72

Био сам клинац, заљубљеник у фудбал и Црвену звезду. О фудбалу сам “знао све“. Пратио сам све клубове тадашње Југославије, знао саставе тимова, резерве, тренере, све живо. Нормално је било да све то знам и о Звезди. За сваког играча сам знао одакле је, кога има у породици, како му се зове дјевојка, гдје служи војску, шта вози, гдје излази. Тада није било интернета па су се информације сакупљале из спортске штампе коју смо једни другима позајмљивали. Гутали смо емисије о спорту, нисмо их пропуштали и препричавали смо их данима. Нико нормалан није пропуштао “Спортски преглед“ и “Кутак за спорни тренутак“. Обавезно штиво нас звездаша је била “Звездина ревија“ а “Темпо“ је био као читанка у школи. Црвена звезда је за мене још онда као и сад била начин живота. Буквално ни један дан није прошао “без имена њеног“. Радовао сам се успјесима и јако тешко подносио неуспјехе. Памтим ишчекивања да ли ће “Звезда да пусти пренос“ или ћемо опет да носимо радио на балкон и окрећемо антену да ухватимо радио Београд. Сјећам се одласка на екскурзију и потраге за мном. Сви су отишли групно на Калемегдан и обилазак града а ја запалио на Маракану. Отишао сам и кружио око ње не знајући шта ћу од среће. Није ми било први пут да је видим али бити у Београду а не отићи до ње? Ма `ајте молим вас, ја сам фино васпитан и знам ред. Кога брига за последице (а било их је), битно је да сам поново био код Звезде кући.

Наравно, као сваки клинац имао сам и свог идола. Био је то он. Милко Ђуровски. Сви смо га обожавали. Одговорно тврдим да ни један фудбалер Звезде послије њега није био тако слављен и обожаван. Недодирљив, брз, дриблер, стрелац, шмекер и фудбалски боем. Тетка из Београда је редовно слала “Јаса“ дресове. Онда је мајка морала да изреже “деветку“ од неке старе тканине и зашије је на дрес. Знам да ме касније много нервирало што су деветку дали новопридошлом Халиловићу а Милко спао на десетку. Поносно сам носио дрес “као Милко“. Још памтим како дајем гол док играмо на голиће (и то мојом, једином црвено бијелом бубамаром у граду) и скандирам његово име скидајући његов трк уз дизање прста, баш као Милко. Радовао сам се сваком његовом голу, дриблингу и мајсторији. Правдао сам све његове испаде, картоне, некултуру и увијек био на његовој страни а против тренера или селектора. Били су то дивни дани, романтични и безбрижни. Играли смо фудбал и маштали да једног дана и ми истрчимо на терен препуне Маракане. А онда је као муња прострујала вијест да Милко хоће да оде из Звезде. Не само то, хоће да иде баш тамо, код оних. Увукла се нека зебња међу нас, нека зла слутња а они су почели да се кезе онако лешинарски. Говорили смо да нема шансе, па неће ваљда да остави Бошка. Тјешили се да то њихов отац као велики звездаш неће дозволити. Ма даће њему Џаја стан. Воли Милко Звезду па и да оде отишао би у Динамо а не тамо код оних са којима се спрдао. На крају крајева постоји ваљда тај “Џентлменски споразум“ а он се никад до сад није прекршио. Ваљда и они имају образ и част.

Али нису га имали. Ни тада, као што га немају ни данас. Прекршили су споразум који смо ми поштовали (http://www.mojacrvenazvezda.net/22942/2012/02/10/kako-je-mance-trazio-od-dzaje-da-igra-za-zvezdu/) а  Милко је потписао првог дана прелазног рока. Какав је само то ударац био за мене и све нас. Невјерица, бијес, по први пут у животу онај ружан осјећај да те неко теби близак издао. И сузе саме кренуше. Сузе разочарења, не сузе туге. Оде човјек и однесе ми дио дјетинства. Однесе га и то тамо у онај смрад, прљавштину, мрак, у ону јазбину. Шта даље, шта ћу сад са дресом? Па неће ваљда стварно он да обуче њихов? Онај ружни. Отац ме тјеши, каже вратиће се, не нервирај се. Вратиће се? Е неће Бога ми! Неће, укаљао се за сва времена, он више не припада нама. Он је сад само њихов.

Ипак, нисам могао да га мрзим. Нисам га мрзио ни кад нам је у првом дербију дао гол. Они су га одмах “завољели“. Био им је као Моца. Ма шта као Моца, био им је као Фадиљ Вокри. Али, то су они. Мени је та љубав временом постала одвратна али и даље нисам могао да га замрзим. Ишао сам на дербије, навијао, викао све и свашта али нисам могао оно што претходи ономе спјеваном њему у част “…. може Звезда и без тебе“. Наравно да је могла и наравно да је само он био на губитку. А јадан, ено га трчи на југ и ложи оне несретнике.

Та њихова идила је трајала кратко. Милко онако нестабилан је почео да кризира. Правио је и тамо проблеме али они нису имали толико разумијевања за њега. Почеле су прозивке па и звиждуци његових нових обожаватеља. Он је почео да долази све чешће на Маракану под изговором да се виђа са друговима. Мотао се тамо у нади да ће му Џаја пружити трачак наде. Нада је била повратак у Звезду, али  мудри Џаја није хтио ни да чује. Често је Милко питао “да ли ме Звезда хоће“ али одговор је знао. Брат Бошко и играчи су га звали а навијачи су били категорично против. Мислим да је тада схватио. Нека о томе посведоче и ови чланци из наше читанке тог времена, насумично изабрани.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Све ове године према њему нисам гајио неке негативне емоције. Сматрао сам да је Милко то урадио ради неке његове безразложне освете Звезди. Мислио сам да је то урадио шмекерски. Да нас је ударио мушки, да боли, намјерно изабравши најтежи могући ударац. То је била ствар између њега и нас. Партизан је у свему томе био потпуно небитан. Као кад хоћеш да направиш љубоморном бившу дјевојку која те откачила па искористиш неку напирлитану фуфицу и прошеташ је градом. Наравно, фуфа остаје фуфа. А мисли да је риба. Проблем је само ако се вежеш за њу. Милко је то урадио. Црвена звезда је након његовог одласка постала и званично европски великан и првак планете. Он који је по таленту био предодређен да буде вођа генерације и пета Звездина звезда скончао је фудбалску каријеру у дубокој анонимности и својом глупошћу одредио и каријере свог потомства. Док су се наши играчи продавали у Реал он је снимао пјесме којима се ругала скоро читава држава  (осим оног њеног искомплексираног дијела који је уживао пјевајући - линк са ју тјуба). Лошији играчи од њега су правили пуно боље каријере. Али, нису се везали за погрешне већ су били на правој страни док је његов крајњи домет био Гронинген. Толико је и заслужио.

Све ово не бих написао да Милко у једном ружном гласилу није изјавио да је тада отишао из мање у већу и организованију средину и тако пљунуо у вис. Сигурно заборавља да су у ту “малу“ средину долазили из Европе разни великани (међу којима и Барса) да копирају организацију и уче. И за разлику од њега, научили су људи. Каже Милко да Звездин план о освајању Европе није имао чврсте темеље??? Шта ти је  Милко, опет нека брља? Даље, овај необични филозоф каже да се Партизану темељан рад вратио на дуге стазе. Који рад? Рад са мафијом и судијама? Е па честитам вам на “раду“ и задржите све купљене титуле. До неког нашег калчополија, а биће га буди сигуран јер има Бога. Ако је њима успјех то што су од оснивања па до дана данашњег само три пута зимовали у Европи ја им честитам и радујем се што је то тако. Чудни резони људи са маргина фудбалске Европе.

Комплекс и грижа савјести кад тад прораде. Прорадили су и код њега. Умјесто да буде џентлмен, одлучио је да оговара и клевеће своју прву љубав. Е јадни Милко, шта ти је то требало? Док си био наш ниси био такав. То раде само џибери и пропалице. Нека ти ово буде мала освета једног некада давно разочараног дјечака (који бодри европског првака). Јер ја сам био и остао првак Европе. А ти?  Нити си био нити ћеш икада бити.

А можда је за све је крива фуфа.

Често по разним форумима читамо разноразне коментаре навијача клуба са погрешне стране брда. Они су непревазиђени мајстори спиновања истине и фалсификовања историје. Толико су у томе отишли далеко да се њихова најбројнија навијачка група слободно може назвати „гробари тастатура.“

У недостатку аргумената а у силној жељи да прикрију своје махинације и чињеницу да су одувијек били државни пројекат они често прибјегавају замјени теза и непровјереним тврдњама. Све то не би било трагично да не стасавају младе генерације које жучно бране тврдње своје старије браће по заблуди. У стању су да никад провјерене тврдње бране са великим жаром што нама који знамо праву истину често изазива осјећај сажаљења.

Дакле, један од најжешћих њихових “аргумената“ је мистериозна “Миљанова ера“ у којој смо наводно освајали трофеје на муфте и били повлашћени у односу на њих. Тврде они да смо у том периоду направили кључну разлику у броју трофеја и побједа у дербијима. Ми им, знајући да причају неистину, одговарамо да није тако. Међутим, ни једна ни друга страна не износи чињенице којима би аргументовала своје тврдње. Да не би та прича ишла у смјеру рекла-казала погледајмо како се све то дешавало и разговарајмо језиком чињеница, суровим и неумољивим.

Миљан Миљанић је на чело фудбалског савеза дошао крајем 1982. године и остао до маја 2001. што значи деветнаест фудбалских сезона. Погледајмо ко је све у том периоду освајао титуле.

1982/83…… 1. Партизан, 2. Црвена звезда

1983/84…….1. Црвена звезда, 2. Партизан

1984/85…….1. Сарајево, 3. Црвена звезда, 4. Партизан

1985/86…….1. Партизан, 2. Црвена звезда (ово је сезона у којој се десило чувено “Шајберово коло“ а Партизан постао првак у судници)

1986/87…….1. Партизан; 2. Вележ, 3. Црвена звезда (сезона у којој је на терену првак био Вардар а Партизан у судници)

1987/88……..1. Црвена звезда, 2. Партизан

1988/89……..1. Војводина, 2. Црвена звезда, 6. Партизан (о овој титули већ сам писао)

1989/90……..1. Црвена звезда, 4. Партизан

1990/91……..1. Црвена звезда, 3. Партизан

1991/92……..1. Црвена звезда, 2. Партизан

1992/93……..1. Партизан, 2. Црвена звезда

1993/94……..1. Партизан, 2. Црвена звезда

1994/95……..1. Црвена звезда, 2. Партизан

1995/96……..1. Партизан, 2. Црвена звезда

1996/97……..1. Партизан, 2. Црвена звезда

1997/98……..1. Обилић, 2. Партизан, 3. Црвена звезда

1998/99……..1. Партизан, 2 Обилић, 3. Црвена звезда

1999/00……..1. Црвена звезда, 2. Партизан

2000/01……..1. Црвена звезда, 2. Партизан

Ако пребројимо титуле и освајаче јасно се види да “аргументи“ навијача Партизана и нису баш такви да би их паметан човјек користио. Пошто сличне “аргументе“ неријетко користе и навијачи Војводине ево им доказа да су пола својих титула (једну од двије) освојили баш у Миљаново доба. Поред по једне титуле Сарајева и Обилића (сви знамо каква је то титула била) остале су освојили „вечити ривали“. Али, гле чуда, и једни и други у том периоду освајају по 8 титула. Ко би то рекао? Па зар нису Цигани у то доба направили “пресудну разлику“ у свему?

Партизанове титуле нећу образлагати (неке су образложене у правоснажним пресудама разних судова из доба самоуправног социјализма) али рећи ћу пар ријечи о нашим титулама. Титулу 1983. осваја генерација браће Ђуровски, Миловановића, Шестића, Јанковића, Елзнера, Николића, Мркеле…. Екипа која је била прави спој младости и искуства (играчи који су играли финале купа УЕФА) са феноменалним појединцима. Следећа је била она из 1988. коју осваја генерација на челу са Пиксијем, Просинечким, Маровићем, Ђуровићем, Диком Стојановићем, Бором Цветковићем. Три везане титуле од `90 до `92 освајају прваци европе и свијета, да их  не набрајам и не образлажем превише. Тада почиње Партизанов “процват“ на челу са Мирком Марјановићем и све до Муслинове дупле круне 2000. и титуле 2001. ми освајамо само једну титулу (1995.) овјерену  у стотом дербију на Маракани. И то би било то у доба Миљана Миљанића. Дакле у титулама 8:8, ништа спектакуларно и ни говора о “пресудној разлици“. Наше титуле нико живи не може да оспори а из тог периода имамо пуно право да се осјећамо оштећени за титуле 1986, 1989 и 1998 (нећу анализирати још неке из доба комшијског “процвата“ деведесетих).

Што се међусобних мечева тиче, одиграно је у том периоду 46 првенствених вечитих дербија (пар година се играо четворокружни и трокружни систем). Звезда је тријумфовала 17 пута, Партизан 14 уз 15 неријешених и гол разлику 64:55.

Црвена звезда : Партизан  46…..17….15….14………..64:55

Из овога се види да ни у међусобним дуелима није направљена нека велика разлика (само 3 побједе вишка) а камо ли пресудна.

Партизан (званично) има 23 титуле. Послије 2001. узео је 7 титула. Значи да је прије Миљана освојио 8 титула. То такође значи да су у цијелих 37 година прије “ере“ били прваци 8 пута а у тих 19 година кад су јадни крадени и злостављани узеше људи још 8 титула!?! Како сад то кад старији гробари уче млађе да је то био период њиховог мрака? Можда сматрају да је ово стање отимачине нормално па се чуде тим временима.

Са друге стране Црвена звезда има 25 титула (не рачунајући отете). Од 2001 има само 3 а у Миљаново доба 8. То значи да је до почетка његове владавине узела 14 пехара првака. Све ово наводи на јасан закључак да је Звезда разлику у трофејима направила управо у периоду до “злогласне ере Миљана Миљанића“. Што се тиче међусобних дуела до 1982/83 укупан скор у првенственим утакмицама је :

Црвена звезда : Партизан  71…..32….19….20………..116:97

То је читавих 12 побједа разлике. Значи, више него очигледно је да период злостављања гробара у дербијима почиње у годинама прије Миљана, траје у његово доба нешто слабијим интезитетом, и наставља се појачано у периоду послије њега.

Каква је ситуација у купу? У периоду између 1982 и 2001 Црвена звезда освојила је 8 а Партизан 5 купова. У тих 19 сезона у куп утакмицама Звезда и Партизан играли су укупно 16 пута:

Црвена звезда : Партизан  16…..9….3….4………..28:18

Црвена звезда је 6 пута елиминисала комшије а била елиминисана 4 пута. Партизан је у том периоду био избациван и од Слободе, ОФК-а, Вележа, Радничког (КГ), Искре, Будућности, Земуна, и Батајнице. Осим Вележа сви ти клубови су били (да ли су) испод њиховог реномеа тако да је смијешно причати о неким Миљановим махинацијама. Такође треба знати да је Партизан до Миљанове ере освојио само 4 купа за 37 година. У тих 19 година осваја чак 5 а након тога 3 пехара. Значи и што се тиче купова они то раздобље могу само да славе и величају. Поготово ако знамо да су од 1957 до 1989 (дуге 32 године) чекали да га освоје а посрећило им се у сред “ере“.

На крају ваља и њима а и нашим млађим навијачима објаснити поријекло тог очигледног комплекса који гробари испољавају у односу на Миљана Миљанића. Као што знамо Миљан је био тренер Црвене звезде у периоду од 1966 до 1974. За тих 8 година међусобни сусрети изгледају овако:

Црвена звезда : Партизан  16…..7….6….3………..28:17

Није само то разлог комплекса. Далеко више томе је допринијела доминација у трофејима. У тој правој ери Миљана Миљанића Црвена звезда осваја 4 титуле и 3 купа (2 пута узима дуплу круну). Три од четири титуле биле су везане што је био прави подвиг у оно доба. Миљан из Звездине школе избацује играче попут Џајића, Аћимовића, Карасија, Лазаревића, Кривокуће, Дујковића а касније и Пижона, Богићевића, Керија, Филиповића…. За осам Миљанићевих година Црвена звезда је седам пута је била најефикаснији клуб у лиги (1972. Вележ дао гол више), а у последње двије сезоне остављала је прве ривале за 12, па за 18 погодака. Забиљежена је и рекордна побједа у дербију 6:1. Са Џајином генерацијом долази до полуфинала купа шампиона. Тада сигурно најбоља европска екипа под мистериозним околностима губи у Атини и пропушта финале са Ајаксом. Ствара се истински европски великан а Звезда на плећа обара многе гиганте европског фудбала. Велики Ливерпул бива поражен 1973. у оба меча са 2:1.  Испоставиће се да је то једини пораз Ливерпула пред својим навијачима у Купу шампиона у цијелом двадесетом вијеку! Након тога Ливерпул по признању чувеног тренера Боба Пејслија почиње да копира игру Црвене звезде од ноге до ноге. Ливерпул са новим системом игре доминира Европом све до Хејсела 1985. Сву ту Звездину еуфорију и харање Европом и државом немоћно посматрају из комшилука. Шта су они освојили у доба праве ере Миљана Миљанића? Ништа. Дупло голо. Титула 0, куп 0. Уз лошији међусобни скор у дербијима шта им је преостало? Само да се стиде и да га прикривено мрзе али и да му се диве као што му се дивио цијели фудбалски свијет.

Ето, на крају приче видимо и разлоге комплекса који навијачи из комшилука непрекидно испољавају према Звезди и Миљану Миљанићу. Није лако носити се са чињеницом да си у сваком погледу инфериоран у односу на највећег ривала. Зато је са једне стране разумљиво етикетирање главног кривца за своју несрећну и болну љубав према погрешном клубу. Са друге стране није ни разумљиво ни оправдано у својој заблуди служити се лажима.

0

У покушају да отргнемо од заборава неке наше помало заборављене асове објавићемо интервју из 1984 године са Лазом Тасићем. Лаза Тасић је наступао за наш клуб од 1954 до 1961. Одиграо је 143 утакмице за Црвену звезду и постигао 17 голова. За репрезентацију је наступио 13 пута и постигао један гол.

Био је један од најбољих халфова које смо икад имали. Поред значајне улоге на терену његов огроман допринос је био у прављењу добре атмосфере у свлачионици и клубу. Остао је упамћен по многим анегдотама и шалама како на свој, тако и на рачун саиграча. Лаза Тасић је умро 16. 05.2003. године.

 

62

Млађи навијачи Црвене звезде тешко да су некад чули за “Џентлменски споразум“.  Џентлменски споразум је било неписано правило да играчи Звезде и Партизана не могу да пређу из једног клуба у други.  Прелазак је био дозвољен само у случају да клуб дозволи прелазак свог играча на другу страну брда. Годинама су се смјењивале управе и тренери али се споразум поштовао. Годинама смо, поред вечитог дербија, били познати и по џентлменском споразуму. Чинило је то наше ривалство још узбудљивијим, било је некако витешки и шмекерски.

Међутим, џентлменски споразум је прекршен у јуну 1986. Тада је Милко Ђуровски, идол навијача Звезде, првог дана прелазног рока потписао за клуб из комшилука. Управа Партизана, фрустрирана својом инфериорношћу, искористила је Милково незадовољство и не тражећи дозволу Црвене звезде потписала уговор са њим. Недуго потом довели су и Горана Милојевића и тиме дефинитивно срушили нешто што је красило само београдске ривале.

Можда ће се неко запитати да ли би се Звезда одупрла искушењу у ситуацији да им се нуди најбољи играч и идол навијача Партизана. Одговор је да а доказ је овај текст из листа “Темпо“. Само годину дана раније идол Партизановог југа, у то доба један од најбољих шпицева у држави, Драган Манце се нудио Црвеној звезди.

Био је покојни Манце  у канцеларији Драгана Џајића и разговарао о преласку у Звезду.  Џаја је џентлменски, како то њему и Звезди приличи, позвао предсједника Партизана и питао за дозволу. Пошто је није добио, захвалио се Манцеу (великом играчу и човјеку поштованом и од стране нас, навијача Звезде) и испоштовао споразум који никад није био потписан. Довољно је било то што је неко некад у име Звезде дао ријеч.

Јер како рече наш народ “људи се вежу за ријеч а стока за рогове“. Можда се неко нађе увријеђен због ове пословице али нисам ја тај који себе зове “стока са трибине јужне“.

9

Свакодневно у новинама и осталим медијима добијамо информације о талентованим фудбалерима. Неки то заиста и јесу. Природно је и разумљиво да су као такви интересантни и за медије. Често се појављују интервјуи са “надама“ нашег фудбала. Међутим, мало је у тим интервјуима и репортажама здраве приче о спорту, таленту, спортским амбицијама и циљевима.  Скоро сва прича се своди на селидбу талената у овај или онај клуб. Често се дјеца која се још ни у својим срединама нису усталила селе у Реал, Манчестер, Милан… Помиње се огромно интересовање познатих менаџера, скаута и разноразних стручњака. На тај начин медији од њих често направе момке који лете изнад облака. Безгранично повјерење стичу у менаџере занесени причама о свом таленту и већ себе виде као милионере. Мали је број оних који правилно резонују. Због тога је мали број оних који заиста и постану добри фудбалери.

Сасвим случајно сам пронашао интервју из октобра 1984. са Дејаном Савићевићем. Тадашњи талентовани седамнаестогодишњак је имао само једну жељу, да се устали у првом тиму Будућности и покаже свој таленат. Свјестан замки у које као млад може да упадне помиње тада актуелну аферу са Стјепаном Деверићем која му је скоро упропастила каријеру. Такође жели да се одужи човјеку који га је из ОФК Титоград довео у Будућност и да играма оправда ријеч коју је дао за њега. На помен Дарка Панчева одмах се ограђује и каже да би волио да буде као он и да не заостане за друговима из репрезентације. Трансфери га не интересују и пушта да “све иде својим током“.

Ето, тај скромни клинац из Подгорице је само пар година касније постао легенда Звезде, Милана и фудбала уопште. Дизао је пехаре првака Европе, проглашаван генијем и слављен на свим меридијанима. Наравно са каријером и славом је дошао и новац. Није га јурио, новац га је сам стигао. Нека ова прича буде за наук свима који лете изнад облака.

 

78

Пуно пута сам чуо и прочитао гробарске варијације на тему Шајберовог кола. Стално их ту нешто сврби и истичу неку неправду над њима учињену. Дуго сам мислио да су то наглабања клинаца који немају појма о чему се ради. Нисам томе придавао нарочиту пажњу све до расправе са једним од њих и то пуно старијим (четрдесетпетогодишњаком).

Послије још једног у низу наших “дуела“ које сам добио јаким аргументима, он сатјеран у ћошак каже “а афера Шајбер, шта је тада било“ – исијева очима као човјек који је на правди Бога оштећен. Помислим у себи да сам га толико избезумио па је почео сам да ми долази на зицер. Рачунам да се као старији сјећа тог догађаја бар колико и ја. А онда умало да се срушим шокиран његовом следећом констатацијом. Каже он, смртно озбиљан, да су њима тада украдене двије титуле и дате Звезди. И још каже да би са “отетим“ титулама и овом коју је већ присвојио они постали најтрофејнији клуб у Србији!!! Бум!!! Прилазим му полако, гледам га у очи и видим да човјек стварно вјерује у оно што прича. Значи, тежак случај. Пада ми на памет пословица да сто пута поновљена лаж постаје истина. Толико су огрезли у фалсификовању историје да сами себе лажу и још почињу да вјерују у то. Чак ми се чини да се утркују у томе ко ће да измисли што већу лудост. Стварно су превршили! Е па неће моћи. Не могу дозволити да им то прође. Обазриво, као са тешким болесником настављам разговор. Причам му и показујем следеће…

Дакле, “афера Шајбер“ се одиграла на самом крају првенства 1985/86. Звезда и Партизан су били изједначени по броју бодова. Чак је и гол разлика била скоро идентична али су комшије биле у предности за један гол. У последњем колу Звезди је требала побједа већа за тај један гол. Њима је долазио у госте Жељезничар а Звезда је гостовала Сарајеву. Била је још отворена борба за УЕФА куп и за опстанак у лиги. Пуно тога је било повезано и многи су имали свој интерес у том колу. Данима се водила полемика око тога ко ће бити првак. Причале су се разне приче о намијештању. Новинари су опсиједали како фудбалере, тако и судије. Веома интересантну изјаву дао је Гоце Попев, главни судија меча Сарајево – Црвена звезда. На опаску новинара “Темпа“ да ће првак бити онај тим који сутра касније почне утакмицу он је одговорио да ће утакмица у Сарајеву почети и завршити тачно у минут. Тако је и било. Није дозволио да један навијач преда букет цвијећа голману Љуковчану коме је то била опроштајна утакмица. Међутим, сасвим друга прича је била у Београду. Тамо утакмица у старту касни јер судија Бериша Шинаси пуних шест минута растјерује фото репортере са терена. Прави се спектакл од одласка Живковића и Варге у иностранство. Дијеле се букети, сијевају блицеви, захваљују им се знани и незнани…. Циркус је почео.


Црвена звезда резултатом 4:0 побјеђује Сарајево које је коло раније (иако актуелни првак) изборило опстанак. Била је то уједно и опроштајна утакмица Милка Ђуровског који је нешто касније залутао на погрешну страну брда. Дао је три гола на тој утакмици. Комшије такође завршавају своју утакмицу идентичним резултатом. Почиње њихово незапамћено славље, велича се достигнуће, цинизам достиже врхунац неконтролисаним изјавама њихових званичника о “срушеном миту велике Звезде“. Признаћете да је то било типично за мале клубове,  плитко и не баш визионарски. Личило је на ону изјаву Лоле Смиљанића кад су након пуних 11 година тријумфовали резултатом 2:4 на Маракани. Поменута лола рече тада егзалтирана тим историјским успјехом (јер за њих то свакако јесте) да “никада више неће изгубити од Звезде“. Већ тог прољећа је изгубио три пута од Звезде и у првенству и два пута у купу за само мјесец дана. Него, да се вратим причи о афери Шајбер.

Резултати осталих утакмица били су такође крајње сумњиви. Загребачки Динамо је у Новом Саду славио резултатом 1:7 против Војводине јурећи мјесто у Европи. Међутим, омели су их Ријека и Челик који су одиграли 1:1. Ријеци таман за куп УЕФА а Челику за опстанак. Хајдук је отишао у исто такмичење побједом над Динамом из Винковаца, 5:3. Резултат висок јер се Давор Чоп из Динама борио за титулу првог стрелца лиге. За исто признање се борио и Милош Бурсаћ, тада члан Сутјеске која је против Будућности одиграла 5:5 и на тај начин осигурала опстанак за оба тима. Велико “изненађење“ се догодило и у Мостару гдје је ОФК Београд побједом резултатом 2:3 над Вележом остао у лиги.

Пукла је велика брука. Свима је било јасно о чему се ту ради и да је комплетно коло режирано. Главни режисер је био чувени Велибор Џаровски, фудбалски и естрадни менаџер. Он је јавно признање о томе више пута поновио на разним телевизијама код нас и у региону хвалећи се тиме да у истражном затвору није никога “откуцао“. Фудбалски савез на челу са Славком Шајбером доноси одлуку да се поништи последње коло сезоне 1985/86. Одузимањем по 6 бодова у наредној сезони кажњени су сви поменути клубови. Донијета је и одлука да се лажирано коло одигра поново и то свих девет утакмица.
Тада почиње опште гробарско лудило. Најављују да неће играти поновљено коло јер су “поштено“ како то и иначе раде (и не стиде се) накантали Жељу са Баљићем, Шабанаџовићем, Р. Михајловићем, Шкором и осталима. Годину дана раније Жељо је у скоро истом саставу играо полу финале купа УЕФА и испао голом у последњем минуту против мађарског Видеотона који је претходно у осмини финала Партизану (са сличним саставом) затрпао мрежу, 5:0 у Секешфехервару. Неки играчи Жељезничара нису прихватили улогу па се десило да Радмило Михајловић из ината постигне регуларан гол који је ревносни Бериша Шинаси поништио. Михајловић на полувремену баца дрес али ништа не помаже, што се мора, мора се. Мехмед Баждаревић, капитен и најбољи играч Жељезничара је одбио да путује у Београд правдајући се да жели да се пред војску одмори у Дубровнику а на дан утакмице бива виђен у Сарајеву. Неки од актера фудбалске фарсе су о томе отворено причали у серијалу “Фудбал, ногомет и још по нешто“ http://www.youtube.com/watch?v=WOS4C-hLMzQ&feature=related и открили истину коју су сви знали. Вријеђајући интелигенцију цијеле државе и гнијевни што се неко коначно дрзнуо да им стане на пут, људи из управе Партизана на челу са генералом Здравком Лончаром праве невиђен притисак на ФСЈ. Ускомешали су се генерали, укључили се и поједини политичари, падале су уцјене и пријетње. Генерал Лончар изјављује да се “не могу вући такви потези и узнемиравати јавност у вријеме Конгреса партије“. Притисак је био огроман али савез на челу са Шајбером је остао доследан. Тада је услиједио притисак на клубове да се  одигра поновљено коло. Раме уз раме са Партизаном до пред крај је био загребачки Динамо. Тек након пријетње да ће онај клуб који не одигра утакмицу бити избачен уз лиге, коло је одиграно. Наравно “поштени“ клуб није изашао на терен. Утакмица је регистрована резултатом 3:0 а они нису били избачени из лиге. Поштујући одлуку савеза Звезда је играла у Сарајеву. Упркос поразу, незаинтересована за резултат и титулу Црвена звезда постаје првак.

Услиједили су малициозни напади у штампи. Повлашћени и до тада недодирљиви миљеник власти ненавикнут на отпор те врсте губи и оно мало спортске културе и самопоштовања. Не треба гајити илузију да је Звезда остала имуна на неправилности у том колу али Партизан је задњи клуб на кугли земаљској који има право да било коме дијели пацке из морала. Па шта је требало да уради Црвена звезда? Да се солидарише са “поштеним“ клубом и не одигра поновљену утакмицу? Па чак је и члан скупштине Партизана Бранко Пејовић, уједно и генерални секретар ФСЈ (звучи познато, зар не) на сједници савеза отворено стао против њихових захтјева. Напуштајући демонстративно сједницу савеза (били су позвани на инсистирање неких политичара као представници клуба) генерал Здравко Лончар, Жарко Зечевић и Шпиро Синовчић најављују судски спор и кривичну пријаву против Славка Шајбера. У том времену свима је било јасно шта се спрема кад један утицајан генерал пријети судом и прогоном.
Почела је и следећа сезона. Док су трајала суђења првенство је трајало. Нови првак постаје скопски Вардар са бодом предности у односу на кажњени Партизан. Међутим, тада ступа на сцену суд удруженог рада. Прво пресуђује да “одлуку о валидности мјера председништва савеза мора да потврди и конференција фудбалског савеза“, ма шта то значило. У супротном, суд ће пресудити??? Све то након годину дана разних видљивих и невидљивих притисака. Шајбер није попустио и није дозволио лакрдију у којој би потчињени (и до тада већ углавном излобирани) орган оцјењивао одлуку главног тијела. Републички и покрајински савези су били у пат позицији јер је однос снага био 4:4. Све је вукло на воденицу оних који су заговарали тезу да суд треба да ријеши фудбалско првенство. Узалуд је била и отворена подршка УЕФА Шајберу и  ФСЈ уз честитке за борбу против фудбалских нерегуларности. Медији су такође одиграли своју улогу. Поједини новинари који су у почетку отворено подржавали Шајбера почели су да објављују против њега већ написане текстове. Наравно, као у сваком добро режираном филму са великим буџетом глумци су перефктно одиграли улоге. Суд удруженог рада и уставни суд доносе одлуку у којој се ради недостатка доказа о лажирању укидају одлуке ФСС из јуна 1986. Из тога произилази да је Партизан званични шампион за ту годину. Такође на основу одлуке суда враћају се бодови свим кажњеним клубовима тако да Партизан постаје првак и за 1987 годину. То практично значи да су одузете титуле Црвеној звезди и Вардару и дате Партизану.

Ето, тако је Партизан освојио своје титуле број 10 и 11. Сами просудите на који начин. Након 25 година мало им је и то па смишљено провлаче тезу о титулама које им је украо Шајбер и поклонио их Звезди. Да ли им ишта значе накнадна признања актера крађе? Да ли им је пред очима недавна афера “Калчополи“ у Италији? Да ли су свјесни да ће сигурно једног дана доћи вријеме правде? Знају ли да ће се кад тад причати и о овоме али и о садашњим временима кад уз помоћ својих клубова и разних Мажића, Спасића и осталих отимају титуле? Очигледно, несвјесни своје бахатости, мисле да неће. До тада остаје им да што чешће понављају своје лажи мислећи да ће постати истина ако их понове довољан број пута. Надају се да се за 25 година нико неће сјећати како су дошли до “четири везане титуле“. Е па узалуд се надају. Има нас који памтимо и оно од прије 25 година па ћемо памтити и ово данас.

Испричах ја све ово и показах мом пријатељу а он презнојавајући се само клима главом и понавља “да да, сад ми се враћа филм“. Кад се мало пресабрао каже “видиш да смо ипак ми оштећени јер двије године нисмо играли куп шампиона него куп УЕФА“. У интересу његовог менталног здравља само сам се насмијао. Нисам имао храбрости да му кажем да су они те године у првом колу купа УЕФА уз два пораза испали од Борусије из Менхенгладбаха а ми у четвртфиналу купа шампиона испали од Реала кога смо тукли 4:2 на Маракани. Наравно, нисам му рекао ни да су следеће године баш они умјесто Вардара “натрчали“ на Фљамуртари из Валоне.

43

Давне 1911. године основан је фудбалски клуб “Српски мач“. Након несугласица у клубу једна група незадовољних играча се одвојила и основала клуб БСК. Разлог свађе је било гостовање исте групе играча у Загребу и наступ за селекцију Београда упркос противљењу тадашњег предсједника. Већ 1913. долази до новог сукоба а повод је свађа око гостовања БСК-а у Сплиту. Једна група играча се издваја и одбија да путује у Аустро – Угарску и одигра утакмицу са Хајдуком.

Издвојена група људи оснива клуб “СК Велика Србија“. Занимљив је податак да је главни оснивач клуба био легендарни инг. Данило Стојановић – Чика Дача, један од пионира фудбалског спорта у Србији. По његовим каснијим тврдњама, Велика Србија је основана из чисто патриотских разлога. Прво игралиште (стадион) СК Велика Србија је било на старом “Тркалишту“, бившем хиподрому гдје је касније никла зграда Техничког факултета а нови стадион “Авала“ је саграђен 1927. на Топчидеру.

Тај исти клуб је након I свјетског рата промијенио име у “СК Југославија’‘. Постаје шампион  1924. и 1925. У доба између два рата заједно са супарничким БСК-ом Југославија исписује златне странице историје фудбала у Србији. То ривалство два комшијска клуба названо је “вечити дерби“. Остаје записано да је СК Југославија први клуб из Србије који је постао фудбалски првак тадашње државе Краљевине СХС.

За вријеме фашистичке окупације је забрањен али наставља да функционише под другим именом. Дато му је име “СК 1913“ по години оснивања. Те утакмице у окупираном Београду су скупо коштале клуб који је због њих забрањен од стране нових, комунистичких власти. Званичним декретом тадашњег министарства просвете су укинути сви дотадашњи клубови без набрајања поименице а 1945. година постала је званично прва година одигравања фудбалских првенстава. На темељима тог старог, српског, предратног клуба основан је “нови“ клуб. Наша Црвена звезда.

По ријечима Милета Коса, фудбалера Југославије и Звезде а касније чувеног новинара Политике, оснивање Црвене звезде је “био само невјешто прикривен наставак традиције угледних предратних друштава БСК и Југославија којима је у међувремену забрањен рад“. На мјесту тадашњег стадиона капацитета 30.000 гледалаца касније је никла и велелепна Маракана. Великом “реорганизацијом“ спорта као дијела комплетно “реорганизованог“ система Црвена звезда је наслиједила стадион, боје и грб (у основи исти, штит само без звезде у средини).
У Црвену звезду је прешла и већина играча СК Југославија. Самим тим Звезда је наслиједила и навијаче старог београдског клуба и у томе лежи тајна њене огромне популарности, посебно у односу на новоформирани, привилеговани и из Загреба прекомандовани војни клуб који је био препун фудбалера репрезентације НДХ.

Значи, није случајно сва та “београдска мангупарија“ и “реакција“ почела да навија за Црвену звезду. Такође није случајно ни трошни стадион у Љутице Богдана одједном постао симбол градског духа и траг неког предратног шарма и елеганције. Народ је једноставно одбио “реорганизацију“ сопственог мозга и наставио да воли клуб са исте адресе, исте фудбалере, исте боје и грб. Ако живим у својој кући, облачим своју гардеробу, изгледам као ја, понашам се као ја онда то мора да сам ја.

Дакле, наша Звезда по реалним и веома провјерљивим подацима може се пуним правом сматрати наследником предратног клуба СК Велика Србија. Зашто све ово пишем? Због тога што у звездашкој јавности ове чињенице нису довољно познате. Ако разумијемо да у доба комунизма о овоме није могло а ни смјело да се прича онда веома чуди то што сад нико не потеже питање старије историје нашег клуба. Свакако да је пар генерација које су могле да сведоче о поменутом времену отишло али још има живих људи који би могли да појасне неке ствари. Зашто ми Звездаши као да нећемо да пригрлимо оно што јесте наше? Разлог је, дубоко вјерујем, неинформисаност и недостатак иницијативе од стране људи који заиста могу да утичу на ствари.

Погледајмо како људи у другим клубовима не желе да се одрекну своје прошлости па чак не презају од тога да присвоје и дјелове наше. Примјер је ОФК Београд. Мислим да велики број људи уопште нема појма о томе да ОФК званично има 5 титула првака. Како? Тако што су људи одједном почели да баштине предратни, већ поменути БСК. Претеча ОФК Београда је 1945. основани ФК Металац који се поистовећивао по боји (комбинација нијанси плаве ) и донекле по грбу (сличан облик) са предратним БСК-ом. Педесетих година прошлог вијека доносе одлуку да се зову БСК а исту аминује Владимир Дедијер, чувени комунистички функционер. Тај клуб нешто доцније упада у кризу и фузионише се са нижеразредном “Шумадијом“ и мијења име и боје у садашње. Са фузијом су добили и одређен број високих партијских функционера, оперативаца УДБА-е из управе Партизана (наглашавам ово чисто да разбијемо неке стереотипе) који су све то подржали.  Након пада комунизма почињу и званично да баштине БСК и у свој грб као годину оснивања уписују 1911. Ако знамо да је стадион предратног БСК-а био на мјесту садашњег армијског стадиона као и да су многи играчи (Митић, Мркушић, Станковић…) тог клуба касније играли за Звезду онда су заиста неке ствари чудне.

Намеће се питање због чега се ми либимо да прихватимо дио своје историје. Ако они практично без додирних тачака својатају највећи предратни српски клуб зашто се ми правимо паметни? Ако су они БСК како то да ми нисмо Велика Србија/Југославија са њиховим играчима, стадионом, грбом и навијачима? Неко би рекао да имамо пуно право да баштинимо оба предратна београдска великана али то је сад изгледа немогућа мисија. Не бих сад ширио причу образлагањем примјера Динама, Загреба, Цибалије, Олимпије и гомиле знаних и незнаних клубова из окружења који баштине историју других клубова са пуно мање права и додирних тачака него што их ми имамо са СК Велика Србија/Југославија.

Полемика око повезаности Звезде и СК Југославија није ништа ново. Било је таквих размишљања (додуше стидљивих и увијених) и у доба једнопартијског система. У архиви “Темпа“ сам нашао један занимљив текст о томе. Неко тврди да смо наследници а неко не. Чак се и већ поменути и цитирани Миле Кос тада изјашњавао донекле супротно својим каснијим  наводима. Ипак је то било вријеме у ком је било ризично повезати европског гиганта подржаног милионима навијача са клубом “незгодног“ имена Велика Србија. Али, чињенице су чињенице. Сада је већ историјски факат да су сви ветерани тадашње СК Југославије проглашени за почасне чланове ветерана Црвене звезде. У то доба на челу секције ветерана је био легендарни Рајко Митић (иначе некада члан БСК). Додијељене су им и дипломе и
признања. Ти људи су сматрани пуноправним члановима Звездине спортске породице.

Да ли је толика повезаност случајна или не? Да ли ћемо се и због чега олако одрећи 32 године своје историје, читаве једне епохе зачињене са два шампионска пехара? Због чега се онда не одричемо и првих асова клуба,  дресова, грба и стадиона? Постоје ли људи који имају тежину и који могу и хоће да загребу озбиљније по историји? Да ли је то актуелна управа? Да ли је то нека будућа? Да ли су то Делије? Да ли сви ми заједно? Мислим да је ово последње питање уједно и одговор на претходна. У времену тражења свих могућих и немогућих права и слобода, повраћаја имовине, реституција, разних заштита материјалне и интелектуалне својине чини ми се да Црвена звезда необјашњиво стоји по страни. Можда само достојанствено чека да се испуцају куси и репати а онда господски, како јој то по рођењу приличи врати своје. Надајмо се да је тако и помозимо јој сви заједно да то уради што скорије. Бар толико нас је задужила.

Моје лично мишљење и доживљај је да волим клуб који ће идуће године славити 100 година од оснивања. Волио бих да то буде и званично тако. Нека и овај текст буде прилог борби за историју и истину. Надам се да ћемо сви заједно 6. августа 2013. прославити  читав вијек постојања.

28

Листам своју “архиву“ и проналазим пар занимљивих текстова на тему навијања и играња у супротном табору. Веома је занимљиво видјети да се у то доба о тим стварима мудро ћутало. Није као данас било интернета и разних форума па да неко “поуздано“ зна да је овај или онај “гробар од рођења“. Наравно, сви ми знамо ко је у том форумском навијању и спиновању истине апсолутни првак универзума. Тада су тврдње да је неко навијач супротног табора биле провјераване јер је постојала и цензура и јака новинарска етика која је у наше доба готово ишчезла. Пошто је тада спортски недјељник “Темпо“ био апсолутни лидер спортске штампе и лист од неприкосновеног угледа са бардовима спортског новинарства биће занимљиво погледати шта су они објављивали на поменуту тему.

Дакле, веома је занимљиво видјети да смо ми навијачи Звезде и у то доба били “пријатељски упућивани“ у комшијски табор. Примјер бившег центра Партизана Марка Ивановића је више него индикативан. Поменути кошаркаш је играо у Борцу из Чачка. Дошао је моменат да пређе у неки други клуб и он се већ договорио са Звездом око услова. Међутим, тада на сцену ступа управа Борца. Они су му јасно ставили до знања да може да иде само у Партизан. Иако је Звезда нудила веће обештећење ништа није помогло, Марко је морао да пређе код комшија.

Да би читаоци разумјели неке ствари које су сад незамисливе треба прочитати Маркову изјаву у доба кад је био актуелни кошаркаш Партизана. У тој изјави тврди да је навијач Звезде. Не само то, он нам открива да је и легенда наше кошарке Драган Кићановић такође велики навијач нашег клуба. Такође, тврди да је и један од наших најтрофејнијих кошаркашких тренера такође “циганин“ у души. Ријеч је о Жељку Обрадовићу.

Веома занимљиво је и то што су садашњи директор комшија Драган Тодорић као и легендарни Жарко Паспаљ потпуно исте судбине као и горепоменути. Да не испадне како нема контра примјера и у жељи да ми на овом сајту пишемо поштено и погледамо истини у очи, ма каква она била ваља поменути и неке навијаче других клубова у нашим редовима. Ради се о (мени лично јако драгом) центру Мирку Милићевићу. Он је касније прешао у Цибону из Загреба. Други примјер је човјек који је чак био капитен нашег тима. Ради се о Зуферу Авдији. Ако знамо да је и Владе Дивац као клинац био готово физички приморан да потпише за Партизан онда наслућујемо да је клица “државног пројекта“ (клуба са 3-4 титуле у то доба) почела да клија већ тада.

Сличних примјера има и у фудбалу. Сви ми знамо а нека и овај чланак буде потврда да је у доба оне чувене управе спортски директор клуба био Илија Ивић, некада декларисани навијач Партизана. Није спорно да неко игра за клуб који не воли. Сурови професионализам понекад управо то тражи од људи али не би ваљало да нам се понови да нас води неко такав.

На крају ево текста још једне комшијске легенде коме ових дана нуде положај у клубу. Иако није наш навијач, занимљиво је знати да ти легенда клуба навија за сплитски Хајдук.

Све ово не треба да острашћује млађе навијаче. Већина ових људи коректно и професионално је одрађивала своје обавезе. Једини од познатијих који је испољио комплекс је човјек који и данас иза кулиса “дрма“ једним фудбалским клубом. Није тајна да је “црни бик“, човјек познат по голу у 100-том минуту за титулу у Љубљани био навијач Звезде док није отишао у Хумску на пробу и по сопственом признању “заволео Партизан за седам дана“.

 

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!