Једна прича о нама и њој. Испричана је хиљаду пута на хиљаду начина. Помало стара, скоро колико и клуб. Март нам је пролеће, април нада, у мају нам стављају катанац и све тако у круг. Несрећне године остављамо за собом. Памтимо их, то је сигурно. Остављамо и све своје лудости када су нас укућани, пријатељи гледали са чуђењем док смо одлучно корачали натраг, тамо где нам је једино било место!

i-34

Одавно се не трудим да објасним себи и другима где је граница толеранције, где престаје лудост и почиње реалност. У овој причи схваташ, ако си прави, да нешто није у реду ако пар вечери пре меча са аматерима, сањаш како се десетине хиљада таквих као што си ти, слива ка стадиону и не плашиш се да ће нас бити мање. Једноставно знаш. Још један јул, још једна нада, године је нису угасиле. Инат у теби, у мени нам не да да спавамо ноћ пре. Преко столице стоји дрес. На столу је годишња карта. Не мислим на победу. Само чекам да дођем на стадион, да загрми оно наше.

Од онога да у инат лошем, певам гласније, сваки пут дођем до наде да је дошао дан када ће поред наше бесконачне љубави, успеси и титуле украсити нашу кућу, наше песме и све године, када нам…..није било лако. Увек са тобом!

Поред новог изгледа сајта, наша редакција је одлучила да део графике нашег и вашег сајта посвети спортовима који до сада нису имали довољно медијског простора, а заслужују то, јер су део наше црвено- беле породице. Овога пута представљамо теквондо, најмасовнију борилачку вештину на свету, коју је код нас на најбољи начин промовисала Милица Мандић, иначе члан ТК “ Галеб“.

tk crvenazvezda1
Теквондисти Звезде на тренингу

Теквондо (Taekowondo) је врста борбе без оружја која води порекло из древне Кореје. „Тае“ значи нога, ударити ногом или уништити ногом, „Квон“ је рука, ударити руком или уништити руком или песницом, а „До“ значи пут или метод. Теквондо је самоодбрамбена техника борбе без оружја која укључује примену удараца ногама и рукама (са земље и из скока), блокове, ескиваже, итд. То је много више од обичне физичке борилачке вештине. Теквондо је систем тренинга тела и ума у коме је нагласак стављен на развијање моралног карактера. У питању је борилачка вештина настала комбиновањем различитих борилачких стилова који су током протеклих 2000 година постојали у Кореји, као и у неким земљама које је окружују (Кина, Јапан, итд.).

На Олимпијским играма  у Сиднеју, теквондо је постао званични олимпијски спорт. Данас више од 30 милиона људи тренира теквондо и то је убедљиво најбројнија борилачка дисциплина данас.

tk crvenazvezda2
Припрема за спаринг

TК „Црвена Звезда“ члан је Спортског Друштва „Црвена Звезда“ од почетка 1996. године. Добра организација, стручан и предан рад учинили су да се клуб за кратко време вине у сам врх југословенског, а касније и српског теквондо спорта.

Један ја од најуспешнијих теквондо клубова у историји наше земље који је 2000. године освојио титуле екипног првака државе у обе такмичарске дисциплине – и у формама и у борбама, што је јединствени случај у близу 20 година дугој историји теквондо спорта код нас.

Од свог оснивања, ТК „Црвена Звезда“ је, поред осталог, освојио чак 6 титула екипног првака државе, са чиме се може похвалити мали број клубова код нас.

Наш теквондо клуб  уписује дечаке и девојчице у три узрасне категорије, 5-10 година, 11-16 година и 17 година и старије. Тренинзи се одржавају на две локације, на стадиону Црвене звезде и на Бановом брду. Главни тренер нашег клуба је Жељко Катарић. Званични сајт ТК Црвне звезда је   www.taekwondo.org.rs Посетите их и придружите се!

Да смо дотакли дно, знамо одавно. Као друштво смо доживели и да се невероватна медијска пажња посвећује лешинарима који своје новац стичу тргујући Звездином децом на муци родитеља који су се затекли у погрешно време у овој земљи. Ако је Мајами решио да се рекламира, то је и постигао. То међутим, јасно, није био његов једини циљ. Једва смо га ономад протерали са Маракане, али још је ту. Врзма се. И то вам је слика једно распалог система вредности где човек сумњивог образовања и не желим ни да знам (ал’ могу само да мислим) какве прошлости даје себи за право да некога прозове и то за шта?!

Можете да га волите, не волите, да вам буде драг или не, али да је слика и прилика како треба да говори, изгледа и понаша се тренер једног великог клуба, то му не можете оспорити. То вам је данас тренер Звезде, Александар Јанковић. Нећу да причам о тактици, нисам довољно стручан. И мени има право да се не допада како се доле игра, што овај не трчи на једну, већ на другу страну, што игра Пера, а није ставио Жику. Сви смо пуни памети, јер нам је то генетика подарила.

jankovic

И тако осване још један дан где дође неки лик, коме нисам видео очи једном у животу, и да себи за право да оптужи некога за нешто што везе са мозгом нема, а да поштено, још четири живота да живи не може да га достигне, ако ништа друго, а оно бар у интелектуалном и смислу лојалности, искрености, Звездаштва!

И још једном, не занима ме какав је Сале Јанковић тренер. Своје мишљење ћу задржати за себе! Довели смо себе у ситуацију да нам трговци децом, којекаква багра и отпад овог друштва нападају запослене у клубу. Што је најгоре од свега, сутра, баш сутра ће тај исти Јанковић морати да се спусти на ниво извесне креатуре и моралног патуљка да му објасни неке ствари, уместо да се бави својим послом.

Клуб!!!! Тај некада велики клуб још увек није стао иза свог тренера да га заштити! Где нам је председник?! Имамо ли га? Ген. сек. ?

И сутра, који год  тренер да се нађе на клупи, име му није важно, биће вам свима крив што смо дужни као Грчка, што нема нафте за Лукићеве тракторе, што је Топлица правио директан пренос постављања траве. Тај доле на клупи ће бити крив за све, и сав гнев наш ће падати на њега, а Мајами и албанац ће НАМ слободно шетати по кући и лупати ћушке као да смо дегенерни и луди!!!

Ако потрајемо и толико! Дотакли смо дно!!!!!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Времена су мрачна, па се ионако разједињени народ смркао. У маленој земљи земљорадника и ратника, нема ко нас није зајахао кад му је био ћеф, док се весели Србин гложио са “комшом“ и такмичио који ће којег више попљувати. Јела нас је инфлација, а камен и челик је крцкало време. У том “живописном“ ходу кроз земљу сиромашну слогом и разумевањем, и ја сам растао. Каквог ме је Србија одгајила, време нека покаже, а док то не буде, да кажем и ја, реч, две. Да дам разлог да и мене брат Циган, Звездаш, поштено српски попљуне. Такав је ваљда ред.

Ја се, волонтирајући на овом сајту, бавим и једним од најпониженијих и најобесправљенијих послова данашњег доба. Ја се, ето, бавим децом. Радим са њима сваки дани. Растем, учим, размишљам, болујем, тугујем, радујем се, певам, обнављам. Такав ми је сваки дан. У септембру ми дали и одељење. Деветнаесторо њих. Само дан пре тога, нисам имао ни једно. Како то ред и живот налажу, почео сам да их упознајем. Учим њихова имена, презимена. Овај не воли да седи са овим, други не види добро, па морам да га гурнем у прву клупу. Трећи био болестан, па није стигао да научи, а ја шта ћу, морам да га покривам, па га чупам са српског и биологије. Четвртом се родитељи разводе, па му није ни до ужине, а пети нема ни пара за ужину. Од њих мора бити целина, независно од свих проблема. Онда чујем како звоно звони, и крећем на свој час, а у мени још 19 туђих живота, проблема, мука и туга. Нико те не пита, да ли можеш?! Ја знам, да морам!!!!

srpska posla 1

Дани пролазе, они ми кидају живце! Изгубили од шестака на турниру у фудбалу, а лепо сам им рекао како да играју. И објаснио, и нацртао… Не вреди! Пропаст! Додај, трчи, додај, трчи. Просто. Ма какви….. Шта год сам им рекао, све урадили натрашке. Ал добро, мали су још, уиграће се, ваљда. И тако, неки дан се сетих једне приче свог пријатеља, коју је њему пак испричао његов отац. Кад је био млад, а то беше пре 40-ак година, завршио средњу, па се питао куда даље. Мислио се он тако, а отац му стари каже: “Ако не знаш шта хоћеш, иди  ти учи на факултет за неког наставника, учитеља, то ти је бар лако“. На тој реченици смо одгајили генерације после, ал’ се заблуда прелила на све остало. Обесправило се тада то, а данас још много тога другог.

Ту и почиње поента ове приче, а то је фантастична експанзија далеко познате српске дисциплине “Ја све знам, а ти немаш појма“. У земљи “Курте“ и “Мурте“, где један јаше, а други чека да овај пре њега сјаше, па да он узјаше, не можеш се бољем ни надати од просечног залуделог Србина. Када је еколог почео да објашњава физику, трговац ветерину, а лингвиста философију, тада смо и дотакли дно, као друштво и као народ.

Све наведено горе је само пут и процес којим је већина опскрбљена и охрабрена почела још давно да испира уста другима, критикује без права и аргумената стручне и школоване људе из свих сфера друштвеног живота. Када попљује двадесеторицу, велика је шанса да ће некога и да погоди. А остали? Ником ништа. Пљување је бесплатно. По тој логици би сви требали да пљујемо и опањкавамо све око себе, пошто је то данас најнормалнија појава, али то што је постало “нормално“ не значи да је и исправно.

ЧЕМУ ОВАЈ ТЕКСТ??

Зато што сам после 10 година константног боравка на трибини неописиво испровоциран делом Звездашке јавности, која у таласима своје фрустрације и незадовољства “черечи“ и “омаловажава“ своју децу, своје људе, искрене Звездаше. Зашто ме неко пита да бирам између Робија и Салета? Зашто бих? Овај је “до јуче“ био тренер, овај је сада. Да ли је садашњи тренер крив што нема титуле тако дуго? Да ли је тужио клуб и пуштао менице? Да ли је добио честиту прилику да се докаже? Одговор је једно велико НЕ!!!!! Више ни сам не знам колико смо своје деце отерали из клуба. Неки су још деца, тек у двадесет и некој, а неки су људи, који су своје детињство, момачке дане провели на црвено- белој Аутокоманди и учили шта то значи бити Звездаш!

ЧЕМУ ОВАЈ ТЕКСТ??

Овај текст је написан зато што сам и ја помало Јанковић Саша. Овај текст је написан зато што се понекад неко дрзне да суди и о мом раду, онако уз кафу, да ме испљује и нагрди, а не може ни да замисли кроз шта све мој мозак и моје тело пролазе радећи! Сви само виде обрисе. Све сам божији стручњак и експерт, а тешко да неко има неке везе са било чиме. Свима је мерак да се подсмевају методи рада, мерак је да се каже да нешто не ваља и да би то неко боље. А нико не зна терет свих мојих циљева и не зна путеве који воде до њих. Исто тако, нико од нас, почев од мене, не зна како дише наша свлачионица, који је играч лоше спавао, који уопште није спавао, којег је оставила девојка, који има других проблема у породици, који је прехлађен, који је под инјекцијама, али игра. Нико ништа не зна, а сви суде, као да знају све, а истина је да не знају ништа, јер то и није посао сваког од нас, већ само једног. Ту је и да их критикује, и зашитити и научи, али…. свако се данас у овом друштву третира као незналица, пропалитет и сваким се испирају уста, зато и живимо у распаду система. Толико је шљама испливало, да се више и не чудим да неки међу нама не умеју да препознају господина, образованог, културног и интелигентног човека и некога на кога треба да се угледамо сви, до једног.

фото : delije.net
фото : delije.net

Звездаши, збијте редове и уједините се. Не судите олако о људима који себе дају  несебично, сваког дана, једној идеји која живи дугих, скоро седам деценија. Истина је да ће на крају резултати судити свакоме од нас, па ако сте већ кренули да ме запљунете, сви ви који сте имали стрпљења да прочитате ово, суздржите се до краја фудбалске сезоне пре него што некога прогласите за особу која не зна свој посао! Пустите човека да ради, а нека време и резултат буду судије сваком од нас. Нека од данас, реч сваког од нас па до 26. маја буде ЗВЕЗДА! За то и живимо, зар не?!

Видимо се на прослави титуле!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

У светлу последњих догађања у нашем фудбалском клубу, понављамо интервју који је Саша Јанковић дао за наш сајт два дана пред крај прошле године. Кроз интервју се сви можете подсетити, а они млађи упознати, каквог смо стручњака вратили његовој кући. Срећно Саша! За само нашу Звезду црвену…

Када сам пре 3-4  године поносан са трибине скандирао његово име, нисам ни сањао да ћу икада на једном Звездашком сајту чији сам део, моћи да напишем: “Звездаши, од данас, део сајта МЦЗ, сарадник и неко ко никада није отишао из срца свих Звездаша….. Господин Александар Саша Јанковић!!!!“ Ово је интервју који је дао за сајт МЦЗ. Уживајте, ја сам га прочитао више пута.

Сале Јанковић

МЦЗ: Како се сналазите на месту селектора младе репрезентације и колико је тешко пратити све расположиве играче?

АЈ: Добро ми је на месту селектора, радим на прављењу тима који побеђује. Пратим све играче који по годишту могу да се нађу у најбољој селекцији и није ми тешко. У основи овог посла је велики ентузијазам и посвећеност екипи. То, као и све остало што  захтевам од играча  показујем личним примером. Никоме ништа не сме тешко да падне уколико је у циљу прављења озбиљног тима.

МЦЗ: С обзиром да сте сада више са младом селекцијом аутоматски и имате бољи увид у то какав је капацитет младих фудбалера у Србији?

АЈ:  Потенцијал наших играча је огроман, треба их пратити и посматрати не само њихов фудбалски, већ и људски, карактерни капацитет. Јер, није исто играти против Црвене звезде и носити Звездин дрес.

МЦЗ: Да ли имате неки предлог на који начин би требало унапредити скаутинг службу у нашим клубовима и да ли је новац само проблем?

АЈ: Скаутинг служба увек може да буде боља, нарочито у клубовима који велики део буџета обезбеђују продајом играча. Звезда то јесте и своју величину је у великој мери изградила правећи велике резултате са играчима из региона који су пажљиво бирани. Најпре Омладинска школа, затим најбољи српски играчи из домаће лиге, потом играчи из региона и, на крају странци. Тако ја то видим.

МЦЗ: Да ли мислите да смо као народ талентовани за фудбал и шта нам то недостаје да одемо корак даље и у клупском и репрезентативном фудбалу?

АЈ: Мислим да смо изузетно талентована нација за фудбал. За већи резултатски успех недостаје нам чврста дисциплина и у животу екипе и на терену, боља организација у послу, мање еуфорије и у поразима и у победама, чвршћи карактер и подређеност личних интереса једном великом, вишем, заједничком. Када кажем резултатски успех, мислим на понављање добрих резултата у континуитету и трајање у успеху, а не један пласман у Лигу Шампиона или квалификацију на велико репрезентативно такмичење.

МЦЗ: Које играче сматрате најталентованијим у Србији?

АЈ: Не волим да причам појединачно о играчима, нарочито не о младим момцима који морају да задрже хладну главу и обе ноге на земљи.

МЦЗ: Шта мислите о Спајићу, Ковачевићу, браћи Срнић и осталим Звездиним младим играчима и ко је по вашем мишљењу најближи првом тиму Звезде и младој репрезентацији?

АЈ: То су талентовани момци, пред њима је период сазревања и борбе за минутажу у такмичарском погону. Гледано из перспективе Младе репрезентације, у њој играју играчи који су стандардни у својим клубовима, то је и најједноставнија порука свим младим момцима који желе да се изборе за место у Националном тиму.

МЦЗ: Шта мислите о фудбалској филозофији Барселоне и начину њихове игре, тактици итд.

АЈ: Барселона данас је демонстрација „тоталног фудбала“ 21. века. Клуб са стратегијом, и то не у форми јефтине демагогије, већ у најфудбалскијем, теренском, облику, који сваки гледалац не може а да не примети. Другим речима, они штанцују фудбалске мајсторе по истом шаблону и стално побеђују. Сад још чујем како најављују да им је следећа генерација клинаца још боља од актуелног тима. Да нису регистровали Бетмена?!

МЦЗ: Може ли Звезда да игра као Барса?

АЈ: Звезда има привилегију највећих, а то је да може да се равна према великима, али и према себи самој, односно својим традиционалним вредностима које су је и довеле на врх Европе и Света. Звезда може да прати како игра Барселона, и да адаптира одређене ствари нашем менталитету и условима у којима ми живимо. То је нормално и добро, треба гледати како то раде најбољи.  Али, исто тако, Звезда зна како се великим играма праве велики резултати. Сви ти велики и најбољи су падали на Маракани, те стога треба гледати и како је то Звезда некада радила. Из тога, такође, може много да се научи. Звезда је Звезда.

МЦЗ: Да ли редовно пратите Звездине првенствене утакмице?

АЈ: Наравно, и то не само у фудбалу.

МЦЗ: Имали сте кратку каријеру у Звезди. Можете ли нам нешто рећи о том периоду у Звезди и повреди која вас је спречила да направите значајнију каријеру?

АЈ: У први тим сам стигао у јануару 1991. године, у време најбоље и најтрофејније генерације. Нисам имао пуно простора за игру, али ме је сама могућност да живим са таквим тимом и тренирам са најбољим играчима у Европи обогатила за цео живот. Сплет разних околности, спортских, али пре свега политичких у тадашњој држави, условио је да кренем другачијим путем него што сам, као клинац, замишљао. Сањао сам да играм у шампионском тиму Црвене звезде, који осваја титулу и прославља је у последњем колу Шампионата пред пуном Мараканом. Нисам то доживео. Када сам, због повреде и операције колена, прекинуо са активним играњем, решио сам да свој сан досањам једног дана као тренер.

МЦЗ: Са којим играчима је било најлепше и најлакше сарађивати док сте били  у Звезди?

АЈ: Једна од мојих највећих сатисфакција јесте што сам направио добар, стабилан тим Црвене звезде. Са свим играчима сам имао сјајну сарадњу.

МЦЗ: Да ли је тачно да сте имали проблема са дисциплином неких играча док сте били тренер, због чега је наводно и доведен Земан?

АЈ: Није тачно. Када желите да смените младог тренера, онда кажете да није имао ауторитет, а када желите да смените старијег тренера, да нема довољно енергије да држи тим под контролом. То је, нажалост, политика петпарачких изговора која је Звезду доста коштала у блиској прошлости. Екипа без дисциплине не може да побеђује у континуитету, а ми смо направили тим Црвене звезде који је одиграо једину сезону без пораза у историји клуба. То не може тим без сређених односа у свлачионици, без поштовања хијерархије и вере у себе. Били смо тим, зато смо побеђивали.

МЦЗ: Навијачи вам једино замерају изјаву да је Блажић бољи од Молине? Ако сте то заиста изјавили, шта сте мислили под тим?

Део Звездине породице

АЈ: Чиста глупост, лаж. Никада не поредим два играча, пре свега није педагошки. Не поредим ни два тренера, ни две различите екипе, као ни један исти тим у два различита временска периода. Сматрам да је немогуће, а пре свега беспотребно вршити таква поређења. У спорту постоје резултати, бољи је онај ко побеђује. Осим у уметничком клизању, где се бодује и „уметнички дојам“, што би рекла Милка Бабовић, али то никад није био мој спорт. Молина је отишао зато што нисам хтео да му гарантујем да ће играти стандардно на позицији на којој је у конкуренцији био и Ненад Милијаш. Врло једноставно. Нема гарантовања таквих ствари, ни тренеру нико не гарантује да ће седети на клупи за три кола ако нема резултата. Молина је добар играч, био сам срећан што га тренирам, али никоме нисам гарантовао место у тиму, па ни њему. Добио је понуду да потпише уговор за Сантос, привлачило га је све то, непосредно пре тога је изгубио оца. Није то био лак период за њега, разумем да је желео да буде ближи породици. Уз све то и клуб је зарадио на његовом трансферу. Мислим да се ту све поклопило.

МЦЗ: Шта себи највише замерате из периода када сте водили Звезду и које сте лекције од тада научили а тичу се тренерског посла?

АЈ: У спорту је и оно што се десило јуче већ далека прошлост, а не нешто што се завршило пре три и по године. Ако једним оком гледам уназад, остаје ми само једно да гледам унапред, а то није добро. Трудим се да учим сваког дана, првенствено из туђих грешака, да бих своје свео на минимум.

МЦЗ: Да ли мислите да сте незаслужено (нефудбалским дешавањима) остали без трофеја у сезони у којој сте дерби добили 4:1, и завршили првенство без пораза, а у купу остали без финала због судијске неправде?

АЈ: Све што мислим о свему томе, рекао сам 2008. године, нећу да се враћам на то.

МЦЗ: Можемо ли очекивати да се једног дана вратите у Звезду и исправите неправду која Вам је учињена у сезони 2007-08?

АЈ: Да, вратићу се, једног дана, сигурно. Није битно када.

МЦЗ: Ваш први сусрет са Мараканом?

АЈ: Дефинитивно пре него што сам почео да памтим.

МЦЗ: Омиљени играч из детињства?

АЈ: Пижон.

МЦЗ: Звездина екипа која Вам је остала у сећању из детињства…

“Звезда има привилегију највећих,да се равна према великанима“

АЈ: Звездин тим из похода на Куп УЕФА 1979.

МЦЗ: Кога сматрате за најбољег игрча у екипи из Барија?

АЈ: Цео тим је био сјајан.

МЦЗ: Колико је било предност, а колико ометајући фактор чињеница да Вам је отац познати спортски новинар?

АЈ: Није била никаква предност, имао сам жељу да се борим за свој идентитет, и чак мислим да сам због те жеље направио пар лоших, пре свега исхитрених потеза у каријери. Пре свега, одлучио сам да у 19. години управо из тог разлога одем у Аустралију, да тамо играм. Да ме погрешно не схватите, носим сјајне успомене из тог периода, имао сам и успешну сезону, која је уједно и најуспешнија у историји мог клуба из Сиднеја, али, фудбалски, играчки, то није била најпаметнија одлука. Али, била је моја одлука, и због тога сам срећан. Много сам се паметнији вратио оданде.

МЦЗ: Који велики клуб би волели да водите?

АЈ: Реал Мадрид.

МЦЗ: Ког играча би водили са собом у сваки клуб?

АЈ: Има их. То су увек и само играчи који не штеде ни себе ни друге, који много више дају екипи него што очекују од ње. Имам таквих момака и сада у репрезентацији и много сам срећан што их тренирам. Бити шампион није титула коју добијеш или изгубиш, то је црта карактера коју, или имаш, или те нема на врхунском нивоу. Ја такве тражим.

МЦЗ: Најтежи противник у тренерској каријери?

АЈ: Први следећи.

МЦЗ: Ваша омиљена формација?

АЈ: Формирам је у односу на профил фудбалера, омиљена ми је она у коју моји играчи највише верују, у којој се осећају најсигурније. Екипа не може да меље уколико сумња у било шта.

МЦЗ: Да ли и даље васпитавате децу реченицом ,,Данас игра Звезда“?

АЈ: Да. Звезда је члан моје породице, а моја породица је део Звездине.

МЦЗ: Да ли сину дајете савете везане за фудбал, и колико пратите његову каријеру?

АЈ: Марко има огромну љубав према фудбалу, посвећен је и пасиониран. Утичем на то да изгради лични однос према тренингу, утакмици, обавезама… Да не гледа на начин на који ја гледам, да то буде његово играње фудбала, а не реализација мојих фудбалских идеја кроз њега. Ако буде напредовао, тренирао и правилно се развијао, биће то зато што припада лопти стопроцентно и зато што сам види себе у том свету, а не зато што му отац стоји над главом. Фудбал је проста работа, истина је увек једино на терену, а тамо нема ни оца, ни пријатеља, ни новинара, ни менаџера. Учим га да буде свестан тога.

МЦЗ: Шта Звезда треба да учини да би поново била она права?

АЈ: Да изађе на терен и победи првог следећег противника. И стално тако.

 

И овим путем се у своје име и име свих осталих чланова сајт МЦЗ захваљујем Александру Јанковићу на датом интервјуу.

 

25
'ајдемо напред....црвено-бели!

Свечано признајем да сам их бојкотовао на утакмици у Београду. Признајем и да сам оно мало наде изгубио после београдских 0-0. Немам шта и коме да доказујем колико је волим, и колико сам живаца свих ових година изгубио говорећи себи да ми не пада на памет да више долазим и да губим своје време, новац, живце и да у очима других будем квалитетан примерак за смештај у једној од психијатријских установа ове измучене земље необичних и комплетно опаљених ликова.

‘ајдемо напред….црвено-бели!

И тако је освануо још један дан, када сам себи драге људе оставио на листи чекања, док сам мислио о њој и ономе шта она представља. Онда су неки други, мени драги људи, почели да се окупљају око својих рачунара, а казаљака мог црвеног- белог сата је сморно цијукала. Иако сви на истој страни, моје колеге и ја смо до изнемоглости претходних дана предвиђали шта би све могло да се деси после ове утакмице. Осим мог брата Цигана Симе, који је игром судбине добио привилегију да учествује у кипарском делиријуму, ми смо овде остали, мислећи на њу, можда више него икад пре. Уверени у крај Звездине европске епопеје, која је била виђена да се прекине ове ноћи, патили смо за неким данима, а ипак непрестано извештавали, постављали слике и клипове, наше црвено- беле браће, тамо далеко!

Када смо сами себе понизили пред играчима Нафтана, рекао сам да не треба да им дође нико на следећу утакмицу. Био сам искрен и болело је. И не кајем се због тога. Људи ме демантовали! Свака част. Ал’ немојте замерити на овоме. Стигле ме све сушне године и оптимизам пред којим су се сви живи крстили је био на измаку. Био сам пао. Ал’ бих сутра кренуо пешке за Београд, ако би требало. Ја знам пријатељи моји шта нам све фали. Видим нам све мане. Јасне су. Видим како се моја Звезда мучи и посрће. Ја знам довољно да су ми леђа постала тешка од свега, и давно су Звездине муке престале да буду само њене. Муке су и моје, али и ваше.

На мом сату је сада прошла поноћ. Звезда је победила, а муке нису нестале. И даље ми туга у срцу што није све као неколико деценије пре. Свестан сам да морамо само напред. Али….. Свестан сам да и сам луд кад кажем: “Дајте Интер да се играмо, играмооооо, играмоооо.“ 

Ако гинемо, нека гинемо славно! На Маракану бре!!! Све лудо!!!


Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.

(фото crvenazvezdafk.com)

26. јула 2012. године је први дан нове године. То је дан до ког смо сви  гледали да се вратимо са одмора и летовања и јавимо се на прозивку првог дана нове сезоне. На тај дан ништа не радим. Ноћ пре тога не спавам. Тог дана планета стаје. Тог дана универзум гледа европског првака. Тог дана игра моја љубав!

Не марим за противника. Не трудим се да му памтим име. Однеће га гвозденог пука хук. У бескрају озлоглашене рупе подно “Победника“ цењеног госта ће дрхтати глас. Не марим за снагу његову, док на срцу носим штит златом пришивен. У ова тешка времена, на њега није пала прашина. И кад покуша, стресе је бубањ што зове у бој. Држи ритам, води у незаборав чувени прасак дланова. Невидљиве га руке држе усправним. Кад се загледаш, видиш их јасно. Рајко, Шеки, Пижон, Џаја, Дејо, Дика стоје иза њега и стотине других који су свој зној уградили играјући доле, газећи препреке ка бесмртности својој и Звездиној.

Цигани!!! Мирно!

Ја не марим за противника, јер га и не гледам. Гледам свој клуб, којег сам део. Гледам део свог живота. Гледам га у својој кући од 55 хиљада места. Чиним све да будем ту у строју кад Звезда прозове. Нема кашњења, нема дилеме. Нема питања, нема назад. Нема можда, нема не знам. Нема не могу, нема сутра. Постоји само САД и САМО ТИ. У битку се кренути мора, јер Циган никад бежао није. Годинама се нисмо напили слатког вина нити гледали европска пролећа. Годинама смо јој певали луди. Годинама смо јој бранили име. Годинама смо, кад је било најгоре, скакали и били највећи. Године су сад за нама, а будућност је наша сада на нама.

Цигани, у строј! Цигани, на Маракану!! Цигани, четвртак!!! Цигани, сви!!!! Цигани, мирно!!!!! Цигани, сви у глас!!!!!! ХОЋЕМО ТИТУЛУ!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.

 

68

Црвена звезда је одувек била народни клуб, клуб навијача који су слободно мислили. Пре непуне две године, Црвена звезда, као име и симбол, окупила је осниваче овог сајта, људе који га непрестано одржавају и вас који га верно пратите. Како је време одмицало, број људи који су ангажовани на сајту се значајно повећавао, па нас сада има из свих делова Србије и даље, преко Дрине. Поводом непрестаног коментарисања и “указивања“ да се престане са ијекавицом на сајту, испред сајта МЦЗ желим поносно да вас обавестим да се тако нешто неће десити из неколико разлога.

Први и основни разлог је поштовање наших колега који пишу за сајт и у значајној мери, равноправно, као и сви остали доприносе његовој високој репутацији у Звездашкој јавности.

Други, једнако добар разлог је и то што је ијекавски изговор једнако исправан у нашем стандардном језику као и екавски. Да би једном разјаснили недоумице код оних код којих оне постоје, испод се налази детаљно објашњење два изговора и зашто су оба исправна и део СРПСКОГ језика.

Разлика између ијекавског и екавског изговора у нашем стандардном језику заснива се на неједнаким рефлексима старог, прасловенског вокала јата (у ћирилици: ѣ, у латиници: ě) на територији српског (тј. српскохрватског) језичког подручја. Тај глас дао је доста различитих гласовних вредности у различитим крајевима; идући од истока према западу, угрубо представљено, смењују се вредности е, ије/је, и, са неколико зона мешаних рефлекса. За стандард су из дијалекатске базе узети само ијекавски и екавски изговор, пошто су они најшире распрострањени на новоштокавском подручју. Српском књижевном језику једнако припадају и екавица (која је већинска у Србији) и ијекавица (на којој говоре Срби у Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори). Дакле, у основи СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ језика налази се један дијалекат екавског изговора – шумадијско-војвођански и један дијалекат ијекавског изговора – источнохерцеговачки који су потпуно РАВНОПРАВНИ и једнако ПРАВИЛНИ.

Део текста је преузет са сајта Српски језички атеље.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.

Маракана рођаци

Оно кад је Каду покушао са Аутокоманде и успео, то се звао транс. Не постоји шанса да се сетим колико сам високо скочио и докле је стигао мој глас, а верујте отишао је високо. Књиге су објасниле то стање тела и свести, па не хајем што неки други то зову лудилом, не зато што то није, већ зато што ме једноставно није брига. Тужан сам, признајем.  Нисам још заборавио фотографије испод “Победника“, и дан када смо оживели историју пролазећи центром Београда и славили освајање дупле круне. Памтим и осећај који сам тада имао. Све ми је то тако било нормално и очекивано. А како би другачије и могло да буде?! А десило се баш то. Постало је другачије.

Не марим сад више ни за дане мрака које смо прегазили, не поновили се. Овог пролећа на Маракани, певао сам старе и неке нове песме. Много тога се променило. Неке истине ме скршиле, па сам учио како да живим и опорављам се од истих, али неке су заувек остале да ме дочекују и поздрављају на капијама наших емоција, у кући наших славних успомена и вечног хука свемира. “ Игра Звезда“, није одавно вест, а није ни нешто ново, што не значи да није вредно помена. Кад се све рушило, само нас је та реч одржала, јер је мисао о томе да Звезда не игра, узнемирујућа и незамислива. Ај сад Цигани, застаните и замислите се. Замислите да је од сутра више нема. Замислите да нема њеног имена, да никад није постојала, да се ваша љубав никад није родила. Ја не умем, не могу, не смем, не знам… Не знам шта је, али ми не иде.

Маракана рођаци

Као у трансу, колоне су се сливале на почетку ове полусезоне. Четрдесет хиљада људи је гледало Звезду! Четрдесет хиљада Прометеја у митској причи какву само луди Цигани могу да осмисле, а није се још нашао бар један да то објасни. Четрдесет хиљада срца, четрдесет хиљада једнаких, а другачијих. Четрдесет хиљада Звездаша, а једна жеља. Снови некад знају да не постану стварност, али тако није и са нашим сновима. Наши снови се увек остварују, јер нам мисли живе на темељима енергије која се не кроти. Ми не гледамо ка звездама, јер нам је Звезда у срцу. Ми не патимо за облацима, јер смо понекад и сами у диму. Ми не верујемо у чуда. Ми их живимо. Ми смо сви до једног, црвени и бели.

У суботу не славимо титулу, не долази нам Европа. У суботу је тужан дан, зато што је крај године. Последњи дан пре дана када поново почињем да бројим дане, када игра Звезда.

Цигани, сви до једног! На Маракану!

Šampioni!!!!

Неозбиљан бих био да, иако још под утиском, напишем нешто више од једне просте реченице. Звезда је живот.

Цео живот, од када знам за себе, петљам нешто с лоптом. Одрастао сам испод солитера где сам успевао да понекад и изблокирам понеку лопту у одбојци један на један, на импровизованој “мрежи“ коју је чинила једна метална штангла где су комшије тресле тепихе. Радовао сам се успесима, патио због неуспеха, пре свега наше репрезентативне одбојке. Поред свега тога, никада се нисам усуђивао да нешто и напишем о одбојци, а тек сад нећу. Шта бих ја ту рекао, а да већ није речено! Шампиони! Фудбал сањам и волим, па ни о њему баш не волим да пишем. Има стручнијих и школованијих за то од мене.

Šampioni!!!!

Волим цео свој живот. Некад љубави бледе, нестају, пролазе. Можда онда и нису љубави. Не знам. Волео сам суботе, јер сам тада имао времена да играм фудбал на пољаници, волео сам ципирипи док га нису упропастили, волео сам праву кожну бубамару коју ми је поклонио стриц, али сам је нехотице пробушио. Волео сам средњошколске дане, волео сам да играм стони тенис испод ораха, па га посекли, волео сам једну жену….. Све је спрало време, као вода отисак у песку. Ничега више нема.

Звезда је део мог живота одавно. Како вама, тако и мени, цео живот с ЊОМ је мало срећа, мало туга. Њу ми киша није спрала, нити ће. Ал’ дође тако дан, као овај јуче, када сам испред стадиона видео четири старија господина, сваки је сигурно прегазио седамдесету годину живота. Знате већ где су кренули. Знам, они су ту од почетка. Од тренутка када рачунамо да се родила Црвена звезда. Доле, у дну Запада, наша деца. Дошла у своју кућу. Тако и себи поставих питање свих питања. Да ли се нисмо уплели у сопствену реторику? Уплели и тако у њој остали. Да ли заиста знамо шта је то Звезда? Јесмо ли свесни њене величине? Знате ли где је можда крај космоса? Знате ли колико је велики космос? Сва ова питања су једно те исто питање, питање које ће дуго још остати без одговора, али ми не смемо престати да тежимо одговору. Колика је заиста Црвена звезда?

Mali Zvezdaši

За мене, тренутно, она је толико несагледив феномен, атак је на мој комплетан организам. На трибинама синоћ сам управо то доживео. Мало сам променио рутину, променио трибину и видео она четири господина (традиција), видео дечицу (младост) и био поносан на  то што као клуб имамо. То су за мене били знакови поред пута. Појаве које су ту, поред нас, али смо почели да их узимамо здраво за готово, а да ни сами не знамо зашто. Најстарија и најмлађа генерација на једном месту. То је за мене била Црвена звезда синоћ, све док нису изашли одбојкаши. Морам да кажем, аплауз је морао бити јачи. Али ипак, било га је. Значи живи смо. Звезда сија, Звезда постоји. Прокувало је све у мени када сам видео како носе пехаре шампиона државе, и дефилују кроз своју кућу. И онда, оно што јесте Звезда, а што до краја свог живота могу само да се надам да ћу објаснити речима….. Север подигао руке високо: “Шампиони, шампиони, шампиони.“ За свог стажа на Северу, много пута сам скандирао одбојкашима и одбојкашицама, али никада нисам био поноснији на њих као део нашег спортског друштва. Сигурно су  у ово лудо време занемарени, али желим да им кажем једно велико ХВАЛА зато што су нам пружили шансу да скандирамо оно што одвајкада јесмо и увек ћемо бити. Кад ти у углу ока крене суза, онако од среће, то само може Звезда. Нема малих спортова кад игра Звезда. Хвала још једном одбојкаши и одбојкашице.

Нама остаје пред крај свега овога, да се добро загледамо у знакове на овом нашем Звезданом путу, да никада не заборавимо ко смо, куда идемо, чему тежимо и како смо стигли до тачке где мораш да станеш мирно и кажеш: Звезда! И сви знају на коју Звезду мислиш!

 

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!