Кристијан Борха
Кристијан Борха
Кристијан Борха
Кристијан Борха
Можда му је требало времена да „проради“, али нико не може да порекне чињеницу да је највише пружио тиму онда када је то било најпотребније, иако је титула изостала и претходне сезоне. Један је од најзаслужнијих црвено-белих што је наш вољени клуб после две године освојио бар један трофеј – почевши од прве утакмице у Купу, против Младости из Лучана, када је затресао мрежу у одсудном тренутку и донео пролаз у наредну рунду, преко директне заслужности за оба гола у првом мечу против вечитог ривала у полуфиналу, гола у реваншу, као и круне његовог боравка у Црвеној звезди – поготка у финалу, поготка за коначних 2-0, поготка за пехар.

Кристијан Борха је у Црвену звезду стигао у децембру 2010. године, као позајмица из бразилског Фламенга. Иако му је примарна позиција класичан шпиц, у нашем тиму је углавном играо крилног нападача, но и ту се брзо прилагодио. На почетку каријере у црвено-белом дресу тамнопути нападач је поприлично оспораван од стране јавности, како је време одмицало, све је више оправдавао репутацију „појачања“ и показивао да има квалитет потребан за велики клуб као што је наш.

У Црвеној звезди, Борха је одиграо укупно 54 званичне утакмице, током којих је забележио 17 голова и 14 асистенција. Истицао се и на тренинзима – увек је био међу највреднијима, ништа му није падало тешко и увек је пружао свој максимум. Тако је било и на терену. Игри тима са Маракане константно је доприносио одличним грађењем и борбеношћу, трчањем до изнемоглости и невероватним залагањем. И сам је имао обичај да каже: Морам да трчим и да се изморим, да бих могао да спавам ноћу. Ако знам да нисам дао све од себе, мучи ме несаница. За миран сан морам да будем сигуран да сам пружио свој максимум на терену.
Иако се дешавало да промаши зицер, све је то анулирано сјајним партијама које је пружио минулог пролећа, како у првенству, тако и у Купу, где је Звезду практично одвео до трофеја. Верујем да ћете сви још дуго памтити оно његово „чупање лопте“ испред шеснаестерца црно-белих на Маракани, а затим и сјајну лопту коју је упутио Касалици, а коју је он проследио у противничку мрежу. Кристијану се и остварио сан пар недеља касније, када је на стадиону ЈНА поново затресао Стојковићеву мрежу и уписао се у листу стрелаца против Звездиног најљућег противника. Његова радост после тог гола сведочи о томе да је био свестан, иако је странац, величине клуба за који игра и о томе колико је брзо заволео и клуб, и екипу, и Београд.

На обострану жалост, до продужетка сарадње са Колумбијцем овог лета није дошло, из финансијских разлога. Ипак, остаће Борха запамћен и у клубу и на трибинама још дуго, што због игре, што због великог срца које је у свакој утакмици остављао на терену.

Борха, хвала ти за све!

Борха на загревању
Борха на загревању пред меч
Tal vez necesitó un poco más tiempo para empezar a jugar de esa manera que Estrella Roja exigía, pero nadie puede negar que lo dio todo al equipo en el momento cuando era lo más necesario, aúnque no ganamos el trofeo nacional. Es el jugador que se merece más gracias de otros por lo que ganó nuestro club después de dos años, empezando del primer partido en la Copa, contra Mladost de Lucani, cuando marcó un gol en el momento más importante, continuando con el partido contra Partizan en Maracana cuando gracias a él ganamos, con el gol en el partido de regreso y claro, terminando con el partido más importante para él, cuando en la final de la Copa ha marcado el gol que nos ha traído la victoria y el trofeo.

Cristian Borja vino al club en diciembre de 2010, de Brasil, para ayudar a Estrella a mejorar su juego y ganar por lo menos un trofeo. Aúnque era un delantero clásico, aquí jugaba como ofensivo izquierdo pero tampoco tenía problemas en esta posición. En los principios de su carrera en rojo-blanco no tuvo mucho apoyo de los medios, pero como pasaba el tiempo, seguía demostrando que tenía la calidad que necesitaba un club tan grande como el nuestro.

En Estrella Roja, Cristian participó en 54 partidos en total durante cuales marcó 17 goles y tuvo 14 asistencias. También era uno de los más destacados en los entrenamientos – uno de los más trabajadores, nunca se quejaba y siempre daba lo máximo. Así era en el campo también. Siempre contribuía al juego de nuestro equipo con su lucha para cada ataque, con su posesión de balón, corriendo hasta que se agote. Siempre decía: Tengo que correr para cansarme. Solo así puedo dormir por las noches. Si estoy seguro de que di mi máximo, puedo dormir relajado. Si no, no me siento bien.

Aúnque a veces no lograba marcar goles de las oportunidades infalibles, lo anuló todo eso con sus juegos increíbles que pudimos ver la primavera pasada. Estoy segura de que todos vamos a recordar los tres partidos contra nuestro „enemigo eterno“ y las asistencias de Cristian, su gol en el estadio JNA y su lucha para el trofeo. La alegría de Borja después de su gol contra Partizan es la mejor evidencia que dice que era completamente consciente de la grandeza del club donde jugaba y que necesitó poco tiempo para empezar a amar la Estrella, sus compañeros, Belgrado…

Por desgracia que comparten los dos, el club y este futbolista, por las financias no podíamos conseguir un acuerdo y mantener a Borja en el equipo. Sea lo que sea, Cristian será recordado tanto en el club como entre los admiradores de Estrella Roja por mucho tiempo, tanto por su juego como por su corazón grande que dejó en el campo de Maracana.

Cristian, ¡gracias por todo!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.

Preda mnom, očigledno, još jedna besana noć, nalik onoj od pre tačno nedelju dana. Isti scenario: piši, briši, nikad dovoljno reči, a uvek previše. Kako legnem, pred očima prvo slike nasmejanih i optimističnih lica koja veruju, a odmah zatim slike ljudi u plavim dresovima koji nemoćno stoje, pa trče, pa šire ruke, pa ponovo trče, a u mislima se predali. Predali se oni koju su prećutno, aplauzom posle utakmice sa Javorom, obećali da će biti junaci i da će krenuti u boj.

Pitaju me mnogi, šta sam ja mislila. Da li sam mislila da ćemo proći? Da me je neko od tih mnogih pitao za objektivno mišljenje, kao nepristrasnog posmatrača, rekla bih mu da se plašim da će nas francuske gazele pretrčati, ali da ne eliminišem svaku šansu Crvene zvezde… U fudbalu je sve moguće. To bih rekla da sam nešto mislila. Ali, nisam ja ništa mislila.

Samo sam verovala. Zato što se sa Crvenom zvezdom ne misli – sa Crvenom zvezdom se oseća. Kada se opredeliš za crveno-bele boje, onda se opredeliš za ljubav. Zvezda je čista emocija. Emocija koju je zajednički stvorilo toliko ljudi, koji je vole od rođenja svog, svakog dana, svakog trena. Ne postoji „malo voleti“ ili „mnogo voleti“ Zvezdu. Ovo „voleti“ je ultimativno, bezgranično, univerzalno, neoborivo, jedinstveno. Za toliko ljudi, Zvezda je ekvivalent pojmu ljubav. Zapanjujuće je, možda i paradoksalno, to što ta ljubav raste iz dana u dan, obrnuto srazmerno rezultatima koje Zvezda ostvaruje. To je ta nedokučiva strana Crvene zvezde, zbog koje joj svi zavide – kako to da je njena armija svakog dana sve jača i brojnija? Možda ipak u nama leži spas, u ljubavi i veri. Ako i ne bude napretka, odmah, mi ćemo biti tu. Posle poraza, posle pobede. Kada slavimo, i kada dođe tuga.

Bilo je života posle Spartaka, biće života posle Rena. Večeras nećemo spavati, sutra ćemo još diskutovati o svemu, prekosutra će nam proći kroz glavu s vremena na vreme to kako smo ispustili šansu, a već u nedelju ćemo se okrenuti novim pobedama… Poraz ćemo zaboraviti.

Ono što nikada nećemo zaboraviti je koji autobus ide preko Autokomande, kako ide Zvezdina himna, gde smo ostavili Zvezdin šal i kome treba da javimo da nam kupi kartu na vreme… Nikada nećemo zaboraviti da volimo, ko god da je u dresu, kakav god da je rezultat, šta god da nam kažu. Šampion ostaje šampion, samo mu nekad treba vremena da se toga seti.

Данима је ишчекиван меч против француског прволигаша, данима је најављиван спектакл на стадиону Црвене звезде, још од оне незапамћене навале на благајне у понедељак ујутру, данима су оштрена грла, цепкани папирићи, спремана кореографија. Оптимистичне мисли су се врзмале у преко педесет хиљада верних црвено-белих глава, вера у игру ношену крилима 12. играча, препуне „Маракане“, била је непоколебљива.

Чим су капије отворене, „делије“ су, уз спонтано смишљене пошалице на рачун госта, похрлиле да заузму своје место на трибинама, крцатим већ пола сата пред почетак утакмице, који је испраћен кореографијом какву српски и светски фудбал дуго нису видели – цео стадион се претворио у једно велико црвено-бело „Ајмо, ајде, сви у напад!“. – Ма, можемо да их добијемо, шта ти је, погледај колико нас је, ми ћемо дати један гол, а они нек дају други и доста нам је! – често је коментарисано. „Нашима“ је послата јасна порука, „њихови“ су упозорени – и ако се на терену посустане, на трибинама неће. „Север“ је неуморно водио навијање неисцрпном снагом и жељом, чак и када је епилог меча био сасвим јасан.

Малтене на самом почетку првог полувремена – ГОЛ! Цела „Маракана“ је експлодирала, навијачи у трансу, вера у победу расте, урла се још гласније и срчаније, не зна се ко кога грли, а није ни битно, јер се оваква радост дели са свима. – Па ми ћемо победити, еј! Сад ћемо да их напунимо! – еуфорично су узвикивале пресрећне присталице Црвене звезде. Делић секунде између тренутка када се мрежа Француза затресла други пут и тренутка када је судијска заставица подигнута био је довољан да изазове још један талас еуфорије на трибинама, а онда и таласа разочарења који је само на тренутак преплавио све присутне, хватање за главе, „не могу да верујем да је офсајд!“, а онда је настављено навијање, још јаче, јер морао је пасти још један гол.
Нажалост, лопта је завршила у погрешној мрежи. Међутим, „делије“ као да то нису ни приметиле, јер је громогласна песма одјекивала и није стала готово ни на полувремену – било је још времена и још се веровало у победу.

Постепен пад у игри изазвао је и пад у навијању. Страх је замењивао оптимизам, вође су неколико пута прекидале навијање да опомену „север“ – не сме да се забушава, мора да се издржи до краја! Петнаест минута пре краја меча, када је француски тим повео и преокренуо резултат – на стадиону мук. Туга и неверица на лицима навијача Црвене звезде, руке преко лица, псовке, сузе у очима. Погнуте главе, неспособност да се поверује да је победа измакла тако лако. Једни друге теше, грле, „Биће боље у реваншу!“, „Није све готово!“… Још једном, за крај, громогласно, црвено-белим фудбалерима је стављено до знања да је њихова „публика најлуђа на свету“ и да нико нема то што има Звезда. Да је играла вера „делија“, сасвим сигурно би извојевала победу, али није. Срце је остављено на терену, душа и грло на трибинама. Остаје нада да ће се грешке исправити до реванша и да се следећи пут аутокомандом неће сливати река суза него орити песма, песма која не умире…

118

Kako Robert Prosinečki pomene nekog novog igrača na kog je „bacio“ oko, tako se pojave stranice na Fejsbuku „… dobrodošao u Zvezdu!“ Kako počne neka utakmica, tako krenu „onlajn“ prenosi u vidu statusa, linkova i sličnog. Kako se približi derbi, tako krenu čet prepucavanja između navijača Zvezde i navijača „večitog rivala“.

Najveća Zvezdaška stranica na Fejsu ima oko 400.000 fanova – kada bi svi ti ljudi, umesto da „lajkuju“, došli na stadion da pevaju, tresla bi se Srbija.

Da ne bi bilo zabune, ovim tekstom nikako ne želim da prozovem ljude koji ne žive u Beogradu pa nisu u mogućnosti da prisustvuju svakoj utakmici. Svaka čast svima onima koji dolaze kad god mogu, za Zvezdu izdvajaju i novac i vreme, takvim se ljudima divim, a oni koji ne mogu to sebi da priušte mogu samo da kažem da ih razumem jer sam svesna u kakvoj državi i u kakvom vremenu živimo, teško je nekad i meni koja živim na pola sata od Marakane da skrpim i tih 200 dinara za kartu. Dakle, ovaj tekst NIJE namenjen ljudima koji ne mogu, a žele redovno da bodre Zvezdu, niti ja mislim da u ime kluba ili navijačke grupe pozivam ljude da dođu na stadion, već samo iskazujem negodovanje povodom sve više Fejsbuk stranica kao dobrodošlica fudbalerima za koje se još ne zna da li će doći ili ne i opšte pomame za istim. Samo želim da kažem da mi se ne dopada to što se mnogi Beograđani deklarišu po ovoj socijalnoj mreži kao velike Delije, stavljajući statuse, nadimke i slično, a na utakmicama ih nema. Ja prva neprestano kritikujem svog mlađeg brata, kome je bitno da u imenu napiše Delije Sever, a kad ga pitam da li hoće da ga vodim na utakmicu, kaže da ga mrzi da ide. Pokušavam da mu usadim duh pravog Zvezdaša, nadam se da će shvatiti vremenom, mada se to gradi od malih nogu. Povodom toga, razumem da nekoga roditelji neće da puste, ali ono: „Može uzajamna reklama?“, „Možeš da mi lajkuješ ovo?“, „Širi dalje!“ je počelo da prevršava svaku meru. Opet, molim ljude da me ne shvate pogrešno. Ne postoji bolja i gora tribina – naš stadion ima kapacitet od 55 000 mesta, i sva ta mesta su jednaka. Nije manje vredan onaj koji ide na Zapad ili Istok. Ne postoje oni koji manje ili više vole Zvezdu – ako je voliš, voliš je i tu je kraj, samo postoje oni koju tu ljubav iskazuju na pogrešan način. Činjenica je da Fejsbuk olakšava komunikaciju, smanjuje telefonski račun, štedi nas beskonačnog prebacivanja slika preko fleševa i slično, ali je i činjenica da je leglo internet-navijača koji su Marakanu videli na slici, i to dok su pravili FB glasanje – Marakana više nego „pašnjak“.

Kako deci objasniti da neće pokazati ljubav prema Zvezdi beskonačnim pravljenjem Fejsbuk stranica i moljenjem drugih da se iste lajkuju, reklamiraju..? Da im ne vredi to što im u imenu piše Delije Sever, ako nisu redovno na Severu ili na drugim tribinama? Da ne treba da navijaju sa interneta nego sa tribine?

Da igračima ne znači njihov status „Napred, Zvezdo, samo napred Zvezdo!“, nego njihov glas na stadionu?

Napomena: Tekst NIJE upućen onima koji nisu u prilici da svaki put budu na stadionu, obzirom da nas je takvih zaista mnogo, u koje spadam i ja sam. Tekst je upućen onima koji IMAJU priliku da odu, pa opet ostanu kod kuće sprečeni „važnijim“ stvarima, što ih kasnije ne sprečava da se diče Zvezdom i Zvezdaštvom. Tekst je apel na sve one koji su u prilici da dođu, da ne pokazuju ljubav prema klubu isključivo otvaranjem grupa i postavljanjem statusa na socijalnim mrežama, nego dolaskom na stadion. Dragan

„Darko Pančev… Crvena zvezda je šampion Evrope. Crvena zvezda je pobednik Kupa evropskih šampiona… Največi uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala… Darko, Darko…“

Ove godine sаm nekаko bаš pod utiskom zbog ovog dаtumа, moždа zbog celokupne situаcije u kojoj je trenutno nаš voljeni klub, аli ipаk pucаm od ponosа i zаto morаm dа nаpišem pаr reči…

Pre tаčno dvаdeset godinа, posle penаlа Dаrkа Pаnčevа i podignutog pehаrа u čаst nаjtrofejnijeg srpskog klubа i zа ljubаv toliko hiljаdа Delijа širom Srbije, nа zаpаdnoj tribini, moj otаc je rekаo mojoj mаjci dа bi sа njom voleo dа imа ćerku. Gunđаću im do krаjа životа što se nisu setili togа rаnije, pа dа i jа uživo gledаm ovаj spektаkl – dovoljno je reći 29. mаj 1991, Bаri, Crvenа zvezdа. Sve ostаlo je istorijа.

Kаžu dа se istorijа ponаvljа. Neki morаju nа to dа čekаju krаće, neki duže, mi čekаmo već dostа dugo, аli nismo izgubili ni trunku ljubаvi premа svom klubu, sjаjа u očimа u trenutku kаdа ugledаmo Mаrаkаnu dok joj se približаvаm, vere dа će Zvezdа opet biti onа prаvа, kаo nekаd pre… Sаdа kаdа je nаteže, volimo je jаče nego ikаdа. Brišemo suze, besnimo zbog neprаvde, аli smo tu i nikаdа nećemo otići. Nije bitno ko je u uprаvi, nije bitno ko je u dresu, Zvezdа je IDEAL zа koji se živi i zа koji se umire, to je CRVENA ZVEZDA kojа blistа nа nebu iznаd nаs i kojа je nаšа vodiljа.

Zаto ćemo dаnаs ceo Beogrаd obojiti u crveno-belo, pevаćemo i slаviti, jer nije istinа dа smo mi bili šаmpioni Evrope. Kаko reče LJubа Tаdić, MI TO I DALJE JESMO. I zаuvek ćemo biti.


Све ово је почело једним статусом који сам поставила на свој профил на Фејсбуку, а који је био инспирисан коментарима људи који можда нису желели да буду злонамерни, али су мени у том тренутку звучали помало безосећајно, јер су доливали уље на ватру онда када сам већ била довољно тужна и разочарана због још једног пораза моје Звезде, који је овог пута значио и опроштај од титуле. А онда сам схватила да тим људима имам да кажем још неке ствари, које су прешле лимит од 220 карактера колико може да их садржи један статус. И тако је настало ово.

Неки ми кажу – није девојкама место на Северу. Он је резервисан за мушко друштво. Добро, схватам. Савршено ми је јасно да може да буде веома опасно када крену општа туча и еври го, јер сваки пут замало погинем, мада се углавном поред мене нађе неко ко ће да ме заштити. Јасно ми је да су опасне и бакљаде, схватам да је опасно због свих оних глупости, па чак и убистава која су се дешавала по трибинама наших стадиона. Али оно што морате да схватите је да неко толико воли Звезду да је спреман да преузме тај ризик. Врло је једноставно, јер је исти и за мене и за вас. И ви га исто тако преузимате. Толику љубав би требало да разумете управо ви, управо ви би требало да сте свесни да сваки навијач жели да буде део Севера, небитно ког је пола, јер то је непоновљив и незаменљив осећај који се памти целог живота. У мени остане урезан сваки пут кад дођем на Север и дерем грло док не почне да ме боли. Кад дођем на дерби са Звездиним обележјима и враћам се сама преко аутокоманде. Кад побегнем из школе да бих купила карте на време или стигла на утакмицу. Нисам ја крива што су ме ставили у погрешну смену… То су неке мале ствари које покажу да се Звезда налази у сваком сегменту вашег живота и да уопште није без основа она чувена парола „Звезда је живот, све друго су ситнице“.

Други ми кажу: „Ма, ти си девојка, шта ти знаш? Не знаш ни шта је офсајд. Не умеш ни да набројиш генерацију из `91. Зашто тебе уопште интересује Звезда? Иди шминкај се или тако нешто“. Е, па, интересује ме. Сасвим довољно да због ње пожелим да се једног дана бавим спортским новинарством. И добро знам шта је офсајд. И знам ко је играо `91 у Барију и Токију. Знам добро ко су Звездине звезде. Знам можда и много више од неких самозваних верних навијача. А знам зато што ме је тата први пут довео на Маракану када сам имала само пет година, додуше на Запад, па сам зато све време заљубљено бленула у Север и сањала да се једног дана нађем тамо. Показао ми је како се игра најлепши фудбал на свету, шта је она права Црвена звезда, шта је искрена љубав према клубу. До неба сам му захвална што ме је одмах научио шта ваља. И даље је прича вероватно код многих слична и сада се препознају у овоме. Дођеш једном и заљубиш се. Уђе у крв и до виђења.

А онда у последњих пар година постане главни тренд ићи на утакмице. Нађу се паметне неке девојчице од 13, 14 година, виде Калуђеровићеву слику у новинама и мисле како он има 17, а Андрија, јадан, има и жену и дете. Онда оне због њега и из фазона почну да долазе на Север у уским тренеркама и хеланкама, шеткају се около не би ли некако привукле пажњу „опасних момака“, снимају навијање и вриште и беже кад виде бакљу у кругу од 2 метра. Класичан пример некога ко не зна зашто је дошао ту где је дошао. И због њих ја да испаштам? Нећу. Не, нема тог закона који може са Севера да ме отера. Управо сам цитирала једну песму Звездиних навијача, да, јер све их знам напамет, а оне не знају да наброје ни два наслова. Не занимају ме незреле клинке које на стадион носе огледалца да провере да им се није размазала маскара. ЈА на стадион носим шал. Не идем на Север да будем лепа и згодна, не идем тамо да глумим рибу, на Север идем да навијам за Звезду.

И сада вероватно преврћете очима, мислите – шта се ова прави паметна? Шта лупета? Није у праву. Е, да знате да ме баш брига што то мислите. Само ми је доста потцењивања. Доста ми је тога – ти си девојка, не припадаш овде. Када уђем на стадион, ја више нисам девојка, тамо сам Делија. Просто сам имала потребу да кажем шта мислим, не тражим од вас разумевање. Не мора апсолутно нико да ме разуме. То што прескачем из хаљине у дрес, из штикли у патике. То што не излазим по клубовима, јер чувам паре за наредну утакмицу, а то добро знају моје најбоље другарице. То што не купујем Космополитан него ревију Звезда Србија. То што знам више Звездиних него Ријаниних песама. То што плачем недељу дана после пораза, славим недељу дана после победе, не причајући ни о чему другом. То што мој клуб већ четири године није освојио титулу и само је бледа сенка некадашњег европског и светског првака, а ја сам и даље ту и увек ћу бити. То што свакодневно слушам како су комшије са друге стране брда боље, а и даље Звезду волим више од живота. Јер, како је један велики Звездаш давно рекао, велика радост подразумева и велику патњу. А то је Црвена звезда.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!