Српско новинарство у Србији доживљава своје најтеже тренутке. Изузетак није ни спортски сектор. Наручени, пристрасни и субјективни текстови, често са примесом функционалне неписмености и недостатком стила постали су свакодневица. Међутим, оно што постаје све популарније јесте нови вид истраживачког новинарства.

Рецепт је јасан – направити Твитер налог, „запратити“ бројне спортисте и … чекати. Сачекати пожељан твит, зачинити дозом сензационализма и… то је то. Вест је спремна. Две, често небитне, речи биће довољне да се јавност обавести како се одређеног играча наредних недеља треба чувати, јер је по процени твит-аналитичара исти пуца од оптимизма и среће. Наравно, све се то дало закључити на основу поменуте две речи. Ко зна, схватиће на шта се алудира.

Истраживачко новинарство у Србији, нови облик – follow, copy, paste.

Тресе нас грозница зимског прелазног рока. Добро, будимо искрени овај сада је некако прилично досадан када је наш фудбалски клуб у питању. Ипак да не буде све тако монотоно током ових дана побринули су се функционери из Љутице Богдана.

Гболахан Салами је дошао у Београд, сам себе прогласио за краља, али је онда његова промоција у новом клубу заказана за 17. јануар у 12:30 часова отказана(?!). Два дана касније, дотични фудбалер је ипак представљен медијима, а његови нови саиграчи су дан раније отпутовали на припреме. Новајлија тренира сам у Београду.

Само неколико дана касније на ред је дошло ново појачање, Владимир Јововић. Званично потписивање уговора и излазак пред новинаре заказано је за суботу, 24. јануар у 13 часова. Па је одложено за 15 часова. Е онда је отказано! Негде је ипак запело, а о детаљима се и даље полемише. Дан касније сам Јововић је изјавио да је све договорено, да он путује на припреме и да је поносан што ће носити црвено-бели дрес. Добро нам дошао!

Негде у исто време када је објављена вест да Владимир Јововић неће бити представљен на стадиону „Рајко Митић“, стигла је информација да Раде Крунић прелази у Војводину. Ништа не би било чудно да тај исти играч већ практично није био виђен у редовима црвено-белих, али оних београдских. Један мој колега је рекао: „Само је фалило да су звали на представљање Крунића по могућству кад крене са Вошом на припреме“. (Сага „Крунић“ још увек траје и не зна се како ће се завршити до објављивања овог блога.)

Сигурно се питате која је поента овог текста? Годинама пратим ФК Црвена звезда и када помислим да не може бити горе неко се потруди да ме разувери. До сада смо некако успевали да се скривамо иза колико толико добре маске, чак и онда када смо новог тренера представили у мраку, а сада ни то не успевамо. У клубу је све на аматерском нивоу, што су нам још једном показали ови догађаји.

Када ће нам бити боље? Сутра у 12 часова. Не, ипак у 15 часова. Извињавамо се, одложено!

 

5

Да новинарство у Србији одавно додирује дно, уверавамо се свакодневно. Погледавши насловницу 90% штампаних медија или ударну вест неког интернет портала, схватићете шта је циљ данашњег новинара – шокантан наслов, препун узвичника, сензационализма, а све то у циљу „клика“ и распродаје тиража. Старлете, синови и кћерке популарних певач(иц)а, скандали, разводи, сукоби певаљки и естрадних личности… То је оно што је у Србији у сваком тренутку актуелност.

Културе, образовања нема ни на видику, а оно што је задржало своје место и што некако још увек одолева јесте спорт, који се, чини се, прати са све више емоција и ентузијазма. Међутим, оно што забрињава јесте то што и спортско „новинарство“ почиње да личи на трач-рубрике и постаје простор за лечење нечијих фрустрација. Некада се знало рећи да папир све може истрпети, али неке глупости и гадости једноставно не могу истрпети ни папир ни тастатура.

То смо могли прочитати у тексту који је одишући пристрасношћу, исфрустрираношћу, субјективношћу једноставно шокирао све оне (нормалне) који су га прочитали. Без трунке новинарске етике, на крају крајева, без смелости да се након гомиле изговорених гадости и срамних речи потпише, неко је дао себи за право да коментарише атмосферу са утакмице и саму утакмицу Црвена звезда – Галатасарај у најнегативнијем могућем контексту, нашавши се меродавнији од дисциплинаца Евролиге у процени „инцидената“ и дешавања из Арене.

e novine

Обимнији коментар није потребан. Једноставно, оних 18 тисућа људи из Арене је урадило нешто што смета некоме и тај неко је одлучио да своје фрустрације и проблеме испољи текстом у којем је напао КК Црвена звезда Телеком, њене навијаче и њеног председника. А можда је проблем што више не гледа други београдски клуб уживо у Евролиги, него наш испред малог екрана?

Срамота срског (н)е-новина(рства).

На данашњи дан, 22.децембра 2001.године, у саобраћајној несрећи погинуо је Јован Цуне Гојковић. Црвена звезда и српски, југословенски, балкански фудбал изгубили великог играча. У тренутку када је изгубио живот, Цуне Гојковић је имао 26 година, спремао се из Ираклиса да пређе у Олимпијакос и крунише свој таленат и потенцијал.

Рођен је у Чачку на Божић, 7.јануара 1975. године. Каријеру је започео у родном Чачку, а за Борац дебитовао са 18 година. Прешао је у Чукарички две године касније и само једна сезона му је била потребна да у домаћим оквирима потврди класу. Црвена звезда тада није била као данас, није могао свако да дође. У Црвеној звезди су тада играли највећи Геније Дејан Савићевић, Дејан Станковић, перица Огњеновић, Зоран Јовичић, Горан Друлић, Михаило Пјановић, на голу Звонко Милојевић, Драгослав Јеврић, Александар Коцић, Горан Ђоровић, каријеру започињао и Ненад Лалатовић, Никола Лазетић… Црвену звезду је купио када је и срушио, 31.маја 1997. на Бановом брду, када је Чукарички у последњем колу сезоне славио 4:1, Цуне постигао последњи погодак, а стрелац за црвено-беле је био Дејан Станковић. У тој сезони у Чукаричкој је радио. Погађао, асистирао, плесао, дриблао. Звезди то није промакло, није било могуће. А Цуне, велики Звездаш, идол Дејан Савићевић, као и многима. У првој сезони у Црвеној звезди је под вођством Милорада Косановића Звезда изгубила титулу од Обилића у последњем колу под сумњивим околностима, поразом од Железника 1:2. Постигао је 6 голова на 30 утакмица. Сезона 98/99 је прекинута због бомбардовања а Цуне Гојковић игра најбољу сезону у каријери. На 19 утакмица је постигао 8 голова, а детаљ са финала Купа и „Вечитог дербија“, које је одиграно одмах по престанку бомбардовања је обележио Гојковића у црвено-белим данима. Полуфинале је одиграно 23.јуна 1999., Звезда је у Новом Саду славила против Војводине, 2:0. Финале, „Маракана“, 26.јун. Звезда је повела головима Шкорића из једанаестерца и Пјановића, Партизан изједначио преко Рашовића из једанаестерца и Кежмана. У другом полувремену, доминација Звезде, Шкорић 3:2 и шлаг на торту – слалом Цунета за 4:2. Слаломи као на скијању, незадржив. То је оно по чему га памти и аутор текста, и његове комшије, и наше „комшије“ којима је дао гол. Јер су у том тренутку, ако је уопште и било особе која није знала, сви сазнали да је Црвена звезда освојила Куп, и за Јована Гојковића. У наредној сезони, Славољуб Муслин је водио Црве звезду до дупле круне, прве шампионске титуле после пет година, а Гојковић поновио одличне партије, 30 утакмица/7 голова. 8 дербија/3 гола. 103 утакмице/31 гол. Укратко, мајстор.

У лето 2000.године одлази у Ираклис, Солун. Добио је број 10, освојио одмах навијаче. Скренууо пажње највећих на себе. Био је играч за велике утакмице. Тако је дошао у Звезду, наставио у Звезди, тако и у Грчкој. У зимском прелазном року 2001/02 био је спреман трансфер у велики Олимпијакос.

22.децембар 2001.године. Јован Гојковић је током паузе дошао у Београд, пре повратка у Грчку. У колима је био са кумом Миливојем Витакићем и саиграчем Слободаном Словићем. Ишли су заједно, а Цуне је код Аде Циганлије решио да пређе у свој ауто. Клизав пут, умор… код „Генекса“ на аутопуту, на Новом Београду десила се кобна, саобраћајна несрећа и Јован Цуне Гојковић је од последица преминуо. За све нас, и даље живи.

За репрезентацију је дебитовао у Тел Авиву, против Израела 1998.године.

У наставку вам преносимо текст са портала Mozzart sport, да они млађи из ова два текста науче ко је Јован Цуне Гојковић. Слава му!

Када је пре нешто више од месец дана Горан Друлић летео по ауто-путу Београд – Ниш и негде код Параћина се закуцао у камионску приколицу, а прве вести из ћупријске болнице наговештавале трагедију, спортска Србија је занемела. Није било човека којем бар у једном тренутку кроз главу није прошао Јован Гојковић, још један члан чувене Звездине генерације с краја прошлог миленијума. Друла се некако извукао, али Цуне 13 година раније није био те среће.

Био је 22. децембар 2001. Субота, рано јутро. Враћајући се у Београд из правца Старе Пазове, Јован Гојковић, услед залеђеног коловоза, изгубио је контролу над својим аутомобилом и закуцао се у стуб покрај пута код „Генекса“. Било му је тек 26 година. Шмекер на терену и ван њега, фудбалски виртуоз своје врсте, „вечито насмејано дете“, како су га Грци назвали… Кажу да је свакако имао резервисано место међу легендама, али Цуне је пожурио да тамо стигне пречицом, оставивши последњих дах на леденом асфалту. Нажалост…

Следећи редови посвећени су годишници ове трагедије и сећању на једног од послеђих козера са овдашњих фудбалских терена. На шаљивџију са стилом, са лоптом или без ње, дриблера врхунске класе, забављача попут оних велемајстора из давних, романтичних времена ове игре…

Када се крене од Краљева и прођу Мрчајевци, са десне стране налази се мало место под називом Горња Трепча, свега неколико километара од Чачка. У том селу Јован Цуне Гојковић провео је рану младост, све док јурећи за лоптом није „препливао“ Западну Мораву и ступио на велику сцену. Када је отишао од куће, имао је осам година.

Цунетов саиграч и један од најбољих пријатеља, сада успешни тренер Нешко Миловановић, присетио се у разговору за Mozzart Sport како је изгледао њихов први сусрет. Утакмица пионира чачанског Борца и Задругара из Трепче, за који је Гојковић тада играо…
Било је немогуће не приметити га. Ми смо победили са 7:1, али он је обележио утакмицу. Сећам се као да је јуче било. Негде пред крај узео је лопту код свог шеснаестерца, предриблао цео наш тим и дао гол. Славио је као да је у најмању руку изједначио! И викао из свег гласа: „Дејааааан Савићевиииииић!“ Одмалена је обожавао Деја и дивио му се. Имао је ту леву ногу, непредвидиво кретање… Ако је ико могао да буде Дејов наследник, онда је то био он.

Прилагођавање, нова средина, све оно што би могло да представља проблем за једног момка од осам година за Цунета је био мачји кашаљ. Покојни чачански тренер Душан Марић видео га је тог дана против Борца и у њему препознао вансеријски таленат. Преко БИП-а Јован Гојковић је врло брзо стигао до млађих категорија Борца. Остало је историја…
Неколико нас били смо сјајни другари. Нераздвојни. Дејан Божовић, Марко Васиљевић, Иван Марић, Миливоје Витакић, Цуне и ја. Екипа за незаборав. И тако све до првог тима. Две године је становао код мене, били су то сјајни дани. А Цуне је био такав да га је било немогуће не волети. Ведар дечко, пун духа, увек спреман за шалу, смицалицу, забаву… Умео је и да се нашали са другима и да прими шалу на свој рачун. Заиста јединствена личност. Живео је буквално 200 на сат. Нажалост, тако је и завршио.“

За мање од 10 година професионалне каријере Јован Гојковић направио је толико да му се данас слободно може пришити епитет „најбољи чачански фудбалер свих времена“.
Од оних старијих генерација ту су браћа Чакаревић, па Радоњић… Али Цуне је био нешто посебно. Ћуку Радоњића и данас препознају сви кучићи по Чачку. Када га виде, стану и подигну шапу. Исто би било и с Цунетом, сигуран сам“, наставља причу Миловановић.

 

cune 3Оне кобне ноћи Нешко Миловановић враћао се из Бугарске када је чуо шта се догодило у Београду. Јавили су му телефоном док је био у колима…
Ни сам не знам како сам довезао аутомобил до куће. Одмах сам позвао Витаку (Миливоје Витакић, прим. аут.), његовог кума, да видим шта је било. Питам: „Је л’ тачно да је Цуне погинуо?“. Он каже: „Није, боре му се за живот“. Минути су били у питању када су стигле те ужасне вести...“

Витакић, Бобан Словић, Цуне и још неколико другара само неколико сати раније кренули су из Београда за Стару Пазову. Ишли су једним колима. Када су стигли до Аде, Цуне Гојковић је затражио да га врате како би узео свој аутомобил, црвену „хонду купе“. Испоставило се да је то била кобна грешка…
Тај аутомобил је био права „звер“. Возио је мало брже у повратку тог јутра и то је то… Пут залеђен, он уморан од пута… Дуго није спавао. Непосредно пре тога стигао је из Грчке.“

Пре одласка у солунски Ираклис Јован Гојковић прославио се носећи дрес Црвене звезде у коју је стигао 1997. из Чукаричког. Ту једну сезону на Бановом брду одиграо је врхунски, давао голове, асистирао… У последњем колу шампионата погодио је и против Звезде у невероватној победи Чуке од 4:1! Милорад Косановић инсистирао је на његовом довођењу на Маракану. Деби за црвено-беле уписао је 9. августа 1997. и врло брзо постао један од носилаца игре у екипи коју су чинили Дејан Станковић, Перица Огњеновић, Друлић, Пантелић, Јовичић, Буњевчевић, Његуш…

Најбоље партије по правилу пружао је у најважнијим утакмицама. Више пута био је кобан по Партизан, одиграо је осам дербија и постигао три гола, од којих се посебно памти онај у финалу Купа против црно-белих, када је нанизао неколико играча и сместио лопту под пречку. Тај погодак не заборављају ни Делије ни Гробари…

Као махер с лоптом у ногама брзо је „купио“ навијаче Црвене звезде. Постао је идол „севера“ и неко у кога се навијачи куну. На 103 утакмице у црвено-белом дресу постигао је 31 гол. Када је одлазио у лето 2000. навијачи су патили. Био је један од последњих за којим је Маракана заиста жалила…

Гојковићев саиграч Дејан Илић се присећа:
„Ми смо практично истог дана дошли у Звезду. Од тада, па све до његовог одласка у Ираклис, били смо цимери и сјајни другари. Шта да кажем? С Цунетом никада није било досадно. Шалама и смицалицама никад није било краја. На тренингу, на утакмици, у граду… Никада ниси био начисто са тим шта ће ти приредити. А такав је био и као играч и као човек.“

Цунету Гојковићу испунила се једна од највећих жеља док је био у Звезди – да заигра у тиму са својим идолом Дејаном Савићевићем. Било је то у сезони 1998/1999, када се Дејо накратко вратио на Маракану.
Знате како, када је Савићевић дошао сви играчи су у њега гледали као у бога. А Цуне је био потпуно опуштен. Дејо га је обожавао. Сећам се причао нам је нешто Геније у свлачионици и када је завршио окренуо се ка њему и питао: „Цуне, је л’ тако?“ Били смо на припремама у Италији. После ручка Дејо наручи кока-колу која нам је била најстроже забрањена, али њему се толерисало. И наравно само он и Цуне су смели да је пију. Мислим да је Савићевић у њему видео нешто своје. Могу само још ово да кажем – да Јован Гојковић игра у ово време, Звезда би његовим трансфером могла да отплати бар пола дуга. И то није претеривање. Таквих играча више нема и вероватно их код нас неће више ни бити.“

Ни Дејану Илићу никада из памћења неће нестати неки детаљи везани за несрећу код „Генекса“, али с обзиором да тог дана није био у Београду сећа се и последњег разговора са Цунетом, неколико минута пре него што ће овај полетети из Атине.
Ало, Илке, где си? Долазим! Идемо?“ Био је спреман за акцију. Долазио је на неколико дана у Србију и хтео да се видимо. Ја сам, нажалост, био у Лесковцу код мојих. Да је закаснио на тај авион, данас бисмо вероватно играли мали фудбал заједно…“

Цунетов живот угасио се када је био на врхунцу каријере. У Ираклис је дошао као велика звезда са ових наших простора, као од шале је купио навијаче и у Солуну за оне најватреније постао исто што и за Делије. Идол. Добио је десетку, играо као у трансу сезону и по, догурао и до репрезентације.

cune2Тог 22. децембра, уочи божићних и новогодишњих празника, желео је да обиђе пријатеље у Београду и Чачку, а онда се врати породици која је остала у Солуну. Трудној супрузи Ксенији и кћерки Нађи.
Звао ме је ту ноћ сваки час. Последњи пут нешто после три сата. Сећам се да сам китила јелку и да ми је рекао да скинем неког анђела који је био на врху. Каже „морбидно је“… У том тренутку фигура је сама пала са јелке“, препричава Ксенија догађаје који су претходили трагедији.
И у Солуну је падао снег тих дана, а ја сам га одвезла на аеродром. Идућег јутра сам се враћала из куповине када сам угледала на десетине новинара испред наше куће. Мислила сам да су ту због неког кошаркаша који је дошао у ПАОК, а живео је у близини. Онда су почели да долазе Владан Милојевић, па Слађан Спасић… Био је и онај Албанац Хаџи који је играо с њим у Ираклису. Сви су се чудно понашали и мотали по кући. Када би схватили да ништа не знам, одлазили су без речи. Онда ме је позвала мајка…“

Ираклис се од Цунета опростио као од истинске легенде. Датум његове смрти и данас се обележава као дан жалости међу навијачима, а испраћен је уз 5.000 белих ружа. Све до одласка тадашњег председника клуба Евангелоса Митилинеоса плаву десетку на „Кафтанзољу“ нико није носио.  Непуна два месеца након трагедије Ксенија је родила и другу девојчицу која је добила име Јована. Крстио ју је газда Ираклиса Митилинеос. Нешко Миловановић присетио се првог сусрета са Јованом. Помало тужна прича…

Били смо на припремама на Златибору, чини ми се 2006, када сам се вратио у Борац. Носили смо тренерке на којима је писало Борац Чачак. Приметио сам да ме једна девојчица гледа добра два-три дана. Када ми је коначно пришла, питала је да ли смо ми Фудбалски клуб Борац из Чачка. Био сам нешто нервозан и одговорио најблаже речено неспретно: „ Јок, него Манчестер Јунајтед! Пише!“ Она ми је онако снуждено и тихо рекла да је и њен тата играо у Борцу. Онда сам питао о коме се ради и када ми је рекла… Позвао сам је са стране, разговарали смо добрих 45 минута. Све сам јој објаснио. Ко је био њен отац, какав играч, каква људина… Целу ноћ после тога нисам могао ока да склопим.“

Јована ће ускоро напунити 13, Нађа има 17 година и с мајком живе у Београду. Да је жив, Јован Гојковић би на Божић 7. јануара прославио 40. рођендан. Те зиме када је погинуо, требало је да пређе у Олимпијакос.

Цунета нема ево већ је 13. година, али сећање живи.

Цуне живи!

Старији навијачи Црвене звезде, који клуб прате деценијама уназад, запамтили су бројне неправде и фудбалске несреће, када је наш тим у питању, посебно у европским такмичењима. Ференцварош, Фиорентина, Панатинаикос, Јена, Борусија, Келн, Бајерн, Милан… Говорило се да Звезду прати нека зла коб која не дозвољава да црвено-бели дођу до евро-трофеја, јер су поменуте утакмице биле игране углавном у завршницама европских такмичења, а Звезда имала моћне саставе.

Ипак, када се десио чувени меч против Бајерна и када је Аугенталер послао лопту у своју мрежу подно северне трибине, након чега је Звезда у Барију постала шампион Европе, многи су рекли – „Све се вратило!“

Међутим, гледали смо још Токио, а онда – санкције, па нове несрећне поразе и (жребове) – Екерен, Розенборг, Динамо Кијев, Лацио, Ренџерс, Левекузен, ПСВ… Један од њих десио се на данашњи дан.

Тог 14. децембра, сада већ давне 2005. године, Црвена звезда је, у најјачем саставу у ближој историји, отишла у Француску да победи Стразбур и дође до наредне фазе тадашњег Купа УЕФА и презими у Европи. Али…

Почело је сјајно.

Стразбур се Звезди супротставио у саставу: Касар, Дероф, Бока, Белаид (Хаги 77′), Шнајдер, Кребс, Ле Пен, Јохансен (Лакур 71′), Фати, Диане, Гамеиро, док је Валтер Зенга на терен послао тим: Стојковић, Баста, Луковић, Дудић, Бишевац, Ковачевић, Младеновић (Мудринић 70′), Миловановић, Ђокај (Драман 77′), Јанковић, Жигић (Пуровић 89′).

Након ударца Боке, који је Стојковић послао у корнер, уследило је славље готово 3 000 Звездиних навијача. Домаћи су играли необичну тактику, постављајући велики број офсајд-замки, далеко од свог гола и наш тим није имао решење за то. Ипак, када су се прилагодили на такав систем домаће одбране, Звездини играчи су повели. Бишевац је послао дугу лопту са своје половине, а Баста, који је играо у великој форми, претрчао, након што ју је умирио, готово пола терена са њом, ушао у шеснаестерац са њом и погодио даљи угао Касаровог гола – 0:1 у 34. минуту!

basta gol strazbur

Звезда је одговарао овај резултат за европско пролеће! Друго полувреме отворили су промашаји омаленог Гамеира, тада најталентованијег играча Француске, који ће годинама касније завршити у Шпанији, те Бошка Јанковића на другој страни. Ипак, након тога, уследила је мајсторија Ардијана Ђокаја, која ће се дуго памтити, у 64. минуту, за великих 2:0 и корак до пролећа у Европи. Тако су мислили наши играчи, али не и Французи.

slavlje

А онда, тај 75. минути велики промашај Николе Жигића… Ђокај је још једном био сјајан, пронашао високог нападача у казненом простору, а он са неколико метара несхватљиво лоше шутирао, преко пречке…

ziga strazbur

Након тога – пакао. Четири минута касније, Гамеиро, иако најнижи на терену, погађа мрежу Звезде, главом, након прекида, Жигић расечене главе уступа место Пуровићу, а Ле Пен не успева да погоди из „слободњака“… Ипак, на десет секунди до краја судијске надокнаде, десила се нова Звездина спортска трагедија. Ле Пен је опет центрирао, Гамеиро остао сам на другој стативи, Бишевац несрећно захватио лопту главом, таман толико да она дође до омаленог Француза, који је шаље у гол, а Звезду кући, а године које су дошле, показаће – и на дно.

dudic strazbur

Остало је толико времена да се изведе ударац са центра и судија је означио крај.

Шта би било да је овакав тим, који је декласирао Рому пре тога, са Зенгом на клупи и сигурно неким звучним појачањем на пролеће, прошао у наредну фазу нећемо сазнати никада. Да ли би Звезда дошла до овога до чега је дошла након тога, такође нећемо сазнати.

biske strazbur

Како год, Стразбур остаје једна од највећих спортских трагедија, када је Звезда у питању, у најмању руку, у ближој историји.

Наш тим играо је након тога у Француској још два пута, али се провео лоше. Рен је декласирао Робијеву екипу (4:0), а против Бордоа… Знате и сами. Две сличе приче у једном тексту биле би превише.

Одбојкашки клуб Црвена звезда је један од најтрофејних у црвено-белој породици. Одбојкаши су последњих неколико сезона поосвајали све што се могло освојити на домаћој сцени, успешно су нас представљали и у Европи, а одбојкашице су годинама биле неприкосновене у Србији, и учествовале у бројним европским такмичењима. Ова два клуба спортском друштву су током историје донела 70 трофеја, али, оно што је битније од самих бројки јесте чињеница да они „гину“ за сваки поен, и увек се максимално боре за свој грб. Ипак, тиме су „награђени“ слабом подршком.

Како год то звучало, и „слабо“ је преслаба реч, можда „мизерна“ ипак боље описује посету када наши одбојкашки тимови играју као домаћини. Зашто је то тако? Стиче се утисак да је људима у последње време испод части да дођу да бодре ове тимове, а не тако давно, имали су подршку, макар на битнијим утакмицама. Одбојка није толико популаран спорт у Србији, и, наравно да никада неће стићи фудбал или кошарку, али је за Београд, звездашки град, поражавајућа чињеница да на одбојкашким утакмицама буде често и испод 100 људи. Чак је 100 људи често и задовољавајућа бројка. Одбојкаши су последње две сезоне одустали од учешћа у Лиги шампиона, на крају сваке сезоне, тим напусти неколико битних играча, а они су и даље у врху. Шта би тек постигли да могу да понуде играчима боље уговоре, да имају подршку са трибина која би привукла спонзоре, и сл? Када после неког времена будемо прочитали како бивши одбојкаши и одбојкашице Звезде играју битне улоге у јаким европским клубовима, запитаћемо се шта би било да су се задржали дуже код нас. А чуда бисмо и ми правили у Европи, само уз праву подршку, и финансијску, и са трибина, а ово друго често зна да повуче ово прво.

Није ми циљ да било кога нападам појединачно овим текстом, али, просто када одете на њихову утакмицу, и видите да (уз дужно поштовање према тим клубовима) Динамо из Панчева или Ђердап, имају у најмању руку исту подршку, као и наш тим, не можете да останете равнодушни. Не желим ни да ја сада причам како сам рођен у „Шумицама“, нити било шта слично, пре неколико година сам „случајно“ отишао на једну утакмицу одбојкаша, а затим наставио да долазим колико ми је то време дозвољавало на утакмице оба тима. Схватио сам колико њима значи подршка, и са колико енергије играју сваки поен, и колико се труде, како за њих не постоји „изгубљен“ поен.

Одбојкаши Звезде су доста пута долазили у (наизглед) беизлазне ситуације, али су добијали „изгубљене“ сетове, правили серије када су већ били прежаљени, и показали како се бори за Звездин грб. Најсвежији пример је утакмица шеснаестине финала Купа изазивача коју су наши одбојкаши одиграли пре десетак дана у Финској. Лоиму Раисио је освојио лако први сет, у другом сету је Црвена звезда имала током већег дела осетну предност, али, ипак изгубила на разлику. Трећи сет је боље отворио домаћин, и када су сви већ помислили да ће Финци лагано завршити посао, наш тим преокреће сет, а потом и меч. Могу овде да набројим још много оваквих примера из претходних сезона, али све то не може да дочара тај њихов победнички менталитет, и вољу коју показују сваки пут када истрче на терен. Уосталом, због тога су и освојили чак осам од девет могућих трофеја у последње три сезоне, а и ову сезону су започели одбраном трофеја у Суперкупу Србије. А замислите како би тек било да се у тим одлучујућим тренуцима заори: „Играј, и бори се“?

odbojkasi_titula
Прослава титуле

Слична је прича и са одбојкашицама Звезде, које су четири године биле неприкосновене у Србији, а након одласка неколико битних играчица на крају претпрошле сезоне, пре свега Ане Бјелице, нису успеле да одбране титулу, али су са јако младим тимом успеле да освоје нову титулу у Купу Србије. Приликом освајања до сада последње титуле, одбојкашице су последњи пут имале велику подршку, и тада се могло видети колико њима то значи, што се може видети у клипу испод. Мислим да клип ниједног Звездаша не оставља равнодушним, чак ни оне који, пре него што и погледају, мисле нешто типа: „Ма, пусти, то је само женска одбојка“. Ово се посебно односи на део око 1:10.

Мушки и женски одбојкашки клуб су дефинитивно понос Спортског друштва Црвена звезда. У последњих неколико година су нам донели прегршт трофеја, али изгледа да ни то није довољно да би имали макар минималну подршку. Као што сам већ написао, није ми циљ да било кога нападам, свестан сам ја да су фудбал и кошарка главни спортови код нас (уосталом тако би и требало да буде), има грешака и код Клуба, односно нашег спортског друштва, јер се често дешава да (и када не мора) дође до преклапања термина између различитих спортова, али, и када нема таквих сметњи, опет нема подршке за одбојкашки клуб. Никада нисам по броју одлазака на утакмицу мерио звездаштво, људи из других градова би вероватно желили да више прате Звезду, али не могу то због даљине, неки због обавеза не могу да стигну, или једноствано не воле овај спорт, не могу сви ићи на све колико год то хтели, али овако мизерне посете стварно превазиле све минимуме. Не може нико да ме убеди да се увек изабере такав термин за одигравање утакмица тако да 99,99% београдских Звездаша не може да дође до „Шумица“, или да их уопште не интересује одбојка. Сви се диче одбојкашима и одбојкашицама, али када је потребно бодрити их, сви нестану. Како беше оно: „Ако је волиш, мораш и да је бодриш“, а подршка овој Звезди, једној од најсјајнијих од свих, одавно касни… Не дозволите да се то настави, нека добије подршку барем на неким, „јачим“ утакмицама за почетак, и помозите јој да засија још јаче!

АЈМО У НАПАД ЗАЈЕДНО!

На данашњи дан 1979. године, у оквиру осмине финала Купа УЕФА, Црвена звезда је дочекала Бајерн из Минхена. Након победа Бавараца од 2:0 у Минхену, Звезди није преостало ништа друго него да силовито крене на гол минхенског клуба. Ређале су се шансе пред голом Бајерна, Звезда је одиграла маестрално првих сат времена ове утакмице, и право је чудо што је након 60 минута игре било само 3:0 за Звезду. Ипак, Звезда је стала након тога, а Немци – као Немци, чекали су своју шансу, и – на крају казнили Звездине промашаје. Дитер Хенес је на брзину постигао два поготка, и одвео свој тим у четвртфинале.

Писао сам већ раније да сам одрастао уз очеве приче о вољеном клубу, листајући његове „књижице“, у којима је бележио резултате, лепио карте са утакмица на којима је био, итд, а једна од страница на којој смо се често задржавали била је управо у вези са овом утакмицом. Не само што сам тада научио шта значи Пирова победа, и шта значи „играти до краја као Немци“, већ и због једне шире приче, која је некако увек кретала од ове утакмице. Кренимо редом…

Пред око 100.000 гледалаца, Звезда је одлично отворила утакмицу, и повела већ у 4. минуту. Јовин и Репчић су одиграли дупли пас по левој страни, а након центаршута Јовина, на правом месту је Душан Савић – за вођство и ерупцију одушевљења на трибинама – 1:0. Убрзо, још једна велика прилка за наш тим – Јовановић је центрирао са десне стране, Савић мајсторски пропустио лопту, али Репчић је лоше шутирао са десетак метара и погодио голмана Бајерна, Јунгханса. Наставила је Звезда са нападима, али лопта никако да уђе у гол све до 42. минута, када је Владимир Петровић – Пижон прелепим ударецем са 20-ак метара повећао предност на 2:0 и анулирао резултат из Минхена. Како се завршило прво полувреме – тако је почело и друго, опсада гола гостију је наставила. У 50. минуту, Благојевић додаје лопту до Савића, који оставља лопту за Репчића, а овај са ивице шеснаестерца постиже нови погодак за наш тим – 3:0. Исти играч је убрзо имао још једну прилику, али је био за мало непрецизан. Нажалост, након тога, Звезда је стала, што су гости знали да искористе.

CZ-Baj
Детаљ са утакмице против Бајерна – слика из монографије Спортског друштва Црвена звезда, издате у част 40 година од оснивања истог

Након корнера, и гужве у казненом простору Звезде, шутирао је Јанцон, голман Стојановић је одбранио, али је одбио лопту само до Хенеса, који је био потпуно сам, па му није било тешко да са 2-3 метра постигне гол. Имала је Звезда поново шансу након тога, али није постигла гол, али зато јесте Бајерн који минут касније, и то поново преко Дитера Хенеса. Играо се 73. минут, и тада је било јасно да су Звезди шансе за пролаз минималне, а до краја меча није било голова, па је остало 3:2 за Звезду.

Иначе, ово је била последња утакмица Николе Јовановића у дресу Звезде, који је за наш тим наступао од 1972. године и одиграо 179 званичних утакмица. Прешао је у Манчестер Јунајтед, и постао први играч ван Острва, који је заиграо у овом клубу.

За крај се враћамо на причу са почетка текста. Завршавајући причу о овој утакмици, отац ми је говорио како је сезону пре тога Звезда изгубила финале Купа УЕФА, када је Микелоти измислио једанаестерац за Борусију, памтио се и несхватљив пораз од Панатинаикоса, реми с Ференцварошем пред 110.000 људи, после тога Келн, Милан и магла која га је спасила, итд. И поред ове „кукњаве“, у суштини се прича завршавала осмехом: „Осећало се да ће се све то једном вратити, а ти знаш шта је било баш са тим Бајерном када се следећи пут састао са Звездом?“ Наравно да сам знао:

„Михајловић у средину…“

Кад неко пошто – пото тражи реакцију не би ли вас увукао у своје блато, у којем доказано најбоље плива, решење је игнорисати га и не приуштити му то задовољство. Међутим, кад неко оде толико далеко са својим сејањем мржње, толико далеко да питање титуле поставља као питање живота и смрти, онда се таквом човеку мора одговорити.

Поштовани “господине“,

Поново сте се поиграли са “чињеницама“ и чињеницама, по ко зна који пут заменили тезе и дошли до “истине“ по Вашој мери. О “равноправном“ третману СД Црвена звезда и ЈСД Партизан сте, вероватно, последња особа која треба да говори и с којом треба да се дискутује, али ћемо Вам, ипак, одговорити на Ваше тврдње.

Свака Вам част на постигнутим резултатима (о начину не бисмо овом приликом, мада, има се шта рећи о тројкама из аута и уласцима у судијску свлачионицу), али оно што би требало да знате кад тражите новац пореских обвезника је да међу њима има и навијача Црвене звезде. Као што се Ви питате зашто би навијачи Партизана финансирали наш клуб, исто тако се и ми питамо због чега сте ви добијали “незнатно“ више новца када по свим истраживањима Звезда има убедљиво највећи број навијача? Нас ваши резултати и титуле не занимају и немамо разлога да их плаћамо и награђујемо.

Пошто сте се јавности обратили као председник ЈСД Партизан, питамо Вас да ли је равноправан третман када се ВК Партизан поклања базен Бањица, док су ватерполисти Црвене звезде 20 година бескућници? Да ли је једнак третман када се првак Европе у фудбалу очерупа како би тадашњи премијер градио спортски центар клубу који у том тренутку има дупло мање титула? Кад сте се већ дотакли фудбала, тачно је да наш клуб дугује много, али никако да чујемо колико дугује Ваш клуб и поред вишемилионских трансфера. Вас не занима зашто ваши запослени покушавају да изврше самоубиство, али Вас интересује Црвена звезда.

Што се тиче плаћања пореза, зашто не одговорите кад сте почели да га плаћате? Колики је био дуг КК Партизан оног дана када је КК Црвена звезда “утопљен“ у ФМП, како кажете? Да ли је равноправан третман када један клуб мора да се “утопи“ или “заледи“, а други са истим дуговима наставља нормално да функционише? Када ћете изаћи са цифрама колико сте зарадили од тих Ваших успеха, да ли су играчи са НБА искуством долазили код Вас због часова љубави или су играли за новац? Колико сте зарадили од продаје играча? Зашто не кажете због чијег места у одбору ФИБА је одбијен позив да се Србија прикључи УЛЕБ-у, па један новинар већ годинама подмеће причу како је Звезда крива што смо принуђени да играмо АБА лигу?  Постоји ли у Вашем клубу неки званични документ или само исечци из новина? Да ли је Звезда била повлашћена и кад сте јој узимали децу, када сте јој узели капитена Милоша Вујанића или када сте узели Луку Богдановића? Позивате се на пројекат “европска Звезда“, а у тим годинама сте имали дупло скупљи тим??? Наравно, кад на ово треба да се одговори, онда сте председник ЈСД Партизан.

Да ли у овом тренутку КК Црвена звезда треба да запрети да ће њени навијачи отказати  услуге Телекому уколико постану спонзор Вашег клуба или да им препоручи да не сипају гориво на НИС пумпама док се исти спонзорски уговор не потпише и са нашим клубом? Наравно да не, јер манипулације не станују на овој страни брда.

Наша репрезентативна кошарка је ове године почела поново да се враћа на велику сцену, Црвена звезда бележи сјајне резултате у Европи и у својим редовима има 4-5 потенцијалних репрезентативаца, за разлику од периода Ваше “доминације“ када сте стварали играче за друге земље. Схватите да је ово спорт и да су победе и порази саставни део игре. Не уносите више мржњу међу овај народ, радите оно што Вам је посао – учите децу да играју кошарку!

 

Шокантне вести су вечерас саопштене на сајту Евролиге. Шокантне, али не и сасвим неочекиване. Црвена звезда је кажњена играњем једног меча на домаћем паркету без присуства публике и новчаном казном од 50 000 еура за смрт свог навијача у другој држави којег је убио навијач домаће екипе?!

Када се то овако каже заиста делује и апсурдно и шокантно и готово немогуће, скоро да помислите да је нека неслана шала у питању. Али нажалост није. Тако гласи казна коју је изнела „НЕЗАВИСНА“ дисциплинска комисија Евролиге. Питамо се само од чега су независни. Да ли од правде? Здравог разума? Истине?

Оно што заиста упада у очи јесте основ по којем се кажњавају оба клуба. Тај основ је кршење члана 29.1, параграфа (е) и (г) Дисциплинског кодекса Евролиге. Дакле, оба клуба су кажњена по истом основу за инциденте у Истанбулу у којима нашим навијачима није дозвољен улаз у Арену, није пружена адекватна заштита као страним држављанима и у којима је Марко Ивковић на смрт избоден. Према мишљењу „независне“ комисије, оба клуба су починила исти прекршај! Притом, КК Црвена звезда Телеком је јасно ставио до знања да није имао никакве везе за одласком навијача у Истанбул, као и да је тек по њиховом доласку ступио у контакт са домаћим органима да би се све организовало што боље, али и да је ту било проблема у комуникацији.

Скандирања турских навијача за време, као и њихове иступе након утакмице, заједно са изјавама тренера Атамана нећу ни помињати у овом тексту, то је већ нажалост одавно заборављено. Клуб који грца у дуговима, који напуштају играчи један по један, који по организацији тренутно не може ни да приђе Црвеној звезди на овакав начин се извлачи након једног убиства. Зар је Марков живот вредан само 100 000 евра и три утакмице без публике? Зар су то вредности које се пропагирају кроз ово такмичење које, сасвим случајно, носи име турског авиопревозника?

На крају, могу само да закључим да вероватно и није важно ко је крив… Зна се ко су увек лоши момци и дежурни кривци, чак и у спорту у којем смо увек витешки наступали и увек били у самом врху, чије смо темеље поставили. Очигледно, некада ни то није довољно, не само да те поштују и заштите, већ ни да праведно суде када недужни људи гину.

Црвена звезда одавно не припада ни европском фудбалском просеку, а камоли врху, а то се одражава и на играче који долазе у наш клуб, као и на њихове одласке из њега. Одавно са Маракане неки играч, не рачунајући оне неафирмисане, које су разни менаџери одвели у иностранство, није направио трансфер попут Перице Огњеновића, Дејана Станковића, Зорана Његуша, Рамба Петковића…

Неки су стигли далеко, углавном заобилазним путем (Немања Видић, примера ради), али је највећи део њих из Звезде отишао у мале и просечне клубове и лиге и на том нивоу и остао. Ако кажемо да је то и очекивано за период 2007-2013, када је Црвена звезда била без титуле, новца, плана, организације, за претходно лето, које је дошло након прве титуле црвено-белих након шест година, могло се очекивати нешто више, јер је та екипа, мада састављена махом од искусних играча, ипак освојила шампионат Србије.

Некадашњи репрезентативци Србије, учесници Мундијала – Ненад Милијаш, Драган Мрђа, Милош Нинковић, те чланови националног тима Словеније – Дејан Келхар и Нејц Печник, искусни голман Бобан Бајковић и тамнопути нападач Абиола Дауда, уз Сава Павићевића и Николу Мијаиловића, који нису размишљали о одласку из клуба, чинили су окосницу тима Славише Стојановића, који је донео пехар на Маракану након више од пола деценије „поста“.

А где су они завршили након Звезде? Кренимо редом…

Бобан Бајковић можда није имао голманско знање неких својих претходника на голу Звезде, али је давао свој максимум и на сваком кораку показивао лојалност клубу, због чега је заслужио поштовање навијача. Дочекао је да са својом Звездом освоји титулу којој је и он значајно допринео, а након тога – одлучио да оде и реши егзистенцијално питање. Чекао је дуго, тренирао са Звездом, а онда је стигао позив из Белгије, од човека који га је тренирао и у Београду. Отишао је у Лирс код Славише Стојановића, већ на првих утакмицама одушевио навијаче и постао њихов љубимац, али резултата никако нема.

Лирс се налази на последњем месту, са тринаест бодова, три мање од Варегема, који је изнад зоне испадања и са осам освојених бодова од могућих тридесет у претходних десет утакмица.

Очекује их велика борба за опстанак у Белгији.

10371607_726670307393868_4800614106922661048_n

Дејан Келхар је стигао тихо на Маракану и на почетку био скептично дочекан. Тражио га је лично Славиша Стојановић и, испоставило се – није погрешио. Са Павићевићем је чинио тандем који је довео Звезду до титуле, а онда и он одлучио да оде. Дуго се провлачила прича о његовом повратку у Звезду, био је на дугој проби у Шефилду, а онда су Енглези одлучили да га ангажују. Ипак, догодило се нешто страшно – покидао је лигаменте колена, тек што је потписао уговор, па ће вероватно паузирати до краја сезоне.

Његов клуб налази се на средини табеле у енглеској другој лиги.

10320508_10152012608345952_4956805031830084942_n

Ненад Милијаш је као капитен освојио још једну титулу са Звездом. Преживео је пакао на почетку сезоне, успео да се врати и психички и физички, а онда и да на невероватан начин започне нову сезону и практично сам донесе Звезди одличан старт. Ипак, катастрофална ситуација у клубу натерала га је да покуша да заради још један уговор у иностранству, па је отишао у турску Манису, придруживши се на тај начин још једном некадашњем капитену Звезде, Николи Микићу. За сада су на дну табеле друге турске лиге! До пре два кола имали су свега четири освојена бода, а онда су се са две победе „попели“ на претпоследње место. Сада су опет у серији од два пораза. У Црвеној звезди и нашој лиги Ненад Милијаш био је без премца до пре три месеца.

Очекује их велика борба за опстанак у другој турској лиги. 

10418321_726660807394818_7780947304967394514_n

Милош Нинковић је након велике саге дошао у Звезду и, како је сам истицао више пута, остварио свој дечачки сан. Повратак је био први, а титула други. Успео је да оствари и њега. Након тога, много се говорило о останку на Маракани, али је лоше стање у клубу и неиграње у Европи можда и превагнуло да оде из Звезде. Дуго је био без клуба, размишљао да се опет врати у наш клуб, чак и да заврши каријеру, али је након неколико месеци паузе одлучио да се врати, али – у Француску. Поново је отишао у Евијан, а тамо, због физичке спреме, није ни играо до пре неколико дана.

Први пут је ушао у игру пре два кола, а у овом колу је заиграо од почетка. Његов тим је до пре пет утакмица био на зачељу табеле, са десет бодова, а онда су уследиле три победе, које су их повеле мало напред. Има четири бода више од првог тима у зони испадања.

Очекује га вероватно борба за опстанак са Евијаном и доња половина табеле уколико га обезбеде.

nine

Драган Мрђа је по други пут прошле сезоне био најбољи стрелац српског фудбала, а онда након много препирки у јавности отишао из Звезде. Његова следећа дестинација била је јапанска Омија. Тамо је такође одиграо добро, постигао девет голова у полусезони, али је његов тим био лош.

Драган Мрђа, први стрелац српског фудбала у претходној сезони завршио је у другој лиги Јапана.

10295793_726661040728128_2862135567448400760_n

Абиола Дауда, као ни остали, није направио велики трансфер, али се може рећи да је кренуо најбољим путем. Каријеру је наставио у Витесеу, који игра солидно у холандској лиги, као и Нигеријац. Није му много требало да се прилагоди, а када је дошао у тим постигао је добрих шест погодака. Витесе је везао пет утакмица без победе, па је из горњег дела табеле пао на средину, али је и даље на свега четири бода заостатка у односу на екипе које иду у разигравање за евро-купове.

Ако се врате у форму из првог дела сезоне, он и његови саиграчи бориће се за Европу у холандској лиги.

1098210_583238781737022_1657993822_n

Славиша Стојановић, човек који је својим радом, лојалношћу и ентузијазмом остао у лепом сећању навијача отишао је на старту сезоне у већ поменути Лирс, а о резултатима до сада смо писали када смо навели одлазак Бобана Бајковића.

Надамо се да ће до краја сезоне успети да избори опастанак у Белгији.

10350435_726653124062253_6238609476183858548_n

Нејц Печник, по мишљењу многих, најбољи играч Звездине шампионске екипе, остао је у клубу, иако га је формално напустио у мају, али ове сезоне не пружа партије као претходне сезоне. Наводно је у јуну био на прагу Земановог Каљарија, али је остао на Маракани, а ове зиме могао би да оде у другу кинеску лигу, према наводима неких медија из претходних дана.

10295747_726660737394825_5475498486495530038_n

Поменућемо и Ифеани Оњила, нигеријског нападача, који није имао велику улогу у шампионском походу, а који је отишао у кипарски Ермис, са којим се бори за средину табеле на Кипру и за који је постигао шест погодака од потписивања уговора о позајмици из Црвене звезде.

10329307_726662287394670_1237931635062032242_n

 

Јован Крнета је у првом делу прошле сезоне имао своју улогу у тиму, одиграо и вечити дерби који је Звезда добила са 1:0, али је тај део сезоне углавном био обележен нефудбалским стварим и скандалима. Ненад Лалатовић одрекао се његових услуга, а он је одлучио да каријеру настави у дресу крагујевачког Радничког.

Са својим клубом тренутно се налази на дну табеле, са свега седам бодова у петнаест утакмица и са врло малим шансама да избори опстанак у лиги.

59297_726650800729152_423933817704708594_n

Некада су Звездини шампиони каријеру настављали у Шпанији, Италији, Енглеској, а данас… Могли сте прочитати где – енглеска, турска, кинеска и јапанска друга лига, доњи дом француске, кипарске и белгијске лиге…

И то говори о нашем фудбалу и стању у којем је данас Црвена звезда…

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!