Старији навијачи Црвене звезде, који клуб прате деценијама уназад, запамтили су бројне неправде и фудбалске несреће, када је наш тим у питању, посебно у европским такмичењима. Ференцварош, Фиорентина, Панатинаикос, Јена, Борусија, Келн, Бајерн, Милан… Говорило се да Звезду прати нека зла коб која не дозвољава да црвено-бели дођу до евро-трофеја, јер су поменуте утакмице биле игране углавном у завршницама европских такмичења, а Звезда имала моћне саставе.

Ипак, када се десио чувени меч против Бајерна и када је Аугенталер послао лопту у своју мрежу подно северне трибине, након чега је Звезда у Барију постала шампион Европе, многи су рекли – „Све се вратило!“

Међутим, гледали смо још Токио, а онда – санкције, па нове несрећне поразе и (жребове) – Екерен, Розенборг, Динамо Кијев, Лацио, Ренџерс, Левекузен, ПСВ… Један од њих десио се на данашњи дан.

Тог 14. децембра, сада већ давне 2005. године, Црвена звезда је, у најјачем саставу у ближој историји, отишла у Француску да победи Стразбур и дође до наредне фазе тадашњег Купа УЕФА и презими у Европи. Али…

Почело је сјајно.

Стразбур се Звезди супротставио у саставу: Касар, Дероф, Бока, Белаид (Хаги 77′), Шнајдер, Кребс, Ле Пен, Јохансен (Лакур 71′), Фати, Диане, Гамеиро, док је Валтер Зенга на терен послао тим: Стојковић, Баста, Луковић, Дудић, Бишевац, Ковачевић, Младеновић (Мудринић 70′), Миловановић, Ђокај (Драман 77′), Јанковић, Жигић (Пуровић 89′).

Након ударца Боке, који је Стојковић послао у корнер, уследило је славље готово 3 000 Звездиних навијача. Домаћи су играли необичну тактику, постављајући велики број офсајд-замки, далеко од свог гола и наш тим није имао решење за то. Ипак, када су се прилагодили на такав систем домаће одбране, Звездини играчи су повели. Бишевац је послао дугу лопту са своје половине, а Баста, који је играо у великој форми, претрчао, након што ју је умирио, готово пола терена са њом, ушао у шеснаестерац са њом и погодио даљи угао Касаровог гола – 0:1 у 34. минуту!

basta gol strazbur

Звезда је одговарао овај резултат за европско пролеће! Друго полувреме отворили су промашаји омаленог Гамеира, тада најталентованијег играча Француске, који ће годинама касније завршити у Шпанији, те Бошка Јанковића на другој страни. Ипак, након тога, уследила је мајсторија Ардијана Ђокаја, која ће се дуго памтити, у 64. минуту, за великих 2:0 и корак до пролећа у Европи. Тако су мислили наши играчи, али не и Французи.

slavlje

А онда, тај 75. минути велики промашај Николе Жигића… Ђокај је још једном био сјајан, пронашао високог нападача у казненом простору, а он са неколико метара несхватљиво лоше шутирао, преко пречке…

ziga strazbur

Након тога – пакао. Четири минута касније, Гамеиро, иако најнижи на терену, погађа мрежу Звезде, главом, након прекида, Жигић расечене главе уступа место Пуровићу, а Ле Пен не успева да погоди из „слободњака“… Ипак, на десет секунди до краја судијске надокнаде, десила се нова Звездина спортска трагедија. Ле Пен је опет центрирао, Гамеиро остао сам на другој стативи, Бишевац несрећно захватио лопту главом, таман толико да она дође до омаленог Француза, који је шаље у гол, а Звезду кући, а године које су дошле, показаће – и на дно.

dudic strazbur

Остало је толико времена да се изведе ударац са центра и судија је означио крај.

Шта би било да је овакав тим, који је декласирао Рому пре тога, са Зенгом на клупи и сигурно неким звучним појачањем на пролеће, прошао у наредну фазу нећемо сазнати никада. Да ли би Звезда дошла до овога до чега је дошла након тога, такође нећемо сазнати.

biske strazbur

Како год, Стразбур остаје једна од највећих спортских трагедија, када је Звезда у питању, у најмању руку, у ближој историји.

Наш тим играо је након тога у Француској још два пута, али се провео лоше. Рен је декласирао Робијеву екипу (4:0), а против Бордоа… Знате и сами. Две сличе приче у једном тексту биле би превише.

Црвена звезда одавно не припада ни европском фудбалском просеку, а камоли врху, а то се одражава и на играче који долазе у наш клуб, као и на њихове одласке из њега. Одавно са Маракане неки играч, не рачунајући оне неафирмисане, које су разни менаџери одвели у иностранство, није направио трансфер попут Перице Огњеновића, Дејана Станковића, Зорана Његуша, Рамба Петковића…

Неки су стигли далеко, углавном заобилазним путем (Немања Видић, примера ради), али је највећи део њих из Звезде отишао у мале и просечне клубове и лиге и на том нивоу и остао. Ако кажемо да је то и очекивано за период 2007-2013, када је Црвена звезда била без титуле, новца, плана, организације, за претходно лето, које је дошло након прве титуле црвено-белих након шест година, могло се очекивати нешто више, јер је та екипа, мада састављена махом од искусних играча, ипак освојила шампионат Србије.

Некадашњи репрезентативци Србије, учесници Мундијала – Ненад Милијаш, Драган Мрђа, Милош Нинковић, те чланови националног тима Словеније – Дејан Келхар и Нејц Печник, искусни голман Бобан Бајковић и тамнопути нападач Абиола Дауда, уз Сава Павићевића и Николу Мијаиловића, који нису размишљали о одласку из клуба, чинили су окосницу тима Славише Стојановића, који је донео пехар на Маракану након више од пола деценије „поста“.

А где су они завршили након Звезде? Кренимо редом…

Бобан Бајковић можда није имао голманско знање неких својих претходника на голу Звезде, али је давао свој максимум и на сваком кораку показивао лојалност клубу, због чега је заслужио поштовање навијача. Дочекао је да са својом Звездом освоји титулу којој је и он значајно допринео, а након тога – одлучио да оде и реши егзистенцијално питање. Чекао је дуго, тренирао са Звездом, а онда је стигао позив из Белгије, од човека који га је тренирао и у Београду. Отишао је у Лирс код Славише Стојановића, већ на првих утакмицама одушевио навијаче и постао њихов љубимац, али резултата никако нема.

Лирс се налази на последњем месту, са тринаест бодова, три мање од Варегема, који је изнад зоне испадања и са осам освојених бодова од могућих тридесет у претходних десет утакмица.

Очекује их велика борба за опстанак у Белгији.

10371607_726670307393868_4800614106922661048_n

Дејан Келхар је стигао тихо на Маракану и на почетку био скептично дочекан. Тражио га је лично Славиша Стојановић и, испоставило се – није погрешио. Са Павићевићем је чинио тандем који је довео Звезду до титуле, а онда и он одлучио да оде. Дуго се провлачила прича о његовом повратку у Звезду, био је на дугој проби у Шефилду, а онда су Енглези одлучили да га ангажују. Ипак, догодило се нешто страшно – покидао је лигаменте колена, тек што је потписао уговор, па ће вероватно паузирати до краја сезоне.

Његов клуб налази се на средини табеле у енглеској другој лиги.

10320508_10152012608345952_4956805031830084942_n

Ненад Милијаш је као капитен освојио још једну титулу са Звездом. Преживео је пакао на почетку сезоне, успео да се врати и психички и физички, а онда и да на невероватан начин започне нову сезону и практично сам донесе Звезди одличан старт. Ипак, катастрофална ситуација у клубу натерала га је да покуша да заради још један уговор у иностранству, па је отишао у турску Манису, придруживши се на тај начин још једном некадашњем капитену Звезде, Николи Микићу. За сада су на дну табеле друге турске лиге! До пре два кола имали су свега четири освојена бода, а онда су се са две победе „попели“ на претпоследње место. Сада су опет у серији од два пораза. У Црвеној звезди и нашој лиги Ненад Милијаш био је без премца до пре три месеца.

Очекује их велика борба за опстанак у другој турској лиги. 

10418321_726660807394818_7780947304967394514_n

Милош Нинковић је након велике саге дошао у Звезду и, како је сам истицао више пута, остварио свој дечачки сан. Повратак је био први, а титула други. Успео је да оствари и њега. Након тога, много се говорило о останку на Маракани, али је лоше стање у клубу и неиграње у Европи можда и превагнуло да оде из Звезде. Дуго је био без клуба, размишљао да се опет врати у наш клуб, чак и да заврши каријеру, али је након неколико месеци паузе одлучио да се врати, али – у Француску. Поново је отишао у Евијан, а тамо, због физичке спреме, није ни играо до пре неколико дана.

Први пут је ушао у игру пре два кола, а у овом колу је заиграо од почетка. Његов тим је до пре пет утакмица био на зачељу табеле, са десет бодова, а онда су уследиле три победе, које су их повеле мало напред. Има четири бода више од првог тима у зони испадања.

Очекује га вероватно борба за опстанак са Евијаном и доња половина табеле уколико га обезбеде.

nine

Драган Мрђа је по други пут прошле сезоне био најбољи стрелац српског фудбала, а онда након много препирки у јавности отишао из Звезде. Његова следећа дестинација била је јапанска Омија. Тамо је такође одиграо добро, постигао девет голова у полусезони, али је његов тим био лош.

Драган Мрђа, први стрелац српског фудбала у претходној сезони завршио је у другој лиги Јапана.

10295793_726661040728128_2862135567448400760_n

Абиола Дауда, као ни остали, није направио велики трансфер, али се може рећи да је кренуо најбољим путем. Каријеру је наставио у Витесеу, који игра солидно у холандској лиги, као и Нигеријац. Није му много требало да се прилагоди, а када је дошао у тим постигао је добрих шест погодака. Витесе је везао пет утакмица без победе, па је из горњег дела табеле пао на средину, али је и даље на свега четири бода заостатка у односу на екипе које иду у разигравање за евро-купове.

Ако се врате у форму из првог дела сезоне, он и његови саиграчи бориће се за Европу у холандској лиги.

1098210_583238781737022_1657993822_n

Славиша Стојановић, човек који је својим радом, лојалношћу и ентузијазмом остао у лепом сећању навијача отишао је на старту сезоне у већ поменути Лирс, а о резултатима до сада смо писали када смо навели одлазак Бобана Бајковића.

Надамо се да ће до краја сезоне успети да избори опастанак у Белгији.

10350435_726653124062253_6238609476183858548_n

Нејц Печник, по мишљењу многих, најбољи играч Звездине шампионске екипе, остао је у клубу, иако га је формално напустио у мају, али ове сезоне не пружа партије као претходне сезоне. Наводно је у јуну био на прагу Земановог Каљарија, али је остао на Маракани, а ове зиме могао би да оде у другу кинеску лигу, према наводима неких медија из претходних дана.

10295747_726660737394825_5475498486495530038_n

Поменућемо и Ифеани Оњила, нигеријског нападача, који није имао велику улогу у шампионском походу, а који је отишао у кипарски Ермис, са којим се бори за средину табеле на Кипру и за који је постигао шест погодака од потписивања уговора о позајмици из Црвене звезде.

10329307_726662287394670_1237931635062032242_n

 

Јован Крнета је у првом делу прошле сезоне имао своју улогу у тиму, одиграо и вечити дерби који је Звезда добила са 1:0, али је тај део сезоне углавном био обележен нефудбалским стварим и скандалима. Ненад Лалатовић одрекао се његових услуга, а он је одлучио да каријеру настави у дресу крагујевачког Радничког.

Са својим клубом тренутно се налази на дну табеле, са свега седам бодова у петнаест утакмица и са врло малим шансама да избори опстанак у лиги.

59297_726650800729152_423933817704708594_n

Некада су Звездини шампиони каријеру настављали у Шпанији, Италији, Енглеској, а данас… Могли сте прочитати где – енглеска, турска, кинеска и јапанска друга лига, доњи дом француске, кипарске и белгијске лиге…

И то говори о нашем фудбалу и стању у којем је данас Црвена звезда…

Утакмица између Црвене звезде и Удинезеа била је све само не обичан пријатељски меч у паузи због наступа репрезентације. Оно због чега је највећи број навијача отишао на стадион јесте опроштај Дејана Станковића, некадашњег играча,  капитена, шампиона, легенде Звезде, репрезентације Србије, Лација и Интера… Вече препуно емоција није испратио онолики број навијача колики је Дејан заслужио, мада треба истаћи и да остаје утисак и да је овај опроштај дошао некако „успут“, без правог плана и организације… Ипак, оних (званично) 15 238 гледалаца који су дошли на Маракану, имали су ту част да по последњи пут, а након 16 година, у црвено-белом дресу, са капитенском траком око руке испрате у тунел подно северне трибине великог играча и још већег човека…

98

На крају, Звезда је победила Удинезе, резултатом 1:0. А шта смо ми могли да видимо?

Када је резултат у питању – оно што могли гледати током претходна два месеца, минимална победа, мало голова. Када је игра у питању – залагање, борбa, изостанак респекта према јаком ривалу, жељa за наметањем и доказивањем и – ФУДБАЛ, у већем делу меча.

Када је саопштен састав тима, са играчима који су по годинама „сложени“ овако: Јовић (16), Јовановић (18), Грујић (18), Ристић (19), Антић (20), Лазић (20), Савићевић (20), Планић (22), Гаврић (22), уз нешто старијег Лазовића (24) и искусног Кахримана (29), било је јасно да ћемо гледати углавном Звездину децу, потпомогнуту младим играчима који су доведени на Маракану као залог за будућност. И на старту утакмице видели смо нешто што нисмо могли гледати у претходним првенственим утакмицама, у којима су Ристић, Јовић, Антић, Савићевић, Јовановић углавном били на клупи или трибинама, а Грујић на теренима широм Србије, у дресу Колубаре, такође неретко ван стартне поставе. Уз сво поштовање према играма и квалитетима Босанчића, Катаија, Ракића, па и Ковачевића, оно што су приказали Звездини омладинци од старта синоћњег меча нисмо често виђали на претходним утакмицама. Кретање везних играча и Луке Јовића без лопте, константан притисак на доста искусније играче гостију, чест изненадни пресинг на последњу линију и пас-игра одушевила је публику, посебно у првих пола часа утакмице.

Могао је тада, након што је себи сјајно изградио позицију, да погоди Лука Јовић, пре њега Вукан Савићевић, након што му је млади нападач практично поклонио прилику да да гол, иако је можда могао и сам да заврши акцију. Шутирао је одлично Ристић са више од 20 метара, а након једног прекида Вукашин Јовановић у жељи да спроведе лопту у мрежу практично засметао Декију Станковићу, који се у том тренутку нашао у игри да то сам уради… У том периоду Звезда је и постигла једини гол и водила резултаом 1:0. Сигурност Грујића, таленат и фудбалска дрскост Ристића, сјајно кретање и осећај да се нађе у прилици Луке Јовића, „понављање“ у нападу Антића и Планића, који и није бек, те сигурност Лазића и Јовановића, који, примера ради, заједно имају 38 година, пет више него легенда Удинезеа Пинци, који је играо против њих синоћ, показали су само једно.

83

Звездина деца морају да играју!

Да ли треба истицати колико су безболнији киксеви уколико их остваре дечаци од 16, 17, 18, 19 година у односу на очајне партије, без игре и резултата, знатно старијих и плаћенијих фудбалера? Да ли треба истицати колико Звезда можда да добије форсирањем момака које извела на прави фудбалски пут, а у које је опет мање уложила него у оне које доводи са стране, а који су много више плаћени, уз много мањи потенцијал, како финансијски, тако играчки? Да ли треба истицати колико би људе више привлачила чињеница да ће присуством на стадиону помоћи деци клуба да стекну искуство и сазре, те да једног дана доносе трофеје Црвеној звезди, него да морају да гледају мучење да се постигне један гол за победу против нижеразредних екипа, без стварања прилика, уз очајну игру?

Колико год да је Удинезе дошао са младим и комбинованим тимом, јасно је да у овој екипи која је тренутно у врху Серије А, наступа легија странаца, са интернационалним искуством, која жели наступ у Лиги Шампиона наредне сезоне. Све и да је ово њихов резервни тим (а није, при томе још више ако се погледа Звездин састав), оно што смо гледали синоћ када је Звезда у питању јесте тим дечурлије која је желела да покаже шта зна и колико може. И, што се аутора овог текста тиче – показала је.

Ако у Управи и даље постоји она дилема која се у јавности провлачила ових дана – довођење искусних играча и јуриш на титулу, уз склањање деце у страну и слање на позајмице или шанса Звездиним клинцима, уз непостојање императива и притиска, онда ми дижемо обе руке за другу солуцију. Дижемо обе руке да на терену до маја гледамо Рајковића, Јовановића, Лазића, Грујића, Ристића, Савићевића, Јовића, Стојановића, Мијаиловића, Планића, Антића, Јокића, па и по цену да титула изостане. Разлога је много. Ови момци ће након једне сезоне у који бисмо их истрпели били уиграни и сигурно направили велики резултат у будућности. Ови момци, а набројано их је преко 10, могу донети Звезди приход који ће моћи да стабилизује клуб (не врати дуг од 50 милиона) и колико-толико га стави на ноге. Ови момци неће морати да се чекају три или шест месеци да се физички припреме како би заиграли и неће бити плаћени 40-50-60 или 80 000 евра годишње. Само тако створићемо неког новог Декија Станковића и играча који ће бити поштован у фудбалском свету, а који је тамо отишао са Маракане, када су одласци већ неминовност и неопходност.

Ови момци играће фудбал! Потребна им је само подршка. И зато, пустите да играју. То је мишљење аутора овог текста, верујемо и одређеног броја навијача.

zvezdina deca

А Ваше?

Галерија са меча против Удинезеа.

Урбана легенда, која би могла понети наслов „Цигла по цигла – Маракана“, препричава се деценијама. У темељ и зидове Маракане, у које су навијачи узидали цигле које су куповали и доносили на стадион нису уткани само ти неопходни бетонски правоугаоници и везиво којим су лепљени једно за друго. Уткано је нешто много више. Уткан је ентузијазам, уткана је љубав, уткан је инат, уткано је нешто необјашњиво, што је навело на десетине хиљада људи да оде и купи ту фамозну циглу, коју ће касније однети на Топчидер и, можда је и несвесно, тада угради у здање на којем ће бити исписана историју. У здање које ће донети много радости и патње, много љубимаца (и неколико издајника), много тренутака који ће се препричавати деценијама и генерацијама касније.

И ако сумњамо у веродостојност поменуте урбане легенде, која на један непоновљив и невероватан начин показује однос који се зове исто као и однос према породици, девојци, жени – љубав, а који се опет не може лако објаснити, оно у шта се не сумња јесу догађаји и емоције који су остали између четири зида Маракане. Прошле године прославила је пола века, ове године је кренула у другу половину, а оно што се између та четири зида који је ограничавају догађало за то време – остаје упамћено и записано. У аналима, у историјама, монографијама и – у срцима људи који су ту историју писали.

Од првог меча, против Ријеке, од поготка, тада пионира, касније и првотимца, Трифуна Михајловића, преко сениорског првенца, Душана Маравића, преко историјских мечева, са великанима, до тужних дана, који и данас некако непомично трају око Црвене звезде, Маракана је ту. Непомерљива, недодирљива. У њој и данас нека нова деца почињу своје каријере, на њеној трави и данас се постижу голови за тв шпице, на њеним трибинама и данас се оре песме посвећене феномену названом „Црвена звезда“. И данас се на њима тугује и плаче, пева и весели, псује и нервира. И све то буде и прође. Нешто се и заборави. Остају након свега само Црвена звезда и Маракана. То је нераздвојив спој. Ако би нестало једно, не би било ни другог.

И биће тако још дуго. Некада, у срећна времена, упамтила је она и 110 000 душа против Ференцвароша, и бацање на колена Реала, Барселоне, Арсенала, Бајерна, Милана, Фиорентине, Манчестера, Ливерпула, Бенфике, Панатинакоса. Памтила је мајсторије Џајића, Шекуларца, Стојковића, Петровића, Савићевића, Просинечког, Огњеновића, одбране Дујковића, Кајганића, Стојановића, Милојевића, голове Панчева, Савића, Костића, Филиповића, Пјановића, Жигића, елеганцију Белодедића, Богићевића, Буњевчевића, Петковића… Памти и поразе од оних који су раније долазили у њено крило да приме што мање голова.

И када се све то стави на папир, када се све сабере и одузме, када се подвуче црта, остаје једна громада. Остаје симбол, стециште историјских догађаја, појам, институција, наша кућа. Остаје дом Црвене звезде. Дом који су многи покушавали да сруше, али нису успели. Нити ће. Не могу милиони дуга, све чешће незнање неких играча који су случајно понели славни црвено-бели дрес, кризе, да помуте њену славу. Нити искључења струје због дуговања могу да учине да њен ореол светли мање него што је светлео те 1963, 1975, 1979, 1987, 1991…

Јер, Маракана је наш дом. Дом који ће увек имати оне који ће је бранити. Као што су је бранили они који су донели прве цигле, као што ју је отворио Лаза Петровић из Лознице, који је преноћио испред њега како би ушао на први меч одигран на њеном тепиху, као што су јој доносили славу они који су на њој играли утакмице које су од Црвене звезде направили вечитог великана светског фудбала.

Јер си Маракана. Јер си наша кућа.

Срећан ти рођендан, кућо!

Још оног дана када је дошао био је отписан. Јер, ко је веровао у харизматичног Словенца рођеног у Власотинцу, који је смењен са места селектора Словеније и који је по доласку највише симпатија прикупио када је објављена занимљивост да одлично свира гитару. Но, о гитари нешто касније. Ко је веровао да ће он успети да уради оно што нису пре њега Земан, Косановић, Јанковић, Јаневски, Пижон, Достанић, Кристић, Роби, Пинто… Зашто и по чему би он то био бољи од њих?!

Неколико месеци касније, није му веровала ни јавност. „Смењиван“ je после Вождовца и Чукаричког. И навијачи су почели да губе стрпљење и све су мање веровали у њега. Ипак, Управа га није сменила. Мада, то је вероватно било због тога што није било човека који би у том тренутку дошао у центар хаоса назван „ФК Црвена звезда“.

Дошла је онда полусезона. У то време, на нашем сајту објављен је текст којим је дата подршка Славиши Стојановићу. „Преживео“ је и полусезону. А онда, Звезда је „обрнула круг“, савладала у низу све противнике у првенству и, изузев изгубљеног дербија, тријумфално, у великом стилу завршила шампионат. Славиша Стојановић је са својом екипом остварио оно што његови претходници нису успевали шест година. Освојио је титулу шампиона Србије и прекинуо доминацију Партизана.

Писали су о томе како су реаговали јавност, навијачи, Управа током сезоне. А како се он понашао, док му се „радило о глави“? Славиша Стојановић понашао се господски, радио је и мислима био тамо где му је место – на терену, са екипом. Губио је утакмице, грешио са изменама, често правио невероватне рокаде у тиму (сетимо се дербија и десне стране терена у финишу), форсирао неке само њему знане ствари… Али је остао доследан себи. И освојио титулу! У интервјуу којије дао за МЦЗ почетком сезоне није обећавао ништа осим труда, рада и борбе. Тачније, обећао је још нешто, што, истина, нема везе са фудбалом. Обећао је да ћемо га на крају сезоне чути како у име титуле свира гитару (исту ону са почетка текста). И испунио је обећање. Ни у једном тренутку није коментарисао рад Управе, суђење, атмосферу у екипи, изјаве противника… Шта је то понео из Звезде, што пре доласка није имао? Титулу и- седу косу. То је Црвена звезда…

Да не одужујемо много, сви знате шта смо прошли од почетка до краја сезоне. Исто то прошла је екипа, са стручним штабом. А само кратко подсећање подиже косу на глави. Зато ћемо у неколико тагова закључити текст и најбоље представити све оно кроз шта је на терену, у јавности, у телевизијским емисијама, међу навијачима, прошао Славиша Стојановић:

„Смена“ након сваког пораза, демолирање аутомобила, афера „Шампони“, афера „Мишко таксиста“, Дејан Анђус и прича о процентима, расколи и смене у Управи, дописивања играча и Управе у јавности, саопштења, кикс на прослави пола века Маракане, дебакл и испадање из Купа на Маракани, штрајк играча, вишемесечно кашњење са исплатама плата запосленима, нелиценцирање већ потписаних играча, промашени пенали (два на дербију), борбе за лиценцу…ТИТУЛА!!!

Имало је тренера са већим квалитетима који су радили у Звезди, имало је тренера који су постизали (много) веће успехе, оних са којима је Звезда играла лепши и бољи фудбал, али након свега и након свих околности у којима је Славиша Стојановић освојио титулу са својом екипом, најмање што можемо да му кажемо је:

Господине Стојановићу, хвала Вам на свему, врата нашег клуба увек су Вам отворена!

Једна од најтежих, ако не и најтежа, елементарна непогода у историји српског народа погодила је нашу земљу у протеклих неколико дана. Број жртава се свакодневно увећава, многе куће, мостови, спортски објекти и бројне установе су срушени или под водом, а ванредно стање уведено је у целој земљи, која се ујединила са једним циљем – да помогне онима који су остали без кућа, имовине, стоке, пољопривредних добара и који, осим што су тренутно практично бескућници, не знају шта ће и како радити када се вода повуче.

Бројни спортисти, али и читава нација ових дана су сасвим оправдано заборавили на спорт, па су кошаркаши Борца из Чачка отишли да спасавају своју халу, кошаркаши Звезде најавили прикупљање помоћи за угрожене, а ФК Војводина послала је своје спортисте да помогну онима којима је тренутно најтеже… Наша Црвена звезда требало је јуче да одигра меч против ОФК Београда, у којем би можда и осигурала титулу, након шест сушних година, али је тај меч одложен за суботу, са тенденцијом новог одлагања. Међутим, утисак је да не постоји човек који је јуче жалио због одлагања или размишљао о фудбалу и спорту.

Оно што је свима на првом месту јесте коначан крај водене стихије која тече целом Србијом и уништава је део по део.

Ипак, и у таквим околностима, у четвртак смо били сведоци једног, можда непромишљеног, можда свесног, али све у свему срамотног и тужног геста једног спортског колектива, који је прешао преко свега што га ових дана окружује и одлучио да се, у намању руку, подсмехне свима онима који без крова над главом са неизвесношћу чекају дане који долазе.

ФК Партизан, некада (веома давно) клуб који је неговао господство прави ривалитет са ФК Црвена звезда и који је на тај начин допринео да исти постане благо српског фудбала, које се одржава више од шест деценија, у последње време изгубио је много тога од тог господства које је некада (давно) можда имао.

Ипак, није овде битно име клуба, појединца, установе. Да су исти садржај објавили из Црвене звезде, Чукаричког, Слоге из Краљева, реакција нормалног човека била би иста и тај гест био би оштро осуђен од стране целокупне јавности.

Овај потез више је него срамотан! Овим потезом, тзв. самопрокламована институција српског спорта (против које аутор нема апсолутно ништа, јер је легитимно право навијача да сматрају свој клуб за шта год желе) ударила је шамар Србији, српском народу и свима онима који се муче или боре са овом природном катастрофом. Зашто? Због претеране мржње, која прераста у параноју и болест.

Да би смо вратили прави ривалитет, који неће доносити туче, убиства, убадања, паљења трибина, претње и сукобе и добили једну здраву друштвену средину, пре свега, мржња мора бити гурнута у други план. Тачније, љубав према клубу мора бити већа и јача од мржње према противничком.

Зато, даме и господо из маркетинга клуба из Хумске, онај нормалан (можда и малобројни) део јавности и људи који истински воле спорт и своје клубове вас моле – размислите пре него што опет објавите неки рад основца у Paint-у на званичној страници клуба, да не бисте поново долазили у ситуацију да се извињавате другима због непромишљених и брзоплетих реакција и потеза, као што је то недавно био случај.

И још нешто, сетите се, Бог је постојао и у периоду између лета господњих 2007. и 2014. године. Али га је мржња ставила у други план.

„Нека мрзе, само нека се боје.“ Цицерон

 

Он је један од оних спортиста, и људи уопште, које је тешко описати у једној или неколико речи. Рећи „мајстор“ апсолутно је легитимно, али не и довољно, иако је то реч којом бих га најближе описао. Мада је реч којом га је ословљавао фудбалски свет још погоднија…

Био је јединствен. Није волео улепшане истине, лажну скромност и улагивања. Увек без длаке на језику, искрен, колико год истина коју је изговарао није одговарала овом или оном. Није поштовао оне који њега нису поштовали и увек је знао колико вреди, не дозвољавајући да ико ниподаштава његов рад и квалитет, био он тренер, председник или саиграч… Ипак, није од оних који су били генерали после битке. Говорио је директно, у лице, онда када је за то био тренутак, а не годинама касније, када би све прошло. Такав је био и на терену – бескомпромисан, беспоштедан и без икаквог респекта према било коме.

У свету фудбала за њега и његове игре знају сви. Можда је његова каријера могла бити и успешнија, али титуле у државама у којима је играо и тутуле првака Европе говоре за себе. У четири клуба у којима је наступао истинска је легенда и човек чије се игре памте. Иако је играо у највећим или некима од највећих клубова у својим државама, истицао је увек да му је најлакше и најбоље било на старту каријере, у малом подгоричком клубу, где је први пут почео озбиљније да шутира лопту. Тај одговор је изненадио многе. Када су му нудили баснословне суме да прода утакмицу, он је то јавно износио. Није се либио да се у сред Загреба, током давања изјаве вербално сукоби са Хрватом, непосредно после рата. Свађао се са тренерима, функционерима… Али, он је такав. Човек који је често знао да изненади, чак и шокира.

Он је Дејан Савићевић. Он је човек који је ушао у песму, коме су навијачи певали „Дејо, Геније, па ти си Бог!“

???????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????????

„Дејан Савићевић и Милош Милутиновић су два најдаровитија играча у југословенском фудбалу. Једина два играча која су на врхунцу моћи могла да буду број један на свету“, написао је својвремено у књизи Само богови могу обећати Божо Копривица.

А онда и појаснио своје речи.

„Зато што су све радили у покрету, у брзини. Њихов дриблинг био је увек према напред, према голу. Имали су силовит дриблинг телом: као видра, као јелен, као рис. Зато што су имали страшно осећање простора, тачан, благ пас. Пас као кинески акварел и пас преко пола, пола и више терена, као талас и чист као пучина у подне. И зато што су били велики стрелци. Савићевић је готово увек после дриблинга ишао на шут. Каква је то узнемирујућа глад за головима. Голови увек лепи за око. Узбудљиви, катарзични.“

Тако је он видео дриблинге једног Генија, а и сам Дејо је говорио о њима.

„Дриблинг је мушки принцип, моћ; он је највећа чар овог фантастичног спорта. Дриблинг је средство помоћу кога разваљујете противникову одбрану, начин на који му показујете да сте јачи. Ту се види мајсторство. Дакле, по мом мишљењу, у дриблингу, у задњем пасу је уживање, страст, радост игре.“

И у једној реченици вероватно је сажео смисао своје игре.

„Имате играче којима је гол све. Мени није био. Живео сам за дриблинг.“

ja9-dejo

И они су га прославили. Геније је направио и својеврсну поделу дриблинга, самим тим и играче који се њима служе. Себе је сврстао у групу оних којима је дриблинге даровала мајка природа, којима је тај дар био урођен. Од првих тренутака своје каријере обожавао је лопту и фудбал. Уживао је у њему, а уз таленат који је поседовао успех је био загарантован. Ипак, постоји нешто веома занимљиво, чему придаје велики значај за каријеру какву је направио. То су услови у којима је почињао каријеру.

„Моји фудбалски почеци су везани за Младост, мали титоградски клуб у који сам дошао 1981, као петнаестогодишњак. Пре тога, лопте сам играо свуда – на улици, у дворишту, у школском игралишту… Углавном по неравном, несређеном терену, што ми је касније много помогло. Зашто? Зато што сам, за разлику од деце која су играла на градским, уређеним стадионима и игралиштима, морао да водим рачуна о свакој нијанси: научио сам да ослушкујем лопту, да је осетим, да унапред предвидим где ће отићи. Све финте, све важне дриблинге сам научио на улици. Као тринаестогодишњак играо сам са људима који су од мене били старији више него дупло. А то је посебна школа, знате… Ту се калите. Играте, иако немате судију који би вас заштитио и свирао вам фаул. Та позиција није лака: имате тринаест година и страшно вас нервира то што вас остали не уважавају. Третирају вас као дете, што је у тим годинама страховито увредљиво. Е, онда гледате да се наметнете. Како? Улица вас очврсне, научи да узвраћате ударце; помогне вам да схватите да екипу и публику не освајате само даром, талентом, него и безобразлуком, једном дозом дрскости.“

Почетни период у Младости истицао је као онај који је највише волео, јер је ту имао потпуну слободу, није носио бреме славе на леђима, као ни притисак… Након сјајне сезоне у дресу Будућности, која је на крају завршила као трећепласирана, логично, стигле су бројне понуде. Хајдук му је нудио највише, Партизан био најупорнији, али и имао помоћ са стране, док је Звезда била конкретна, што је он највише ценио. Занимљива је прича око Партизановог интересовања за Дејана. Комплетна управа Будућности била је наклоњена црно-белима и од првог момента покушавала да га прода Партизану. У јануару 1988, путујући петнаестак сати аутомобилом, по стравичном невремену, Слијепчевић, Беговић, Цвеле и Џајић стигли су у Будву на преговоре са Савићевићем. Међутим, челници Будућности изненада су одлучили да преговоре одложе за јун, после чега је између играча и клуба избила велика свађа, па је Дејо одбио да оде на припреме. Чекао је 20. јун, скривао се од челника Партизана, иза којег је стајала војска, и потписао уговор са Звездом. Истог дана, уговор је потписао и Дарко Панчев. Приче кажу да је Савићевић чуван у једној викендици у Гроцкој до потписивања уговора.

dejo-i-darko

Међутим, ни ту није било краја перипетијама! Исто дана, стигао је допис да се Дејан јави у војни одсек, у касарну у Београду! Међутим, пре полагања заклетве, можда и први и једини пут, стигло је наређење о прекоманди у Македонију, у Скопље! Међутим, онда се у целу причу умешао господин Миљан Миљанић, формирао такозвану спортску чету, па се Геније после четири, пет месеци служења војног рока у Скопљу, коначно вратио у Београд.

А да ништа везано за њега није једноставно, показује и уговор који је потписао и трансфер који су договорили Звезда и Будућност. Наиме, Дејан је дао реч челним људима Звезде, а зна се колику тежину има то за њега као Црногорца. Најзаслужнији за све био је Милош Миша Слијепчевић, председник Звезде, коме је у тим чувеним преговорима помагао и Настадин Беговић, Црногорац пореклом из Даниловграда. Често су долазили у Титоград, доносили му поклоне, а његовом млађем брату дали посао у Робним кућама „Београд“, чији је покојни Миша био директор. Његовим преласком у Звезду, Будућност је, осим постављања рефлектора на градском стадиону, добила и велико обештећење. Поред тога, Милош Слијепчевић је пристао и на то да, у склопу договора, Робне куће „Београд“ преузму титоградску фабрику текстила Титекс, са све магацинима препуним Титексових џемпера и остале гардеробе!

Дејан је коначно био члан Звезде, додуше у војсци.

Бобан, Савићевић, Панчев, Вокри, Асановић у војсци.
Бобан, Савићевић, Панчев, Вокри, Асановић у војсци.

У поменутој спортској чети, Дејан је тренирао са бројним одличним играчима и имао шансу да игра за Звезду у неким битним утакмицама, јер је издејствована дозвола за то. Једна од њих била је и она против Милана. Двомеч који је преокренула она чувена магла био је један од великих мечева у којима је велики играч пружио велике игре. Постигао је Савићевић и погодак, али је поменута магла утицала да се меч не заврши и да Звезда не оде даље. Као своје велике игре истицао је увек и Келн, Жалгирис, Дрезден, Бајерн… А добро су Немци запамтили Звездину десетку након двомеча у 1/4 финалу и 1/2 финалу 1991. године. Било да говоримо о головима у Минхену и Дрездену или слаломима кроз одбрану (након једног је Михајловић постигао гол из слободног ударца) Немаца, партије које је он пружио тада одлика су мајстора фудбала. Луцидан и незаустављив, чинило се да је, када је расположен, једино решење фаулирати га. Без изразитих финти, „бицикли“, увек је чекао директног чувара и у последњем тренутку му задавао завршни ударац. Сјајна промена правца кретања условљена ниским тежиштем и фантастичном контролом лопте доводили су до лудила оне који су га чували, а у екстазу оне који су га гледали и навијали за њега. Његови голови против поменутих екипа, бомба у Омеровићеву мрежу у дербију и незаборавни дриблинзи постављају питање да ли је Дејан требало да понесе епитет шесте Звездине звезде. Он је јасан по том питању, као и увек, без длаке на језику.

“До постављања Пиксија за пету Звездину звезду, морао си да оставиш другачији траг, да будеш у Звезди барем деценију. Сви су пре Пиксија имали на стотине утакмица у Звезди, то су играчи који су били врло препознатљиви по томе што су учинили у клубу. Пикси је после две и по или три године проглашен за пету звезду и онда се отворила нада за све нас из генерације 1991. да можемо да постанемо шеста Звездина звезда. У том моменту нисам имао подршку људи из клуба, јер они који су мене довели више нису били у Звезди, пре свих покојни Миша Слијепчевић и Беговић. Они су склоњени, дошла је нека друга гарнитура која се мало питала. У том периоду су се највише питали Цвеле и Џаја, а ја нисам био у великој љубави с њима двојицом. Веровато да сам се „лизао“ с њима, да сам имао однос ко што су га неки други имали, вероватно бих имао више шанси да постанем Звездина звезда. Постоји жал што неко од нас није добио ту част. Што нису прогласили тројицу или четворицу, првенствено Робија, Панчева или мене? Не би требало Дарка заборавити, јер је дао 85 прволигашких голова за три сезоне, бар ми се тако чини. Панчев је био машина за голове. Ја сам био играч какав сам био, Роби је провео четири године у Звезди. Ипак, они нису хтели да нас прогласе, као није могло. Али опет се враћам на следеће – да Пикси није изабран, ма нико не би помињао ту причу. Не би ни новинари око тога правили велику фрку. Пиксијево постављање за пету Звездину звезду је пробудило код нас наду, померили су се критеријуми и то је то. По играчким квалитетима нас тројица-четворица смо стварно били играчи. За мене цела генерација не може да буде шеста Звездина звезда!“

Одмах после Барија, Политика, као легитимни и релевантни извор, спровела је анкету међу навијачима, који су највише гласова у избору за шесту Звездину звезду изабрали Дејана Савићевића! Владимир Цветковић потом је изјавио да је Звезда увек поштовала вољу народа и да ће тако бити и у том случају. Изгледа да то тада ипак није био случај.

Резиме онога што је радио у Звезди је познат свима. Освојио је шест трофеја – три првенства, КЕШ, Интерконтинтентални куп и Куп Југославије. Одиграо је 155 утакмица, постигао 57 голова, од тога 9 у евро-такмичењима. Златним словима је уписао своје име у историју нашег клуба. Добио је и „Сребрну лопту“ 1991. године, о чему не треба много говорити. Тапијев утицај (касније је ухапшен и осуђен због криминалних радњи) донео је Папену апсолутно незаслужену титулу најбољег играча света, оставивши по страни шампионе Европе из 1991. године. Исти тај Тапи, како се касније сазнало (шта мислите ко је проговорио о томе?) нудио је неки Звездиним играчима по пола милиона марака да продају утакмицу против Олимпика. Његова судбина је позната, као и оно што се у финалу десило.

Дејо и Роби
Дејо и Роби

Нешто после Барија, Звезда је одиграла Суперкуп Европе, против Фергусоновог Манчестера, који кукавички није смео да одигра реванш против нашег клуба, већ је одигран само један меч, на Олд Трафорду. Савићевић је одиграо једну од најбољих утакмица у каријери, а о томе ће најбоље посведочити изјава чувеног британског тренера.

„Те ноћи смо могли да будемо потпуно уништени, да губимо са 0:5 на полувремену! Цела постава је била застрашујућа. Дејан Савићевић, Роберт Просинечки, Синиша Михајловић, Владимир Југовић…све врхунски фудбалери. Имали смо среће јер смо извукли тај резултат (1:0).“

Клејтон Блекмор, који је тада играо против Звезде и посматрао како се мајстори играју фудбала, слично је мислио.

„Тадашња Црвена звезда је можда била боља и од садашње Барселоне. Савићевић је вероватно најбољи фудбалер против којег сам икада играо. Био је фантастичан и прешао је у Милан. У наредне две године изградили су тим на њему, а освојили су европску титулу. Имао је вероватно најбољу левицу и брзину. Био је помало као Лионел Меси, али не баш толико добар. У сваком случају, фантастичан играч!“

Нешто касније, Дејан је постао и капитен клуба који није желео да напусти иако је рат почео, већ је одлучио да се попне на светски трон. Иако је искључен у Токију (након што је, је ли, мајсторијом проиграо Југовића за 1:0), Звезда је доминантно постала првак света.

Пар месеци после тога, уследио је одлазак у Милан, а Дејан је према неким проценама (које нису биле ни толико заступљене ни толико важне као данас) постао најскупљи играч у историји фудбала.

dejo-najskuplji-igrac

Кажу да Дејана Савићевића у Милан није довео тренер, него власник и председник клуба. На примедбе оних који су га убеђивали да, пре коначне одлуке, ипак добро размисли о томе да ли је баш Савићевић та Миланова идеална десетка, Силвио Берлускони је имао спреман одговор:

„Можда сте у праву, можда би требало да размислим… Али, знате, када Савићевић игра, на стадиону се, сама од себе, упале сва светла; чим изађе, пада мрак!“

Тако је будући Ил Генио стигао у Милан. Био је то вероватно највећи трансфер у историји фудбала (двадесет три милиона долара за петогодишњи уговор, уз високу мјесечну плату, премије, вилу, аутомобил…).

„На преговорима сам изненадио господина Берлусконија и његове најближе сараднике. Своју цену сам рекао на начин који их није остављао у сумњи да би се са мном могли погађати. Били су збуњени, брзо су измењали погледе, нису имали куд: пристали су.“

A тај надимак, занимљиво, није му дао баш Берлускони, иако је та прича прихваћена готово као аксиом. То је учинио италијански новинар, италијанске „Газете дело спорт“, Ђенаро Боволента. Касније је Савићевићу причао како су му се колеге у почетку ругале, питале га – где ти је Геније, зашто не игра. Тек после меча финала Лиге шампиона Милан–Барселона, у мају 1994, тај је надимак у Италији постао општеприхваћен. А тај меч показао је и сав таленат и квалитет који је Геније поседовао. Гол који је дао Зубизарети вртеће се шпицама и у наредним деценијама, а колико је значио Милану, показује и податак да је на прослави 100 година Милана, увод у кратак филм о клубу била управо та мајсторија!

Тај гол, говорио је петнаестак година касније, један је од три  шута у каријери, за које је био сигуран да ће завршити у мрежи чим је шутнуо. Преостала су два мајсторије против Жалгириса и Земуна, у дресу Звезде. Иначе, занимљиво је да је након тога, опет каже Дејан, неправедено из Барселоне отпуштен чувени голман Зубизарета.

Дејо и Бађо
Дејо и Бађо

Период у Милану, као и читава Савићевићева каријера, био је буран. Освајао је титуле, постао икона клуба, решавао важне утакмице, постао и љубимац Силвија Берлусконија и навијача… Али, оно што је такође обележило тих шест година на Апенинима су и сукоби са Фабијом Капелом, из времена док су били заједно у Милану. Оно што најбоље описује разлог њихових несугласица је Генијева реченица:

„Једино што сам икада тражио од тренера било је да ме пусте да играм!“

Знао је колико вреди и тражио је да га поштују. А у томе је имао безграничну подршку председника клуба, па се причало и да је баш Геније био разлог за растанак Капела и Берлусконија. У току једне утакмице против Удинезеа, у којој је Савићевић био маестралан, Италијан га је заменио. На сутрашњем тренингу, био је оштар према тренеру, који је тражио објашњење за интервју у којем га је играч жестоко искритиковао.

„Почео је нешто да ми објашњава како ја то не могу тако, овако… Нисам хтео да га слушам. Рекох Звонету (Звонимир Бобан, прим.аут.): „Кажи му да се носи у п…. материну и да нећу да причам с њим!“ Звоне одговара: „Па како то да му кажем, отераће нас обојицу?!“ Рекао сам: „Ко га ј…“, окренуо се и отишао усред разговора.“

Берлускони је рекао свом љубимцу да је гледао утакмицу и да је свако могао бити замењен, од Росија до Масарија, али је он морао остати на терену! Зато је разговарао са Капелом и након тога обећао Савићевићу да се то неће поновити и да само треба да настави да ради! Међутим, неколико месеци касније, пред полазак у Брисел, на меч ЛШ против Андерлехта, Капело је прочитао списак играча који ће путовати. Дејана није било на њему. Тада је рекао да је дошао у Милан да игра и да неће путовати ако не буде у тиму.

„У Милан сам дошао као формиран играч, са освојеним Купом шампиона, Интерконтиненталним купом, статусом стандардног репрезентативца Југославије… Нисам било ко! Рекао сам му: „Ако ми не дозволите да играм, не идем у Брисел!““

Након тога, Галијани га је звао и молио да не прави проблеме и да отпутује. Није могао да добије Берлусконија, па је покушао сам да реши све. Ипак, Савићевић је остао непоколебљив. Сео је у аутомобил и отпутовао у Швајцарску! Овога пута Берлускони није био тако благ према свом тренеру. У једном разговору рекао му је:

„Савићевић остаје и мора да игра! Остали ме не интересују!“

Пред Капелов одлазак, када је Милан био на корак од титуле, неколико кола пре краја, Берлускони је рекао Савићевићу:

„Дејо, у школи последњих 10 дана, кад професори већ закључе оцене, ко слуша професора? Нико. Пусти, играј ти своју игру.“

Била су то два случаја у којима се озбиљно сукобио са Капелом, са којим је, ипак, када је завршио каријеру, разговарао и остао у добрим односима. Дошло је време за растанак и крај једног великог, али и веома бурног периода Дејанове каријере. Међутим, мира у његовом животу, бар професионалном, није било много. Уследеле су обавезе са репрезентацијом и онај чувени инцидент у Загребу, пред утакмицу са Хрватима и оно антологијско „према томе“.

„Није битно што сам све то рекао Хрвату усред Загреба. Рекао бих исто било коме и било где у сличној ситуацији. Исто то бих рекао и код Панчева у Скопљу и у Београду… Не може неко из чиста мира и без разлога да вас вређа! Још се на снимку не чује шта је све говорио – убице, злочинци, четници… Ма све и свашта! Сад човек у таквој ситуацији помисли престаће, отићи ће, али он је наставио и наставио… Бар да је био нека сила од човек, него неки јадо од метар и шездесет!“ 

Е, сада, сетите се претходне године и мечева Србије и Хрватске. Сетите се мера обезбеђења, притиска, мера опреза. А онда замислите да сте се нашли тих деведесетих година као Србин, Црногорац, Југословен, како год, у сред Загреба и рекли оно што је он рекао (то зна напамет вероватно свако ко иоле прати фудбал, репрезентацију и има интернет у кући) том крезубом, „јаду од 160″. То није могао, а није ни смео свако. Вероватно смо сви свесни ко је и могао и смео – Дејан Савићевић.

Пикси и Дејо
Пикси и Дејо

А онда је уследио повратак кући. Велики Геније се вратио, након повреде и паузе од шест месеци, али ипак у стању да одигра још неколико квалитетних сезона на високом нивоу. Међутим, уместо као легенда, дочекан је потпуно другачије. То је рекао, у свом стилу – без длаке на језику, неколико година касније…

13632845228253

„Хтео сам да останем годину дана више, да завршим каријеру у Звезди. Онда су се неке струје умешале… Како да кажем – да је Џаја био за то, остао бих вероватно. Први пут сада кажем да сам хтео да останем у Звезди, али сам видео да нисам пожељан. Искрено да вам кажем једну ствар, ако Милољуб Остојић изјави на конференцији за медије да сам исти као сви остали, мислим да је то јасан знак. Мислим, ко је бре тај Остојић!? Човек којем је Аркан састављао тим, а није до тада имао посла, може да изјави да је Савићевић за њега исти као сви остали?! То ти је одмах знак да би требало да идеш. Да није добио инструкције у том правцу, вероватно то не би смео да каже. Вероватно је разговарао с Џајом који га је послао на конференцију. Кад већ улазимо у то, да објасним до краја због чега мислим да нисам остао и шта је био главни проблем. Моја последња утакмица у Звезди је била против Партизана. Тренер је био Војин Лазаревић, којег сам волео, мој Црногорац. Добар и поштен човек, добар лик и све остало. Шта се десило? Он је волео да се игра све „човек на човека“, такав је тренер био. Ја га молим пред утакмицу да нешто промени јер играмо с Партизаном, а он стварно стави два штопера, а Џаја је падао у несвест када се игра са четворицом позади. Џаја је волео да има либера једно 10 метара иза, а ја сам шест година у Италији играо у формацији са четворицом позади. И ја молим Лазаревића три-четири дана пред меч да не ставља фластере. Ми стварно кренемо жестоко, у првих 20 минута поведемо са 2:0. Ипак, искључе Друлића, а ми останемо да играмо са пет позади. На полувремену сви су били за то да играмо у линији, међутим, ништа се не промени. Партизан нас стегне и буде 2:2. Ја кажем Буњевчевићу: „Буњо, дај бре да станемо са четири у линију, зај..и ово.“ Кренемо да играмо 4-4-1, Партизан нам није шансу направио! Чак смо имали контру за гол. Ту су вероватно видели да сам на терену с Буњевчевићем и с Бјеговићем променио тактику. Мислим да је мој могући утицај у екипи био један од главних разлога због чега су ме „испратили“. И да не бисмо дошли у ситуацију да му на тренингу шутнем ногу у ду*е и да одем на ружан начин, отишао сам господски. Према томе… Кад сам се вратио, нисам тражио ни капитенску траку, ни десетку. Нисам више био клинац, те ствари ми нису значиле. Али…“

Дејо и Миленко Аћимовић
Дејо и Миленко Аћимовић

Никада није крио да је и са Џајом имао бројне несугласице, а истицао је неретко, о чему је већ било речи, да се ни према златној генерацији клуб није понео онако како је то доликовало и како је требало да буде…

„Моја генерација није проглашена за „шесту Звездину звезду“ зато што су Џајић и Цветковић мислили да су они најзаслужнији за успех у Барију и да су попили сву памет света. А ја, Дејан Савићевић, тврдим да је кључни човек у стварању моћног тима био сада покојни Миша Слијепчевић. Довео је све играче осим Синише Михајловића… Човек се није експонирао, а на крају је испало да су само ова двојица играла фудбал. Као да ми нисмо били на терену, или као да Дарко Панчев није дао оне силне голове. Новинари који су у то време пратили Црвену звезду имали су полтронски однос према Џајићу и Цветковићу. Сећам се једне сцене из авиона као да се јуче догодила. Коментатор државне телевизије Милојко Пантић направио је ВХС касету „Шампионска Звезда“, а на омоту је била слика Драгана Џајића и Владимира Цветковића са пехаром Купа Шампиона. Само њих двојице! Знам да се то уопште није допало Дарку Панчеву, који је пришао Пантићу и дословце му рекао: „Панто, овде недостају слике 11 играча који су освојили трофеј.“ Није нам било свеједно, то морам да кажем. Тада је требало направити неку акцију, урадити нешто, без обзира што је почео рат…“

Отишао је у Рапид и у позним годинама завршио играчку каријеру. Био је у претходних десетак година селектор, сада је председник савеза – опробао се на многим функцијама. Ипак, иако сваки од тих послова носи своје бреме и тежину, када је Дејан у питању, ништа се не може поредити са величином и динамиком његове фудбалске каријере. Иако је та динамика лако могла да му дође главе, када је због брзине 2005. године доживео саобраћајни удес, возећи мотор…

Иако му је врло рано прилепљена етикета нерадника и лењог фудбалера, играо је веома дуго, дуже од бројних својих саиграча. А како је дошло до тога да стекне такву репутацију?

“То нема благе везе с мозгом, тренирао сам као и сви остали. Кад ти као клинцу залепе етикету, остане ти до краја каријере. Ево о чему се ради… Мени је ту етикету залепио човек који је био кондициони тренер Будућности. У сваком случају, као клинцу тај човек ми је био тренер у Будућности, немам појима да ли је он у мени видео нерадника. У принципу, он је тамо испричао да ја не волим да тренирам. Зашто је он то рекао, због чега, не знам. Пре много година чекам ја у Савезу авионску карту за Подгорицу. Седим и чекам и мени човек у Савезу, мислим да се зове Ковач, каже: „Ти си тај што не воли да тренира“. Ја у чуду! И сазнам да је то рекао неки професор. Мислим се у себи: „А професор је л’, добро…“. Чим сам ојачао овде, отерао сам га из клуба. И тако ти то остане читаву каријеру.“ 

А та каријера била је страшна, богата, успешна, иако је утисак да је могла бити још већа и успешнија… И поред Келна, Жалгириса, Дрездена, Бајерна, Милана, Барселоне, дербија… Шта би било да није било рата 1991? Геније сматра да би Звезда освојила још један Куп Шампиона, без обзира где би била домаћин. Шта би било да моћна репрезентација није враћена са аеродрома у Шведској 1992. године, пред ЕП? Шта би било да је Мијатовић погодио пенал против Холандије 1998. године? Да је остао дуже у Звезди у другом мандату? Можда би освојио још трофеја, можда не би. Али је једно сигурно, они који би гледали те несуђене партије великог Дејана Савићевића, уживали би. Јер, таквих играча тада није било много. А нема их много ни данас.

Као што нема нити једног који је попут Дејана Савићевића назван фудбалски Геније, Il Genio… И коме су навијачи певали „Дејо, Геније, па ти си Бог!“

genije

(Напомена: У коментарима изнесите своје мишљење о тексту и жељу о коме бисте још из богате Звездине историје желели да читате…)

Франциско Ђенто освојио је Куп Шампиона чак шест пута, са мадридским Реалом, у периоду од 1956. до 1966. године. Бројни његови саиграчи то су чинили пет пута узастопно (1956-1960). Паоло Малдини и Алесандро Костакурта то су урадили пет пута, са Миланом, за 18 година (1989-2007). Бројне легенде Ливерпула (период 1977-1984) и успеле су то чак четири, Бајернове (1974-1976), Ајаксове (1971-1973), Миланове (1989-1994), Реалове (1998-2002), Барселонине (2006-2011) по три пута… Двадесет први век и много учесталији трансфери него некада донео је и играче који су то чинили са различитим клубовима, а међу њима су величине попут Рајкарда, Етоа, Редонда, Пикеа (два клуба) или легендарног Кларенса Седорфа, који је то учинио са чак три клуба.

10013077_399692883500956_1558718090_n
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Међу овим клубовима, можда и највећим на планети, и играчима, налази се име човека који је остао упамћен по много чему. У питању је човек који је на терену имао држање господина, играо са таквом елеганцијом, да је у свету фудбала добио надимак „Јелен“, по животињи која симболизује елегантно држање и став. На терену и ван њега био је миран, скроман, без испада и скандала за време каријере. Поштовао је играче и тренере свог и противничког тима. Иако се никада није истицао и наметао, био је прећутни вођа тимова у којима је играо и чијим је одбранама командовао. То је и његова позиција налагала. У своје време, уз Франка Барезија сигурно најбољи либеро света.

Прича се да је Драгослав Шекуларац тешко излазио на крај са мајсторима које је крајем осамдесетих имао у тиму и да се могло чути:

„Момци, немојте толико да муљате ту лопту, играјте једноставно, као Миле!“

Он је човек који је пре свих у претходном делу текста поменутих играча освојио титулу првака Европе са два различита клуба! У исто време, први је и једини човек (вероватно се то неће променити ни у далекој будућности) који је то урадио са два једина шампиона који су дошли из југоисточне Европе.

Даме и господо,  велики, легендарни, господин Миодраг Белодедић!

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Рођен је у Румунији, у српском селу Сокол(овац). Играо је за репрезентацију Румуније на три велика такмичења, укупно 53 пута, а изјашњавао се као Србин и Југословен. Судбина га је везала за звезду, и у једној и другој земљи. И најбоље године своје фудбалске каријере прошле су му управо у знаку звезде. Стеауа, у којој је играо у периоду 1982-1988. у преводу значи звезда, док о нашој Црвеној звезди не треба много говорити. Невероватан податак каже да је Миле формално дебитовао у црвено-белом у пријатељском мечу одиграном 28. јануара 1990. године ни мање ни више него између Црвене звезде и Стеауе! Навијачи Црвене звезде на том мечу Милету су поклонили печено прасе и погачу.

Али до тог дебија пут је био трновит… Кренимо редом…

Mиле је касно почео да игра „прави“ фудбал, тек у 16. години. Тада је отишао у Лучеафарул, клуб који су Румуни направили како би у њему окупљали највеће фудбалске таленте. Након годину дана (логично) одлази у Стеауу, клуб који је у то време био под патронатом једног од комунистичких диктатора, Николајеа Чаушескуа, и у наредних шест година оставља дубок и неизбрисив траг у највећем румунском клубу и помаже да он уђе у историју европског фудбала… У међувремену, 1984. године, одиграо се тежак догађај за њега. Отац му је умро, што га је још више зближило са мајком и сестром. Највећи румунски клуб у  Милетовој четвртој сезони долази до највећег успеха једног клупског спортског колектива са ових простора – осваја Куп Европских Шампиона. У Севиљи, 1986. године, савладали су екипу Барселоне након пенала, у којима се прославио чувени голман Дукадан, који је одбранио четири пенала Шпанцима. Какав подвиг су Румуни остварили говори и чињеница да је држава под диктатором Чаушескуом била потпуно изолована ((можда)блажа верзија данашње Северне Кореје) и да играчи нису могли ни да гледају утакмице великих европских клубова који су им били потенцијални ривали!

„Нисмо могли да знамо колико су добри Милан или Ливерпул, јер нисмо могли да их гледамо на телевизији“, рекао је својевремено Белодедић.

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Одиграо је још две сезоне у Букурешту, али је боравак тамо постајао неподношљив…

„Кад смо 1986. освојили КЕШ, обавестили су нас да ће нас примити Чаушеску лично. Припреме су трајале данима, долазили су разни инструктори, говорили су нам како да се понашамо, шта треба да му кажемо, у којем положају да нам буду тела, ма свашта… Дође и тај дан, ми се постројимо, излази Чаушеску, онако мали, већ видно остарео. Ма, један обичан старац. Е сад, пошто смо ми очекивали неку громаду од човека, знате како они сви на телевизији изгледају, нисам издржао а да се не окренем ка Маријушу Лакатушу, који је стајао поред мене. Рекао сам му: „Види га бре овај, ко мој деда Милисав!“

Миле више није могао. Покушавао је да на све начине побегне из Румуније. И успео је, упркос ригорозним контролама и специфичном положају играча Стеауе. Није препливао Дунав, нити се хватао за бодљикаву жицу и прескакао је, како се у то време причало, али је на волшебан начин успео да „превари“ Румуне и дође до слободе. Тачније, да постане симбол слободе, која је за све људе, северне суседе нашег народа, дошла веома брзо.

„Када смо се враћали са међународних утакмица одузимали су нам се пасоши. Једном приликом сам рекао да моја мајка има дозволу да пређе границу са Југославијом, јер иде у посету фамилији и да ја желим да пођем са њом.“

miodrag-belodedic-1379881931-370123

Логично, није му било свеједно. Ризиковао је,  рескирао, и био врло уплашен, иако му је у Југославији обећан политички азил. A могао је отићи у Француску или било коју другу земљу са запада, одакле је имао понуде, и обезбеди егзистенцију, али и без проблема реши проблеме са папирима. Али…

У Румуније је имао чин официра и изнад војничког одела које је пре спавања остављао поред кревета, за време војничког режима током боравка у Стеауи, стајао је постер Црвене звезде. А у његовом срцу и сну била је црвено-бела боја и жеља да некада обуче Звездин дрес. То је можда и појачало његову жељу да покуша на јуначки начин то да оствари. Ипак, оно што је занимљиво, прва „понуду“ коју је добио могла га је одвести на другу страну Топчидерског брда. Љубав према црвено-белом била је јача.

„Добио сам пасош и лепо, заједно са мајком, у децембру 1988, уочи светог Николе, отишли смо код рођака који се исто презивао Белодедић. Окорели Партизановац, „Гробар“, био је ожењен једном мојом сестричином. Кад сам му рекао да желим да играм у Југославији, он ми је одмах предложио да идемо у Партизан, али ја сам категорички одбио и стално сам му говорио да нисам за Партизан и нећу никако у Хумску, него у Црвену звезду! Кад сам обукао први пут дрес Црвене звезде дуго сам у огледалу гледао како ми стоји црвено–бела мајица коју сам сањао да обучем још док сам био дете од шест–седам година.

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Долазак на Маракану је био занимљив. Иако шампион Европе и један од најбољих либера у Европи, који, као и већина саиграча, није добио шансу да се опроба у некој јачој средини због оштрог режима у Румунији, Миле Белодедић морао је да објашњава Драгану Џајићу ко је и шта је. Зна се да је Џајић био љут због једног пораза и практично је одговорио Милету да му на десетине таквих као он свакодневно закуца на врата, у жељи да заиграју у Звезди… Ипак, некако, тај сусрет се срећно завршио.

„Отишао сам да гледам Звезду и закуцао на врата спортског директора (Драгана Џајића). Морао сам шест пута да му објашњавам ко сам и одакле долазим. Џаја ме питао: „Момак, знам да си играо финале Купа Шампиона, али на којој тачно позицији ти играш?“ Одговорио сам да играм на позицији централног одбрамбеног, либера… Он је рекао: „Аха… Видиш, баш нам такав треба!““

Миле је побегао и практично постао војни дезертер, јер су сви фудбалери Стеауе били официри по чину. Пред Звездом је био врло тежак задатак, да обезбеди папире и услове да заигра у црвено-белом.  Први корак био је пронаћи неки документ са Милетовом фотографијом да би могао са се региструје. Заслуге за то иду чувеном Воји Кису. Он је практично уз помоћ „калауза“ ушао у Милетову кућу у Соколовцима. Пронашао је Милетову возачку дозволу са фотографијом и она је представљала „папир“ који је послужио за регистрацију играча. До тада је играо, углавном под лажним именима, пријатељске утакмице. Занимљиво, како је сам Миле у једном неформалном разговору рекао, највећи број мечева одиграо је под презименом Кристић.

Док је Звезда са њим водила својеврсну борбу за легализовање Милетовог „бекства“ од гвоздене руке Чаушескуа, румунске власти су дезертера-официра осудиле на десет година затвора. Или су бар то желеле да учине, али нису стигле, јер су све сличне одлуке веома брзо поништене, након што је 1989. године пао режим диктатора.

Занимљива прича везује се за тај Милетов период у Звезди.

Пижон је неко време тренирао други тим Звезде, који су звали „јагњећа бригада“ јер су његови чланови ишли на славе широм Србије, где су играли ревијалне утакмице, после којих су следили роштиљи, музика и провод који су почаствовани домаћини обезбеђивали како би још неко време били у друштву играча велике Звезде… Миле је тај период издвајао као најдражи. Какав је професионалац био сведочи податак да је између два тренинга одлази да трчи на Авалу, иако је наставак његове каријере у Звезди (а и уопште) био неизвестан, на шта су пролазници добацивали:

„Гледај га, овај је лудак, није му доста што тренира по цео дан!“

Колико је Звезда била велики клуб показује и чињеница да је, иако се није знало када ће и да ли ће уопште заиграти у црвено-белом, обезбедила Милету плату, стан за њега и његову породицу у Миријеву (у комшилуку са Радиновићем, Просинечким, Најдоским, Стошићем…) и чекала… Веома мало недостајало је да постане тренер на Маракани, јер је било неизвесно да ће некада обући црвено-бели дрес у званичној утакмици… Ипак, Звезда је након поменуте „операције“ Воје Киса обезбедила папире, а Миле показао колико један лудак значи клубу који жели велики резултат у Европи. Можда не у првој, али у чувеној сезони 1990/91. сигурно да. Имао је жељу и да заигра за репрезентацију Југославије, али УЕФА и ФИФА нису желеле да направе баш толико уступак нашем фудбалеру.

У Риму је коначно одлучено да је све решено онако како су сви желели, а 28. децембар био је дан када је уговор званично потписан. Неколико дана пре тога, огласио се и Белодедић. Знајући га и знајући да се никада није разметао изјавама, било је јасно да не говори у празно. А он је рекао:

Први велики дан био је када сам дошао овде и упознао људе који воде клуб. Други, када сам добио вести из Рима. Трећи ће бити када са Звездом освојим Куп Шампиона! Освојићу га са Звездом као са Стеауом!

А када је дошао, на његовој позицији дочекао га је легендарни Бошко Ђуровски, у то време играч на заласку каријере, дугогодишњи капитен клуба и човек који је био један од фудбалера који су одиграли највише мечева у црвено-белом. Миле га је поштовао, али је добро знао колико може.

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

„Дошао сам у Београд из војничке дисциплине, управо је она била моја највећа предност!“

Та дисциплина одиграла је велику улогу у Звездином походу на КЕШ 1991. године. Његова смиреност, одсуство панике и онда када је она сасвим логична, елеганција, достојанство на терену, уливало је поверење свима, од стручног штаба, преко саиграча, до навијача. Колико би одбрамбених фудбалера одиграло дупли пас у ситуацији у којој је то учинио Миле у Минхену, пред лопту Просинечког за Бинића, након којег је пао гол? Колико би играча онако смирено и ноншалантно одреаговало у свом шеснаестерцу у неколико ситуација у Београду, у једној од најбитнијих утакмица великог клуба какав је Звезда, пред 90 000 људи, против дисциплинованих Немаца, који су умало направили чудесан преокрет? Само неко ко је био дисциплинован као они. Или још дисциплинованији од њих.

Често је истицао Љубомир Петровић (и не само он) да је Белодедић био кључни човек у походу на европску титулу. Није постизао голове као Панчев и Просинечки. Није правио мајсторије као Савићевић или решавао мечеве као Михајловић полуфинале или Дика финале. Није преоравао терен као Југовић, Најдоски, Радиновић, Шабанаџовић, Маровић, нити асистирао као Бинић….

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

У Румунији је био официр, у Београду је био командант! Командовао је својом одбраном и читавом екипом. Био је последња препрека испред капитена Стојановића. Са своје позиције најбоље је видео дешавања на терену и постројавао читав тим. На крају га је постројио и на постоље на којем је у Барију Дика добио „пехар са великим ушима“… 

Никада није много говорио, нити се истицао у медијима. Можда због тога што је сваки разговор са њим почињао причом о чувеном бекству из Румуније о којем се мање-више све знало. Знао је да каже да је свестан да можда изгледа као асоцијалан, посебно пред важне утакмице. Ипак, за то је имао објашњење, које је изнео у разговору за Журнал пред реванш против Бајерна.

„Сваки тренутак користим да се максимално психички припремим. Није то једноставно, није нимало лако, али сам до сада и на том пољу био успешан. То је рецепт који се показао успешним, док сам носио дрес Стеауе. Дан пре утакмице не желим ни да помислим на име противника. Зато много раније предвиђам сваки дриблинг, стварам ситуације у којима се у току игре морам наћи, анализирам потезе противничких играча. Сваки детаљ региструјем тако да када почне утакмица већ у глави имам створену представу шта ме очекује.“

Када је Дарко Панчев савладао Олмету, многе ствари у европском и светском фудбалу више нису биле исте. Србија и тадашња Југославија добиле су првог шампиона Европе. После низа финала и полуфинала евро-такмичења један од тимова са ових простора, онај највећи, постао је шампион Европе. Звезда је постала бесмртна, као други клуб из југоисточне Европе који је освојио КЕШ. А њен либеро ушао је у историју светског фудбала.

Постао је први играч у историји европског фудбала који је освојио титулу шампиона Европе са два различита клуба. Једини (можда и заувек) је то учинио са два клуба из овог дела Европе. Постигао је гол у финалу. Постао је човек који је освојио две титуле командујући одбранама које у финалима нису примиле гол у више од 4 часа фудбала (и Звезда и Стеауа играле су по 120 минута)!

Био је један од оних шест легенди које су шутирале и браниле пенале против Олимпика и ушао у историју. Али, као да се стидео тога, емоције није тако лако показивао. На Јутјубу можете пронаћи снимак тих чувених пенала и видети радост Михајловића, Робија, Бинића и Дарка Панчева након што су савладали Олмету. Миле Белодедић погодио је доњи десни угао Француза, окренуо се, прошао прстима кроз косу, осврнуо једном ка голу, као да је желео да буде сигуран да је лопта тамо где треба. А онда мирно, достојанствено и елегантно, са благим осмехом продужио ка саиграчима на центар игралишта. Као да је желео да каже: „Све ово сам већ доживео, сачекајмо крај…“ У сваком тренутку, на сваки начин покушао је да унесе мирноћу у екипу, а како и не би то урадио оваквим држањем у мечу који је већина тих момака одиграла само једном у својим каријерама. Не и он…

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Могли су и ови момци харати Европом и ући у историју, као неки о којима сам већ писао на почетку, али… Када је тим због већ виђеног распада Југославије у крви почео да се осипа, он је остао. Остао је да са својом Звездом постане првак света. У несрећном Суперкупу, против Фергусоновог Манчестера, који кукавички није смео да одигра реванш меч у Београду против Звезде којој тада није дорастао, није успео да подигне и свој четврти међународни трофеј (после КЕШ-а и СК-а са Румунима). Ипак, то му је пошло за руком неколико месеци касније у Токију. А ни тада није било лако. Када је Савићевић у првом делу испровоциран и искључен, при резултату 1:0 није било лако предвидети шта ће се до краја десити. У јеку критика Драгана Џајића упућених капитену Савићевићу у свлачионици на полувремену, Миле је, смирено, као и увек, само рекао:

„Са Дејом или без њега ови неће доћи у шансу да нам шутну на гол!“

Остало је добро позната историја. Звезда је постала и првак света, а Белодедић дошао до свог четвртог међународног трофеја за само пет година.

mile prvak svetaНакон тога, човек који је побегао од тоталитарног режима и диктатуре овога пута одлучио је да се склони од надолазећег рата. Заправо, од рата који је већ увелико био у току.

Често су га питали да упореди Чаушескуа и Слободана Милошевића, јер је код обојице био примљен са највећим почастима након што је постао шампион Европе. Говорио је да је Милошевић био опуштенији, а постоји и прича о његовом кратком разговору са Панчевом, управо о Белодедићу.

„Е, ово је онај Румун што је побегао од Чаушескуа.“ Слоба је кратко одговорио: „Знам, знам…“

Провео је у Шпанији четири године, опробао се и у Мексику, на самом заласку каријере, када је мало недостајало да поново заврши на Маракани. Ипак, непријатна искуства која смо помињали нису то дозволила…

„Враћао сам се из Мексика, где сам завршио уговор, и свратио до Београда да видим пријатеље. Џајић ми је тада рекао: „Миле, распакуј кофере, остајеш код нас!“ А била је напета ситуација, НАТО је већ претио бомбардовањем Србије. После свега што сам преживео, нови рат ми није био потребан…“

Каријеру је завршио тамо где ју је и почео, у Стеауи, овога пута у демократској Румунији, у фудбалу који више није био исти као у време у које је он био у зениту…

Са каквим је господством прилазио фудбалу и играо га показује и анегдота коју је Миле испричао, а која се догодила у току једног од највећих мечева у Звездиној историји. Био је то његов дуел са Клаусом Аугенталером.

“Борили смо се за позицију приликом једног корнера и одједном је његов златни ланчић којег је носио око врата завршио у мојој руци. Он се окренуо и пожурио назад у одбрану, а ја сам остао зачуђен и размишљао шта да радим са ланчићем. Сачекао сам следећи њихов корнер и вратио му га. Он ме је гледао у неверици, није знао да ли да ми се захвали или да ме удари”.

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Такав је био увек, посебан. Смирен, концентрисан, интелигентан. Скроман, а опет потпуно самоуверен на терену. Елегантан са лоптом и без ње, на терену и ван њега. Играч каквих данас више нема много, ако их уопште и има. Када је говорио о сећањима на Румунију, истицао је да му је жао само његовог Соколовца и да је често одлазио у Врачев Гај, село на српској страни, одакле би усамљен дуго гледао преко пута своје село и кућу и плакао… И није му тешко да ни након више од две деценије од одласка саслуша сваког навијача, а сви му, кад год га сретну, говоре о срећним временима, пореде их са овима у којима живимо… Јер, то је наш Миле… Један од оних који одавно није у Звезди и Београду, али су Звезда и Београд увек у њему. Један од људи који није изговарао када је дошао у клуб како га воли од малена и како би све дао за њега, већ то говори и више од две деценије након што је отишао.

Пре неколико дана, групи навијача која га је посетила у Букурешту и уручила пригодне поклоне, рекао је кратко и јасно:

„За Звезду све!!!“

milence

Даме и господо, велики господин, Миодраг Белодедић. Господин у копачкама…

Претходни текст о Роберту Просинечком можете прочитати овде, а у коментарима напишите о коме бисте желели да читате за седам дана.

Гледајући данашње стање ствари (говоримо о Црвеној звезди), не може се ни замислити да неки млад играч до своје 22. године живота одигра неколико сезона у континуитету. Још мање да у тих неколико сезона буде један од носилаца игре, љубимац навијача или неко ко постиже важне голове и доноси трофеје. Данас је то готово незамисливо.  Некада, у његово време, било је то другачије.

Он је у периоду од 1987. до 1991. године, односно, од своје 18. до 22. године живота у црвено-белом наступио 222 пута, постигао 53 гола, освојио 5 трофеја, погодио један од пет најважнијих пенала у историји Звезде, доживео да му се посвети скандирање у ритму Ужичког кола… И отишао, на 20 година. А када се вратио, чинило се као да је читаве две деценије био ту, на истом месту…

robert_prosinecki_slavlje_549672988

Иако сам пре нешто мање од два месеца писао текст (вероватно најдужи у свом животу ) посвећен Робију, поводом његовом рођендана, пре извесног времена осетио сам исту потребу. Ужичко коло које се неочекивано и спонтано вратило на трибине Пионира и Маракане мене је одмах сетило на једно. Сетило ме на онај хладни фебруарски дан од пре неколико година када је исто тако спонтано као у финалу Купа у кошарци пре месец дана кренуло чувено Ужичко, посвећено великом Жутом.

Имала је Звезда легенди и пре, неких чак и после њега, али је он увек био специфичан. Бити Хрват у Звезди у то време, када се само чекала прва варница која ће довести до крвопролића и распада велике државе, најблаже речено, није било једноставно. А опет, он никада није доживео никакву непријатност. Бити Хрват у Звезди 20 година касније, после крвавих деведесетих, готово да је незамисливо и немогуће. Ипак, он је то био и поново био обожаван, чак и више него за играчких дана. Најбоље се то видело у изјави једног од навијача, који су, како се тих дана говорило, имали битну улогу приликом његовог повратка на Маракану.

„Роби је легенда, остало су Хрвати…“

Иако се говоркало и писало да се ова изјава односила и на одређене људе из Загреба које је хтео да има у стручном штабу, то не мења чињеницу да је био обожаван и да су га са усхићењем дочекали и они којима је улепшао крај осамдесетих и почетак деведесетих и они који тада нису били ни рођени. Није такав ефекат могао да произведе свако. Он је свакако могао. Јер, он је Роберт Просинечки.

400072_306792836035582_348142509_n

Мајка Ема рођена је Српкиња, отац Ђуро Хрват. Како би обезбедио породицу, Ђуро је одлучио да оде у Немачку, где је Роби рођен, 12. јануара 1969. године. Мали је врло рано почео да шутира лопту, а његов отац, како би му син заиграо у својој земљи одлучује да се врати у Југославију 1979. године. Тачније, враћа се у Загреб. Ту ће се, осам година касније, десити вероватно најнепријатнији, али и најважнији тренутак у Робијевој каријери.

Мирослав Ћиро Блажевић, контроверзни хрватски тренер, направио је потез о којем ће се говорити и деценијама касније. Прича која је практично постала мит одиграла се 1987. године. У тој сезони, 1986/87, Просинечки је забележио и своје прве утакмице у дресу „Модрих“. На дебију против Жељезничара био је и стрелац, да би до краја сезоне забележио само још један наступ. Већ тада, био је видљив велики таленат, па је Робертов отац са правом тражио озваничење његовог боравка у Динаму професионалним уговором. Међутим, одговор је био негативан, а Блажевић прави невероватан потез и одриче се „Жутог“, уз речи: „Ако он постане играч, ја ћу појести своју тренерску диплому!“

Истог лета, Ђуро Просинечки желео је да његов син промени клуб и пронађе нови, који ће га прихватити. Постоји прича да је Драган Џајић приликом Робијеве пробе на Маракани у шали рекао да се закључају све капије на стадиону, док Жути не потпише уговор. Џаја је својевремено изјавио:

„Једном приликом смо боравили у Загребу, а испред хотела „Esplenade“ сачекао ме је човек који се представио као стриц Роберта Просинечког, младог фудбалера Динама и питао ме да ли би младић могао да дође на пробу у Звезду. Одговорио сам му да се појаве у Београду за неколико дана и да неће бити проблема. То се и десило. Већ након неколико минута, видео сам момка који је правио чуда са лоптом и предложио тренеру Васовићу да након овог организује још један тренинг, али на Маракани, како бисмо га још једном видели на делу. Поново сам био одушевљен. Након неколико Робијевих дијагонала рекао сам његовом оцу да ме сачека после тренинга да се договоримо око уговора. Уз то, добили смо вест од адвоката да Динаму не морамо да платимо ништа, што је било сјајно.“

Уз ову, постоји и незванична верзија приче, по којој је Џајић Просинечком старијем у току тренинга рекао да ће сви излази са стадиона бити закључани и да његов син неће изаћи са Маракане без уговора са Звездом…

Роби и Ђуро Просинечки
Роби и Ђуро Просинечки

Међутим, готово три деценије након тога, пре месец дана, Блажевић је покушао да се напрасно „опере“ од свега и изјавио је да је Роби практично одведен из Динама.

Жалостан сам да тај човек, који заслужује да буде вољен и моја породица га обожава, никада није хтео да каже истину. Кад сам радио-репортеру рекао да ћу поцепати диплому ако Просинечки буде играч, тада сам знао више од свих да мора да буде играчина. Толико су га загребачки новинари уздизали, да сам сматрао да ће му популарност ударити у главу. И рекао сам то тенденциозно, како не мислим. Пред утакмицу са Жељезничаром, потписао сам с њим уговор на четири године. Био сам уверен да је решен проблем. У то време директор Динама је Анте Павловић, а ја га зовем Анте Павелић. Био је генерални секретар ФСЈ, имао добре релације с Београдом. И он, разбојник, уговор направи неважећим. У договору са Црвеном звездом је то урадио. Просинечки је имао жељу да оде, урадио је то иза мојих леђа, нисам могао да га спречим. Толико га волим да сам после свега био срећан, јер је Звезда тада била 50 година испред ДинамаМислио сам да је једноставније да то прихватим као грех. Молио сам Робија да каже јавно како је отишао. Никад, ђубре, није хтео да то и учини. Доћи ће му једном из гузице у главу да Ћиро заслужује да каже истину.“

Како год, био Ћиро крив или не, Роби је већ у сезони 1987/88. заиграо за Звезду, а знак да Блажевић заиста треба да поцепа своју диплому први пут је дошао крајем године. На Светском првенству до 20 година у Чилеу, Роберт Просинечки са капитенском траком на руци предводио је репрезентацију Југославије до титуле првака света, а на крају првенства проглашен је и за најбољег играча планете у том узрасту!

Тада је све кренуло. Од малог, жгољавог дечачића, који је стидљиво тражио свој пут до Звезда у друштву Пиксија, Цветковића, Ђуровића, преко члана чувене „атомске навале“ Пикси – Мркела – Просинечки – Панчев – Савићевић, до човека који је у друштву мајстора из сезоне 1990/91. погађао у шеснаестини, осмини, четвртини финала и финалу Купа Шампиона и постао првак Европе са Црвеном звездом! Тако је постајао легенда Роберт Просинечки.

atomska navala 1988

Провео је шест година на Пиринејима, био један од оних који су наступали за два највећа шпанска клуба, Реал и Барселону, постигао гол у „Ел класику“, али није остварио оно што се од њега очекивало. Велики корак уназад направила му је тешка повреда, али…

„Знао сам пушити и по неколико кутија цигарета дневно, чак и Просинечки је био мала беба за мене!“

Ове речи Горана Јурића, некадашњег фудбалера и саиграча Просинечког у Звезди довољно говори шта је оно што је макар у одређеној мери, ако не и највише, спречило Робија да направи још већу фудбалску каријеру. И сам Жути се својевремено „бранио“, али никада није порицао своју љубав према цигаретама:

„Половина фудбалера пуши, али се никад не открију. Мене то опушта и нико не живи 100 година. Погледајте Ромарија! Најбољи је на свету, а сваку ноћ се проводи!“

Неке приче кажу да је након одласка у велики Реал пушио „само“ једну паклу дневно, а чињеница, коју је практично и сам потврђивао је да му је дуван једна од највећих страсти у животу. Поред безграничне љубави према жени и својим девојчицама, са којом никада ништа није поредио, неретко је истицао да без фудбала може, али без цигарета не!

Шестогодишњи боравак на Пиринејима заменио је повратком у Загреб, након читаве деценије, где је обукао дрес тадашње Кроације. Одиграо је три сезоне, у то време освојио са Хрватима светску бронзу у Француској ’98, другу репрезентативну медаљу на Светским првенствима, повео одличну генерацију Кроације два пута ка Лиги Шампиона, па обукао и дрес Драговољца, Олимпије, Стандарда, Портсмута, Загреба, маленог Савског Марофа (у 37. години)… И окачио копачке о клин.

А онда живео нешто мирније, пре крај каријере формирао је породицу и живео само за њу.

„Најважнији су ми породица и здравље, а све остало дође и прође. Каже се да, кад је човек здрав, има хиљаду жеља, а кад је болестан само једну. Иначе, жељу да заснујем сопствену породицу стекао сам крај својих родитеља где сам схватио колико то заједништво значи.“

То је доказао и када је 2002, након што је његовом оцу Ђуру дијагностикован рак дебелог црева, отишао из Портсмута и дошао да буде са њим у Загребу, све до његових последњих тренутака. Међутим, шест година касније и сам се разболео. Имао је велики и непредвидив проблем са центром за равнотежу…

„Пронађена ми је бактерија која омета центар за равнотежу. Испрва, нисам могао ништа, чак ни да одем у тоалет, губио сам равнотежу и осећао сам се као Титаник. Стално ми је бубњало у глави, имао сам вртоглавице. Прве сметње открио сам почетком 2009. Узрок свему је херпес који ми је оштетио живац код уха.“

Ипак, као и све у животу, пребродио је и то, уз подршку породице.

„Нисам тада упао у депресију, али како сам се четири месеца будио са истим проблемом, логично је да сам се забринуо и да ми је било тешко. Супруга је стварно имала тешке дане. Бринула се за мене, одвозила ме на прегледе, једну ћерку водила у школу, другу у вртић… Тих дана човек размишља о смислу живота, некако се више и топлије окреће породици. Признајем да је неописив осећај када време проводим са својим цурицама и супругом. Након професионалне фудбалске каријере имао сам много времена које сам у потпуности посвећивао породици, односно деци. Свакодневно сам их водио у школу, дочекивао, пратио на енглески или часове плеса тако да нам је то била навика… Због тога ми је било тешко када сам отишао у Кајзери.“

Ипак, пре Кајзерија, вратио се кући… Вратио се на Маракану. Био је ту мање од две године, гледао Партизану у леђа, освојио један Куп, није могао даље од квалификација у Европи… А отишао је као победник! Као да је освојио све што се може освојити! Љубав према клубу никада није крио, а спонтаност смо могли видети и када је, као дечачић који је 1987. долазио на Маракану, отишао из прес центра у августу 2012.

„Сузе? Јеби га, Звезда је мој клуб! Из Динама сам три пута отеран, док је у Звезди цео стадион скандирао – остани, тако да Звезди нисам затворио врата! То су два различита растанка… Чуо сам да су навијачи, након што сам отишао, на утакмици Црвена звезда – Бордо, носили транспаренте са написима: Хвала за енергију, хвала на свему и врата су ти увек отворена. То су за мене врло емотивне ствари.“

robi kzs

Колико је (био) поштован и обожаван где год да се појавио говори и податак да је у каснијем периоду каријере, која је после Барселоне већ била у великом паду, у Портсмуту сврстан у најбољи тим у историји клуба, иако је играо тамо само годину дана!? У Загребу су му понудили да буде спортски директор, након последње играчке године, а ту функцију је и обављао неко време. У Звезди је и поред недостатка резултата направио ренесансу и остао обожаван након одласка, а то не јењава ни дан данас. У Кајзерију је након неколико месеци добио кореографију преко целе трибине и скандирање, а затим је морао да повуче оставку коју је дао јер је био последњи на табели, јер су председник клуба и навијачи то тражили! У бившем клубу, Динаму, и данас је неостварена жеља газде, Здравка Мамића, као тренер „Модрих“…

Он је у периоду од 1987. до 1991. године, односно, од своје 18. до 22. године живота у црвено-белом наступио 222 пута, постигао 53 гола, освојио 5 трофеја, са 19 година реализовао пенала против једног од највећих састава фудбалске Европе свих времена, погодио један од пет најважнијих пенала у историји Звезде, доживео да му се посвети скандирање у ритму Ужичког кола…

Био је пети странац који је заиграо и за Барсу и за Реал. Заузео је пето место у избору за најбољег играча Европе 1991. године. Постизао је, једини у историји, голове за две различите репрезентације на Светским Првенствима- Југославију (1990, против УАЕ) и Хрватску (1998, против Холандије и Јамајке). Освојио је три репрезентативне медаље са три различите селекције (омладинска селекција Југославије 1987 – злато, млада репрезентација Југославије 1990 – сребро, сениорска репрезентација Хрватске 1998 – бронза). Освојио је 18 екипних и 11 индивидуалних признања у каријери! Поред такве каријере, стигао је и да се опроба и у позоришту! Наиме, глумио је у представи Филипа Шоваговића „Илијада“, у позоришту Гавела, 2001. године. 

420594_306787379369461_63499137_n

Шта то говори о једном човеку? Он није само играч, „седмица“, везњак, тренер, директор. Он није исти као остали. О њему довољно говоре признања, трофеји, однос других према њему, његова харизма, ентузијазам… Он је једноставно Роберт Просинечки. Он је Велики Жути.

„Он је легенда, све остало су Хрвати…“

Сугестије и критике поводом овог, предлоге и жеље за наредни текст и легенду о којој бисте желели да читате можете изнети у коментарима и у поруци нашој ФБ страници.

Те 1945. године завршен је највећи рат у историји човечанства. Формиране су бројне државе, а границе су још једном, не и последњи пут, промењене. Рођене су те године и бројне познате личности. Међу њима, уметници – Никита Михалков, Боб Марли, Ијан Гилан, Срђан Карановић, Ерик Клептон, спортисти – Франц Бекенбауер, Јуп Хајнкес, Герд Милер, Дане Корица, Илија Петковић, Зоран Жота Антонијевић и друге јавне личности…

На овим просторима, у време те 1945. године остале су рушевине. Требало је градити и све подизати од почетка, од темеља. И српски и југословенски спорт практично није постојао. Постојала је само дуга спортска традиција, предратни клубови који је требало да наставе да живе у истом или измењеном облику и спортисти, који су желели да после тешких година уживају у ономе што су волели у најбољих годинама свог живота. У складу са тим, формирани су или настављани и обнављани спортски колективи.

Један од њих основан је у Београду, на данашњи дан, 4. марта 1945. године. Судбина многих била је неизвесна, неки нису дуго потрајали, али се један истакао и издвојио касније као највећи и најпопуларнији. То је наша Црвена звезда!

rodjendan

Фудбалски клуб Црвена звезда основан је на иницијативу чланова Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. Првобитно месец дана раније, дакле у фебруару исте године основано је ново омладинско фискултурно друштво које је брзо прерасло у спортски колектив и добило име Црвена звезда. Прича о оснивању прерасла је у мит и веома је интересантна.

„Тим је добио име после дуге расправе између тадашњих председника спортског друштва Слободан Ћосић и Зоран Жујовић. После бројних предлога (Младост, Ударник, Торпедо, Динамо, Локомотива итд.), најзад је Ћосић рекао: „Да наше друштво назовемо Звезда!“, на шта је Крцун спонтано додао: „Одлично, само, кад је Звезда – нека буде црвена!“ Са овим предлогом сви присутни су се са задовољством сложили, мада је било предлога да се клуб назове и Плава звезда. Одређене су и боје: црвено-плаво-бело са белом петокраком звездом на црвеној мајици – дресу.“

Црвена звезда је формирана од остатака клуба Југославија – наследили су стадион Југославије, објекте, играче па чак и црвено-белу боју. О 32 године које су претходиле Црвеној звезди прочитајте у овом и овом тексту.

Прву утакмицу наш клуб одиграо је против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а и победио са 3:2, а стрелац првог гола био је Коста Томашевић. Током прве, оснивачке године одиграли смо укупно 36 мечева, забележили 30 победа, нерешено је било пет пута, а једини пораз доживљен је у Темишвару против Румуније.

Већ тада, Звезда је привукла београдску омладину, мангупарију, студенте. Бољу представу о томе стећи ћете читајући речи чувеног Богдана Тирнанића Тиркета.

„Историјски гледано, Црвена звезда је феномен јер је била друга; постојала је једна врста сапуна, један тролејбус (марка „ансалдо“), један једини начин куповине цица (на тачкице), један строги ујка из далека, и – два фудбалска клуба на Топчидерском брду.

Лако је разумљиво зашто је те далеке 1946. године клуб београдских студената привукао све оне којима је изнад свега било до могућности избора. Међу таквима нашло се и много финог света, бивших трговаца брашном и банкарских службеника, малих Микица из пропалих рентијерских породица, бледуњавих сењачких госпођица којима је трошно игралиште са дрвеним трибинама у Љутице Богдана, некада власништво Југославије, одједном постало симбол предратне елеганције, траг шарма прохујалих времена, онога што је било пре него што је подигнут камени, сиви стадион Партизана (који, истини за вољу, никада није био његов). Ако не можеш да славиш крсну славу, навијај за Црвену звезду.

Но, Црвена звезда тешко да би постала феномен какав јесте да у време свог настанка није привукла сву београдску мангупарију којој је изнад свега било до терања контре. Тако је и овај велики клуб стекао ореол велике зајебанције свега и свачега као главне ознаке београдског духа. Пробисвети из Савамале, Маринкове баре, са Чубуре и Неимара, они са Булбудера и Дорћолци, за које је трамвајска карта била мисаона именица, рингишпили домови културе, а ‘леб и мас’ основна исхрана, донели су на Топчидерско брдо своје пркосно непризнавање сваког ауторитета, свега што је изнад мере човекове и што се поставља као директна брана индивидуалности, разноликости. Душановачке девојчице удавале су се, међутим, тих година искључиво за навијаче Црвене звезде јер су они били главни у крају: носили су уске панталоне зване фрула и, нехајно наслоњени на бандеру, пљували у даљ, сладећи се украденим воћем са Каленић пијаце.

Њихова Црвена звезда била је предодређена да израсте у покрет око кога ће се, супротно тајном друштву „Црвена звезда“ из великих кафана, окупљати сви људи слободног духа. Београд је преко Црвене звезде понудио свима неке од својих најбољих особина: своју ноншаланцију, свој урођени пркос, своју духовитост која ће све дати на каламбур, за виц чија се поента може мерити и годинама. Од свих фудбалских афера које су забележене у последњих неколико деценија, а таквих има на килограме, једино су оне везане за Црвену звезду и – посебно – доктора О, који је одрастао у дворишту кафане Шумадија, у Небојшиној улици на дну Неимара, имале неког шарма, лудости: продати аутобус за Беару, киднаповати Остојића – тога се требало сетити. А сетити се правог штоса било је одувек главни циљ великих Звездиних играча попут Шекуларца.

И као што Београд није регионални град, већ гомила зграда на ветрометини светова, тако је и Црвена звезда клуб личног опредељења, припадности једном стању духа које је, баш зато што је београдско, универзално. Дошљаци се још честито не попну уз Балканску, а већ навијају за Црвену звезду. Зато је Црвена звезда страх и трепет на свим теренима, чак и онда када је састављена од једанаест левих сметала или када у њој играју поглавито ученици у фудбалској привреди, смер дунстер.Када је она противник, ви се не борите против одређене школе фудбала, већ имате окршај са овде поменутим стањем духа, духа који не мирује и који ће вас, дате ли му повода, сместити на право место уз праву меру извлачења ушију.

Клуб можете некако и победити, али изгледи свих партикуларизма, национализма, локалних заслепљености, свих мрачних владања душом, па и онога што је каткада мрачно у самој Црвеној звезди, једва да су вредни помена када се зна да за Звезду навијају људи који, на повике „Цигани, Цигани“, следеће недеље истакну километарску паролу: Цигани поздрављају свог шампиона.“

cigani pozdravljaju svoje sampione

Од првог дана, од Томашевића, Ђајића, Рудинског, Митића, Миљанића, Павића, Секулића, Обрадовића, Огњанова, Мркушића, Тасића, Владице Поповића, Спајића, Станковића, Костића, Васовића, Шекуларца, Беаре, Павике, Дујковића, Дурковића, Џајића, Лазаревића, Аћимовића, Крмпотића, Пижона, Савића, Филиповића, Керија, Јовановића, Остојића, Јовина, Муслина, Шестића, Ђуровског, Мусемића, Мркеле, Пиксија, Просинечког, Савићевића, Панчева, Михајловића, Југовића, Стојановића, Најдоског, Белодедића, Радиновића, Бинића, Маровића, Стошића, Шабанаџовића, Љупка Петровића, до Петковића, Ковачевића, Његуша, Станковића, Огњеновића, Пјановића, Друлића, Буњевчевића, Видића, Жигића, Пантелића, Басте, Јанковића, Милијаша, Звезда је била и остала велика. Остала је симбол реакције, омладине, господства. За Звезду се навијало и навија се, Звезда се волела и воли, за Звезду се живело, живи се и живеће се, док је год ње и њених навијача!

1948

Било је светлих тренутака, али и оних који ће се, надамо се, једног дана памтити само као лоша успомена. Али ни у једном од њих љубав и приврженост није јењавала. Чак, штавише, што је било теже, подршка и фанатизам били су све јачи и већи, што се види најбоље у протеклих неколико година, вероватно најтежих у деценијама дугој историји нашег клуба!

До данашњег дана, Звезда је изнедрила бројне легенде, а ми смо поменули само неке, јер је све немогуће издвојити. До данашњег дана, Звезда је освојила 25 трофеја националних првенстава, 24 национална Купа, по једном била шампион Европе и света, што је чини јединственом, када је реч о овом делу планете! Уз то, освојени су Дунавски, Средњоевропски Куп и бројни међународни турнири. Памте се мечеви између Звезде и Бајерна, Манчестера, Интера, Реала, Барселоне, Ливерпула, Арсенала, Милана, Ренџерса, Андерлехта, Бенфике – готово свих великана европског и светског фудбала! И то је оно што Звезду издваја од свих осталих.

Памте се и чувене посете на нашем највећем стадиону – Ференцварош (1975, 96 070 продатих улазница), ПАО (1971, 93 500), Партизан (1976, 90 142), Реал Мадрид (1975, 88 623), Карл Цајс (1971, 88 000), Бајерн (1979, 87 400), Барселона (1982, 227), ВБА (1979, 84 405), Андерлехт (1982, 83 044), Интер (1981, 81 369).

1971

Све то направило је од Звезде велики клуб и то ништа не може променити!

Када бисмо писали о историји Звезде и макар само поменули све битно што се за ових готово седам деценија дешавало, било би нам потребна читава књига, па ћемо се укратко, у кратким цртама осврнути на Звездину историју.

Од почетака, формирања Звездине приче и филозофије, минхенске трагедије која је приближила два велика клуба, Звезду и Манчестер Јунајтед, пројекта тоталног фудбала, изградње стадиона, несрећно изгубљених евро-мечева и финала, судије Микелотија, до формирања тима који ће коначно исправити све неправде и покорити Европу. Уследила су и тешка времена, рат, распад тима који је могао владати Европом још дуго, па повратак и нови пријатељство два клуба, као 40 година раније – Звезде и Олимпијакоса, а онда нови проблеми и незапамћена црна серија, која траје и дан данас…

Све то, и још много тога, десило се за само 69 година. Пролазили су и мењали се играчи, тренери, руководиоци, смењивале генерације навијача, али је једно увек остајала – Црвена звезда! Било је ратова, лоших играчких генерација и резултата, проблема, али једно никада није нестајало – љубав, приврженост и поштовање које су они који воле Звезду гајили према свом клубу. Јер, други немамо!

Последњих шест година донело је кулминацију свега тога. Трофеја није било, било је дугова. Није било идола деце, играча чије би се име изговарало на пољанчету за време терања лопте са другарима, било је преплаћених, фелеричних странаца и незналица које су каљали име, традицију и грб Црвене звезде. Било је подсмеха са неких других страна. Причали су нам да се она гаси, они што никад нису тако сјали. Али су и поред свих трофеја, успеха и подсмевања увек остајали тек комшија мали. А ми смо трајали. Чини се и пребродили оно најгоре, иако нас последње године уче да се то, када је Звезда у питању, не може никада са сигурношћу рећи. И чекамо титулу.

Разлике између некада и сада су велике. Некада се годинама чекала европска, данас домаћа титула. Некада је реакција истицала транспарент „Цигани поздрављају своје шампионе“, данас читав свет пароле „Чекамо титулу!“. Некада је Маракана падала у делиријум након голова против Бајерна, Реала, Вест Бромвича, данас је то случај против Телеоптика, Баната или Јавора. Некада је звездашки народ био безбрижан, обезбеђен, без много брига, данас је осиромашен, измучен, исцеђен. Међутим, има и ствари које се не могу променити. И има ствари које се не могу купити. То су верност и љубав према свом клубу. Јер ми други немамо!

И када вас питају зашто идете на утакмице и пратите нешто чему нема спаса, као што питају и мене, шта ћете одговорити? Када вам као аргументе наведу саопштења, шампоне, разбијене аутомобиле, препуцавања у медијима, сукобе у Управи, туче међу играчима, играче међу старлетама, дугове, шта ћете рећи?

Тада им само помените први део текста који сте управо прочитали. Помените им Звездине звезде, Бари, Токио, транспарент из ’46, Маракану, редове за карте, легенде клуба, оних 100 000 против Ференцвароша, Борине бомбе, Шекијеве мајсторије, Џајине дриблинге против Камача, оне Робијеве сузе из фебруара 2011, Савићевићеве дриблинге против Манчестера, Дарков пенал против Марсеја, Пиксијеве голове са центра игралишта и из корнера, онај пехар са великим ушима на којем је име Црвене звезде…

UEFA Champions League Trophy Handover & Draw

Јер, не иде се на стадион у овим временима, као и никада пре, због Милијаша, Бајковића, Џајића, Човића, Кокезе, севера, већ због Црвене звезде! Због величине клуба, љубави према њему, традиције, грба, музеја, Маракане!!! Да се радује и тугује, слави и пати… Јер како рече легендарни Љуба Тадић:

„Нема велике љубави без велике радости, али и без велике патње. Е,то вам је Црвена звезда. Има да се радујеш до неба, али секирација ти не гине. Сви смо ми Звездаши исти, а неки неће да кажу да смо сви исти. Е, ја нисам за те који се само радују. Сигуран сам да су прави звездаши и данас слични нама из првих Звездиних година. Изгубимо ми тако по неку утакмицу, па онако ошамућени да не знамо где нам је кућа, кренемо пешке ка Теразијама, ка “Мадери” у ствари. У њој су се тада окупљали звездаши. До “Мостара” – мук. После почнемо да причамо о нашим шансама, а 7-1 за противника. Те Рајко имао шансу, те Томаш промашио два зицера, и тако шанса за шансом, и када стигнемо до “Мадере” – Звезда изједначила. Новине не читамо неколико дана и готово… Е, кад победимо ми умемо да будемо мало и намћорасти. Те могао је да падне још неки гол, а у ствари растемо од среће. Ово је било кад смо освојили први Куп, па после три узастопно. Имали смо у друштву највећег љутка, највећег звездаша и пријатеља какви су одиста ретки. Бане је то био, Бане Вукосављевић. Дође он за сто после тог нашег првог Купа, па још није сео, а поче: дао два гола и неће више да игра за Звезду. Те намерно му нису додавали лопте, те и онај судија Лемешић се окомио на њега, кад, долази Боба Михајловић, он и доктор Аца су били из исте ратне војске и волео је да седи са нама. Честита Боба свима, честита Банету, кад у њему затрепери Звездина жила: Добро сте прошли са три комада, знаш кад ћете да видите Куп – никад! Шта ти је Звезда? Мртва позоришна, мртва фудбалска сезона и ја сам се преко лета мувао на Тари. Играју се нека деца лопте, а један човек виче на њих да се све разлама. Приђем ближе – Миљан. Заустави он вику. Ово је Куле, ово је Караси, оно су Цоле и Трифке. Чекамо једног дечка са Уба. Џају чекају. А они жгољави, ситни, никакви…Они ће бити шампиони? Немој Миљане да ме замајаваш тако ти Бога, рекох му. Али, шта знаш, рекох себи. Звезда је то. Сада се мало љутим кад неко каже: били смо европски шампиони. Нисмо ми били европски шампиони, него смо ми европски шампиони – заувек! Ми, Реал, Бајерн, Милан…То је наше друштво, а ово што играмо овде, то нам је за припреме. Некада су те припреме дуже, некада краће, Боже мој… Е сад, зашто се воли Црвена звезда. Од оног дана када ју је основала антифашистичка и студентска омладина, и кад нам је приступио огроман део народа тада називаног “реакцијом”. Волиш жену. Лепо, али шта још? Волиш девојку. Добро, али шта још? Фудбал је чудесна ствар, излаз у свет, а игра га Звезда. Е,онда има да волиш и Звезду. После, када то крене са колена на колено…Баш су лепо данашњи момци смислили, мене су погодили у жицу: Звезда је живот, остало су ситнице.“

764024214_08_122_413lo

Е, то вам је, драги моји, Црвена звезда! Цигани, Делије, Звездаши, срећан нам 69. рођендан!!!

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!