12

На јучерашњи дан, пре тачно 50 година, наша друга кућа отворила је своје капије за звездашку армију.

Њени зидови чувају причу о љубави, њен терен је вечито бојно поље где гигант чека новог изазивача како би га призмељио и показао му ко у тој „тврђави„ царује. На њој су се десили највећи успеси српског фудбала, на њеним трибинама увек је највише публике, њен сваки кутак исписан је славом коју проносе Црвена звезда и њени навијачи. Тај стадион има посебну енергију, нису случајно баш ту падали најбољи, није се случајно баш ту родио првак Европе и Света, највећи клуб на Балкану и захваљујући тој енергији створена је онаква навијачка армија коју мало ко има.

1112_cz_spartak_52

О хуку „Маракане“ причају сви, то је место где небо уме да се отвори, место где стадион експлодира на стисак навијачког детонатора, место где са свих страна грми Маракана. Видео сам многе стадионе, није ме задивио ни Сан Сиро приликом нашег гостовања у Милану, Рим има свој Олимпико, Буенос Ајрес своју Бомбоњеру, Ливерпул свој Енфилд, али наш стадион је за мене најлепши на свету, само зато што има ту енергију која просто струји и спаја навијачку масу на исту таласну дужину, стварајући пакао противнику, изазивачу, који се већ у тунелу док опипава зидове који се тресу покаје што је на то место крочио. Кажу људи да је тај тунел чаробан, да захваљујући томе што је северна трибина изнад њега, Звезда води 1:0 и пре првог звиждука. Такође када се поведе прича о нашем стадиону, многи истичу место са ког је Михајловић упутио лопту против Бајерна као најзначајније и најсрећније на целом терену, са те леве стране је центрирао и Гума Богдановић за Лекића против Тбилисија, да и Короман у последњем минуту меча против Јавора када је пронашао Калуђеровића и још многи други. Свако место које носи такву енергију има своје кључне тачке.

marakana

Како је наш стадион добио статус „несовојиве тврђаве“ може се причати до сутра, али рецимо само да ту нису успели да победе ни Арсенал, Ливерпул, Бајерн, Милан, Реал, Рома, Лацио, ПСВ, Ренџерс, ПАО, Бенфика, комшијска деца су пунолетство дочекала чекајући победу у првенственом дербију на нашем стадиону. Најтрофејнији фудбалски музеј на овим просторима налази се на нашем стадиону, у њему има много трофеја, 25 титула првака, 24 национална купа, прваци Европе и Света. Наш стадион није само један у низу спортских објеката, он има душу, сваки његов део прича о легендама које су ходале његовим травнатим тепихом, али и његовим трибинама. Трибине су му посебне због људи који их испуњавају, зна се већ годинама ко где стоји, кога ћеш где срести, већ више од дванаест година виђам исте фаце из периода мог одрастања, ту су, само их не дај Боже тешка болест може одвојити од њихових места, они су исто део стадиона, без њих он никада не би био то што јесте.

…МАРАКАНО ТУРИСТИЧКО МЕСТО ЈА САМ ТЕБЕ ПОСЕЋИВ`О ЧЕСТО!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

41

Наслов и порука истог можда неком делују излизано јер се понављају годинама, али то је само доказ самовоље мањине која се иживљава над већином, мањине која целокупну спортску јавност игнорише, мањине којој је у таквом систему лепо. Сваком царству дође крај, време је и да овај сада слободно можемо рећи најомраженији председник ФСС оде у неславну фудбалску историју ове земље, јер је својим ангажовањем и стављањем у службу само једног клуба, нанео несагледиве последице развоју фудбала и некада поштеној игри у којој су сви били равноправни ван терена.

1040347216508cd93d5c560078983368_orig.jp

 

Сјајну атмосферу пре одласка на СП у Јужној Африци, уништио је терањем господина Антића ког је као и целу репрезентацију овај народ волео, подржавао и пратио свуда. Култ репрезентације, који је почео тада да се ствара је разбијен отпуштањем Радомира Антића и повлачењем најискуснијих играча из такве нездраве атмосфере као што су Дејан Станковић и Немања Видић. Проблем Караџића са навијачима Црвене звезде доживео је кулиминацију у Ђенови, тада су Делије отишли са јасном намером да направе прекид како би се дотични повукао са места председника ФСС, али ни то му није било довољно.

 

tolelopata.jpg

partizan_spartak_tole_sportal.rs.jpg

 

Срамно финале купа између Партизана и Војводине 2011. године памтиће се и по скандирању навијача Партизана које је гласило „је** Толе глупе цигане“ на шта је „господин“ председник ФСС отпоздрављао својим партизановцима. Памти се и његов изостанак са терена након Звездиног освајања купа годину дана раније. Терор над осталим клубовима се наставио и наредне две године, гледали смо сумњиве победе шампиона, свирање пенала против Црвене звезде ван казненог простора, свирање сумњивих пенала и слободњака у Суботици, трагикомичне црвене картоне које су добијали играчи Војводине на стадиону ЈНА пролећа 2012. и питали се има ли краја циркусу!?

 

delije-ispred-fss-1352314897-227542.jpg

 

Гледали смо намештене распореде првенства, правдане Бергеровим таблицама, међутим може се констатовати да су то „Толетове таблице“ ,јер према Бергеровим ниједан тим не гостује чак три пута у прва четири кола. У међувремену продефиловали су многи клубови филијале шампиона, клубови чији председници су били или јесу чланови УО и скупштине Партизана што је вероватно за председника ФСС регуларно. Репрезетација је постала полигон за менаџерске играче, репрезентативни фудбал је додирнуо дно поразима од Македоније, Словеније, Естоније, ремијем са Шкотском и многим другим шамарима.

nav.JPG

 

Прво коло шамионата 2013/14 почело је новом бруком, режираном од стране судија, онако очигледна крађа се не памти, било је свега у претходним годинама, али када дође тим без измена и тренера, тим који се борио за опстанак и судија га осакати, свира непостојећи пенал и призна гол који је само он видео, е то још нисмо видели! Била је то права премијера једног унапред режираног првенства, од „Толетових таблица“ па до избора судија овог лета и промоције Вождовца, све је наговештавало урнебесну премијеру, режија ни ове сезоне није заказала. Само има један проблем са том режијом, чини се да ће их „појести“ тон филмови, чујте како то звучи: ТОЛЕ ОДЛАЗИ!!!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

77

delijeАко вас је наслов асоцирао на нови албум Рибље Чорбе или нови хит „комшинице“ чији видео сте радо гледали, грешите! Сирене за узбуну упалила је команда Северне Армије, првенство је врло рано изгубљено, куп још раније, шеста година без титуле се навршава, након више од 50 година они из Хумске изједначавају се са нама по броју титула, постоји велика могућност да нећемо играти Европу наредне сезоне услед дуговања и проблема са којима је наш клуб суочен…

Ми навијачи Црвене звезде нећемо седети скрштених руку, наш одговор је РЕАКЦИЈА невиђених размера, подршка каква до сада није виђена у сличним ситуацијама! Лако је бити Звездаш када се слави, осваја и игра Европа, на муци се познају јунаци! Онај ко признаје само титуле и победе тај је никад и није искрено волео, ово је прави изазов за све навијаче, ово је нешто по чему ће нас памтити, нас, данашњу генерацију навијача Црвене звезде. Масовним доласком на утакмицу са Радничким ,за коју се спремају навијачки конвоји са свих српских страна, показаћемо да нас ништа не може поколебати, да смо уз наш клуб онда када је најтеже. Занемарићемо овај пут и играче на које сте вероватно сви кивни, управу, тренера, на првом месту јесте и биће увек Црвена звезда и очување њене величине и онда када јој не иде.

Пуним трибинама наше Маракане, приступом када из лошег извлачимо добро, када дајемо 100% снаге онда када се најмање надају, ударићемо темеље љубави и оданости својствене само нама. Ово је позив на борбену готовост Северне Армије, линија фронта је цела Маракана, зато требаш нам и ти који долазиш на запад, и ти који идеш на исток повремено, и ти који ниси био од Милана, Бајерна, Ренџерса, снага је у свима нама, ми можемо преокренути много тога ако будемо на истој таласној дужини почев од ове суботе! Звезда је покрет, емоција, идеал, а Север и остале трибине чине филтер кроз који све то протиче!

Београде, клуб који је проносио твоје име и славу овог града овенчао трофејом првака Европе, налази се у најтежој ситуацији до сада, Београде тебе позивам да схватиш ове звуке сирене за опасност и прескочиш овог викенда сплавове, кафиће, твој симбол заслужује већу подршку из престонице! Србијо, велика и поносна, Србијо славних прађедова од Бара, преко Требиња, Книна, Бања Луке, Вуковара, Суботице па до Ниша, Звечана и Куманова твој највећи клуб је у проблему и чека твоју подршку, знам да нећеш изневерити јер ти си увек давала своје најбоље синове за идеал, за идеју која живи и иза које сви поносно стојимо! Нека наша Маракана грми од песама, нека поносно стоји брат до брата…

`АЈМО У НАПАД ЗАЈЕДНО!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

21

„Заљубио сам се у фудбал као што сам се касније заљубљивао у жене: изненада, необјашњиво, несмотрено, не мислећи о болу или раскиду који би та љубав могла да донесе…“ – Реченица из књиге „Стадионска грозница“ којом је најприкладније започети овај мали фудбалски времеплов.

У пролеће 1899. у „Хајд парку“ на Топчидерском брду изграђен је први фудбалски стадион, а на њему је 23. маја исте године одиграна и прва утакмица између две екипе чланова друштва за игру лоптом. У годинама ентузијазма, до детаља тачна правила за игру нико није знао. Проблеми су нестали кад је 1905. Анастас Ср. Христодуло објавио књижицу „Лоптање ногом“, превод фудбалских правила са немачког језика.

Врло брзо након тога клубови су оснивани један за другим, Бачка, Шумадија, БАСК, Српски мач, Соко… За ривалство БСК-а и Југославије чули сте сви и кроз филм и серију „Монтевидео – Бог те видео“, али у самом тексту бавићу се културом одласка на стадион и посетом на стадионима кроз један мали времеплов.

Ми Срби смо од самог почетка знали играти тај фудбал, игру у коју су се генерације изнова заљубљивале, радовале и патиле уз своје клубове. Фудбалски свет се први пут упознао са југословенским мајсторима лопте далеке 1930. године на Светском првенству у Уругвају.

Југословенски фудбалери допутовали су у Монтевидео бродом, после 18 дана пловидбе, и једини тренинг им је било трчкарање око палубе. Исцрпљени од пута и без правих припрема Југословени су у првој утакмици начинили сензацију победивши екипу Бразила 2:1. У том сусрету први гол за репрезентацију Југославије на светским првенствима постигао је 18-годишњи Александар Тирнанић. Без обзира на пораз у полуфиналу остало је, међутим, живо сећање на екипу Југославије, која је била најбоље пласирана европска репрезентација на првенству у Уругвају. То првенство и већ постојећи ривалитет између БСК-а и Југославије донели су још веће интересовање публике за овај спорт. Први дерби након Уругваја игран је 7.септембра 1930. пред тада рекордних 10.000 гледалаца, а десет година раније играли су дерби за пехар Чика Даче, пред свега 1.000 гледалаца што говори о развоју и популаризацији кроз године.  Прва ноћна утакмица у Србији и Југославији одиграна је у Београду 22. јуна 1932. године између првака Париза „Расинга“ и првака Београда „Југославије“. Игралиште су осветљавале 84 сијалице од по 1000 вати. За утакмицу је владало велико интересовање тако да се на стадиону окупио рекордан број гледалаца – 12.000. Сусрет је завршен победом „Југославије“ 3:0. Играло се и по зими, тако је организован Божићни сусрет између два највећа ривала 9.јануара 1941. пред око 4.000 гледалаца.

1

У последњем сусрету пред Други светски рат на дербију, у марту 1941. је било 10.000 гледалаца иако та утакмица ништа није одлучивала. Ако сте мислили да је рат зауставио фудбал, варате се, играло се у Београду и у ратним годинама и било је доста гледалаца за те прилике. У првом сусрету у окупираној Југославији, меч је одигран пред 8.000 гледалаца, Југославија је због тадашњих прилика играла под именом СК1913, тада су искочили нови млади играчи попут Мркушића, Боре Станковића, Рајка Митића, Косте Томашевића. У окупираном Београду током рата градски дерби је одигран 19 пута. Финале купа за пехар градоначелника Београда 9.августа.1942. је одиграно пред око 14.000 гледалаца, састали су се градски ривали БСК-СК1913, тада је рођена легенда о Рајку Митићу који је био стрелац победоносног гола у победи од 2:1. За време рата око 40 клубова у Београду је играло фудбал, лига је била подељена по групама, у просеку је знало да буде око 1.700 људи по мечу. Наравно, где год се играју утакмице, зна да дође и до туче, од чега су посебно страховали Немци. Велики број људи који се поистовећују са клубом, повишен адреналин, лако је запалити такву масу и очас посла дође до непредвиђених околности. Због тога су се све утакмице играле у присуству великог броја људи у обезбеђењу, који су били уредно наоружани, што домаћих жандара, што немачких војника. Ипак, за све године окупације, прекинута су само три меча. Два пута је прекидана утакмица између „Сењака” и „Железничара”, због туче навијача, и једном између „Жаркова” и „Раковице”, што је био и најозбиљнији испад. Наиме, фудбалери „Жаркова” тражили су да судија свира непостојећи пенал, а када је овај то одбио, почели су да га туку. Умешали су се и играчи „Раковице”, обе клупе, навијачи су прескочили ограду, ту су се нашле и неке изваљене тарабе, тако да се врло брзо више није знало ко кога бије. Жандари су покушали да раздвоје учеснике, а када им то није пошло за руком и пендреком, стигло је немачко појачање, које је кундачењем и пуцњевима у ваздух брзо завело ред и растерало љуте ривале да се заједно крију по околном кукурузу. Судија је под стражом спроведен кући. Фудбал је имао и хуманитарну димензију, поготову када је у Србију пристигао огроман број избеглица из НДХ и Словеније. По обичају приређивани су сваке године и фудбалски турнири, за време верских празника и кад год су могли да се убаце у неку пукотину у календару такмичења, најчешће о Божићу, Духовима или Спасовдану. Клубови су својим учешћем обезбеђивали добру посету, а приход од улазница је одлазио прогнаницима. Најпосећенија утакмица одиграна за време окупације је био дерби „БСК”–„СК 1913”, 16. новембра 1943. године. Продато је 15.000 улазница, а неколико хиљада навијача остало је испред стадиона, без карата. Улазнице су продаване по цени од 10 динара, али су на црној берзи достигле цену од 100 до 120 динара.

2

Након рата настаје нова-стара држава, фудбал се играо али сасвим нови клубови настављају традицију, наша Црвена звезда заиграла је на стадиону Југославије који је имао капацитет од 20.000 стајаћих места, трибине су биле дрвене, а гледаоци су углавном стајали на утакмицама. Са сигурношћу се може рећи да је Звезда била наследник београдског фудбала, за њу је заиграло највише играча познатих градској публици која се врло брзо определила за нови клуб. Своју прву утакмицу Звезда је одиграла пред 3.000 гледалаца на стадиону Југославије, стадион се тада звао „Авала“. Први дерби са Партизаном је одигран 5. јануара 1947. на стадиону ЈНА, резултат је био 4:3 за гостујућу екипу, Црвену звезду, а меч је одигран на веома ниској температури (-19 степени) пред око 4.000 гледалаца. Маракана је грађена од 1960. до 1963. године. Заменила је стари стадион Југославије који је био изграђен 1927. године и на ком је Звезда одиграла последњу утакмицу против Новог Сада. Прва утакмица на Маракани одиграна је 1. септембра 1963. године против Ријеке (2-1). Тада је на још увек недовршеним трибинама, кроз петнаест оспособљених улаза ширине пет метара, прошло 55.000 гледалаца, да би рекорд те јесени био забележен у дербију са Партизаном – 74.000 гледалаца. Највећи број гледалаца био је 1975. године са Ференцварошем на утакмици полуфинала Купа победника купова. Тада је продато 96.070 улазница мада се процењује да је на стадиону било око 110 000 гледалаца, колики је капацитет стадиона тада био.

 

Временом се фудбалска и навијачка култура развијала, путовало се у друге земље на утакмице али и због скидања тактике што је знао наш чика Миљан. Његове речи о публици: „Публика и навијање саставни су део клуба и његових вредности. У историји фудбала- у свету, и у нас- било је тимова који нису успели да постану велики клубови. Али има и слабих тимова који брзо постају јаки зато што су део јаког клуба. Боје клуба, име, заставу и грб никада не треба мењати. Неки клубови су то чинили, али су се брзо вратили на старо. Људи који се опредељују за један клуб-навијачи често то раде због краја или града у коме живе, због нације, социјалне средине итд. У ствари клуб је њихово социјално-етичко и трајно опредељење. А како се фудбал игра тимски, навијање за клуб, а не за појединца је једино право навијање“.

Са верном публиком расла је и Црвена звезда, израсла у велики клуб са армијом пред којом су падали Реал, Арсенал, Бајерн, Вест Бромвич, Панатинаикос… Звезда је у Барију и Токију и званично постала највећи клуб на овим просторима за сва времена. Фудбал има своје хероје, нема места у Србији где се играо фудбал које нема макар једног момка са надимком Џаја, Пикси или Пижон. Ко је икад посећивао утакмице нижих лига по предграђима Београда зна о чему причам. Фудбал у нашем друштву представља колоплет спорта, уметности, друштвених покрета и  победничког духа народа који гаји култ хероја.

3

Након највећих успеха клуба, почео је рат у бившој Југославији, памте се конвоји навијача на европским утакмицама које је наш клуб играо у Софији,  али памти се и беда, све слабија посета на утакмицама, санкције којим нам је УЕФА одузела све бодове стечене пре рата, зато смо тако тешко увек пролазили у Европи након скидања санкција што и данас осећамо у квалификацијама. Многи млађи навијачи не знају за сусрете летње ТВ лиге који су се одржавали услед неиграња наших клубова у Европи, тако су се Звезда и Партизан састали пред 12.000 гледалаца у Новом Саду у јеку рата и кризе. Најважнија утакмица тих година одиграна је 1995. године на Ђурђевдан, био је то 100. вечити дерби, одигран пред око 90.000 гледалаца у фантастичној атмосфери уз победу Звезде од 2:1. Након тога уследиле су утакмице са Екереном,Барселоном,Кајзерслаутерном… Вратили смо се, али је много тога било другачије, услед економских прилика ,публике на утакмицама домаћег првенства је било све мање, пад квалитета фудбала, мање атрактивних ривала и све укупно стање утицало је на то да по неколико стотина гледалаца прати Звезду на Маракани на појединим мечевима што је било срамота за нашу публику. Навијачи су након Барија постали размажени због успеха, а са друге стране десила се криза, ратови, нови рат 1999. се догодио, изгубили смо континуитет и културу одласка на стадион и све то у условима мање атрактивне лиге.

Од 2000. године и акције „И ја сам звездаш“ полако креће да се поправља стање са посетом на нашој Маракани. Нова генерација навијача почела је да мења неке ствари, јесен 2003. и добро посећена утакмица са Сартидом за јесењег првака је наговестила пролеће у ком долази до све веће посете, на свакој утакмици коп до пола трибине, плакати по граду и позиви на север уродили су плодом, на неким мечевима се коп спуштао до доле као против Зете да би кулиминација била прослава титуле против Војводине пред 30.000 људи. После пролећа 2004. север је само растао, нова генерација навијача ударила је темеље за све следеће и кренула у довођење људи на такозване „мале утакмице“. За правог навијача нема великих и малих утакмица, довољно је да знаш да игра Звезда, да су тамо сви другари, да ћеш срести сваког оног правог и редовног навијача са севера, ветеране и дедице са истока и запада, све оне фаце које годинама виђаш, људе који имају културу одласка на стадион.  Почели смо да сазревамо као публика у најтежим годинама по клуб, упркос лошим резултатима наша бројка је расла. Још увек постоји проблем са менталитетом, људи дођу када је џаба, а тешко им да дају 200 или 400дин месечно на Звезду, има и оних који дођу само на европске мечеве и када се нешто слави, али прави навијач је увек ту и што је најважније он зна зашто је ту.

4

Моменат који свакако улази у историју наших навијача, пролеће о коме ће са поносом причати будуће генерације, јесте прошлогодишње отварање пролећног дела првенства и оних 41.250 навијача против Спартака са -10 на табели, са пет година без титуле, савезом на леђима и тада не баш наклоњеним државним врхом и медијима. Након тог меча уследио је меч против Смедерева пред нових 40.000 и кореографијом на источној и западној трибини, следећа утакмица је била против Борца из Чачка пред  26.234 навијача и кореографијом на три стране стадиона што је до пре неколико година било незамисливо. Звездина публика је темељ за будућу стабилност клуба, само редовна и бројна публика која плаћа карте може извући клуб из кризе, наравно гледано на дуже стазе. Сваком правом навијачу би требало да буде част да има сезонску карту, нас нема 4 милиона како је показало оно истраживање пре десетак година, има нас онолико колико пунимо наш стадион! Један од оснивача Црвене звезде, Слободан Ћосић је рекао: „Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи!“ Звездини навијачи, звездина публика је показала да је најбоља када је најтеже, све осим 40.000 на мечу са Јавором, након три месеца без фудбала, након добрих припрема фудбалера би било испод очекивања и реномеа навијача Звезде. Ово је моменат када сазревамо као права публика, током зиме на кошаркашким и ватерполо утакмицама, без обзира на све успехе у Европи људи су само причали о фудбалу, сви једва чекају почетак, одбројавање је почело…

ЗВЕЗДИНА ДЕЦА НИКАД НИСУ САМА, ПРАВИ ЗВЕЗДАШИ УВЕК СУ СА ВАМА!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Уторак је спортски вероватно најдосаднији дан у недељи за већину нас Звездаша, који протиче у ишчекивању нових утакмица клубова нашег СД. Да би Вам овај уторак постао занимљивији уз нас, овог пута припремили смо интервју са човеком који је уз Звезду деценијама, јер ваља чути мишљење оних који су увек били ту уз клуб  у добру и у злу.

Пре него било шта упитам, морам рећи да ми је част и велико задовољство што једна од највећих легенди које прате Звезду деценијама даје интервју баш нама. Владимир Зириковић познатији као Влада Маузер, човек кога ћете срести на било којој утакмици Звезде код куће и на страни, само за посетиоце сајта МЦЗ.

Владо кажи ми шта је пресудило да се определиш баш за Звезду?

Љубав према сопственој нацији, посебан осећај елитности када си навијач Звезде и висока начела припадности клубу.

Која је твоја прва утакмица на Маракани, а која је прво домаће гостовање?

Необично, али давно Југославија – Eнглеска. Cа Звездом сарајевски Жељо, а прво гостовање неки Нови Сад, ко зна кад… Извињавам се, ради се о 1974, тешко је упамтити.

Која утакмица је твоје прво инострано гостовање и који је најлуђи доживљај са неког иностраног гостовања?

Хахаха, Бари, комплетан пут у Кијев против Динама био је скроз луд…

Ко је по твом мишљењу наш најбољи фудбалер који је икада истрчао на терен Маракане и зашто?

По мом мишљењу, Панчев. Бог му је дао све, а био је највреднији и најбољи професионалац, често је и сам тренирао. Од посебних прохтева у клубу било је то да су га једино ујутру будили.

Шта је то што је донело успех 1991?

Колектив, први пут без једног посебног појединца! Изузетно квалитетан са људске стране, а не само тактичке. Љупко Петровић и низ изузетних људских величина у тиму, пре свега Савићевић, Југовић и изузетан капитен Дика Стојановић.

Знаш ли на колико си фудбалских утакмица Звезде био до сада, а ако не онда нам бар кажи колики је твој стаж у бодрењу Звезде?

Од 1974. кад сам год могао, а од 1992. врло редовно…

Који клуб из нашег СД најрадије пратиш?

Фудбалски и кошаркашки клуб.

Како гледаш на став најватренијих према АБА лиги?

Поштен, искрен, људски наступ навијача после свега али с друге стране је и болна истина да је АБА лига регуларнија од било ког домаћег такмичења и лично ми је жао ради Срба у Хрватској и Словенији што се не иде, то би њима много значило као кохезиони фактор.

Ко је по твом мишљењу најбољи кошаркаш који је играо у нашем клубу у последњих 20 година?

И играчки и људски Игор Ракочевић. Са таквим животним проблемима толико година бити врхунски где год да одеш је за дивљење.

Шта је то што Делије чини најбољом и најкомплетнијом навијачком групом у овом делу Европе?

Начела, једнакост, братство и пожртвовање сваког појединца.

С обзиром да си дуго на северу, која је разлика између севера са краја осамдесетих када су основане Делије и севера данас?

У данашње време сваки члан је равноправнији, навијање је масовније, али фале групна гостовања је су онa права навијачка школа.

Колико је Аркан имао утицаја на Делије?

Одређеног утицаја је имао у тадашње време, али као човек из управе није дуго трајао. Поштујем га ради борбе за српство, војне дисциплине на ратишту, бриге о саборцима у сваком тренутку, а замерио ми се што је узео неке ствари које су припадале Делијама, није му то требало .

Шта ти је у твом навијачком животу донело највећу радост, а шта те је највише растужило?

Бари, Куп у кошарци у Новом Саду, Куп у рукомету у Зрењанину, некадашње титуле у ватерполу су радости, а жалости пораз од Борусије Менхенгладбах у финалу  Купа УЕФА у Дизелдорфу, Келн и реми у Стразбуру и дугорочно где би смо сад били да смо наставили Зенгином путем.

Ко је одговоран за тешку финансијску ситуацију и резултатску кризу у којој се фудбалски клуб Црвена звезда данас налази?

Сви који из сенке владају Звездом преко својих марионета ради личне користи, без имало поштовања према гиганту, поједини бивши играчи и тренери без  трунке захвалности и поштовања према клубу који им је дао славу и егзистенцију, несхватљив рад oмладинске школе и недостатак квалитетног менаџерског и стручног особља у клубу.

Какво је твоје мишљење о све већем присуству политичара у спорту?

За њих је спорт најбоља реклама и животна школа, јер углавном им је све падало с Марса, непотребни су и непожељни али и нерешиви јер они ипак владају.

Гледано са данашње дистанце, која је највећа грешка Лукићеве управе?

Владање људи из сенке, бројне финансијске заврзламе, очајан однос према фудбалерима, без икакве нормалне комуникације, благо отужан однос према тренерима па после тога сеча тих истих тренерских глава.

Мислиш ли да ће у будућности доћи до приватизације нашег фудбалског клуба и зашто?

Када политичари то дозволе хоће и то је садашњи успешан модел вођења европских клубова.

Која је то песма или стих о Звезди који највише волиш?

Добро знај је најбоља и најемотивнијa песма.

Зашто баш надимак Маузер?

У једној препирци сам поменуо маузер и остало, искрено се поносим тиме, бити нешто у толикој групи је мерило животног успеха.

Шта би поручио Звездашима?

Љубав према клубу и сваком на трибини, пожртвовање ради  Звезде увек мора бити испред свега и очување навијачке фамилијарности.

Хвала ти легендо!

46

У уводу једног од наших најпопуларнијих филмова прича почиње овако: „Београд 80-их година, град са скоро два милиона становника, неколико стотина хиљада аутомобила, десетак музеја, две радио станице, једним телевизијским центром, и једним великим фудбалским клубом, Главни град.“  Нема човека који не помисли на Црвену звезду, већ тада сматрану највећим клубом у Југославији и Београду која је своју славу и величину овенчала златним словима 1991.  године у Барију и Токију, тада смо постали бесмртни како кажу наши старији.

Са почетка 2000-их крећем на утакмице наше Звезде, каквог ли срећног детињства и одрастања уз победе и титуле, за пораз у првенственом дербију на Маракани нисам знао све до 2007. године, а пре тог периода мислим да га није било од 1978. до 1993. Гледао сам освајања три дупле круне, дочекао и испратио Видића са Маракане где је испунио све снове, а после тога све је само професионализам. Поздрављао Матеуса и Ребера са ауфидерзен, онако шмекерски како ми цигани умемо.

Нисмо их тада много стављали у уста осим на дан дербија, они су за нас били само успутна станица на путу ка титулама и сусретима са ПСВ-ом, Ромом док су они нас у „својим песмама“ помињали неретко и на својим европским мечевима… То је био одраз слабости, цинизма, комплекса, малограђанства карактеристичног за навијача клуба који је увек други у граду, самим тим и држави. Живимо у истом граду али смо два различита менталитета, једни навијачи великог и славног клуба срећни и задовољни, а други увек у сенци већег и фрустрирани.

Последњи дерби, а посебно кошаркашка утакмица у Пиониру натерали су ме да се посветим овој теми, приметно је било да навијачи са много више жара певају песме у којима је много вулгарности на рачун „комшија“ него песме о љубави према нашој Звезди. Ако је то карактеристично за дерби, зашто је ватренији део трибине у Пиониру, где углавном буду млађи навијачи наставио у истом ритму? Зашто су наши фудбалери поздрављени са „*еби гробаре“ уместо са шампиони!? Срамота је то и то велика, није то део нас и не сме никада бити, зна се ко смо ми Звездаши, цигани, Делије, одувек нас је красио тај шмек да смо знали мангупски да поткачимо, прозовемо али не и да се понашамо попут оних других. За мене је шмекерски када певамо на мелодију „Фијакер стари“ односно „На Маракани опет песма стара, стадион пун сви певају у глас, поново смо бољи од гробара, а парни ваљак опет тражи спас…“ него неке погрдне песме и то је пут којим прави навијачи треба да иду.

Навијач Звезде увек би требало да воли свој клуб више него што мрзи ривала, све друго је болест и комплекс који није својствен нама. Много су се форсирале песме против Партизана у последње време и томе треба стати на пут.  Један Ливерпул није био првак Енглеске још од осамдесетих па навијачи сваку утакмицу почињу са „Ти никада нећеш ходати (бити) сам“, мислим да би и наша свака требало да почиње са „Добро знај“ како бисмо усмерили млађе навијаче придошле у „Мобилизацији“ на прави пут, пут љубави према клубу. Многи од њих се још нису радовали титули и сигурно да и ту лежи разлог овог проблема, али увек имајте на уму да навијате за велики и славни клуб, европског и светског првака, данас, сутра, заувек.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

66

Последњих година сведоци смо једног исфорсираног, усиљеног локал патриотизма широм Србије који се огледа у томе ко ће да испољи већу мржњу према клубовима, како они кажу „близанцима“ из Београда, посебно према симболу града и Србије нашој Црвеној звезди.

Некада, а и сада у исправним случајевима и здравом локал патриотизму се огледало то да неко воли сваке суботе да иде у кафану која је у његовом крају, али му други гости не сметају, да екипа блеји или цирка сваки пут на истој клупи или делу парка у свом блоку, да гледаш недељом ујутру утакмице нижелигаша из свог краја, међутим има примера где се локал патриотизам заснива искључиво на мржњи локалних комплексаша и других изманипулисаних клинаца према Београду и Црвеној звезди. Управо то смо видели на утакмици у Крагујевцу, али и доживели на многим гостовањима последњих година у Новом Саду, Смедереву, Суботици.

Идеја и прича око оваквог локал-патриотизма је чини се настала баш на тој релацији Земун-Крагујевац где и постоји то навијачко пријатељство, Земунци су чини се зачетници те приче, они су пласирали неки „свој“ начин навијања и локал патриотизам идеју пласирали преко своје трибине али и форума српске трибине где су брже боље по истом рецепту кренули да раде остали навијачи малих клубова. На крају стигло се до тога да је након мањег раскола одједном цела гробарска група из Суботице која је претходно навијаче Спартака тукла, отимала им транспаренте и шврљала графите постала део истих тих „Маринаца“. Замислите те лицемере, таквих бивших звездаша и партизановаца су пуне ове назови локал – патриотске групе, њихово деловање смо видели много пута у случајевима када су нападали навијаче Звезде са по двадесет људи на двојицу или тројицу, каменовања колоне возила или воза и наравно паролама које су пуне говора мржње, а негде и величају сараднике фашиста (прим. „Стадион Аћиф Ефендије“). Јасно је да нема ту много љубави према сопственом клубу, цела прича се заснива на мржњи према другом клубу чији се успех не прашта, а старији навијачи тог клуба нападају на неутралној трибини због обележја клуба и гађају каменицама на стадиону као што је то било пре две недеље.

У другом делу овог текста долазимо до ФСС-а, одлуке да се казни гостујућа публика иако су све инциденте изазвале „локал-патриоте“ острашћене мржњом према већем од себе. Још једном се доноси крајње чудна одлука на штету Црвене звезде и њених навијача под покровитељством добрано савеза који има мајчински однос према само једном клубу у овој земљи и његовим филијалама. Чини се да се многе ствари у овој држави морају решити ван терена, да би онда коначно лопта која у овим нашим приликама по свему судећи није округла добила шансу да се закотрља. Много теже инциденте су направили навијачи вечитог ривала на Карабурми, али за њих нема забране гостовања већ управо за навијаче нашег клуба који гле чуда од шест утакмица у овом циклусу игра „вољом жреба“ пет мечева у гостима.

Онда на сцену ступа клуб за који нико не навија, осим можда родбине и пријатеља њихових фудбалера и врха једног њима братског клуба, доноси се одлука на сопствену штету имајући у виду профит од улазница јер би дошли најбројнији навијачи у лиги који су уз свој клуб упркос свом мраку и сивилу које влада последњих година. Празне трибине нису решење за проблем хулиганства, посебно је приметно да се практикују у случају када су у питању најбројнији навијачи, навијачи Звезде који извлаче просек ионако слабо посећеној лиги. Случајно или не просудите сами, ипак је реч о најрегуларнијој лиги у региону!

21
Милан Гуровић
Милан Гуровић

Милан Гуровић

Са почетком сезоне нашег кошаркашког клуба, са жељом да се врате успеси у Европи и да се армија навијача радује победама наше Црвене звезде желим да подсетим све заљубљенике у кошарку на једну од највећих победа у последњој деценији. Имала је Звезда на моменте светле тренутке у годинама након Барија у мечевима у Европи као што су победа против Кајзерслаутерна, победа у Верони, победа над Ромом у истој недељу и кошарци и фудбалу, па онда је дошла и ова, једна од највећих.

Још у недељу, након утакмице у Смедереву у повратку ка Београду су почели договори око одласка у Пионир у уторак 14. новембра 2006. да подржимо наш клуб против Реал Мадрида. Мени је као и већини са севера фудбал био на првом месту, а онда ако се нађе времена обавезно и на баскет да се оде, ни слутили нисмо колико среће ће бити тог уторка у крцатом Пиониру.

Цела два дана смо нас неколико покушавали да дођемо до карата, све је било разграбљено, уздали смо се у старије другаре који знају људе из врха трибине да нас уведу, успели смо ући негде пет минута пре почетка преко једног од вођа са севера којем сам и данас захвалан због тога што се заложио за нас 40-ак редовних тада који нисмо имали карте. Коп у Пиониру је био крцат, бубњеви су давали такт целокупној узаврелој атмосфери, људи је било изнад капацитета сигурно (бар на нашој страни), а песма „Звезда ми је све“ је грмела као никад до тада.

Звезда је наступила у следећем саставу : Милошевић 6 (4-4), Поповић 16 (8-4), Томас 6, Мишановић 2, Гуровић 35 (12-11), Радивојевић 17 (11-9), Драгићевић 9 (4-1), Антић 8, Марковић 1 (2-1), Александров, Попадић. Тренер, вероватно један од најбољих српских тренера Драган Шакота. Те вечери сам гледао уплашене играче Реала, вероватно ошамућени атмосфером и најбољу партију Милана Гуровића уз одличне Перу Антића и Петра Поповића који су похватали све што се могло ухватити, сјајна партија крунисана је победом од 100:81!

Пионир је био у делиријуму, свих преко 7.000 навијача је навијало као један, чак су и оба партера тапшала у такту севера, играчи су се враћали на бис а песма је грмела још дуго после меча. Меч је преносио Еуроспорт на територији Европе и Јужне Америке па су се снимци са овог за нас историјског меча вртели целе сезоне на уводној шпици за УЛЕБ, још један доказ колико је редакција ове велике спортске куће уважавала Звезду и њену публику о којој је причала цела Европа.

Видео са меча:

СРЕЋНО У НОВОЈ СЕЗОНИ ЦРВЕНО-БЕЛИ КОШАРКАШИ!

79

Када је кренула „Мобилизација“ звездашких снага, када су се многи подсмевали и на све то гледали као на балон који ће да се издува и прижељкивали нам катанце, десило се нешто сасвим супротно. Од просека од 12.000 гледалаца по утакмици у сезони 2009/2010, дошли смо до просека од 30.000 гледалаца на Маракани овог пролећа! Све је почело са мењањем управе на оној утакмици против Борца 2009. након чега новоформирани навијачки коп није имао осцилације већ само раст,континуитет,верност,доследност,упорност… Борба коју наш клуб са армијом навијача води је библијских размера, колико год да је било недаћа, падова, подлих удараца попут хапшења наше највеће легенде Драгана Џајића Џаје и саплитања кроз медије и друге строго контролисне институције, навијачи и клуб су упркос свему расли и уздизали се ( „…а многи су хтели да сруше нам све, ал љубав ка теби још јача је…“). Да се све ово дешава у некој економски и фудбалски јачој земљи лакше би било некима да схвате, али не разумеју да ми све радимо срцем, да је ово пролеће наговештај потенцијала и снаге навијача и клуба. Против Металца се догодио пад у посети, једва 12.000 навијача, поставља се питање да ли је резултат са клубом као Раднички из Крагујевца заиста кикс или последица не баш реалног гледања у туђе двориште и неку вештачку непобедивост !? Роби је добио прилику да формира тим и покаже шта уме и успео у томе, избацио је Партизан из купа без примљеног гола, овог пролећа Маракана је поново постала „неосвојива тврђава“, чак гол нисмо примили на нашем стадиону у овој години, пацере поново испраћамо са по 4-5 комада у мрежи, све подсећа на добра стара времена…

Mobilizacija Zvezdaši

Не могу ни да замислим да у суботу ка стадиону не похита цео звездашки Београд да поздрави финалисте купа! Што се тиче првенства поново је -10, као ономад против Спартака када беше 41.000 душа на нашем стадиону да бодри црвено-беле момке и када је постављен нови, само нама достижан рекорд. У суботу уз пун север потребни су што пунији исток и запад, снага те две трибине се огледа у нпр. утакмици са Смедеревом, када судија не суди чисте пенале и фаулове и креће салва звиждука, негодовања и онда касније под притиском компензује и свира нешто што баш и није морао. То је оно што Звезди фали у неким моментима и што може бити пресудно, та публика са запада и истока која реагује на сваки погрешан звиждук судије, публика која је у утакмици свих 90. минута и која не дозвољава крађу на свом стадиону као што је могао да се свира непостојећи пенал у прошлосезонском мечу против Јагодине на сред Маракане. Имајте на уму да ће у суботу пред звездаше изаћи и шампионске екипе одбојкаша и одбојкашица и да треба у што већем броју доћи и поздравити и њихов успех. За крај један део текста са рсб форума након меча у Пазару:

Већ дуго су на испиту наша љубав и наша вера , чини ми се након јучерашњег дана тај испит никад већи и јачи није био . Будемо ли препознали тренутак и будемо ли положили испит , спас ће бити близу . Мора нас бити више него икад , морамо својим присуством , својим гласом , својим срцем и својом емоцијом надвладати ситуацију и јасно и гласно рећи колико те волимо , колико нам је до тебе стало, а силама зла показати да се љубаљу може све , а мржом , намештањем и куповином само тренутно можеш бити победник . Нису ми потребни ни трофеји, ни њихов сјај укаљан нечашћем, ни лажне победе, довољно ми је само да те волим и да ти то знаш и осећаш . Ја другачије не умем да живим , од велике туге до велике радости и једне и друге окупане љубављу само према теби ЗВЕЗДО ЦРВЕНА ја се већ данас радујем нашем новом сусрету . Нема дана а да не мислим на тебе …“

СВИ НА СТАДИОН!

5

Публика и навијање саставни су део клуба и његових вредности . Тачније клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи. У историји фудбала- у свету, и у нас- било је тимова који нису успели да постану велики клубови. Али има и слабих тимова који брзо постају јаки зато што су део јаког клуба.

Боје клуба, име, заставу и грб никада не треба мењати. Неки клубови су то чинили, али су се брзо вратили на старо.

Људи који се опредељују за један клуб-навијачи често то раде због краја или града у коме живе, због нације, социјалне средине итд. У ствари клуб је њихово социјално-етичко и трајно опредељење. А како се фудбал игра тимски, навијање за клуб, а не за појединца је једино право навијање. Ако би рецимо Џајић прешао у Партизан, и Звездини навијачи би требало да промене клуб. То међутим, није случај, само због тога што се у клубу све мења: руководство, тренери, играчи- осим навијача. Они увек остају исти. Звезда је постигла много у послератном спорту. У том периоду играчима припада један или два трофеја, једној генерацији фудбалера рецимо десет- а Звездиним навијачима – сви трофеји из три генерације- Рајкове, Шекијеве и Џајине. Према томе навијачи су клуб.

Миљан Миљанић

У нас, па и у Звезди, постоје два начина навијања: радовање и активно учешће. Активни навијачи су они који се боре за успех пре почетка игре, на утакмици, и после ње. Таква публика која прати сва збивања у клубу је – дванаести играч. На жалост ми немамо такве навијаче. Звездина публика зна све о свом клубу и сматра да је њена помоћ непотребна. Зато навија само праћењем игре, радовањем. Радост Звездиних навијача је већа и јача ван „стадиона“ – код куће, на улици, у кафани.

…Праву публику не интересују појединци, већ клуб, град, нација. Такве навијаче Црвена Звезда имала је у Купу европских шампиона, када смо играли без Џајића, Дојчиновског, Антонијевића, Звездина публика је тад схватила да је њен клуб угрожен, конфротирала се и у борби за резултат – пре и за време утакмице. И баш тада је ослабљени Звездин тим савладао Ујпешт Дожу, Карл Цајс Јену и Панатенаикос .

Најборбенија је она публика чији је клуб сиромашан резултатима и трофејима.

У Звезди сам већ 25 година, прошао сам кроз све фазе њеног развоја. У њој сам био кад није имала ниједан трофеј, када се стварао клупски патриотизам. У њој сам и сада када има највише трофеја. Љубав према клубу стварала се баш када је Звезда била у великом ривалству са Партизаном и када је готово стално губила од „црно-белих“. Највећу радост, борбеност и учешће у игри Звездини навијачи испољили су приликом првог освајања титуле националног шампиона 4. Новембра 1951. А најмање- када смо десети пут постали прваци државе, трећи пут за редом.

Велика игра зависи од велике напетости на терену и у гледалишту. Енглези баш због тога граде стадионе на којима су гледаоци сасвим близ актера, да би се створио навијачки електрицитет. Страх од пораза и добро навијање веома допртиносе клубу . Само таквим, узајамним радом, постижу се супер-резултати.

Слава му и хвала.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!