Адмирал је највеће признање у ратној морнарици, пандан чину генерала у војсци или ваздухопловству. Јасно је да то не може бити свако. У спорту постоје само два, у кошарци. Један је велики Адмирал Робинсон Сан Антонио Спарса, други је Адмирал Нелсон. Не, није Хорацио Нелсон, понос Британског краљевства и херој Наполеонових борби и ере, него Адмирал ДеМаркус Нелсон Црвене звезде.

Колико ће кошаркашком клубу Црвена звезда недостајати њен Адмирал, вођа, мозак и лидер на терену тек ће се показати у наредној сезони, управо када је опште мишљење да је Топ16 Евролиге на дохват руке. Докле ће Звездин брод пловити без њега, видећемо. Тешко је рећи да није најбољи кошаркаш Црвене звезде, али свакако је био најважнији. А као такав заслужио је трансфер у неку кошаркашку и евролигашку институцију попут Панатанаикоса; где може доказати класу кошакашким познаваоцима. Ко је ДеМаркус Нелсон? Знамо, Адмирал. Али, нека чињенице говоре о „Анђеоским крилима“ и најбољем изданку једног Дјука.

Дјук? Студирати на Дјуку је престиж у Америци, а учити у њиховом кошаркашком систему је симбол. Један Мајк Крижевски је већ у другој години средње школе регрутовао ДеМаркуса. Податак да је Калифорнија дала неке од највећих звезда прошлости и данашњице НБА лиге и да нико од њих није дао више поена током школовања од Нелсона довољно говори 3.500 поена за четири године, испод 30 ретко кад. Ако на то додамо да је проглашен најбољим дефанзивцем у последњој години колеџа, цело школовање у врху, онда је све комплетно. Многи ће рећи да његове шутерске способности нису упознали у Арени, Пиониру, широм Србије и Европе, али ево једно питање – када се ломила утакмица и када су се освојила оба трофеја, ко је био МВП и да ли је Нелсон промашио? Присетите се. И опет био други стрелац тима. Против Цибоне у полуфиналу АБА лиге је за 4 секунде постигао 6 поена, али и Адмирали су људи. Увек је погађао када је требало, рука није дрхтала.

У Звезди је био све по потреби. Мозак, лидер, асистент, некад и стрелац. Без подршке. И нама је опет мало, па ћемо памтити клизање против Макабија, када је Шилб био удвојен, а остали сакривени. Није играо за личну статистику, па и пас ка Блажичу уместо продора, најбољег продора и контакт игре у региону, у последњим секундама агоније прошлог првенства је био по дифолту.

Да резимирамо – најбољи играч и стрелац у историји Дјука, најбољи дефанзивац АЦЦ, најбоља постава Еврокупа, најбоља постава АБА лиге, МВП Купа Радивоја Кораћа, МВП недеље/кола Евролиге. Фале трофеји у овом набрајању, који су изостали када су прихваћени паника и шизофренија, завладала хистерија и почела брига о плачу белог медведа српске кошарке, оне ноћи када је једна „особа“ успела да обезвреди српску кошарку у борби комплекса и доказивања „часова љубави“, а Милутинов обрише паркет Пионира. Стиче се утисак да се више плаче од Нелсонове одбране, него од дављења.

Хвала на свакој утакмици (130), на сваком кошу (1352), асистенцији, скоку, ухваћеној лопти, закуцавању, минуту на паркету. Хвала за две предивне године. Да ли је неко бољи и атрактивнији на паркету могао да заузме твоје место? Вероватно. Али, комплетнији и лојалнији, нико. Ти имаш своје место међу навијачима Црвене звезде и у њеној историји.

Адмирале Ди, стараћемо се! Салутирамо до поновног виђења!

11

Ружно паче

RK_Crvena_zvezda

Ружно паче је одбачено од породице зато што се разликује. Само, без икога, тумарало је и борило се. Свака врата, и затворена, била су нада. Сан је био бити прихваћен, исто као остали. Све док није постало раскошни лабуд није било прихваћено. Али, да лабудови нису прихватили паче можда би лепота била ружан одраз у води. А због чега је одбачен рукометни клуб Црвена звезда? Због тога што има дугове? Ко их нема? Лабудова има у рукометном клубу, али пажња је потребна. Јер ово није бајка Ханса Кристијана Андерсена, већ сурова реалност.

Дуго се чекају лабудови који би помогли и пружили руку нашем „ружном пачету“ да постане један од њих. До сада смо сретали само крокодиле, слонове и кловнове. Клуб насукан на ивици пропасти који се од лажних обећања и нада љуља као на таласима контролисаних јаких ветром и један човек, који заиста има митску снагу Терминатора и моћ легенде су остављени баш као ружно паче из бајке. Уплашени, сами боре се. Клуб се налази у зачараном лавиринту у којем је сваки излаз, улаз у нови лавиринт. Спортско друштво као мaћеха је одбацило своје паче, уз ту и тамо неку помоћ, али без руке, загрљаја, подршке. У тешким временима без узајамне заштите и подршке. Као да није њихово, да се стиде. Разлог непознат. Да ли су тамо неки људи различитији од осталих по нечему? Да ли су они црни, а сви остали бели? Сведоци смо да нису. Чему лаж, ако нема истине. Како спонзори да те прихвате када породица неће?

Реалност рукометног клуба Црвена звезда је у 2013. години била оваква: Прошла година терора и кошмара, понижавања, непоштовања, клопки је имала „хепиенд“. Заслужили сте и изборили нешто друго, добили тотално супротно. Платили сте кафу, добили воду и талог. Хепиенд је када 300 Спартанаца победи 300.000 Персијанаца. Мислили смо да смо тај лист окренули, да нови има другу страну иако је визуелно исти, али сезона прође година никад. Победе се нижу, али их нико не гледа. Прво место као да није прво. „Шумице“ празне, међу стотинак људи су породица, пријатељи, медији, играчи на терену, представници, судије, запослени и по који ентузијаста. Пуна хала је сан. Једном у години и то је доста. Као када вам је рођендан па добијете поклон. Благо миловање и осмех на дар. У осталих 364 дана ником ништа, не познајемо се, грубост и запостављеност су навика. Дугови не могу сами да се врате, избришу гумицом. Окренете главу на другу страну јастука. Играчи губе стрпљење јер је реалност против логике и разума. Овде 1 и 1 не дају 2. Обећања су као уже на пола покидано, а друга половина се кида полако. Можеш само да чекаш и гледаш. Шта ћемо ако пукне? Јер се то чека?

Данас су започели припреме за други део сезоне, за плеј оф, за титулу. Ја верујем у то. Година је прошла, дошла је нова. Нова година је период носталгије пун емоција, период породице, љубави. Прелазни период. Ситнице чине да се осетите срећним делом нечега. Нема границе криве линије осмеха, загрљаји су битнији него иначе. Нова година и празници су период када је породица на окупу. Заједно. Рукометни клуб Црвена звезда је део наше породице. Као и одбојкашки, ватерполо, кошаркашки и други, предвођени фудбалским. Породица је светиња, сврха. Најбитнија. Да ли се рукометни клуб осећа тако? Да ли смо се потрудили да се осете тако? Да ли МИ можемо да будемо лабудови нашем „ружном пачету“? Не можемо да избришемо све што се догодило, не можемо да им приуштимо више од подршке, али можемо да покажемо да смо заједно у свему. Да смо сви помало Ненад Перуничић. Да чувамо леђа једни другима, да се чује наш глас. Да верујемо. Нико нам неће помоћи, ако сами себи не помогнемо. Не треба им храброст, то им је врлина. Не треба им знање, они су шампиони. Треба им подршка. Једна рука је пружена и чека да буде прихваћена. Идемо заједно!

Имамо две руке, две ноге, уши, нос, очи. Главу и стомак. Ходамо, чујемо, видимо, дишемо. Да ли смо људи?

Идемо заједно! Дођите у „Шумице“!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

10

borisНова година стиже, али како је кренуло за Црвену звезду ће бити стара.

Зоран Стојадиновић је требао да оде из клуба, али он је у последњих 5 година, 5 спортски директор који је напустио клуб. О тренерима да не причамо. А у управи се не зна ко шта ради и шта је чији посао. Председник клуба је и спортски директор, а вуче га мало и да се врати на терен. Час је на једној, час на другој страни. Потпредседници су све, као власници кафана – газде, кувари, конобари. И увек набаве финансије. Ваљда тако кафана функционише. Играчи су изманипулисани, толико да се мешају у избор структура у клубу. Можда су заменили улоге са управом. Урадили су шта је било потребно, новац им је поново обећан, и добили су „ћушку“ да више не смеју да се понашају и причају лоше о управи. Монти Пајтон верзија.

Вероватно је у односу Кокеза-Стојадиновић зашкрипело негде око играча. Један је довео више од другог. Није било давно када су хвалили један другог. Чини се као да присуствујемо аудицији за победника X Фактора, у којем су председник, потпредседници и надреалне комисије жири, а пролазни спортски директори и тренери такмичари. И сви се позивају на великог, моћног пријатеља, а није Бетмен. Мисли се на првог потпредседника Владе Србије, али ако га они нису поменули именом и ми ћемо се правити да не знамо, да човек не би штуцао.

Опет је почело да се барата познатим „оружјем“. Лицитирањем познатих, бивших играча који имају иза себе каријеру у Европи. Било то реално или не, тако ће се купити време, улити лазни оптимизам, а ако се заиста деси да дођу, држите палцеве да успе. А ако не успе, имамо бацкуп сторy, уз стандардну постапалицу „ми смо хтели, али..“ и идемо истим редоследом – Толе Караџић, судије и остали. Апсолутно и евидентно је да су поменути, и још увек, први цовек фудбала у Србији и поменути „делиоци правде“ криви и да су имали учешћа у победама и користи највећег ривала, као и да треба да одговарају, али да ли је једном у ових 7 година управа Црвене звезде била крива за нешто? Ако би прочитали саопштења, никад. Мислим и да је мртва трка измедју броја саопштења и смењених тренера и спортских директора.

За крај, сваки навијач Црвене звезде ће у Нову годину ући, колико год резигниран био, са жељом и надом у ту титулу. А већ првог дана 2014. године не знамо шта нас очекује. Нова тужба, захтев за раскид или ново интересовање челника за неку од функција. Можда сам ја погрешио у избору Шоу програма. У Црвеној звезди су сви све и мењају улоге и праве трансформације. Уместо X Фактора можда је „Твоје Лице Звучи Познато“, јер у Фарми одавно живимо.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

48

Кажу да нада последња умире. Гледајући утакмице плеј офа квалификација за Лигу Шампиона и Лигу Европе крајем августа, тужно скрећући поглед што даље од резултата, јер мог тима нема, сетио сам се шта је нада. Нада је када 23.августа 2000. године Динамо Кијев долази у Београд пред 45.000 гледалаца, а ти си као у сауни и чекаш тај звиждук јер те 90 минута дели од Лиге Шампиона.

Тада смо били најближе ономе што нам је данас сан. А тај сан је у прошлости био јава, када су људи долазили у Звезду да раде и стварају оно у шта се ми кунемо, а не да узимају и краду. У недељу се прослављало 50 година наше „Маракане“, а уместо Црвене звезде Доњи Срем је држао час фудбала. Да ли је данас нада не изгубити од Доњег Срема? Када смо били Црвене звезда тада су људи долазили у клуб јер су заслужили, а данас они који имају бољу комбинацију и који морају или који дају гол на утакмици против нас. Па, уместо 5 хиљада зарад некога су плаћени и по 100 пута више. Неки беже из клуба када схвате где су дошли, Звездина деца бирају Чукарички и Вождовац испред ње, ниже се пораз за поразом, а у ложи више нема легенди клуба које су отеране. Сада су ту кумови, пријатељи, менаџери, бизнисмени. Најбољи показатељ где је и ко је данас Црвена звезда је да у ложу можеш да уђеш и у шорцу и са торбицом под руку, уз обавезан прек и намрштен поглед, да не помињем друге улазе, а када се знало ко је Црвена звезда на аеродром и путовање ниси могао без кравате и одела, а у ложу… када дигнем поглед ка ложи не видим Пижона, Пиксија, Деја, Робија, Дарка.. а то је знак да је нешто није добро.

Некада је постојао петогодишњи план успеха и кодекс понашања. Данас постоји план процента и комбинација и ропство у којем деца од 11, 12, 16, 17 година имају менаџере. Раније се у Звезду долазило јер је то била част, играти за Барселону, Ливерпул, Милан или Јувентус или Црвену звезду. Данас деца иду свуда, а Љутице Богдана заоибилазе. Времена се мењају, али ми смо променили све. Зато наду тражим у прошлости или у фантазији, па сам збуњен. Не знам да ли је права или лажна. Јер од 7 до 77 година и данас одваја од уста, стопира, даје све за ту наду. Нема ручка, ужине, пића са пријатељима или сока детету, али има за карту на „Маракани“. Да ли се то цени? Да ли је оне на терену брига што 40.000 људи вапи за сваком недељом да би гледало Звезду и поред свега што они приређују, а то је све само не фудбал, што се свађају са свима или им је свака утакмица одрађивање посла? Зашто би неког који има 250 хиљада и не даје ништа било брига за оног који нема ништа а даје све?

Војводина може да победи Бурсу и буде на корак од Лиге Европе, Ријека може да избаци и Жилину и победи Штутгарт и уђе у Лигу Европе. Динамо Загреб већ годинама игра или Лигу Шампиона или Лигу Европе, као и комшије. А ми се радујемо када они не уђу, јер смо већ пре њих стали пред неким „моћним тимом“ из Украјине, Чешке, Кипра ускоро можда Казахстана, Азербејџана. Постоји и невероватна доза среће код жреба и сијасет других околности, али немојте да се заваравамо и да лажемо сами себе да би нам било лакше, да срећа даје голове сваке сезоне и слива милионе у касу других клубова. Скендербег из Албаније може да се носи са Черноморецом, а ми не можемо. Данас екипа из дворишта, из краја може да се носи са Црвеном звездом. Клубови са Кипра, из Украјине, Румуније, Бугарске, Аустрије… сви су доживели експанзију, успех, бљеснули, а где смо ми? Нама играчи беже из клуба, са аеродрома, капитени нам иду у другу лигу Турске, не знамо који је чији играч док не дође на промоцију, не знамо да ли је играч откупљен или позајмљен, коме се дугује за услугу, ко даје новац и ко доводи играче а после уцењује клуб који једини испашта. Поред свега, тренер је довео најбоље појачање. Трибина одређује мишљење, тера се и пљује капитен који има 150 утакмица за клуб, важних голова, пет и по година у дресу, клуб ћути, а желимо нормалну средину и јединство. Скандира се свима, само не Звезди. Људи у управи једни другима подмећу ногу и праве клопке, чекају неуспех клуба да би се међусобно оптуживали, а када то постане смешно крив је Толе. Никада нисмо били уједињенији него против Толета. Зар није боље да смо били овако уједињени да победимо у дербију и освојимо титулу, против Черномореца, за појачања… а онда можемо да кажемо: „ Да, Томиславе Караџићу, ти си крив!“. Очигледно је и Толе параван за муљања, јер психологија масе која је притом вођена слепом и фанатичном љубављу је сјајан начин за искоришћавање. Доста је муљања, доста је политике, доста је саопштења, доста је гурања свега под тепих јер се од њега више не видимо! Не тражимо куле и градове, не тражимо најбоље играче на свету, тражимо Звезду. Наду.

Nada
Nada

Црвена звезда је шампион Европе и света, три пута полуфиналиста и 5 пута четвртфиналиста Купа Шампиона, финалиста Купа Уефа, полуфиналиста и 2 пута четвртфиналиста Купа Купова. 25 титула и 24 Купа су освојена. И још много трофеја и 5 милиона навијача и више. Оно што немају ни Рим, ни Париз, ни Берлин, ни Атина, до скора ни Лондон није имао. Зар су све ове генерације могле да се боре и пролију крв и зној да би освајали трофеје, газили Реал Мадрид, Арсенал, Ливерпул, да би их славили 50 година касније, а данас се плашимо гостовања у Крушевцу, Крагујевцу, Ивањици и Доњег Срема на „Маракани“? Очигледно смо некад били сила, ја верујем да смо и даље. Али, свака утакмица ме сурово враћа у реалност, а ја се одбијам од ње као од мартинелу и одбијам да то поверујем. Име и даље вреди. Чувајмо га, боримо се. Очигледно да „управу“ не интересује ништа осим самопрокламовања, муљања, малверзација и комбинација, узимања новца и процената, саопштења и настављавања политике претходника који од 2007. године као канибали једу клуб. Приватизација је за њих нови начин за зараду и лични маркетинг. До пре годину дана би на помен приватизације бурно реаговали, данас се тиме диче. За њих је Црвена звезда параван, политички поен и магнет за њихов џеп и њима ови трофеји, традиција и величина нису битни, осим када преговарају и вагају о величини сопственог текућег рачуна и личној користи. Људи немају за хлеб, али имају за Црвену звезду. Нама су трофеји и име све. За нас је Црвена звезда симбол, религија, љубав, живот, сан. Бег од реалности. Нада.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

122
Маракана
Маракана
Маракана
Маракана

Док се у Србији поново покреће циркус после бруталне крађе ФК Нови Пазар на стадиону „ЈНА“, Црвена звезда ће се поново сакрити од сопствене неспособности. Невероватна пљачка у режији челника највећег ривала и њиховог господара и чувара Бранка Ружића, који је де факто председник ФК Партизан, је незапамћена у крининалном и напаћеном српском фудбалу, какве нисмо имали прилике да гледамо ни у времену Франциска Франка, Масима Моратија и Жељка Ражнатовића Аркана. Али, где је ту одговорност за пораз у Ивањици? Где је ту критика према себи? Првенствено треба да гледамо сопствено двориште и у њему тражимо кривце. Јер ни Сир Алеx Фергусон, ни Карло Анћелоти, Меси и Ибрахимовић нам не би помогли данас. Није само труло у држави Данској.

Приступ фудбалера Црвене звезде никад није био на горем нивоу. Ако су проблем биле плате и јако лоша финансијска ситуација, шта је сада проблем? Да ли су поново за пораз криви капитен Милијаш и Јован Крнета? Срамотно понашање на терену играча који представљају Црвену звезду је скандалозан. Није проблем незнање, то смо имали прилике да видимо више пута, ни та неугодна традиција, ни физичка спрема на коју се сви ваде, него приступ. О физичкој спреми је срамота причати, већ реци само да је Черноморец после 15 дана одмора кренуо у припреме за нову сезону.

Томислав Караџић свакако мора да напусти место председника ФСС у року од одмах и то није спорно. Спорно је да ли је он крив за 4 гола које је постигао Јавор, за сраман приступ и вуцарање на терену и за бројне скандалозне бламаже које су нам приређивали наши љубимци током година иза нас. Уместо да се запитамо ко су људи који нам воде клуб и продају маглу, част изузецима, ми настављамо да спроводимо политику Горана Весића и рат саопштењима. Спин, спин и спин. Уколико смо најавили иступање, одмах треба да иступимо, јер је заиста срамота учествовати у оваквој лиги. Међутим, Црвена звезда је данас машина за прање пара коју су многи измузли а очигледно је и данашњим руководиоцима параван за сопствене комбинације и проценте од играча. Спортски директор се већ истакао таквим потезима, а јасно је да ко доведе свог играча, он га представља и на промоцији. Тако је и обманут Милош Нинковић, као и Ненад Милијаш, како смо и ми навијачи обмањивани годинама уназад. Слепом, фанатичном и вечном љубављу према симболу и давном идеалу, Црвеној звезди.

Јасно је да је Томислав Караџић у сваком сегменту гробар српског фудбала и марионета Бранка Ружића, високог функционера СПС и чувара „вечитог ривала“. Јасно је да је највеће појачање када имаш председника ФСС. Али, није јасно зашто сто сами себи противници и зашто вицепремијер Александар Вучић није помогао и рукометном клубу Црвена звезда, колико је помогао КК Партизан, после јавног притиска и кукања у недоглед? Зар треба да се баве истим методама и у нашем РК који сачињавају хероји, Ненад Перуничић и секретарица клуба. Клуб без УО, саплитан и масакриран свим могућим замкама на сваком кораку и даље постоји бори се. 2.7м € ће добити КК Партизан од генералног спонзора Црвене звезде, која није добила толики новац, иако није ни заслужила. А тражили су исти третман? Зашто нису добили исто што и КК Црвена звезда до доласка Небојше Човића? Када су певали на сваком кораку са својим полтроном, новинаром Сос канала Владаном Тегелтијом, „курва умире, курва гаси се“, када су се иживљавали као када чопор 30 паса нападне једног. Где је проблем? Женски одбојкашки клуб Црвена звезда има скоро идентичне успехе као КК Партизан, али кога то интересује, њима новац, пажња и захвалност за успехе нису потербни? А шта ћемо са рукометним клубом, од кога сви перу руке и склањају се од молби, које као да су заразне? 80.000 € је потребно РК Црвена звезда за решавање тренутне ситуације са дужницима, мање од 10% датог износа комшијама у кошарци. А буџет за целу сезону је 250.000 €, најскромнији могући, па би можда после ватерпола имали првака Европе и у рукомету. Јер они знају шта је Црвена звезда и они имају срце и оно друго ниже, што је потребно за резултате. Али, њих учи господин Ненад Перуничић, као што је шампионе у ватерполу, господин Дејан Савић. Рукометни клуб Црвена звезда је од стране председника РСС и рукометног савеза Србије јавно нападнут, угрожаван и видљиви су њихови поступци да се клуб угаси. Да ли је СД Црвена звезда стала иза свог клуба и једног од најуспешнијих колектива? Није, као што није ни ФК Црвена звезда иза свог капитена, Ненада Милијаша. Јер, достојанство је тамо негде.

Бранко Ружић гледа само и искључиво свој клуб и како да одмогне Црвеној звезди. Што је показао x пута, па тако и јутрашњом провокацијом и исмевањем саопштења, на којем смо брже боље потрчали да одговоримо. Уместо да одговор дамо на стадиону у Ивањици, на терену и у свлачионици играчима и победимо у складу са реномеом, именом и нивоом клуба, ми смо одговорили још једном бруком и на спин, спином. Али, да се разумемо није срамота изгубити. Шампион се постаје тако што изађеш и победиш кад је најтеже. А ми, одавно нисмо.

Зато питамо шта је достојанство? Где смо га изгубили и ко смо постали? Али, нећемо, не дамо никад да се предамо! Бранићемо и ФК Црвена звезда до оздрављења и РК Црвена звезда до победе. Тражили су исти третман и добиће га.

А фудбалери…

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Verujem!
Verujem!
Verujem!
Verujem!

Прогласите ме лудим, навуците белу кошуљу без рукава, реците да ме је еуфорија заслепила, али ја и даље верујем у промил наде за лудаке. Иако је та нада кратка и танка као сламка, иако је сигурна као слон на грани дрвета које је на ивици литице, иако је густа као дим, а не назире се неизвесни поглед иза.

Ја нисам престајао да верујем ни после Војводине, ни после Рада, ни после Ниша и новог пада. Ни после -11, ни да је било -20. Ја не знам другачије. Ни када сам био љут на њих, на себе, на све око мене, на тебе. Када сам пркосио свом инату, водио унутрашњи рат. Када сам пио због пораза и корака назад и тражио изговоре да слажем себе, да сутра није данас, а јуче није реалност. Ни када су ми солили ране и ударали јаче. Ни када су говорили да је готово, када су на врата куцали дужници јер су нам само врата остала. Када су математика, традиција, историја и теорија били против нас. Ни када су нас блатили а ми им помагали у томе. Ни сада, када смо далеко колико и Аустралија од Америке. Ни јуче, ни данас, ни сутра. Ја и даље верујем. Верујем у тебе, верујем у нас и певам на сав глас – „црвено-бели ‘ајмо у напад заједно!“ Пробуди се, заиграј. Стави све на нас.

Срце на длану имаш, па ти га опет изневери. Баци га, слажи, сломи као стакло, намигни као да ће бити све у реду а онда окрени на старо, ја праштам ти за све. Али, једном када га насмејеш, усрећиш, заиграће. Заиграће као ти. Као бебин први корак. А онда, биће довољно. Еуфорија и лудило, љубав према теби слепа за песимизам, гладна радости. И онда не знаш шта знаш. И само чекаш. Нову суботу или среду и тако до циља. А мени је пуно и оно твоје мало.

Ја верујем у промил наде за лудаке. Ја верујем у тебе! Пробуди се, заиграј!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

13
foto: FK Crvena zvezda
foto: FK Crvena zvezda
foto: FK Crvena zvezda

О једина, о љубави. Ја те нисам волео. Ја те волим и увек ћу те волети! Док размишљам о теби сваки дан, када кренем ка теби, ка нашем месту. Где удара срце као бубањ, где емоције преовладају разумом. Где смо се упознали, где сам те заволео, јаче него икад иког. Тамо где су нека деца расла на твојој трави, а мени причали о теби и њима. Где је стварана љубав. Легенда. Најлепша прича. О некима који су дошли да те победе, а постајали само број. Тамо где је љубав добила име и расла, као та деца. Где сам се први пут заљубио, први пут плакао. Где сам одрастао, постао човек. Одакле су многи отишли збуњени и желели оно што ми имамо. Тамо где сам срећан, тужан, љут. Радостан, насмејан, где плачем. Тамо где осмех не силази док си ти у мислима, на уснама.

Причам о теби свима, а некад те и кријем само за себе. Као моју књигу, споменар. Твоје утакмице, победе и порази као гомила слика разбацаних по поду. Ти си мој албум у којем су оне нашле место.А онда се присећам и црвеним, јер је то твоја боја. Наша. Боја љубави. Кад ти певају, поносим се, јер си део мене. Онај део који свако треба, без којег не може. Неки то зову срце, ја га зовем твојим именом, јер сам га теби дао. Као што си ти мени дала Европу, Свет. Џају, Деја, Пиксија, Робија… Ти си прва жеља, највећа, даље нема.

Свако има свој пут. Никада не знаш куда ће те пут одвести, који је твој пут. Можда је истина да га сам бираш, кројиш. Али, ја знам! Али, ја знам где год да одем и шта год да урадим, када се окренем иза себе, бићеш само ТИ! Када кренем право, лево, десно бићеш само ТИ! Ја ћу те пратити. Моја деца ће ти певати, наставиће тамо где сам ја стао, наставиће вечну љубав. Тада ћу знати да сам нешто постигао у животу и да мој пут води од тебе. Тамо где сам се родио, тамо где ћу умрети. Где сам почео и где ћу завршити. На „Маракани“.

И када одем, када моје време буде прошло, када се потроши као пешчани сат, ја нећу отићи од тебе. НИКАД! НИКАД! Бићу увек ту, на почетку мог пута. Као дете, као младић, као човек, као старац. И певаћу ти! Једина љубави живота мог, најлепша дамо, авангардо, шампионе, волим те!

Срећан нам рођендан, Црвена звездо!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

88
Robert Prosinečki
Robert Prosinečki
Robert Prosinečki
Robert Prosinečki

Увек сам гледао горе, у звезде и питао се да ли постоје. Покушавао да их додирнем, ухватим, деловале су ми као на дохват руке. Мислио сам да их је можда донео чаробњак из Оза и посуо на свом путу, можда је Мерлин окитио небо њима. Када сам био млађи мислио сам да Деда Мраз сваке године звездама обележава свој пут да би могао да се врати. Данас не верујем у бајке. Када престанеш да верујеш у бајке, потребно ти је да пипнеш праву звезду како би био сигуран да постоје. Схватио сам да оне постоје. Али, оне изнад нас што их виђамо под слободном светлошћу, имају лажни сјај. Оне су декорација за ноћ када падне.

Али, видео сам да су стварно златне. И дотакао сам их. И видео сам да је битно да прво будеш човек, да би могао да будеш звезда. И имају име. Воле, плачу, смеју се. Једна звезда је после дуго времена дошла свом сазвежђу. Али, ово сазвежђе је највеће. Зове се “Велики Жути”! Зове се Роберт Просинечки! Сазнао сам да није ни чаробњак из Оза, Мерлин или Деда Мраз. Он је звезда. Човек, господин, фрајер. А данас је то луксуз. Луксуз је бити човек у времену када се образ и част продају уз кафу, јер су заменили трачеве. Луксуз је бити нормалан и радити поштено, не муљати, него стварати. Није више луксуз лумповати, куповати скупа одела, проводити се на најлепшим местима. Данас је луксуз бити човек, уз искрен осмех освајати. Он је одржао свој најважнији тренинг. Показао је како изгледа бити човек, господин. Како волети и чувати оно што волиш, на своју штету. Изаћи и победити најважнију утакмицу. А онда је отрчао, као што је бежао противницима на терену дриблингом, у страну пустивши друге да суде о њему, његовом раду, одласку. Да се утркују као они на терену некада. Сачувао је свој клуб. Клуб због кога је погазио принципе, јер је трпео и сарађивао са онима који су потрошили и отерали више легенди клуба него што су освојили трофеја у свом мандату. Који су тако олако бацили под ноге привилегију да уопште могу да се рукују са њим. Који су кривили свакога, осим себе. Који би искористили и себе саме, исцедили као лимун и окривили друге. Ништа није рекао. „Витезу“ је показао шта је и ко је прави Витез! И онда отишао у мраку, мраку који нас је задесио а он био једино светло. Јер је он херој какав нам треба, али га не заслужујемо. Дошао је на зиму, ставио шал и кренуо да лети као на Аладиновом ћилиму. Није имао чаробну лампу, али је вратио шарм, господство у Црвену звезду. Вратио је Звездину децу. Учио је децу шта је Црвена звезда, учио их је животу. Стао је иза њих и када је одлазио. Као отац испред своје деце. Као лав испред својих наследника. Вратио је емоцију, искрене емоције код свих. Заразио нас је емоцијама, гледали смо канале на телевизији које не гледамо да би видели његове конференције. Показао је да је Црвена звезда начин живота и авангарда. Можда је његова „грешка“ што је радио више срцем, него главом. Што је давао себе, а добијао лажне, пијачне осмехе, сукобе, терање играча, обећавања. Што је дао срце на длану, а неко га је бацио попут камена на врео асфалт. Што је пружио руку, а неко га пљунуо. Што је вратио Звездаше, Цигане који терају инат лудилу у своју кућу, „Маракану“.

Тог понедељка проклетог, уместо да се радујем успону мог клуба који ће доминирати по води, као што смо некад на земљи, ја сам се сломио. Као чаша. Као стакло. Јер то није моја Звезда. То није наш клуб. Робијев, Ваш и мој. Ми не терамо наше легенде, не терамо их да плачу због лажи, већ због победа. Сломио сам се јер сам стајао испред своје куће, која се руши. У којој је сада неко други, а нас су истерали. И плакао сам. Плакао сам, јер сам немоћан. Јер сам стиснуо руку човека. Јер је он плакао. Јер је он део мог клуба, мог живота. Јер ово није Звезда на коју смо навикли и коју познајемо. Јер је ово Сопот! Јер нисам могао да кажем – „Стани, не иди!“. Јер ће и они отићи, а ти ћеш се вратити. Јер не желим да људи иду из мог клуба који су га винули до неба, направили најсјајнијим. Јер не желим да иду људи из клуба, а остају они који то нису. Али, био сам поносан јер сам заплакао са човеком који ми је рекао – „Срећно, царе! Хвала ти!“. За неке патетика, за мене част. Тада није било битно ништа. Ни Бордо, ни плаво, ни црно. Ни фудбал. Био сам поносан јер сам упознао човека. Био сам поносан јер сам упознао звезду. Јер сам дотакао звезде, које су ми у детињству изгледале тако близу, а биле тако далеко. Истина је да постоји бескрајни плави круг и у њему звезда. Велика, жута. И вратио сам се у детињство.

Увек сам гледао горе, у звезде и питао се да ли постоје. Покушавао да их додирнем, ухватим, деловале су ми као на дохват руке. Мислио сам да их је можда донео чаробњак из Оза и посуо на свом путу, можда је Мерлин окитио небо њима. Када сам био млађи мислио сам да Деда Мраз сваке године звездама обележава свој пут да би могао да се врати. Данас не верујем у бајке. Када престанеш да верујеш у бајке, потребно ти је да пипнеш праву звезду како би био сигуран да постоје. Схватио сам да оне постоје. Али, оне изнад нас што их виђамо под слободном светлошћу, имају лажни сјај. Оне су декорација за ноћ када падне. Сазнао сам шта је Звезда и шта је звезда. Долази на зиму, а залази на лето. И нећу ставити тачку. Оставићу зарез, јер не желим да чекам 19 година да се опет врати, јер збогом није крај,

 

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.

18

Када сте мали, ретко кад помињете своју прву љубав, али стално мислите о њој. Ону баш прву због које сте црвенили, смејали. Мота вам се по глави, стидите се, зацрвените када неко помене… али је волите до краја. Она је прва. Никад се не заборавља. И после кад се ожените, имате децу, направите породицу и тада је ту. Одрастате са њом, живите, завршавате, умирете. Истина је оно ‘ја нећу од смрти умрети, ја ћу умрети од љубави’. Дете у вама увек остаје. А децу никад не можете слагати или преварити.

Моја прва и једина љубав је највећа. Често себе ухватим у размишљању – ‘чекај стани, оженићеш се, жена, деца, родитељи, породица.. девојке пре тога, пријатељи, живот. Ихааа, волећеш ти пре и после ње. Полако.’ . Недуго затим врати ми се бумеранг, ’па нема пре и после. Она је и пре и после, садашњост, прошлост, будућност. Она је живот! Волећеш ти и жену и децу и пријатеље, али она је она. Није то исто, то не можеш да поредиш. То је љубав. Судбина! Обузме те, нема борбе. Опијен си. Слатко је то, та љубав. Нема хоћеш – нећеш, није то куповање у продавници, лото или наручивање кафе. Ту нема фолирања, одузимања – давања, нећкања. Готово. Заљубиш се, заволиш. У мору других, кроз маглу видиш њу. Крај!’. И после старији наши нама кажу, “ е децо, када одрастете па се заљубите видећете о чему говоримо!”. Па како нисмо заљубљени? Волимо, волимо. Одричемо се због ње, свађамо, бијемо, плачемо, смејемо, љутимо и праштамо. Зашто је то другачије? Није.

Она је старија од мене. Али, ја имам утисак да није. Откад сам се ја родио, она је била ту. Лепа је исто као и први пут. Та љубав на први поглед је почела. Заједно смо одрастали, ишли у школу, екскурзије, журке, рођендане, летовања, путовања. Крили тајне, играли се. Она је била ту. Спавам, сањам, пробудим се. Ту је. Кажу да сањамо само промиле секунде, а да нама то изгледа као да је целокупно спавање. Ја и тај промил сањам о њој. Певам јој, радујем јој се. У дану изговорим толико пута њено име, помислим на њу. Када је зима, она је мој шал. Обузме ме, нема зиме. Желим да стално слушам о њој. Није битно каква је информација, док не чујем оно што сам тражио. Када чујем, онда онај осмех дође на своје место и све је у реду. Смешак од ува до ува, смешан сам сам себи у том тренутку. Али није ме срамота, то је љубав.

Пропустио сам неке дечије радости, заљубљивања, симпатије због ње. Она је радост мог детињства, живота. Извињавам се једној девојци, којој сам се свиђао тада, били смо у вези, што сам пропустио да будем на њеном рођендану. Њој је значило да јој дечко буде на рођендану, а он је то и заборавио. Извини, Сандра! Нисам те преварио. Не, не тада. Те ноћи сам певао о њој, жељно ишчекивајући радост коју само она може да пружи. Те хладне новембарске ноћи су Норвежани дошли у мој град. Они су се радовали, уместо мене. Ти мени вероватно ниси опростила, ако ниси и заборавила на то, али ја сам њој опростио. Кад будеш прочитала, схватићеш, али то није битно. Нисмо битни ни ти ни ја. И одговор на твоје питање, јесам. Јесам луд, али нема лека мојој болести. Ја немам два срца. И знам како је. Кад је не видим три месеца, срце лупа као громови, јачином земљотреса. Посвађам се са летом и зимом, небом и земљом, боговима, сам са собом зато што не могу да је гледам. Али, увек ћу бити са њом. Увек!

А ти срце моје лупај, лупај још јаче, лупај као тактови бубњева, песама које смо јој певали. Ударај још јаче него ноге од бетон после скакања, радовања, опасности или жеље у шанси која је у том тренутку најважнији детаљ на свету. Крените сузе, када се емоције врате по нас, када се уназад окренемо и погледамо шта смо све радили да одемо на утакмице, како смо је бранили када би је нападали, како смо туговали и плакали када смо губили. Румените образи при помисли на њу, када навиру осећања искренија од истине. Тапшите руке док дланови не буду њених боја, загрлите брата до себе када се радујете њеном голу. Јел вредно? Вредније је од било чега у животу.

Извињавам се свима које сам на неки начин ‘испалио’ због ње. И мајци и оцу, пријатељима, другим девојкама, професорима, свима који мисле да су жртва моје љубави према њој. А ти једина љубави живота мог, опрости мени. Насукан сам брод на твојој трибини, што се некад љутим опрости, извини. Ја сам своју младост слупао о тебе, сада све што ми вреди твоје су победе. Нико као ја не зна да те воли, никог као мене твој пораз не боли. Волим те најбоље што умем, волим те од рођења мог, волећу те док не умрем. Волим те, волим те, волим те! Волим те, моја најлепша Звездо севера! Када умрем од љубави према теби, моја деца ће наставити мој пут. Њихова деца њихов. Када једном кренеш овим путем, нема повратка. На путу том нек нас прати срећа, нек нас чува Бог.

Ја од ње ништа нисам тражио, дала ми је све.  Свако има своју прву љубав. Моја прва и највећа љубав је за сва времена, моја судбина, мој понос. Знате ли како се зове? Помоћи ћу вам. Уграбићу прилику да се најежим, док поново изговарам њено име. Да будем поносан и да се правим важан као дете које зна одговор када га неко пита, јер је она та.

Црвена звезда. Црвена звезда. Црвена звезда. Звезда, Звезда, Звезда ооооооо, Звезда оооооооо, Звезда оооооооо, Звезда оооооооо….

Неки датуми се не заборављају, неки датуми су важни сами по себи. Високо дигните шалове, храбро, јако запевајте Звездини синови, браћо моја!

Срећан ти рођендан, најлепша именицо. Срећан ти рођендан дамо, авангардо. Срећан ти рођендан, највећа љубави. Срећан нам рођендан, Звездо Црвена!

Није вам јасно? Није ни мени. Ушло у крв и довиђења!

Самира Парилла
Самира Париља

Дa црвeнo-бeлa љубaв шири eпидeмиjу, тo смo oдувeк знaли. Oд Toкиja дo Mилвoкиja, oд Aустрaлиje дo Aмeрикe, Звeздинo имe сe сa пoнoсoм прoнoси. Сaдa je зaстaлo нa трeнутaк у Пoртoрику.

Oвих дaнa имaмo прилику дa уживaмo у видeу jeднe млaдe дeвojкe кoja пeвa o Црвeнoj звeзди зa свojу другaрицу. Уживaмo и пoнoсимo сe, свeсни дa црвeнo-бeли свeт нeмa грaницe, дa црвeнo-бeлa пoрoдицa нeмa крajа . Видeo je нeвeрoвaтнoм брзинoм пoстao пoзнaт и пoпулaрaн. Пoстaвљaн oд Фejсбукa, Твитeрa прeкo свих прeпoзнaтљивих мeдиja дo свих фoрумa и сajтoвa. Звeздa je тo.

Дeвojкa сe зoвe Сaмирa Пaриљa, из Пoртoрикa je и ниje свeснa дoклe je дoпрeo њeн глaс и кoликa je aтрaкциja пoстaлa мeђу нajбoљим нaвиjaчимa нa свeту. Дa, мeђу нajбoљим. Нeћeмo дa сe лaжeмo и дa будeмo лaжнo скрoмни. Mи смo дoпрли дo њe, дa зajeднo пoдeлимo црвeнo-бeлу љубaв. Изнeнaдилa сe, aли je приjaтнo изнeнaдилa и oнa нaс.

Сaмирa, прe свeгa хвaлa ти нa дивнoм видeу. Сjajнo пeвaш, пeвaш o нaшoj Звeзди. Kaкo je дoшлo дo тoгa, кaкo си сaзнaлa зa Црвeну звeзду?

СП : “ Хвaлa вaмa, зaтeчeнa сaм. Нисaм ни сaњaлa дa jeдaн видeo мoжe тoликo дa знaчи. Зa нaшу Црвeну звeзду сaм сaзнaлa прeкo дeчкa Ниkoлe. Kaжeм нaшу, jeр и ja вoлим Звeзду и зaтo joj пeвaм. Никoлa je свaки дaн пeвao Звeздинe пeсмe, пa сaм уз њeгa и ja скoрo свe нaучилa. Oндa сaм пoглeдaлa дoстa Звeздиних утaкмицa нa интeрнeту. Нajвишe мe je привуклa eнeргиja, фaнaтичнoст и љубaв нaвиjaчa прeмa клубу. Зaпaњeнa сaм и срeћнa штo сaм и ja сaдa члaн црвeнo-бeлe пoрoдицe.”

Дa ли знaш нeштo вишe o нaшeм клубу, дa ли си joш нeштo нaучилa?

СП : “ Знaм, знaм. Никaд нисaм билa нa “Maрaкaни”, aли знaм дa je Звeздa нajвeћи клуб, нaдaлeкo пoзнaт. Знaм зa Рoбиja Прoсинeчкoг, сaдa je нaш трeнeр. Игрao je зa Звeзду, кaдa je билa првaк Eврoпe, њeгa сви вoлимo. Из дaнaшњeг тимa нajвишe вoлим Mиjaилoвићa, прoшao je свe млaђe кaтeгoриje, oдличaн je. И Лaзoвићa. Mлaд je и нeвeрoвaтнo тaлeнтoвaн. Бићe нajбoљи! Инaчe, мoj oмиљeни игрaч Црвeнe звeздe je Синишa Mихajлoвић! Сви знajу зaштo – дao je гoл Бajeрну из Mинхeнa у пoслeдњeм минуту, у пoлуфинaлу ’91. Глeдaлa сaм утaкмицу. Дao je гoл у пoслeдњeм минуту, стaдиoн je пoлудeo. Нисaм мoглa дa вeруjeм, oнo je билo фeнoмeнaлнo. Знaм дa je нajвeћa жeљa нaших нaвиjaчa дa уђeмo у Лигу Шaмпиoнa. И хoћeмo, aли знaм дa првo трeбa дa будeмo првaци у дoмaћoj лиги, и дa прoђeмo дoдaтнe квaлификaциje.  Moжeмo ми тo, иaкo ниje сaдa нajбoљa ситуaциja. “

Чулa си зa рeaкциje кoje je изaзвao твoj видeo. Пoстaлa си aтрaкциja, сви пoстуjу твoj видeo, пoпулaрнa си мeђу нaшим нaвиjaчимa. Нeвeрoвaтнoм брзинoм су сви сaзнaли зa тeбe.

СП : “ Зaистa нe мoгу дa вeруjeм, импрeсиoнирaнa сaм. To je сaмo jeдaн мaли видeo кojи сaм пoсвeтилa другaрици кoja мe je училa српски и кoja вoли Звeзду, aли и дoкaз кoликo je зaпрaвo Звeздa вeлики клуб. Нa стoтинe пoрукa сaм дoбилa, кoмeнтaрa… дoбилa сaм пoрукe чaк и oд нaвиjaчa Пaртизaнa и Вojвoдинe, импрeсивнo. Билo je и oних кojи су нa другoj стрaни, пa су били нeприjaтни прeмa мeни, aли рaзумeм их. Рaзумeм кaкo je бити другaчиjи. Нa крajу нaдaм сe, дa je oвo сaмo jeдaн мaли aмaтeрски видeo кojи пoкaзуje Србимa кoликo су вeлики у спoрту, кoлико бoгaту трaдициjу имajу, истoриjу, кoликo дoбрo нaвиjajу, a дa je Црвeнa звeздa нajвeћи дeo тoгa. “

Дa ли си икaдa билa у Србиjи?

СП : “ Jeсaм, двa путa. Први пут кoд дeчкa, a други пут кoд вeликих приjaтeљa у Ужицу. Taмo сaм упoзнaлa Kристину Tину, другaрицу кojoj сaм пoсвeтилa видeo и кoja мe нaучилa дa пeвaм “Jeдинa љубaви живoтa мoг…”. Сjajнa пeсмa. Oни су мe нaучили дa причaм српски. Никaд нисaм билa нa “Maрaкaни”, aли jeдвa чeкaм дa oдeм. Дa oсeтим ту aтмoсфeру, тo нaвиjaњe, ух.. тo би билo нeзaбoрaвнo, вeликo искуствo. Jeдвa чeкaм. “

Дa ли си нaучилa joш нeку нaшу пeсму. Koликo их знaш?

СП : “ Нe знaм свe. Знaм нeкoликo, aли сaм спрeмнa дa нaучим свe и дa их пeвaм нa “ Maрaкaни”. “

Хoћeш дa нaстaвиш дa пeвaш зa нaс?

СП : “ Хoћу! Хoћу, свe дoк тo нe врeђa нaвиjaчe oстaлих клубoвa. Вoлим дa пeвaм o Звeзди! “

Сaмири, зaистa хвaлa пунo. A нaшим игрaчимa jeднo питaњe – Дa ли стe сaдa свeсни зa кoгa игрaтe? Биo сaм нeвeрoвaтнo пoнoсaн, пo кo знa кojи пут, кaдa сaм причao сa Сaмирoм, кaдa сaм слушao сa кoликим зaдoвoљствoм oнa причa o мoм клубу. Ja сaм свeстaн кoгa вoлим, a дa ли стe ви свeсни дa игрaтe зa тим зa кojи знa цeo свeт? Дaнaс Пoртoрикo, сутрa Парагвај, Maдaгaскaр и Maурициjус. После Ларисе Рикелме, сада Самира. Дa ли стe свeсни дa зa Црвeну звeзду нaвиja сaмo у Србиjи 4.5 милиoнa људи, a ширoм свeтa? Чикaгo, Пoртo Рикo, Њу Joрк, Сиднej, Meлбурн… И дa ли oндa имaтe прaвa дa нe прoлиjeтe знoj? Пoдигнитe глaвe и игрajтe зa нaс. Ви имате ту привилегију о којој сви сањају.

Зa крaj Сaмирa сe зaхвaлилa нa пoдршци , пoздрaвилa свe нaшe нaвиjaчe и пoручилa дa свe oвo ниje збoг њe, вeћ збoг нaшeг клубa, нaшe Црвeнe звeздe! Mи ћeмo зaпeвaти сa Сaмирoм, и дa сaчeкaмo гдe ћe Звeздин глaс дa нaс oдвeдe. Свeт je цeo црвeнo-бeo. Дo титулe!


НИKO ЗВEЗДO НEMA, TO ШTO ИMAШ TИ!

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!