусловно поштовање и подршку. Оно што не кошта, а он је зарадио код свих нас. То је најскупље.

milijasИ када се после освојене титуле причало о свему, само не о њој, када је истина у виду избацивања из Европе покуцала на врата, а ми се крили иза истих и причали – „Ми смо Звезда, то је немогуће!“, када су они најодговорнији и најзадуженији у клубу играли стони тенис, пребацивањем одговорности као лоптице, када се већина играча, оправдано, плашила за себе и одлучила за корак према излазу, једини који је ћутао и није доводио у питање останак је погодите ко? Капитен. Отишао је на одмор, вратио се и појавио се на прозивци новом тренеру и самом бившем капитену и повео неки нови тим ка непознатом. Исти онај генерал који је први испред свих водио тим ка титули. Који је подигао пехар, јер је он исти тај пехар учинио могућим и стварним. А и њему се много дугује. Не само уговором предвиђене зараде које премашују 500.000 евра, већ много тога. Капитен Црвене звезде не може да буде свако, иако је ситуација таква каква је па се неке одлуке и ствари олако схватају и раде зарад нечијих интереса. Бити капитен Црвене звезде је институција, бреме, притисак за највеће и највеће признање у каријери било ког играча, независно од времена које једе све пред собом. А оно пљување и терање против Черномореца нека нам је на част и образ. А на оне претње и пљување по уредницима овог портала када су бранили капитена јер се нису сложили са општом хистеријом и манијом која је привукла неке клинце који су се родили када је Милијаш почео да игра фудбал, одговори су голови капитена.

Ненад Милијаш нас је научио много чему и ономе да је тишина најбоља и да ако немаш шта да кажеш и немаш шта да покажеш, не прекидај тишину. Али је учинио стварним и ону стару, коју навијачи Ливерпула уместо трофеја у фацу поносно показују осталима, а која се преко уредника портала данас одомаћила и код навијача Црвене звезде због њега – Форма је пролазна, класа је вечна! Зато је и капитен и десетка.

Хвала, Мики. Ти си наш капитен. #10

У тексту су изражене истините чињенице и не служи за стварање фаме која се створила око појединих играча. Текст је написан да будуће генерације знају ко је и како треба да изгледа капитен Црвене звезде, јер имамо прилику да после дужег времена издвојимо играча са којим можемо да се поносимои због којег се долази на стадион.

Адмирал је највеће признање у ратној морнарици, пандан чину генерала у војсци или ваздухопловству. Јасно је да то не може бити свако. У спорту постоје само два, у кошарци. Један је велики Адмирал Робинсон Сан Антонио Спарса, други је Адмирал Нелсон. Не, није Хорацио Нелсон, понос Британског краљевства и херој Наполеонових борби и ере, него Адмирал ДеМаркус Нелсон Црвене звезде.

Колико ће кошаркашком клубу Црвена звезда недостајати њен Адмирал, вођа, мозак и лидер на терену тек ће се показати у наредној сезони, управо када је опште мишљење да је Топ16 Евролиге на дохват руке. Докле ће Звездин брод пловити без њега, видећемо. Тешко је рећи да није најбољи кошаркаш Црвене звезде, али свакако је био најважнији. А као такав заслужио је трансфер у неку кошаркашку и евролигашку институцију попут Панатанаикоса; где може доказати класу кошакашким познаваоцима. Ко је ДеМаркус Нелсон? Знамо, Адмирал. Али, нека чињенице говоре о „Анђеоским крилима“ и најбољем изданку једног Дјука.

Дјук? Студирати на Дјуку је престиж у Америци, а учити у њиховом кошаркашком систему је симбол. Један Мајк Крижевски је већ у другој години средње школе регрутовао ДеМаркуса. Податак да је Калифорнија дала неке од највећих звезда прошлости и данашњице НБА лиге и да нико од њих није дао више поена током школовања од Нелсона довољно говори 3.500 поена за четири године, испод 30 ретко кад. Ако на то додамо да је проглашен најбољим дефанзивцем у последњој години колеџа, цело школовање у врху, онда је све комплетно. Многи ће рећи да његове шутерске способности нису упознали у Арени, Пиониру, широм Србије и Европе, али ево једно питање – када се ломила утакмица и када су се освојила оба трофеја, ко је био МВП и да ли је Нелсон промашио? Присетите се. И опет био други стрелац тима. Против Цибоне у полуфиналу АБА лиге је за 4 секунде постигао 6 поена, али и Адмирали су људи. Увек је погађао када је требало, рука није дрхтала.

У Звезди је био све по потреби. Мозак, лидер, асистент, некад и стрелац. Без подршке. И нама је опет мало, па ћемо памтити клизање против Макабија, када је Шилб био удвојен, а остали сакривени. Није играо за личну статистику, па и пас ка Блажичу уместо продора, најбољег продора и контакт игре у региону, у последњим секундама агоније прошлог првенства је био по дифолту.

Да резимирамо – најбољи играч и стрелац у историји Дјука, најбољи дефанзивац АЦЦ, најбоља постава Еврокупа, најбоља постава АБА лиге, МВП Купа Радивоја Кораћа, МВП недеље/кола Евролиге. Фале трофеји у овом набрајању, који су изостали када су прихваћени паника и шизофренија, завладала хистерија и почела брига о плачу белог медведа српске кошарке, оне ноћи када је једна „особа“ успела да обезвреди српску кошарку у борби комплекса и доказивања „часова љубави“, а Милутинов обрише паркет Пионира. Стиче се утисак да се више плаче од Нелсонове одбране, него од дављења.

Хвала на свакој утакмици (130), на сваком кошу (1352), асистенцији, скоку, ухваћеној лопти, закуцавању, минуту на паркету. Хвала за две предивне године. Да ли је неко бољи и атрактивнији на паркету могао да заузме твоје место? Вероватно. Али, комплетнији и лојалнији, нико. Ти имаш своје место међу навијачима Црвене звезде и у њеној историји.

Адмирале Ди, стараћемо се! Салутирамо до поновног виђења!

Након приче о некадашњем аутомобилском клубу, као и женском и мушком одбојкашком клубу, можете прочитати и о развоју Звездиних рукометних клубова. Мушки рукометни клуб заузима значајно место међу клубовима нашег спортског друштва. У досадашњој историји био је девет пута шампион државе и освојио четири национална купа, а забележено је и учешће у полуфиналу Купа победника купова у сезони 1995/96. Црвена звезда у свом саставу има и женски рукометни тим који је током своје историје забележио једно учешће у европским такмичењима.

 

У јесен 1948. године у Градском одбору Фискултурног савеза је постигнут договор да се при београдским спортским друштвима формирају рукометне секције. 1. октобра исте године организована је и рукометна секција Црвене звезде, чији је вођа био Мирослав Павловић, а њени играчи су били гимназијалци. Током 1948. и 1949. године одржанао је Првенство Београда по једноструком бод-систему, а на Првенство Србије отишле су две првопласиране екипе, међу којима је био и наш тим, који је првенство завршио на вицешампионској позицији. Рукометни клуб Црвена звезде је 1949. конституисан на иницијативу ученика Друге и Седме мушке београдске гиманзије. Крајем исте године, формиран је и Рукометни савез Србије, у чијем руководству су били и представници Звезде.

До 1952. године у Југославији се играо искључиво велики рукомет, прво првенство у малом (данашњем) рукомету одржано је годину дана касније. Рукометни савез Југосалвије је био против новина за које се залагала Црвена звезда (промена димензије терена, смањења броја играча са 11 на 7, измене у правилима игре). Поред многих притисака, није се одступило, а убрзо је мали рукомет „победио“, и показало се да је наш клуб био у праву када се залагао да се рукомет прилагоди савременим токовима и техничким методама по којима се у Европи већ увелико радило.

mrk_02
Богдан Цвијетић

Наш тим осваја четврто место на Савезном турниру у Загребу 1954, а већ следеће сезоне долази до шампионске титуле. Било је ту и мало среће, јер су са завршног турнира одустале две загребачке екипе (Првомајска и Загреб). У Београду савладана је екипа Младе Босне у два меча, и то убедљиво (17:6 и 11:4) и Црвена звезда је постала шампион државе први пут у својој историји. Следеће сезоне, титула је одбрањена, а придодат је и Куп Југославије, чиме је Црвена звезда постала прва екипа која је у Југославији освојила „дуплу круну“. У овој трофејној генерацији, Звездине боје су бранили: Милан Првуловић, Ђорђе Вучинић, Богдан Цвијетић, Томислав Рагуш, Никола Вучковић, Владимир Милић, Александар Димитрић, Светислав Станкић, Михајло Марковић, Никола Вучинић. У то време, репрезенатцију Југославије је безмало чинио комплетан састав Звезде. У тој генерацији се посебно истицао Богдан Цвијетић, који је био један од најбољих рукометаша свог времена, а проглашен је рукометним Шекуларцем, тј. да је „Бора Цвијетић у рукомету оно што је Шеки у фудбалу – мајстор финте“.

На поменутом првенству 1956. године, Црвена звезда је победила Младост, Работнички и Младу Босну, а руководство Младе Босне је уложило жалбу због материјалне повреде правила: сматрали су да су судије признале један њихов нерегуларан гол! Циљ је био да се утакмица понови, и одигра нова, како би добили нову шансу да победе наш тим. Жалба је прихваћена, а меч поништен. Иако исцрпљени претходним тешким сусретима, рукометаши Звезде су ипак морали да одиграју још једну утакмицу, у којој су пет минута пре краја губили са три гола разлике, али су успели да изједначе, а у последњим секундама, Звездин голман, Иво Лупис, брани седмерац, и наш тим осваја шампионску титулу.

mrk_03
Јовица Цветковић

Међутим, након ових успеха, екипа почиње да се распада, јер већина асова напушта Београд. Звезда је тако 1958. била друга, 1959. пета, 1960. трећа, 1961. седма… Почела је рукометна клетва, наш тим је наредни трофеј чекао 39 година, иако током тог периода у тиму имао бројне асове, имеђу осталих: Милана Лазаревића (један од главних играча репрезентације на Олимпијади у Минхену 1972. када се Југославија окитила златном медаљом), Бранислава Покрајца, Петрита Фејзулу, Јовицу Цветковића, Милана Калину, Андрију Бањанина, Ненада Перуничића, Свету Ћерамилца… Имала је Звезда врхунске играче, али су трофеји упорно измицали. Примера ради, у сезони 1982/83. Црвена звезда је била на прагу трофеја, од славља је делила само једна утакмица, против Слоге у Добоју у којој је победа доносила титулу. Међутим, наш тим је на крају постао вицешампион, због слабије гол-разлике у односу на шабачку Металопластику (исти број бодова на крају, с тим што је наш тим имао +53, а Металопластика +73 гол-разлику). Металопластика је тих година била неприкосновена у СФРЈ лиги, а два пута је била и шампион Европе. Иначе, СФРЈ рукометна лига је била једна од најјачих у Европи, најуспешнији клуб је био Партизан из Бјеловара са 9 трофеја, док су Металопластика и Борац из Бања Луке 7 пута били победници. Загреб је освојио шест трофеја, а Првомајска (Медвешчак) 4. Шеста по успешности је била Црвена звезда са две титуле. По једну титулу освојили Млада Босна (Жељезничар), Црвенка, зрењанински Пролетер и љубљански Слован Колинска.

mrk_04
Жикица Милосављевић

Тек деведестих година прошлог века, Црвена звезда долази до нових трофеја. Почело је изгубљеним финалом у „Пиониру“ 1993. када су секунде делиле од победе у мајсторици против београдског Партизана, али, нажалост, то генерација предвођена Бутулијом, Ненадом Перуничићем, Александром Кнежевићем, Шкрбићем, Перићем није успела. Након овог пораза, многи првотимци одлазе из клуба, а почиње да се прави нова Звезда. У сезони 1994/95, Црвена звезда осваја Куп Југославије, а трофеј освајају:Радосављевић, Максић, Петрић, Војиновић, Капа, Петковић, Јокић… Тренер је био Љуба Обрадовић. Вратила се вера у рукометног члана Звездине породице освјањем овог такмичења након победе у финалном двомечу са тада јаким Пролетером из Зрењанина.

Следећа сезона је била још успешнија: освојена је „дупла круна“, а и у наредне две сезоне је освојена титула шампиона Југославије.  Иако се ушло у стварање новог тима,са само четири праве звезде у том тренутку, Перуничићем, Петрићем, Матићем и Милосављевићем, али са сјајним Пуљезевићем и Шарићем на голу, предвођени Јовицом Цветковићем са клупе (смена Љубе Обрадовића је претходно изазвала велике потресе), ништа се значајно није променило. Трећа титула у низу (1998. године) освојена је поново са новим тренером (Златан Арнаутовић).

mrk_05
Освајачи Звездиних титула – исечак из „Звездине ревије“

Тих година, Звезда је постизала одличне резултате и у Европи. У сезони 1995/96, наш тим стиже чак до полуфинала Купа победника купова. Прво је елиминисан Ђер (34:25 и 27:30), па Бањик из Карвине (29:18 и 26:34), затим Борба из Луцерна (33:23 и 26:23). У полуфиналу, Тека из Сантандера је била боља од Звезде (19:25 и 20:19) и спречила је да уђе у прво европско финале. У следећој сезони забележено је и прво учешће у Лиги шампиона, наш тим заузима треће место у групи иза Кила и Винтетура, а испред СКА из Минска. И у сезони 1997/98. наш тим је играо у групној фази, и поново био трећи, иза Винтертура и Адемар Леона, а испред Драмена. Наредне године, Звезда није успела да се пласира у групну фазу, јер је поражена од екипе СКА из Минска (30:22, 19:32).

Након ових успеха, клуб поново запада у кризу, да би се у сезони 2003/04. поново уздигао, освојивши „дуплу круну“. У тиму су тада били: Александар Аџић, Никола Којић, Дарко Станић (касније прозван „министром одбране“), Ненад Вучковић, Растко Стојковић, Никола Манојловић, Иван Никчевић, Горан Цветковић. Новосадска Војводина је освојила титулу у сезони 2004/05, да би следеће три сезоне поново припале нашем клубу.

После очајног старта у сезони 2005/06 (пет узастопних пораза), мало ко је очекивао да ће Звезда уопште пласирати у заједничку лигу Србије и Црне Горе. На полусезони, Звезда је имала скор 3-1-7, и заузимала је девету позицију (од 12 тимова), па јој је предвиђана грчевита борба за опстанак, а затим се све окренуло у корист нашег тима који је преузео Вук Рогановић. Звезда је заиграла знатно боље забележила десет узастопних победа рушивши редом противнике у другом делу првенства и као четврта на табели се пласирала у заједничку лигу. Предвођени Петром Ненадићем, Црвена звезда долази у ситуацију да јој је у последњем колу довољан бод да врати титулу на Маракану. Иако су губили на полувремену против Берана (у гостима), наш тим је преокренуо резултат у наставку, а Беране је ипак успело да дође до изједначења на крају, а Звезда је могла да слави нову титулу. Следеће сезоне, Црвена звезда је тријумфовала са бодом више од Партизана, да би у сезони 2007/08, била убедљивија и на крају сакупила 7 бодова више од другопласиране Колубаре. У те три сезоне, за Звезду су наступали: Перишић, Радуловић, Вуковић, Шћепановић, Михаиловић, П. Ненадић, Д. Ненадић, Тривунџа, Лековић, Димитријевић, Симић, Павлов, Курбалија, Радановић, Пејовић, Максић, Милашевић, Веркић, Лековић, Савић, Алексић, Алчаковић, Карлеуша, Зеленовић, Ћирић, Чупић, Глишић, Ивошевић, Грујичић, Мир. Милошевић, Мил. Милошевић, Петровић, А. Стојковић, Шишић, Вукас, Н. Перуничић…

Ненад Перуничић је 2007. испунио своју жељу и вратио се у свој клуб, Црвену звезду, са намером да освоји најдражу титулу, која му недостаје и наравно, титулу је освојио. Забележена су и још два наступа у Лиги шампиона.

mrk_06
Прослава до сада последње освојене титуле (2008.)
mrk_07
Ненад Перуничић

Након ових успеха, нова криза захвата наш тим, клуб је упао у дугове, био пред гашењем, и управо се Ненад Перуничић посветио борби да клуб опстане. Звезди је током последњих неколико година одузето много бодова од стране савеза због дугова (што се не може рећи да је нешто што се виђа у спорту уопште), и иако, наш клуб није био једини који дугује, била је пракса да се он сваком приликом кажњава, па је у једном тренутку дошао на ивицу испадања из Лиге (иначе Црвена звезде је једини клуб који никада није испадао из најелитнијег домаћег такмичења). Претходне сезоне, клуб се коначно мало консолидовао, пре свега надљудским напорима Перуничића, освојено је четврто место у домаћем шампионату и играно је финале домаћег купа који је ипак припао нишком Железничару. Опасност и даље није прошла, како је недавно и сам Перуничић изјавио за наш сајт.

У анкети вођеној у ужем кругу рукометаша на тему избора најбоље поставе РК Црвена звезда у историји добијен је састав у коме је улога средњег бека припала Богдану Цвијетићу, у друштву Дејана Перића на голу, Драгана Шкрбића на пивоту, са Браниславом Покрајцем и Жикицом Милосављевићем на крилима, и Јовицом Цветковићем и Миланом Лазаревићем на десном и левом беку. Тежак је био избор, с обзиром да су бројни Звездини играчи освајали медаље на Европским и Светским првенствима, као и на Олимпијским играма.

 

Што се тиче рукометашица, у периоду од 1949. до 1958. је постојала и женска рукометна екипа, а 1995. клуб је поново основан и прикључен Спортском друштву.

Почетни успех, рукометашице Звезде су оставриле су још 1949. освајањем другог места на Првенству Србије. На полуфиналном турниру државног првенства исте године, заузето је четврто место, а 1951. у Савезној лиги побеђивана је и загребачка Локомотива, државни првак. Те сезоне, од 21 утакмице, Звезда је победила у 9, уз 5 ремија и 7 пораза. На државном првенству у Загребу наредне године, Звездине девојке су биле вицешампионке Југославије. 1953. године као републички првак, Црвена звезда се такмичила и на државном првенству, где су освојиле вицешампионску титулу. Исте године, Звездине рукометашице су биле другопласиране и у поменутом великом рукомету (на фудбалском терену са 11 играчица). После ових успеха, у прву екипу су уведене нове рукометашице, и та неочекивана смена је довела до пада квалитета тима и резултата. Последњи сусрети, рукометашице Звезде су одиграле у сезони 1955/56 у лиги великог рукомета, где је заузето солидно седмо место. У сезони 1957/58. женски рукометни тим је колективно уступљен београдском клубу Слобода.

Ђорђе Вучинић је био тренер црвено-белих рукометашица, а Звездине рукометашице Јелена Генчић и Вукосава Лукин су биле и репрезентативке Југославије. Репрезентација Југославије у великом рукомету (жене) у којој је била и Јелена Генчић учествовала је (једини пут) на Светском првенству у великом рукомету 1958. у Немачкој и заузела 5. место. Те године гасио се велики рукомет, а све више се афирмисао мали. Прво Светско првенство у малом рукомету организовано је 1957, у Београду на Ташмајдану, где је репрезентација опет са Генчићевом на голу освојила бронзану медаљу (на овом такмичењу је учествовала и Вукосава Лукин). Јелена се након тога посветила само тенису, а била је и први тренер Новаку Ђоковићу.

Покушај да се обнови женски тим је био 1965. године, када је једна школска екипа дошла до републичког ранга такмичења, али, нажалост, ту се стало.

1995. године одржана је оснивачка Скупштина Женског рукометног клуба Црвена звезда на иницијативу Славенка Жерајића и овај клуб је прикључен нашем спортском друштву. Убрзо је дошло до фузионисања нашег клуба и клуба „25. мај“ који је био друголигаш, а затим је наш тим промовисан и у прволигаша. Девет месеци након оснивања, рукометашице су се пласирале и у Суперлигу, и постигле сензационалан успех. Први капитен клуба била је Слађана Ћећез.

zrk_01
Победа на Светосавском турниру у Бања Луци 1998. године

У сезони 1997/98, клуб испада у Прву лигу, а поново се враћа у најелитније такмичење у сезони 1999/2000. победом над екипом „Бамби Млади Радник“ (22:21). Најбољи актер меча била је голман Марија Смиљанић која је одбранила и „зицер“ у самом финишу утакмице. У наредној утакмици, повратак у елиту је и званично остварен. У тој сезони тим је појачала Драгана Лаковић из подгоричке Будућности и игра се значајно унапредила. У клубу је тренирало 50 девојчица, а јуниорке су на првенству Србије освојиле прво место. Клуб се 2004. поново спустио ранг ниже, али се убрзо вратио у најелитније такмичење и постао стабилан суперлигаш. У овом рангу се наше рукометашице такмиче и данас. Први пут у историји клуба избориле су пласман у неко европско такмичење у сезони 2011/12 када су заустављене у осмини финала Купа изазивача против Локомотиве из Загреба (21:26 и 22:24). Место у Европи изборено је освајањем четвртог места у домаћој лиги у сезони која је претходила тој, а у сезони 2012/13, тим је стигао до полуфинала Купа Србије.

zrk_02
Марија Чолић

Боје нашег женског рукометног клуба бранило је више јуниорских, кадетских, али и сениорских државних репрезентативки (неке од њих су: Милица Човић, Анастазија Будеи, Миљана Ћосић, Орнела Роган, Андријана Будимир, Ана Ђурић, Сања Дамњановић, Маја Луковић…).Између великог броја врсних играчица у клубу се радо сећају Румунке Далине Стоанете, кратко је играла за Звезду, али је редовно решетала мреже супарника. Оливера Милошевић остаје у најлепшим успоменама, јер је до одласка у Француску сјајно бранила Звездин гол. Кристина Лишчевић, која је освојила сребрну медаљу са репрезентациојм Србије на Светском првенству 2013. године, наступала је за наш тим између 2008. и 2010. године. Такође, Хрватица Данијела Мистрић се истицала у последњих неколико сезона, али највећи траг је свакако оставила Марија Чолић, која је дебитовала у сезони 2005/06 и врло брзо је постала стандардни чувар мреже, најбоља рукометашица клуба и ослонац екипе која је забележила најбоље пласмане у не тако дугој клупској историји. Прешла је недавно у француски Нимес, а на нашем сајту сте могли да прочитате о томе колико њој значи Звезда, као и о поменутом трансферу.

 

Напомена: Већи део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је екипа Црвене звезде која је 1956. године освојила „дуплу круну“.

Још оног дана када је дошао био је отписан. Јер, ко је веровао у харизматичног Словенца рођеног у Власотинцу, који је смењен са места селектора Словеније и који је по доласку највише симпатија прикупио када је објављена занимљивост да одлично свира гитару. Но, о гитари нешто касније. Ко је веровао да ће он успети да уради оно што нису пре њега Земан, Косановић, Јанковић, Јаневски, Пижон, Достанић, Кристић, Роби, Пинто… Зашто и по чему би он то био бољи од њих?!

Неколико месеци касније, није му веровала ни јавност. „Смењиван“ je после Вождовца и Чукаричког. И навијачи су почели да губе стрпљење и све су мање веровали у њега. Ипак, Управа га није сменила. Мада, то је вероватно било због тога што није било човека који би у том тренутку дошао у центар хаоса назван „ФК Црвена звезда“.

Дошла је онда полусезона. У то време, на нашем сајту објављен је текст којим је дата подршка Славиши Стојановићу. „Преживео“ је и полусезону. А онда, Звезда је „обрнула круг“, савладала у низу све противнике у првенству и, изузев изгубљеног дербија, тријумфално, у великом стилу завршила шампионат. Славиша Стојановић је са својом екипом остварио оно што његови претходници нису успевали шест година. Освојио је титулу шампиона Србије и прекинуо доминацију Партизана.

Писали су о томе како су реаговали јавност, навијачи, Управа током сезоне. А како се он понашао, док му се „радило о глави“? Славиша Стојановић понашао се господски, радио је и мислима био тамо где му је место – на терену, са екипом. Губио је утакмице, грешио са изменама, често правио невероватне рокаде у тиму (сетимо се дербија и десне стране терена у финишу), форсирао неке само њему знане ствари… Али је остао доследан себи. И освојио титулу! У интервјуу којије дао за МЦЗ почетком сезоне није обећавао ништа осим труда, рада и борбе. Тачније, обећао је још нешто, што, истина, нема везе са фудбалом. Обећао је да ћемо га на крају сезоне чути како у име титуле свира гитару (исту ону са почетка текста). И испунио је обећање. Ни у једном тренутку није коментарисао рад Управе, суђење, атмосферу у екипи, изјаве противника… Шта је то понео из Звезде, што пре доласка није имао? Титулу и- седу косу. То је Црвена звезда…

Да не одужујемо много, сви знате шта смо прошли од почетка до краја сезоне. Исто то прошла је екипа, са стручним штабом. А само кратко подсећање подиже косу на глави. Зато ћемо у неколико тагова закључити текст и најбоље представити све оно кроз шта је на терену, у јавности, у телевизијским емисијама, међу навијачима, прошао Славиша Стојановић:

„Смена“ након сваког пораза, демолирање аутомобила, афера „Шампони“, афера „Мишко таксиста“, Дејан Анђус и прича о процентима, расколи и смене у Управи, дописивања играча и Управе у јавности, саопштења, кикс на прослави пола века Маракане, дебакл и испадање из Купа на Маракани, штрајк играча, вишемесечно кашњење са исплатама плата запосленима, нелиценцирање већ потписаних играча, промашени пенали (два на дербију), борбе за лиценцу…ТИТУЛА!!!

Имало је тренера са већим квалитетима који су радили у Звезди, имало је тренера који су постизали (много) веће успехе, оних са којима је Звезда играла лепши и бољи фудбал, али након свега и након свих околности у којима је Славиша Стојановић освојио титулу са својом екипом, најмање што можемо да му кажемо је:

Господине Стојановићу, хвала Вам на свему, врата нашег клуба увек су Вам отворена!

0
Па што мене гледаш Дуле? Тек сам стигао јбт

Сигуран сам да познајете онај осећај када вас нека ствар мучи веома дуго, а онда у једном тренутку пукнете, па одреагујете можда и бурније него што би требало. Е управо се са тим се суочавам ја вечерас(а верујем и добар део Звездаша). Али је ако ништа друго бар добра ствар, што смо добили још једног доктора у држави, али овај пут кошаркашког доктора. Наиме ако нисте били упућени, тренер КК Црвена звезда Дејан Радоњић, већ месецима ради на свом докторату и то на крају веома успешно завршава. Е сад неки ће рећи да је чудно то што се његова докторска дисертација завршава баш данас, али је још занимљивије тема овог рада – „Како изгубити све битне утакмице у једној сезони и постати синоним за лузера“. Погодите како је оцењен овај докторат?

radonjic-finale1

Тренерска громада из Црне горе (не мислим на физичке карактеристике доктора демагогије), доказала нам је небројано много ситуација, да се ради о човеку који нема апсолутно никакве позитивне особине једног тренера, па макар се радило и о тренеру пикадо тима. Али зар није то из угла Радоњића феноменална ситуација? На поклон добијеш један тим од 15 играча, са дозволом да радиш апсолутно све што пожелиш. Без притиска да ћеш бити отпуштен, отеран од навијача или исмеван од стране јавности. Имаш све најбоље услове, две сале у којима можеш да „водиш тим“ и стабилну управу која играчима редовно даје плате. И још добијеш паре за то…мада добро да се не лажемо, докторат је веома скупа ствар. Милина брате!

Мада нешто размишљам да се можда и ја кандидујем за тренера КК. Ево већ јурим број од Мишка таксисте, да ми среди пробу. И гарант би прошао. Можда се трипујем, али сам сигуран да бих смислио више акција за игру у нападу од доктора Радоњића (јбт па ако ништа друго, бар ћу скинути неке са нета – живело сајбер време!). Гарантовано бих могао да искористим и више Марјановића у зонској одбрани (то је оно чиме је нас Мега урнисала прошле сезоне у полуфиналу, али немојте то да кажете Радоњићу – не мора он баш све да зна). Па чак и да ми то не успе, убеђен сам да бих поправио провценат слободних бацања, мада цела сезона није двољна за тако велику ствар. Дејо мисли да је свако друго убачено сасвим ОК!

Dejan-Radonjic-foto-TANJUG

Ипак постоје и неке ствари у којима нико не може да надмаши нашег Деја. Кладим се да нико од вас није способан да телећим погледом 2 сата гледа своје играче, а да још мисли да их тако мотивише. Друга ствар коју сам сгуран да не можете је да буде тако провидни колико је Дејо Геније, када на сваком мечу на исти начин води утакмицу, у истим минутима ради исте ствари и олакшава посао скаутинг тиму противника. Сад кад је већ готова сезона могу да вам кажем и један пример за то. Какав год да је Марјановић имао учинак у првом полувремену, ми играмо са Катићем 80% другог полувремена, јер смо тако у могућности! Па шта као 3 фаула у нападу, 4 изгубљене лопте и шут из игре 0-5 је лош учинак Катића?! Немате ви појма бре! Па не постоји џабе табела са минутажом.

Е сад игром случаја ја из непознатог разлога одгледах и финалну серију НБА лиге и спазих једну сличност између америчке и српске лиге. Тренерска громада у тиму Мајамија ме неодољиво подсећа на нашег Деју, а и вас ће ако сте гледали макар 2,3 пута екипу Мајамија. Неверованто сталожен (неки ће рећи и незаинтересован), константно збуњен (то је уствари маска) и неуспешан чак и када имаш све на тацни. Шта зна тамо неки темераментни Грег, што се дере стално поред терена, реагује и утиче на сваку одлуку судија, а онда још те понизи и пред твојим навијачима. Незналица бре! Па није кошарка само битна због победа и трофеја. Има нешто и у докторатима. Ерик Сполстра око себе има читав тим људи који га саветују и када треба кравату да изабере, а он прима највећу плату и спрда се по Флориди. Дејов сан човече!

Блејааа

Занимљиво је да је тренер Дејо на готово сваком битном мечу потврдио своју дисертација и на беспрекоран начин одрадио посао. Када се ломи резултат у Евролиги ти нацртај најглупљу могућу акцију које се сетиш, па ћеш окривити Шилба ако промаши. Ако случајно водиш на врућем гостовању у Макабију, ти немој да дозволиш да разочараш толико људи. Изгуби меч, па се надај да ће ти Макаби узвратити. Ако не, ти си испао људина баш те брига. Ако имаш шансу да добијеш 3 меча тесно или 1 меч са 30+, ти изабери ово другу ситуацију, јер је је#ено до јаја осећај. Ако ти се главни конкурент за небитан трофеј у Купу, повуче ти освоји (ал после великог преокрета да мало покидаш живце навијачима) тај трофеј.

Па што мене гледаш Дуле? Тек сам стигао јбт

Ако водиш после првих 8 кола домаће лиге ти вежи намерно 3 пораза, јер је глупо имати предност домаћег терена, кад ти знаш да стално пада брејк. Ако видиш да се Вујошевић преко пута тебе дере на Небојшу Илића и псује га, ти само сложи фацу као да си тек мало пре ушао у Пионир. Срећа па има семафор, па не мораш да питаш некога за резултат. Без блама наравно.

Ал да не дужим више. Шта год ми рекли, морамо да се сложимо сви да је Дејан Радоњић свој докторат урадио врхунски и да заслужује све похвале. Ја као навијач могу једино да одем и да се напијем вечерас, јер је мој клуб добио једну истинску легенду и узора многим наредним генерацијама. Без морала, без части, чојства и јунаштва завршити сезону и то у великом стилу пред својим навијачима. Непроцењиво.
Све честитке тренеру уз наду да докторат неће морати да иде на проверу после пар година. То би било мучно за све Звездаше! За остало ћемо лако!

Црвена звезда је добила прву утакмицу финала плеј-офа Кошаркашке лиге Србије против Партизана резултатом 97:88. Црвено-бели су одличном игром у одбрани од самог почетка неутралисали напад Партизана, иако су имали проблема са њиховим офанзивним скоком. Шут је све време одлично служио наше кошаркаше, нарочито ван линије 6,75, док са друге стране, играчи Партизана нису ни могли да дођу до правих позиција за шут споља.

Овако је укратко могао да изгледа коментар са синоћне утакмице која је требало да представља круну сезоне  за оба клуба и посластицу за навијаче. Нажалост, коментарише се све осим игре и резултата. У првом плану су туча, прекиди, свађе и коментари људи који су, из неког непознатог разлога, умислили да је титула шампиона Србије резервисана само за њих. А оно што  је најзанимљивије од свега, ни за шта од тога нису били криви навијачи, на које прво помисле сви кад се употребе описи као у претходној реченици.

Већ скоро две године траје ова игрица тренера Партизана, припрема терена за евентуално губљење те титуле коју као да је наследио од својих предака па је сада животом брани. На свакој конференцији за штампу, пре и после сваке утакмице у Купу, АБА лиги, КЛС и Евролиги помињао  је Звезду. Причао је како је Звезда богата, како има пара и како му је драго због тога, али како је све то на уштрб Партизана?! И тако у круг из недеље у недељу. Онда на крају прошле сезоне Партизан освоји титулу, цео КК Црвена звезда погнутих глава напусти терен, честита противнику, а тренер Партизана на тренутак заборави своје „муке“. Наравно, само до почетка следеће сезоне. Онда креће све испочетка, само још јаче, жустрије, безобразније, јадније.

Свако ко је пратио редовно српску кошарку последњих година, могао је да наслути овакав епилог. Знало се да тренер Партизана неће тек тако прећи преко евентуалног Звездиног вођства у финалној серији, да неће тек тако предати свој шампионски прстен вечитом ривалу, да је спреман на све само да не дозволи да Звезда победи. У све ово смо могли синоћ да се уверимо, мада је мало ко очекивао да ће се све то десити већ у првој утакмици. Повлачење екипе са паркета јер је био незадовољан суђењем? Па да ли је то први пут да је неко незадовољан суђењем? Сигурно јесте први пут да се због тога склања са терена. Подсетимо се да је у том истом мечу Марјановићу свиран фаул када га је Гагић ударио, буквално се закуцавши у њега, да су оба наша центра добила укупно 4 личне у нападу, да нам је прекинута контра због играња ногом играча Партизана. А тренер Партизана је незадовољан јер је Бертанс добио личну због лактања Блажича, уз оправдање да је виши од њега и да није могао другачије да се окрене?! Или је можда био проблем што судија на почетку утакмице није хтео да дозволи никакве приговоре и мешања тренера у његов посао па је прву непримерену реакцију тренера Партизана казнио техничком грешком, иако је он навикао да се тако обраћа свима на паркету, јер он је тренер Партизана?

Што се тиче другог инцидента, њега су изазвали играчи, Нелсон и Милутинов тачније, и ту нема оправдања за њих, као ни за остале који су се ту нашли у општој тучи. Једноставно, они на терену треба да смирују тензије које изазивају људи ван терена, они треба сутра да играју заједно за репрезентацију (мада појединци сматрају да су толико важни и предоређени за  титулу да прете да неће играти уколико не буду шампиони?!), да показују свима онима којима је кошарка у срцу праву лепоту овог спорта, да играју онако како су играли у првом полувремену. Као што рекох, за њих оправдања нема, казне ће сигурно бити драконске за све, али и они су људи од крви и меса. Све те приче ван терена, оспоравања туђих резултата, скретање пажње са паркета, мржња која се шири српском кошарком, морали си допрети и до њих.

Шта ће бити даље, нико не зна. Није ово први пут да се финале прекида тучом, али се надамо да за разлику од оног из 2010. године противник Партизана неће одлучити да се повуче, већ ће уздигнута чела наставити борбу за титулу. Уколико се буде играла сутрашња утакмица, Црвена звезда ће бити домаћин. Ако не буде празан Пионир, одлуком надлежних органа, ако нам се дозволи да уђемо на трибине, треба да се сви заједно издигнемо изнад ове ситуације и да спортски, фер и коректно бодримо свој тим. Да покажемо да у свему овоме спорт може да победи, јер су и играчи и стручни штаб Црвене звезде, за разлику од вечитог ривала, целе сезоне само играли кошарку и своју судбину кројили искључиво на паркету. И због тога, заслужују од нас максималну подршку.

Читам ових дана хвалоспеве на рачун нашег талентованог нападача Луке Јовића, те изјаве младог играча који тврди да нема намеру да рано напусти клуб и учини исту грешку коју су направили момци из старијих генерација са Маракане, само пар година старији од њега. Јер, чињеница је да годинама уназад талентовани играчи готово да „беже“ из Црвене звезде. Уместо да каријере граде у свом клубу, свом граду и држави, млади фудбалери чим им то закон дозволи потруде се да нађу „ухлебљење“ у првом клубу који им понуди какав-такав новац и бег из Србије.

Талентована генерација Црвене звезде годишта 1995., којој је предвиђена светла будућност, а у којој су били Растко Шуљагић, Филип Јанковић, Вељко Симић, Немања Максимовић, одлучила је да се „обогати“ уговорима у иностранству. Тако је први, голман Шуљагић, завршио у Штутгарту, за који је у протеклој сезони одиграо читавих 225 минута, али за омладински тим! Најчешће је током сезоне био прва резерва, и то резервном голману омладинаца Штутгарта! За рубрику „веровали или не“.

Талентовани офанзивни везни, Вељко Симић, је каријеру наставио у Базелу, али је ове сезоне наступао за „Б“ тим овог швајцарског клуба. Уписао је свега 12 утакмица, један постигнут гол, уз податак да је ретко коју утакмицу уопште одиграо до краја, тачније, свега три у целој сезони!

Још један везиста, Немања Максимовић, прошло лето се „обећао“ Џајићу, да би на први „миг“ из иностранства брже-боље шмугнуо преко. „Усрећио“ се у словеначким Домжалама, где је сада већ у 20-тој години живота одиграо 11 утакмица за тим који је шести у лиги од десет клубова.

Посебна прича је Филип Јанковић, по многима пре пар година „таленат“ какав Маракана није видела деценијама, зван и наследником Роберта Просинечког. Таленат побеже преко гране у Италију, тачније Парму. У такође 20-тој години живота Јанковић је одиграо 16 утакмица за млади тим „млекаџија“, а Серију А је „омирисао“ неколико пута када је био на клупи са још десетак резервиста. Поређења ради, Дејан Станковић је у 20-тој години заиграо за први тим Лација, и у тој сезони одиграо 41 утакмицу и постигао девет голова за најбољи тим небескоплавих!

Велики је број оних који су сматрали да је за њих најбоље да напусте Србију и Звезду, а поменимо још једно име, које се поред наведених најчешће „провлачило“ кроз медије. Реч је о Урошу Радаковићу, још једном везном фудбалеру, који је на све начине покушавао да побегне из Звезде у Италију. Радаковић, сада већ у 21. години живота, није дебитовао за свој клуб у Серији А, него је одиграо четири (?!) меча за млади тим Болоње пре него је позајмљен Новари. Ни тамо није добио неку прилику, обзиром да је наступио свега на три утакмице, односно, провео је 138 минута на терену!

Чињенице су неумољиве. Сваке године стотине, хиљаде дечака напусти своје домове да би срећу потражили у неком богатом клубу преко „гране“. Али је број оних који успеју у том покушају да не униште своју каријеру и направе неко име изузетно мали.

Можда се не би наведени момци ни ове сезоне у Звезди наиграли. Можда би грејали клупу Нинету у Мрђи, али би били годину дана старији, искуснији и спремнији за наредна искушења. Можда би зато доказали на тренинзима, као Јовић и Рајковић што су, да у следећој сезони могу да буду чак и стартери или прве опције са клупе. Али би сачували каријере и звање „талента“. Овако, питање је где ће и шта ће.

Сви знамо да Звезда није била Мека протеклих година за играче. Да новца нема и да је проблема у клубу пуно. Могли су ови момци да као и браћа Срнић и Филип Стојковић докажу на српским теренима,  дресу другог клуба, таленат, квалитет, знање. Па да, кад време за то дође, дођу и до страног клуба и јаче лиге. Али, хтели су одмах све. Сад је питање, да ли ће се из свега извући као победници, или ћемо за коју годину поново чути за њих када остваре трансфер у Доњи Срем или Металац, да „оживе“ своје каријере. Зажелимо им сву срећу, млади су, потребна им је, али остали млади момци из наше, али и других школа у Србији, нека послушају речи такође младог Јовића и остваре се прво овде, и крену до звезда корак по корак. Да не би остали вечно на првом степенику своје каријере.

Једна од најтежих, ако не и најтежа, елементарна непогода у историји српског народа погодила је нашу земљу у протеклих неколико дана. Број жртава се свакодневно увећава, многе куће, мостови, спортски објекти и бројне установе су срушени или под водом, а ванредно стање уведено је у целој земљи, која се ујединила са једним циљем – да помогне онима који су остали без кућа, имовине, стоке, пољопривредних добара и који, осим што су тренутно практично бескућници, не знају шта ће и како радити када се вода повуче.

Бројни спортисти, али и читава нација ових дана су сасвим оправдано заборавили на спорт, па су кошаркаши Борца из Чачка отишли да спасавају своју халу, кошаркаши Звезде најавили прикупљање помоћи за угрожене, а ФК Војводина послала је своје спортисте да помогну онима којима је тренутно најтеже… Наша Црвена звезда требало је јуче да одигра меч против ОФК Београда, у којем би можда и осигурала титулу, након шест сушних година, али је тај меч одложен за суботу, са тенденцијом новог одлагања. Међутим, утисак је да не постоји човек који је јуче жалио због одлагања или размишљао о фудбалу и спорту.

Оно што је свима на првом месту јесте коначан крај водене стихије која тече целом Србијом и уништава је део по део.

Ипак, и у таквим околностима, у четвртак смо били сведоци једног, можда непромишљеног, можда свесног, али све у свему срамотног и тужног геста једног спортског колектива, који је прешао преко свега што га ових дана окружује и одлучио да се, у намању руку, подсмехне свима онима који без крова над главом са неизвесношћу чекају дане који долазе.

ФК Партизан, некада (веома давно) клуб који је неговао господство прави ривалитет са ФК Црвена звезда и који је на тај начин допринео да исти постане благо српског фудбала, које се одржава више од шест деценија, у последње време изгубио је много тога од тог господства које је некада (давно) можда имао.

Ипак, није овде битно име клуба, појединца, установе. Да су исти садржај објавили из Црвене звезде, Чукаричког, Слоге из Краљева, реакција нормалног човека била би иста и тај гест био би оштро осуђен од стране целокупне јавности.

Овај потез више је него срамотан! Овим потезом, тзв. самопрокламована институција српског спорта (против које аутор нема апсолутно ништа, јер је легитимно право навијача да сматрају свој клуб за шта год желе) ударила је шамар Србији, српском народу и свима онима који се муче или боре са овом природном катастрофом. Зашто? Због претеране мржње, која прераста у параноју и болест.

Да би смо вратили прави ривалитет, који неће доносити туче, убиства, убадања, паљења трибина, претње и сукобе и добили једну здраву друштвену средину, пре свега, мржња мора бити гурнута у други план. Тачније, љубав према клубу мора бити већа и јача од мржње према противничком.

Зато, даме и господо из маркетинга клуба из Хумске, онај нормалан (можда и малобројни) део јавности и људи који истински воле спорт и своје клубове вас моле – размислите пре него што опет објавите неки рад основца у Paint-у на званичној страници клуба, да не бисте поново долазили у ситуацију да се извињавате другима због непромишљених и брзоплетих реакција и потеза, као што је то недавно био случај.

И још нешто, сетите се, Бог је постојао и у периоду између лета господњих 2007. и 2014. године. Али га је мржња ставила у други план.

„Нека мрзе, само нека се боје.“ Цицерон

 

На нашем сајту сте имали прилике да се упознате са историјом женског одбојкашког клуба Црвена звезда, а сада ће бити речи и о одбојкашима нашег клуба. Овај клуб није освајао толико трофеја као што је то чинила женска екипа, али свакако представља значајан део Спортског друштва Црвена звезда, и клуб који нас је нарочито у последње време обрадовао многим трофејима. Клуб је освојио 10 националних титула, 12 националних купова, а три пута је освајао и Суперкуп Србије.

Одбојкашки клуб је почео са активностима 1945. године и један је од осам клубова – оснивача Спортског друштва Црвена звезда. У суштини, у првих пет година постојања, овај спорт је у оквиру нашег спортског друштва био организован као секција, да би у периоду између од 1950. до 1955. године секција прерасла у клуб.

mok_02
Утакмице између „вечитих ривала“ су одувек привлачиле пуно пажње

У првим годинама постојања, одбојкаши и кошаркаши Црвене звезде су имали исте просторије и спортске терене на Малом Калемегдану, а имали су и готово исте људе у управама. Први званични меч одигран је 1945. године против Спартака из Суботице, а интересантно је да тим није могао да се окупи дан пред утакмицу, тј. фалила су два играча, па су наступили и Љубиша Секулић који је био секретар клуба, као и Северин Бјелић који је био познат као пливач, фудбалер и ватерполиста. Очекивано, наш тим је поражен у том мечу. Исте године је одржано прво државно првентство у Суботици на коме су наступале репрезентације република, а за Србију су играла два играча из Црвене звезде: Живојин Зец и Миша Илић. Поред ове двојице, за Звезду су наступали и Миодраговић, Гаротић, Королија и Милошевић. Наредне 1946. године је одржано прво клупско првенство Југославије, а након фузије са Студентом и доласка Бате Мирковића и Воје Милановића из Милиционара 1947. године почиње јачање одбојкашке секције. Следеће године, на државном првенством, наш тим осваја треће место, а четири одбојкаша Звезде су позвана на Балканијаду (Марковић, Солдатовић, Тринајестић и Милановић). Поред њих, Звездин тим су чинили и Зец, Стојанов, Ракић, Миланов, Николић, Лукачев и Смедеревац. Од финалиста претходног државног првенства, уз екипу Сарајева, 1949. је формирана је први пут формирана Савезна лига, а наш тим је освојио треће место на том такмичењу.

Иако се 1950. године говорило о укидању одбојкашке секције нашег спортског друштва, то се на сву срећу није десило, а већ наредне године, Црвена звезда по први пут осваја шампионску титулу. Квалификациони турнир у Београду није уливао пуно оптимизма, наш тим је прошао захваљујући бољем сет-количнику на финални турнир на коме је играо све боље и боље, да би му у последњем мечу против Железничара била потребна максимална победа за прву круну. Остварена је победа од 3:0, па, иако то нико није очекивао, слично као и фудбалери, Црвена звезда 1951. постаје шампион Југославије. Тренер је био Братислав Мирковић, а тим су чинили: Николић, Стојмировић, Милановић, Стефановић, Кривокапић, Милосављевић, Њамцул, Мандарић и Ружић.

Следеће године, у одлучујућој утакмици за титулу, у утакмици против загребачке Младости, при резултату 2:2 и 15:15 у петом сету, судија Ђорђевић је окарактерисао једну лопту као „ношену“, а након спортског протеста нашег капитена, Мандарића, додељује „казнени“ поен због приговора, и тиме, практично поклања титулу противнику. И 1953. године Црвена звезда заузима друго место, да би се 1954. вратила на трон, остваривши 13 првенствених победа и само један, минималан пораз. Шампионски тим су чинили: Стојмировић, И. Поповић, Стефановић, Мандарић, Шедиви, Ружић, Николић, М. Поповић, Мисита, а повремено су играли и Стошић, Ђермановић и Њамцул. У клуб се враћа Милосављевић, а играчи нашег тима постају и репрезентативци Шитић и Шкрбић. 1955. године, ипак, освојено је само треће место, али је наредне две сезоне, шампионски пехар поново „црвено-бели“.

mok_03
Александар Боричић прима пехар намењен освајачу Купа Југославије након тријумфа од 3:2 над Партизаном 1975. године

Први Куп Југославије је освојен 1960. године, а на значајније успехе након тога се чекало више од деценије. Црвена звезда у сезони 1973/74. долазили до своје пете титуле, а екипу су чинили: Бакарец, Боричић, Бошњак, Шурлан, Жежељ, Гашић, Матијашевић, Лозанчић, Симић, Јовановић и Сретеновић, предвођена тренером Љубомиром Стојићем. Ова екипа је освојила и три национална купа (1972, 1973. и 1975. године). Репрезентација Југославије 1975. године осваја треће место на Европском првенству у Београду (највећи успех СФР Југославије), а чак петорица одбојкаша Звезде су учествовала у томе: Живојин Врачарић, Александар Боричић, Никола Матијашевић, Владимир Бошњак и Слободан Лозанчић.

Нажалост, свеукупна криза захвата наш клуб од 1975-78. године, па су се наши одбојкаши чак и опростили од најквалитетнијег домаћег такмичења и преселили се у Другу лигу. 1978. године се формира нови стручни штаб, и примарни циљ постаје повратак у елиту. Ипак, наредни пероид остаје упамћен као најгори у историји клуба, одбојкаши су наизменично испадали и враћали се у прву дивизију, да би чак три године, од 1981-84, провели у друголигашкој конкуренцији. Ипак, у сезони 1985/86, доласком репрезентативаца, Миодрага Митића и Ненада Ђорђевића, Звезда учвршћује прволигашки статус, а затим, „административним путем“, наш тим још једном завршава у нижем рангу. Сезона 1988/89. обележава дефинитиван повратак на прволигашку сцену, и наша екипа ту остаје до данас, и полако почиње да се поново уздиже.

Предвођена Дејаном Брђовићем, Црвена звезда поново почиње да заузима значајно место у југословенском шампионату. Пети куп је освојен 1991. године, први после 16 година, а успех је поновљен две године касније. Екипу је предводио Владимир Батез, а тренер је био Ласло Лукач. Одличне партије су пружили и Един Шкорић, Владимир Младеновић и Ратко Павличевић.

mok_04
Дејан Брђовић

Био је наш тим више пута вицешампион државе, али, никако није успевао да врати титулу у своју витрину. Новосадска Војводина је била неприкосована деведестих година прошлог века, освојивши девет узастопних титула. У том периоду, Црвена звезда је успела да освоји један Куп, седми по реду, 1997. године. Капитен је тада био Данило Мрђа, а за наш тим су још наступали: Дејан Брђовић, Жељко Танасковић, Бојан Костадиновић, Рајко Јокановић, Иван Илић, Милутин Стојковић, Владимир Зебић, Новак Станковић, Владимир Илић, Драган Богдановић, Душан Жежељ и Славиша Перовић. Тренер је био Јовица Цветковић. Сезона 1998/99. је прекинута због НАТО агресије на Југосалвију, Звезда је и тада била иза Војводина, а те сезоне је освојен осми национални куп. Уследиле су три сезоне за заборав.

Шампионски пехар је дочекан после 29 година под вођством тренера Жељка Булатовића, а поред већ легендарног Дејана Брђовића, Црвена звезда је била предвођена и новим капитеном, репрезенативцем, Миланом Васићем. Те сезоне, Звезда је имала предност домаћег паркета у полуфиналу плеј-офа против Војводине, али је изгубила прва два меча, и, пракатично, прежаљена отишла у Нови Сад. Међутим, узвратио је наш тим истом мером, а затим и тријумфовао у мајсторици после велике борбе. У финалу је побеђена Будванска ревијера са 3:0 у победама, а титулу су поред поменутих донели и: Никола Ковачевић, Ненад Милетић, Владо Петковић, Владимир Ракић, Марко Самарџић, Марко Перош, Горан Ивковић, Мирослав Сарић, Иван Лугоња, Дејан Радић, Горан Бјелица и Дејан Бојовић. Овом титулом је обезбеђено и учешће у Лиги шампиона.

 

mok_05
Шампиони 2003. године

 

У наредне четири сезоне, Војводина и подгоричка Будућност освајају по две титуле, а Црвена звезда 2008. године осваја своју седму титулу поново на себи својсвтен начин. У полуфиналу је поново играла против Војводине која је победила у прва два меча у Београду, али Црвена звезда побеђује у наредна три и одлази у финале где ју је чекала екипа Радничког која је те сезоне освојила национални куп. Прве две утакмице су одигране у Крагујевцу, и обе је добио Раднички, по 3:1. Црвена звезда је поново била прежаљена, али тако нису размишљали наши одбојкаши, већ су режирали нови преокрет – били су убедљиви у Београду (два пута по 3:0), а затим су славили и у мајсторици у Крагујевца са 3:2, иако је Раднички водио са 2:1 у сетовима у том мечу. Тренер је поново био Жељко Булатовић, а титулу су донели: Томислав Докић, Милан Рашић, Драган Станковић, Немања Стефановић, Јован Ћулафић, Милан Зиндовић, Никола Мајсторовић, Невен Мајсторовић, Стефан Илић, Милош Терзић, Урош Илић, Душко Николић.

mok_06
Шампиони 2008. године (слика преузета са „Монда“)

Раднички није успео те сезоне да освоји своју прву титулу у историји, али јесте годину дана касније коју је успео и да одбрани. Црвеној звезди је припао Куп Србије 2009. године, као и 2011. када су у финалу победили Партизан са 3:0, иако је „вечити ривал“ био фаворит у овом мечу. Те сезоне је Војводина елиминисала Звезду у полуфиналу плеј-офа домаћег шампионата које је касније освојио Партизан (након 20 година), али, овај трофеј у Купу је био најава нове „златне“ генерације Звездиних одбојкаша. Куп су овојили:Милан Перић, Младен Бојовић, Вук Милутиновић, Михајло Митић, Милош Терзић, Душан Петковић, Филип Вујић, Михајло Пајић, Лазар Копривица, Немања Стефановић, Немања Јаковљевић, Иван Петровић. И поред неколико одлазака на крају те сезоне, формирана је окосница тима која ће (уз неколико појачања) у наредне три године донети прегршт трофеја нашем клубу.

У октобру 2011. је одигран први Суперкуп у историји српске одбојке у коме су се састали „вечити ривали“. Након велике борбе, Црвена звезда је победила и освојила први трофеј у сезони. Неочекивано, наш тим се после два минимална пораза од Младог радника у четвртфиналу Купа, опростио од овог трофеја, али је зато бриљирао у Лиги, па је у регуларном делу остварио 17 победа уз само један пораз. Интересантно је да је овај скор поновољен и у наредне две сезоне. У полуфиналу плеј-офа, Црвена звезда је изгубила прва два меча против Партизана на свом терену, али је везала три победе након тога и пласирала се у финале, у коме је победила Војводину и освојила осму титулу. Михајло Митић и Душан Петковић постају главни играчи, најбољи од најбољих у нашем тиму, а уз њих, титулу су освојили и: Милан Перић, Вук Милутиновић, Лазар Копривица, Милан Ћелић, Филип Вујић, Филип Стоиловић, Михајло Пајић, Александар Околић, Максим Буцуљевић, Немања Јаковљевић. Тренер је и даље био Жељко Булатовић који одлази на крају ове сезоне, а његов доташњи помоћник, Душко Николић, преузима тренерску палицу.

Следеће сезоне (2012/13.) није измакао ниједан трофеј, Црвена звезда осваја све на домаћој сцени – триплу круну. Мање-више рутински, уз само један пораз у свим домаћим такмичењима, Црвена звезда је и у финалу била убедљива против „“вечитог ривала“, у коме је Душан Петковић посебно бриљирао. Забележано је и учешће у Лиги шампиона. Све што је Звезда освојила те сезоне, одбранила је у следећој, и поред неколико одлазака, уз запажено учешће у Купу изазивача, у коме је наш тим стигао до четвртфинала.

Напомена: Већи део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је генерација одбојкаша Црвене звезде која је током седамдесетих година прошлог века играла са доста успеха.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!