0910javorcz1

Рано јутро, ноћ се грчевито борила да је дан не савлада, мешале су се боје и тама, било је некако прохладно, таман да телом прође она страшна језа, као када смо на неком непознатом терену, пуни страха и ишчекивања шта доносе наредни тренуци.

Целе ноћи није могао лепо да спава, окретао се по кревету од узбуђења, страха од непознатог и маштања о сутрашњем дану. За њега то није био обичан дан, то је био дан за који се живи, дан о којем је маштао цело своје детињство и коначно је требао да га доживи. Знао је да ће га памтити целог свог живота, ма колико дуго он трајао. Иако ненаспаван, није био уморан; после прања зуба, почео је да се облачи. У сваком његовом покрету се осећала нервоза, срце му је лупало све јаче, дах се кратио, а знао је да још није ни близу свог циља, знао је да је много поранио. Након што је завршио све јутарње рутине, сео је у ћошак и почео да размишља, да визуализује дан пред њим, замишљао је тих савршених 90 минута. Осећао се поносно, срећа је преплавила његово срце, знао је да је дан за ПОБЕДУ! Знао је да не може да буде другачије.

Време је некако брзо пролетело у том маштању, екипа је стигла. Преплавио га је набој позитивне енергије. Док је улазио у ауто, ноге су му клецале. Све ово му је било чудно, тако је био далеко од планиране локације, а осећао се као да је тамо. Другари су били насмејани, весели, викали су и почели да певају те добро познате песме. Растао је ниво адреналина, а у комбинацији са пивом је довео крв до тачке кључања. Никада срећнији, знао је да је свет његов. После неколико краћих пауза, мокрења поред пута и ко зна колико отпеваних песама (ваља се подсетити неких старијих, ко зна можда се баш оне запевају касније, а срамота је не знати све), видео је то чувено здање, ту тврђаву која је стварала легенде, на којој је живео дух многих генерација које су стварале причу о њој, причу која је постала легенда о припадности, о другарству, солидарности, чистој енергији, причу о ЉУБАВИ!

Више није чуо своје другаре, није ни певао, само је гледао у то здање, опијен његовом лепотом, заљубио се на први поглед, као када је видео своју прву девојку. Никада до тада у животу није видео ништа слично. Створила се хемија. Слушао је многе приче о њој, замишљао је са слика и из прича старијих ортака, али није ни претпостављао да је толико велика, да је толико моћна. Паркирали су се, није ни знао где, знао је само да што пре жели да уђе на њу, да буде део ње, да постане део њене историје, јер знате, она је сваки човек који је икада крочио у њу, она је свака реч која је изговорена на њој, она је свака парола, порука, кореографија која је икада истакнута на њој, она је свака мисао замишљена на њој, она је наша “Мара”! Стајао је у дугом реду, сетио се да је скорије стајао у сличним редовима али да су људи у њима били уплашени, нервозни, да су стално бојажљиво гледали у небо, а сада је све било другачије, као да је доживео деја ву али са тотално супротним, позитивним емоцијама; опет су сви гледали у небо али као да су се молили за нешто свето, за неки виши циљ, несебично и од срца. Коначно је ушао унутра. Вауууу, није могао да дише првих неколико секунди, поглед се губио у даљини. Ушао је у неки нови свет, њему дотад непознат, али најлепши који је до тада искусио. Боје су постајале сјајније, звуци чистији, ваздух некако пријатан, мирисао је на њему добро познат мирис детињства, на мирис новогодишњих петарди, што је код њега изазвало додатан осећај топлине, осећао је да је одувек био део тог на први поглед хаоса, те реке људи која се ужурбано креће као да не зна куда иде али је добро знала да је већ ту где треба да буде. Срце је закуцало као никада, осећао је спокој и мир, знао је да је на светом месту, знао је да је постао његов део.

Осетио је млак ударац по глави. О да, насмејани другар му је ударио ћушку; остао је закопан у оном истом месту и другари су га изгубили на трен. Корачао је све ниже и ниже, скакао са степеника на степеник све док није ушао у гротло, гротло позитивне енергије. Свуда у ваздуху се осећала вибрација победе, вибрација успеха, улазила је у сваку његову ћелију, сва тела су постала једно, једна вибрација, једна жеља, једна мисао, једини могући сценарио, ПОБЕДА. А онда је громогласно загрмела. Да, то је једна од оних добро познатих, она омиљена. Замуцао је несигурно, а онда је глас почео да му буде толико моћан да није знао да ли је то он. Први пут је осетио ту фреквенцију Севера, од које се тресе тло под ногама и улази у тела свих присутних. Коначно је почело. Није чуо почетни звиждук. Није чак ни видео кад је почело, већ је био трећи минут, био је у екстази, срећан, задовољан, опчињен, спокојан. Његово добро, неискварено срце је куцало са десетинама хиљада других срца. Зрачило је својом искреношћу, својом чистотом. Лупало је брже него иначе, као кад се врати са баскета иако је стајао у месту. Судбина? Не! Да! Можда?

derbi0001a

Није му био први пут, ишао је често на разна места, постао је део лоше приче. Поспан али сигуран у себе, спреман на оно што га очекује. Можда је некада био добар момак али се ни он више није сећао тог времена, прешао је ту границу и ужас је постао његова свакодневница, страх је био његово природно окружење. Знао је да мора стално да се доказује, ма која цена била како би остао део тог миљеа, миљеа зла, подземља, права јачег, где ум кладе ваља а снага царује.

Отишао је до подрума и из старог штека је извукао. Била је застрашујућа, опасна, зрачила је страхом, и сам је се плашио. Узео је пажљиво у немирну руку и сакрио у ногавицу. Екипа је била ту, спремна за покрет, бесна, наоштрена, решена да се освети за све патње које јој је нанео неко са друге стране, напајала је онај предмет из ногавице негативном енергијом, а он се као Луцифер хранио њиховим страховима, бесом и злом. Као да је постао жив, жељан греха, жељан СМРТИ! Стигли су на локацију, добро познату, место које нису волели. Ушли су унутра а да их нико није проверавао, као да је из оне ногавице деловала нека сила која је одагнала надлежне од себе.

Одједном је толико добра било око ње, толико позитивне енергије да није могла да издржи. Тек понегде се осећала као да је са својима, није могла да издржи више, морала је да побегне одатле, морала је да уништи извор добра, да уништи најчистијег међу једнакима, да угаси пламен живота, да зада коначан ударац чистој доброти. Окружена добротом, 20 минута се борила да полети. А онда, храњена злом скоро цео један живот, винула се у небо. Сви су на тренутак застали, ситуација није била као и обично. Тама је прекрила небо, зло је шпартало небом као кобац када надлеће своју ловину. Била је у потрази за најчистијем срцем, а оно је било и највидљивије. Зрачило је неупоредиво јаче од других, било је на супротној страни. Тако чисто, тако искрено, зрачило је оном дечијом, неисквареном љубављу. Било је као магнет који је привукао зло, коју му је рекао: ја ћу ти се супротставити, ја ћу те победити, нећеш никога другог повредити, ја ћу те усисати као црна рупа. И онда БУУМММ, зло је ударило у добро; белина га је прогутала, озрачила је све присутне. Срце је стало, распаднуто на комаде! А онда је попут фебруарског снега, подељено на делиће чисте доброте почело да пада на све присутне, да улази у њихова срца, да постаје део њих. То срце је почело да куца у свима нама. Његови делићи су и дан данас присутни у наших срцима, ту су да нам укажу на прави пут, на пут добра! СРЦЕ ЈЕ ПОБЕДИЛО!!!

Ацо, и дан данас живиш у нама, у нашим срцима; и дан данас ми те осећамо, твоје присуство; и дан данас си део приче о њој, о нашој највећој љубави. Ти си део славне историје, приче која се прича и настаје сваким даном. Оставио си нам у аманет поруку да пре свега будемо људи, навијачи, жељни успеха свог тима и љубави. ХВАЛА ТИ!!!! ВЕЧНО ТВОЈ СЕВЕР!!!

В. Мајсторовић

О свему сам размишљао. О свим невољама које ће нас сигурно снаћи на нашем путу у бесмртност. Знао сам и тада, још неохлађен у врелој ноћи Барија, да ће да крене много тога низбрдо. Низбрдо до те мере да ће нас протерати из такмичења. Низбродо толико да ће такмичење за нас постати тек нека тамо ко зна која брига. Бринуло се о физичком опстанку, о рату, о најближима. Али, опет, увек је у срцу и уму било места и за Звезду, за нешто без чега се не може маштати неки будући живот, без чега се не спрема на путеве великих одлука. Ратови, преокрети, наде и разочарања… све се то догађало и преживљавало. Упоредо је и Звезда имала своја уздизања и падања. А ми смо се увек надали и налазили на стадиону ону мрву светла и среће, порив, искру која нас је грејала, која није умирала никада. Замре па бљесне када се нико ко нема звездашко срце не нада. И осетимо тада дах топлине, дах Олимпа, дах моћи и бесмртности. Све сам ја знао још те незаборавне ноћи, тог дугог аутобуског потовања из Барија… још те ноћи када смо се гледали са навијачима Олимпика кроз окна аутобуса а касније и лицем у лице на паркингу једног од раскошних мотела на аутопуту кроз Италију. Знао сам гледајући њихова нагло остарела лица, знао сам препознајући у њиховим сузним очима хоризонт који ћемо и ми једном дотаћи. Бар једном. Јер, све империје су детронизоване и, како кажу, ничија до зоре не гори. Знао сам, очекивао, био спреман да свом детету објасним застој и реалност, да му пренесем пламен Наде и жилавост Верности. И успевамо годинама. Сви ми. Има радости, туге, усхићења, разорних разочарања. Али, носимо ми то бреме, ми смо неуништиво семе.

Међутим, сада се догађа први пут да ја немам одговора, да немам ничега у чему бих нашао упоришну тачку из које би полуга моје логике одржала равнотежу Наде и Верности спрам облака који се надвија.
Поносни увек говоримо – ми смо народни клуб, ми смо неуништиви јер нас не поседује нико, јер смо изникли из семена Љубави. Ми нисмо производ нечије рачунице. И у најтежим данима остајали смо своји и тиме постајали још јачи. Милиони Звездаша уплели су своје духовне нити у црвено-бело џиновско, необориво стабло. Али, сада се опасан преседан спрема, опасан се црв увлачи у подножје и темељ нашег џина. Не говорим о именима, не говорим о политичкој структури. Говорим о чињеници да први пут Звезда доживљава недвосмислену хајдучију, својатање, први пут држава успева да се ражџилита у нашој кући! Обећавају Председника. Обећавају Браћу. Терају кривце. Браћа ће потом, кажу, да се испрсе са парама. Да ли је можда и оставка Великог Нашег Тренера била део плана јер има пасош неке друге овима омражене државе? И тако редом, падаће зид за зидом и наша кућа остаће на ветрометини ћуди Братовљевог виртуалног Звезди намењеног капитала. Историја нас учи да Брат увек пронађе разлог да изврда, да не помогне у оноликом обиму који је обећан и неопходан. Успостави ли се овај поредак, успе ли овај преседан, шта је могуће очекивати? Кренемо ли најпростијом логиком која је у мени била будна и у ноћи славног Барија – свака империја има крај који је почетак неке нове… замислите какав се пут отвара најцрњима уколико сутра на државни трон седне, рецимо, неки амбициозни политичар који је навијач, рецимо, неких ФК Пиздинаца… Можете ли да замислите а не осетите хладну језу? Хипотетички гледано – у власт седне навијач ФК Пиздинаца и, по механизму који се пушта у погон ових дана, одлучи да смени Председника и постави, рецимо, Другог Председника. Можда ће тај да доведе Другог Брата. А овај пожели нове боје дреса, рецимо, баш као омиљени ФК Пиздинци… Па се и та власт умори. Дође Нови. Он ће да отера све и доведе Трећег председника… И… докле тако?

Да ли ћемо то дозволити? Да ли ћемо се одрећи ореола народног клуба? Да ли ће Звезда да постане државни клуб? Ја разумем гнев и незадовољство животом. Знам и да је тешко многима да схвате да се као и у фудбалу мења однос снага и у свим осталим облицима живота. Ја разумем бол због изостанка успеха којих нема реално гледајући још од предратног доба, од Барија и Токија. Међутим, овај тренутак је јако неугодан за Звезду и Звездаше. Да ли овај моћни тим који је стварао Роберт и што не признати ова управа, сва оваква каква је, има перспективу ако се поцепа навијачки океан? А поцепаће се, уситнити уколико се заигра коло у којем Звезда није никада била и коло из којег се када се уђе више не излази. Штета ће бити велика, момци заслужују нас а и ми смо после дуго времена добили екипу бораца и неопходну црвено-белу узаврелу крв на терену.

Хоћемо ли остати без дела кичме, без дела душе?
Упоредо са свим променама и невољама које су тресле ово поднебље, од Тита до данас, ми смо остајали СВОЈИ. Верујем да имамо памети и снаге да се одупремо и сачувамо идентитет, да можемо да останемо заувек НАША ЦРВЕНА ЗВЕЗДА.

Држава нека обезбеди регуларност такмичења. Ништа више није потребно

Још једном ћете имати прилике да прочитате причу Јоване Б. са МЦЗ форума, која је показала да љубав према Звезди не зна за разлику између полова, године и удаљеност од Маракане. Уживајте!

Знате онај осећај кад пре гашења рођенданских свећица јако зажмурите и пожелите нешто, па онда данима живите у ишчекивању да се та жеља оствари. Неке се остваре, неке не, али чим се поново упале свећице, ето прилике за нову жељу. Од када ме је тата први пут одвео да гледам црвено-беле моја жеља је била да једног дана будем део спектала на северној трибини. Дуго се чекало на одлазак у Београд да и тамо гледам Звезду, али до тада се није пропуштао празник у мом граду, дан када долази највећи клуб са ових простора, мени најдражи. Жеља ми се остварила након неколико година и од тада сам чест посетилац места где емоције надвладају разум, а откуцаји срца прате ритам песме која не престаје.

Како сам одрастала, жеље су се мењале, али једна је остала иста. „Желим да следећи рођендан прославим на Северу“. Сунцем окупан мајски дан, честитке, поклони… И најважније, тог дана је играла Звезда на Маракани. Када је на Северу загрмело „Од рођења мог“ схватила сам смисао реченице са почетка текста.
Ових дана Звезда долази у мој град. Одавно нисам несташно детенце које тата држи на раменима док гледају свој вољени клуб. Ипак, тог дана себи дозволим да заборавим да нисам више дете. Обучем дрес, ставим качкет и зафркавам комшије које навијају за домаћи клуб.

Листајући стари дневник, пронашла сам текст о томе како сам доживела једну од тих утакмица. По рукопису би се рекло да сам била баш мала. Рукопис се променио, љубав према њој постала је све већа, а еуфорија због доласка Звезде у град у којем живим, остала је иста.

„Ћао, драги дневниче.

Јуче сам се јако лепо провела. Водио ме тата на утакмицу. Играли су Црвена звезда и Војводина (фудбал). Ја сам могла да идем на мали југ јер смо сви добили карте на тренингу, али нисам хтела зато што ја волим Звезду, а не Војводину и једва чекам да тренирам у Звезди. Стадион је био пун. Ја сам целе недеље скупљала паре од ужине па сам тати и себи купила кокице и сок од чика Мује који продаје испред стадиона. Мени је тата купио заставицу и качкет Звезде. ЈАКО САМ СРЕЋНА!!! Срела сам Перу из Видиног разреда, он навија за Вошу. Знала сам да је јако глуп. Делије (наши) су били на истоку јер су им војводинаши заузели север. Али ипак смо били гласнији. Све време су певали толико гласно да су ме уши болеле. И опет су палили оне светиљке. То ми се највише свиђа. Звездини фудбалери су имали плаве дресове који нису лепи као црвено-бели, али нема везе. Били смо бољи у свему. Много смо бржи и наш голман је виши од њиховог. Зато су они прмили 3 гола. Тата ми је обећео да ћу кад порастем ићи да навијам са Делијама. Једва чекам!!!
Идем сад напоље да се играм. ЗВЕЕЕЗДААААА!!! ЋАО!“

Tекст можете коментарисати и на нашем форуму овде.

Овог пролећа Звездаши су своју љубав према клубу доказали много пута. Тако ће бити и вечерас, на стадиону Југословенске Народне Армије, где ћемо, упркос томе што ОНИ славе титулу, МИ доћи да бодрио свој клуб и покваримо им славље. Док чекате почетак овог меча, прочитајте сјајан текст Јоване Б. написан на МЦЗ форуму и видите како она доживљава Црвену звезду и љубав према њој. Уживајте!

Основна школа, 7. разред, родитељски састанак, излазак који моја мама није пропуштала. Разредни очајан, не може да верује колико разред има изостанака. Родитељи црвене, смишљају изговоре како би оправдали своју децу и себе.

Родитељ 1: „Мој син изостаје зато што је успешан спортиста, има тренинге два пута дневно.“

Родитељ 2:  „Моја ћерка свира клавир, спрема се за велики концерт, имам оправдање музичке школе.“

И тако у круг, сваки од њих има „реално“ оправдање за свог тинејџера.

Моја мама, невешта у лагању, најискренија особа коју познајем је рекла: „Јована изостаје због утакмица.“
Разредни: „Нисам знао да се она озбиљно бави спортом.“

Моја мама: „Због Звездиних утакмица. Ето баш данас Звезда игра са неким странцима и моје дете је отишло у Београд. Није дошла у школу.“

На „балу вампира“ сви у чуду гледају у моју маму. Она наставља: „Свако од нас има оправдање за своје дете, а да се не лажемо, нису баш сва истинита. Моја ћерка каже да највише на свету воли Звезду. Ја јој то не могу забранити. Друга деца траже скупе патике, играчке, а она је од мене тржила само да јој дозволим да иде на утакмице. Сметало ми је то, нећу да кажем да није, али временом сам схватила да је боље да јој дозволим да иде него да то ради кришом. Кажу да је љубав према клубу неописива, ја у то нисам веровала али од кад имам моју Јовану више пута сам се уверила у то. Колико се само радује победама, а тугује због пораза… То је наследила од тате, водио ју је на утакмице од 3-4 године. Па сад ви одлучите да ли ћете јој оправдати часове или не.“

Не морам ни да поменем да су ми часови били оправдани, разредни је имао разумевања за повремене изостанке. Од тада је прошло скоро 8 година, а љубав према ЊОЈ бивала је све већа.

Хвала мом тати што ме упознао са Звездом, водио ме на утакмице и држао на раменима, за све незаборавне одласке у Београд и први сусрет са Мараканом. Хвала мами која је имала разумевања за нашу љубав према њој. Што ме сваки пут када покиснем на Северу и смрзнем се у возу, она чека са све топлом супом. Хвала мојим другарима који нису навијачи, а не осуђују ме. И хвала Звезди за све победе, успехе, радовања. Хвала што ме је научила да безусловно волим, да плачем, падам па опет устајем и настављам даље. Што ми даје снагу да је бодрим још јаче и више.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.

Драган Џајић
Драган Џајић

Тешко је бити смирен и паметан када се догађају непријатности. Ташко се може сачувати хладна глава и разумно говорити. Али, велики играчи управо у тим тренуцима имају баланс, мисле и раде резонски.

Ми, навијачи, не волимо дурисање и набијање лопте тамо ка напред па шта буде. Јер, обично не буде ништа. Свака таква лопта још брже се врати, као бумеранг и постаје екстремно све опаснија за нас. Због тога и ми сада, навијачи, не треба да прескачемо игру и да сечемо, да набијамо, фауилирамо нерезонски, улећемо у кости. Упутићу на сигуран рецепт. Он јесте и Драган Џајић – човек и легенда. Али и сам Џаја зна да није довољно да се појави и фигурира својим ауторитетом. Рад и плетиво из основе, то је увек и Џајин рецепт био. Тако треба да заживи и разгори се поново ватра Црвене звезде.

Подсетићу вас на стрпљење и одлучност. Једно без другог то не иде. Јер, стрпљење без одлучности није ништа него кукавичко чекање да се све само реши. Јуриш без стрпљења, то је самоубиство које неће дати искру разгоревању. Имам поређење, имам праву слику коју вам дајем, будим сећање ваше. Ту слику, тих нешто секунди одлучности и смирености, хтења и моћи када је било страшно тешко, то свако од нас има у себи. Е, тај напад Црвене звезде, против Бајерна, када је лопта ношена од нашег десног дефанзивног бока до леве стране нашег напада, када је размењено неколико пасова, када се издржало да се не набаци по систему ‘набиј напред па шта буде’ … то треба да се гледа у свлачионици сваки дан, пре и после сваког тренинга и сваке утакмице. Све се ту види, сва намера и воља Драгана Џајића, та господска смиреност и смер – ка звездама.

Казује Живојин Мишић ономад да и у повлачењу мора да буде система, да хаос и бежанија нису решење. Организовано повлачење! Какве храбре речи! И каква епопеја нашег народа.

Кутузов каже – хајдемо из Москве. И Руси напустише престони град. Знамо како се завршило по нападача.

Хоће ли Џајић успети да организује пољуљане трупе светског првака? Ја сам убеђен да хоће. Али, сврха овог текста је опомена нама, и себи самом, да од Џаје не очекујемо прескакање игре. Наша ће игра да крене из десног дефанзивног бока, дијагонално жуборећи до леве стране напада, до поенте коју желимо, до гола у мрежи противника, до Звезде какву желимо сви.

Већ дуго нисам спавао, скоро да сам се навикао сасвим на неспавање. Био сам уморан али су се и тело и нерви помирили са том чињеницом. Радио сам на три клипа, како би рекао Саша.
‘Радиш на три клипа, пролуп’о си… али можеш тако привремено док се не развалиш сасвим… Отерај то на сервис… Зрео си за генералку или ћеш на килу да то продаш…
Јасно ми је било да се не може дуго али претходна три дана и предстојећи нису могли другачије да се преживе. Морао сам још један дан да се провозам на три клипа.

Био је уторак. У 04 и 15, првим градским превозом отишао сам на аутобуску станицу да ухватим први аутобус за Београд. У 07 сам морао да будем на Славији. Мислио сам да ће ме дремеж држати док сам преваљивао тих 55 км до престонице. Али не, нервоза ме је тресла изнутра и ја сам бројао бандере, множио их са 50 метара. Тако сам убијао време и нервозу али и проверавао километре пређеног пута упоређујући добијени резултат са километрима исписаним на  знацима обавештења који су се периодично појављивали на надвожњацима. Стигао сам око пола 6 и Немањином, пешке и по обичају, кренуо узбрдо. На Славији нисам смотао десно ка Маракани већ сам се спустио пар степеника ниже, преко пута данашњег Мекдоналдса, у кафаницу на стојећки, мислим да се звала ‘Алексинац’. Попио сам две стомаклије, смерно се претходно прекрстио, пожелео свима нама који крећемо у мисију добро море и ветар у леђа. Београд се будио, учестали су аутомобили, градски превоз је постао пунији па сам схватао да се приближава и седми откуцај сата унутар 28. маја. Погледах преко, на плато и узбуђење које се малко разводњило под дејством ракијице поново се покренуло па скоро успаничен да не закасним на један од најбитнијих аутобуса запуцах неком од тетива великог круга око Димитрија. Кршио сам саобраћајне прописе али мој корак је био спортски и полетан а саобраћај још неужарен ни приближно како ће то бити свега десетак минута касније. На платоу је било… не знам… 50…100… 1000 аутобуса… Београд – Бари!

Звезда је увек играла храбро. И заиста сасвим другачије од осталих тимова. Био сам дечак а тата ме је већ доста пута водио на стадион. Са наших трибина исијавало је много осећања али најјаче, онај водилац емоција била је љубав ка грбу и бојама, љубав и према продавцу карата, и редару, и према економу, и према управи, према тренерима и играчима, према свему што је имало икаквог додира са клубом. Ми смо волели и наше трибине и нашу траву, ми смо волели рефлекторе и семафор. Наша атлетска стаза и наше помоћно игралиште, наш кров… нашу улицу Љутице Богдана. Наш број. Један па А! Има ли броја који више доликује нама звездашима! Звезда је играла храбро и тада, када се Борусија из Менхенгладбаха кочоперно загревала. Звиждали смо им, добацивали Фоксу да се сети шта му је радио Џаја… али смо највећи део снаге и енергије просипали на наше љубимце, на црвено-беле. Тамо је фокус и сврха нашег боравка на трибинама. Ми смо пре свега њих волели а потом се долазило до духовитих опаски на рачун противника и њихових навијача.

Ни данас неће да зафали. Ни нас ни Звезде. Та хемија је неугасива, то је процес, то је природа и космос.

‘Видиш, сине… Мало смо уморни… Али нам треба победа. И Звезда ће је освојити. Ми увек освајамо победе, некада полетно и лако, некада тешко. Нама се не поклања. Данас је можда тај тешки рад. Али, зато смо, сине, ми овде, да помогнемо Звезди нашој… И мене је твој деда а мој тата овако доводио. На семафору није увек писао повољан резултат али је Звезда увек победила! Увек, сине, запамти, Звезда побеђује. И побеђиваће. Разумећеш, већ разумеш, већ осећаш тај талас и трне ти уз кичму, је ли тако, чим се од Славије поред храма Светога Саве, Карађорђа и Народне библиотеке спуштамо… је ли да осећаш… Е, ту је снага, сине… нека те никада не обузме гнев који ће да буде јачи од љубави. Никада немој да будеш љут па да увредиш своје играче. Са Звездом има радости и туге, и биће увек тако. Тако мора да буде… једино никада не сме да кипти бес и нетрпељивост. То онда није Звезда, ти онда ниси Звездаш. Упамти, дете моје… Љубав нас је и довела у небо, где Звезда органски и космички припада. Ми смо краљеви ове игре, крунисани и несвргнути… заувек смо ту, на небу, изнад… не осврћи се на досадне мушице и отровне комарце. Они су то. И увек ће то да буду. Пусти њих. Звезда и љубав, то је једно са другим везано. Ту нема места за друго…’

Те вечери побеђен је Рудар из Велења а син и ја смо заједно певали на  Северу.

Нисам спавао, тек ових два сата. Могу да не идем на посао, узео сам од годишњег. Али како да пропустим овај петак, 31. мај је данас! Ноћас сам дошао преморен али усправан, прљав од хиљаду километара пута али блистав и ведар. Мог гласа нема, храпав је и тих. Али није нестао. Ено га тамо, у зидинама стадиона Свети Никола, хујаће тамо заувек, хујаће са милионима гласова навијача Црвене звезде. Имали смо мисију и урадили је. Сви заједно. Најпре они у црвено-белим дресовима на терену па од њих зракасто и у концентричним круговима сви који воле Црвену звезду. И они који са неба свој осмех шаљу, ми који ходамо и они који ће ходати после нас…

‘Здраво другари, ево ме… стигао сам ипак на посао… – смејао сам се весело. Јављао сам се свима, црвено-бели шал ми је давао још додатне ведрине. Јављали су се и они мени, неки саучеснички, неки, они из другог табора, са страхопоштовањем и завишћу. Једино је мајстор Јоја био мрк и гунђав. Нисам се освртао, није му дан можда. Знам да навија за онај мањи клуб из комшилука. Када сам трећи пут прошао поред њега, искочио је пред мене:
‘Стани! Стани, јебем ти!’
‘О, мајстор Јоја како је… кажи, шта те мучи… – релаксирао сам ситуацију. Немојте да помислите да је ту постојала могућност шамарања или туче! Ма јок, била су то друга времена. И ми другачији. И једни и други. Наравно, они увек злобни и закерала, пуцали су од очигледног комплекса омалих људи каквих је историја пуна. Али, Јоја и ја нисмо могли да дођемо до безумља физичког обрачуна.
‘Шта се правиш луд?! Што ти мене не зајебаваш?’
‘Ама зашто, мајстор Јоја? Зашто да те зајебавам? Шта се десило? – правио сам се невешт.
‘Ма шта зашто?! За Куп шампиона, не зајебавај! Још си и био тамо… и дошао данас на посао као да си морао… Јој! Јој,  да је обрнуто, ја бих те зајебавао, растурао бих те,  ма морао би отказ да даш, ма шта отказ, морао би да се одселиш одавде!
‘Али, мајстор Јоја… па што тебе да зајебавам? Шта ти имаш са тим Купом европских шампиона? Је ли тако да ништа немаш? И што да тебе зајебавам. Ја се зајебавам са навијачима Бајерна, Реала, Милана… Они знају о чему причам… А ви… у Доњој Пиносави што играте и побеђујете 17:0… ма ко сте ви, ја не знам стварно….
Покопао сам га, људи. Био сам гробаров гробар… На крају, случајно или намерно, мајстор Јоја је убрзо променио посао а потом се и одселио из мог града.

Zvezdu volim otkad znam za sebe. Ne postoji dan u mom životu, a da ona nije bila deo njega. Postala je deo moje porodice onog trenutka kada sam shvatio da je volim isto tako bezuslovno kao što volim roditelje i sestru i to ne može niko i ništa da promeni. Pružila mi je neke od najsrećnijih dana u životu, a ja znam da bih je isto voleo i da se oni nisu ni desili. Kad sa dve godine znate napamet sve igrače u timu i svako veče sanjate da ćete biti baš kao onaj Piksi što vas gleda u prirodnoj veličini sa zida tatine garaže, onda imate bolest kojoj nema leka!

Od Zvezde nikad ništa nisam tražio, naprotiv, uvek sam gledao da li mogu nešto da joj dam. Upravo o tome bih želeo da pišem ovde, a nadam se da mi neki neće zameriti i da neke moje reči neće doživeti kao prozivanje.

Navijači Zvezdini

Sa Zvezdom smo prošli mnogo, a na našoj Marakani smo dočekali neke od najvećih klubova sveta. Čitajući vest da su pred blagajnama našeg stadiona redovi za ulaznice protiv Rena dugački nekoliko stotina metara, osetio sam i ponos i tugu. Ponos zato što toliko ljudi veruje u pobedu i pored blede igre u Subotici, a tugu zato što toliko ljudi nema bar člansku kartu. Biće pun stadion u četvrtak, napravićemo još jedan spektakl, ali se pitam zašto nam je potreban jedan Ren da to uradimo? Plasman u LE je za nas čista premija, mnogo važnije utakmice igramo vikendom. Mislite da grešim? Da li ste gledali šta se dešavalo u Subotici? Da, igrali smo loše, ali smo pokradeni na nečuven način. Ako je naša igra bila sramotna, onda je suđenje bilo skandalozno! Da bismo sledeće godine ugostili i veće timove od Rena i u jačem takmičenju moramo da shvatimo koliko smo potrebni našem klubu u ovom prljavom ratu. Mora da nas bude puno na svakoj utakmici i da budemo toliko bučni da sudija pomisli da neće izvući živu glavu ako svira onakve penale. Shvatam da je teška situacija, dosta ljudi nema ni za osnovne potrebe, ali biće dosta onih koji će Sever platiti i 3000 din. kod tapkaroša za ovu utakmicu, a mogli su da se učlane i kupe sezonsku za 2300 din. Naš klub zaslužuje minimum 20 000 sezonskih i 50 000 članskih karata. Ako smo nekad morali da spavamo pred blagajnom, više ne moramo. To je više bilo mučenje, nego Zvezdaštvo.  Zvezdaštvo je ako ste ovih dana otišli do Marakane da produžite člansku kartu ili da učlanite druga, brata, sestru…
Ako ste to uradili, svaka vam čast! Ako niste, zamolio bih vas da ovo ne doživite kao prozivanje, već da dobro razmislite da li želite da Zvezda ponovo sija. Ona to može uz našu pomoć! Bez nas, ponoviće se košarkaška priča i pričaće se o ’’dominaciji’’, a gepekovanja sudija i trojke iz auta niko više i ne spominje. Ima još vremena, učlanite se, kupite sezonsku i krenimo u sezonu novu kao da je svaka utakmica evropska!
Sa nama se može sve što se poželi!

                                                                           Nikola Simić

Ibrahimović Zlatan

Već godinаmа unаzаd smo svedoci otimаnjа fudbаlа iz ruku onih kojimа od sаmog svog nаstаnkа pripаdа, аli jednа vest ovih dаnа me je zаistа šokirаlа, а onа glаsi: „Mаnčester Siti prodаo ime svog stаdionа“! Prvo što sаm pomislio jeste, kаko li se sаdа osećаju oni prаvi nаvijаči tog klubа? Kаdа kаžem prаvi mislim nа one koji su bili redovni nа tom stаdionu godinаmа pre nego što je došаo bogаti vlаsnik i doveo rаzne zvezde i zvezdice kojim je privukаo ostаle „nаvijаče“.

Novаc je tаj koji služi kаo sredstvo zа brisаnje emocijа, trаdicije, originаlnosti. Onimа koji kupe klubove nаvijаči nisu bitni, oni klub gledаju kаo fаbriku zа obrt novcа prodаjom igrаčа, tv prаvа, sаrаdnjom sа klаdionicаmа… Fudbаl se nekаdа igrаo zа publiku, zа svoj grаd, zа svoj krаj, а sаdа imаmo ljude koji gledаju sаmo interes, momke koji gledаju koliko nulа imа nа ugovoru, gаzi se trаdicijа, prelаzi se iz jednog u drugi grаdski klub što je nekаdа bilo nezаmislivo!

Decа nаvijаju zа Bаrsu, Mаnčester, Reаl, Čelzi i аko nikаdа neće otići nа te stаdione dа gledаju uživo te klubove, а krivаc zа to je globаlizаcijа i pohlepа zа novcem, širenje velikih i bogаtih nа rаčun mаnjih i siromаšnijih.

Poznаt je slučаj nаvijаčа Mаnčesterа koji su osnovаli svoj klub pod imenom  „ United of Manchester“ protiveći se prodаji Mаnčester Junаjtedа аmeričkom tаjkunu Glejzeru, shvаtivši dа mnogo gube, dа ono što je ceo život bilo njihovo uzimа tаmo neki Amerikаnаc kаo neku igrаčku iz izlogа prodаvnice, tаko njihov bojkot i dаlje trаje uprkos velikim rezultаtimа klubа, а nа Old Trаfordu se okupljаju Jаpаnci, Korejci,Pаkistаnci i ostаli turisti koje je moderаn fudbаl doneo.

Nаvijаči Čelzijа koji su godinаmа bili redovni nа utаkmicаmа sаdа svoj klub prаte sаmo nа gostovаnjimа ili iz pаbа jer je tаjkun Romаn Abrаmovič podigаo cene kаrаtа, pа tаko dаnаs Čelzi nа Stаmford Bridžu uglаvnom gledаju oni bogаtiji Londonci. Moždа su i sаmi problemi nа tribinаmа rezultаt otimаnjа fudbаlа iz ruku onih kojimа pripаdа oduvek!

Verovаtno dа je tim Crvene zvezde iz 1991. poslednji koji je imаo igrаče sа istog jezičkog područjа koji su uspeli dа osvoje pehаr šаmpionа stаrog kontinentа, sve posle togа je postаlo čist biznis. Dаnаšnjа Ligа Šаmpionа je jedno tаkmičenje bogаtih klubovа koji su uz pomoć UEFA i jаkih korporаcijа nаprаvili sistem zа sebe i koji zbog svojih аpetitа u budućnosti mogu u potpunosti ugroziti mаle klubove i nаcionаlnа tаkmičenjа. Nije reаlno dа u tom tаkmičenju učestvuju klubovi koji su bili treći i četvrti u svojim ligаmа pа dа gа još i osvoje, аli nаžаlost novаc je dаnаs postаo vаžniji od sаmog fudbаlа.

Veliku odgovornost zа sve ovo što se dogаđа snosi UEFA kojа je sаučesnik u otuđivаnju fudbаlske igre od njenih nаjvećih poklonikа, od prаvih nаvijаčа. UEFA je tа kojа želi nа stаdionu one koji se „dаve“ sа viršlаmа i piju kokа-kolu, one koji sede i gledаju utаkmicu kаo u pozorištu i koji se neće buniti zbog stvаri koji su očigledne, propаgirаlo se sedenje umesto stаjаnjа аli nisu uspeli osim u Engleskoj gde opet gostujući nаvijаči stoje i nаvijаju i prkose jednom represivnom sistemu.

Setimo se sаmo mаjčinskog odnosа UEFA premа Milаnu one sezone kаdа je bio kаžnjen kvаlifikаcijаmа protiv Zvezde zbog nаmeštаnjа pа je nа krаju osvojio Ligu Šаmpionа. UEFA  je tа kojа gаsi strаst i rаdovаnje nа tribinаmа uvođenjem prаvilа o rаdovаnju igrаčа, odnosno kаžnjаvаnju istih žutim kаrtonom od strаne sudijа, ne znаm zа vаs аli jа nikаdа ne bih menjаo onаj osećаj dok Kаluđerović trči počаsni krug ispod severа proslаvljаjući pogodаk u 92. minutu nа utаkmici sа Jаvorom!

Andrija Kaluđerović

UEFA je tа kojа kаžnjаvа klubove zbog nаvijаčа, posebno zbog pirotehnike kojа ume dа podigne аtmosferu i doprinese spektаklu, аli oni to očigledno ne rаzumeju ili ne žele orgаnizovаno nаvijаnje i orgаnizovаne grupe koje mogu ugroziti njihove dilove svojim stаvom koji često iznose nа tribinаmа!

Ono što želim dа poručim svim Zvezdаšimа jeste dа trebа dа budemo svim srcem uz svoj klub, dа uživаmo u nаšoj „Mаrаkаni“ ovаkvoj kаkvа jeste, dа uživаmo u nаšim grаfitimа nа njenim zidovimа, nаšim koreogrаfijаmа, nаšim trаnspаrentimа koje kаčimo nа ogrаdu Severа а dа nаm pritom ne mogu brаniti to zbog reklаmа nekih tаmo sponzorа koji žele dа se vide nа tv prenosu, dа stojimo i zdušno bodrimo tim u duhu stаrih vremenа kаko su to činili nаši prethodnici decenijаmа unаzаd!

I ne zаborаvite ono nаjvаžnije u ovoj borbi nаvijаčа sа globаlizаcijom- budite člаnovi klubа, čuvаjte svoj klub od onih koji bi gа kupili sаmo zа sebe, zа svoju kolekciju, dа zаdovolje svoju sujetu, svoje аpetite…

BUDI ČLAN, JER IPAK U NAMA LEŽI SPAS!

 

Autor: Joca.

Bilo je to na brdovitom Balkanu u zemlji Srbiji. Srbija beše zemlja izgubljenih vrednosti u kojoj su vladali dželati i lopovi. Beg od stvarnosti, narodu, beše igra i pesma. Bežalo se na Marakanu, pevalo se na Severu, klicalo se Zvezdi. A onda su lopovi uništili radost igre a dželati tukli i hapsili narod…I to traje li traje….

Svakog čuda tri dana dosta…a četiri godine već previše. ”Četiri godine, godine duge, godine bola, godine tuge” što rekoše komšije, ljubi ih Brena. E, hvala im što nas se sete i stalno misle na nas. To se ceni. Ali ja lično imam zamerku. Uz poštovanje autorskih prava, trebalo bi promeniti reči pesme…. Na primer: “Četiri godine, godine duge, godine krađe….” Mmm? E, too da pevaju. K’o priznaje-pola mu se prašta. Valjda ćemo ih čuti. Ako ne, zvučnike u ruke pa pred Sever. Neće im biti prvi put.

No, da se vratim na lopove i dželate. Dželati su manje-više bitni. Oni su robovi režima sa snagom jednakom lopovu, kada se domognu pendreka. Rade po sistemu: “Ko ti je kriv što si živ” i “Ko ti je kriv što te je majka ružnog rodila, pa mi izgledaš k’o Bin Laden, spreman da nas sve popališ” Par šamara, polomljenih rebara, podliva i veselo! Iskalio je bes, što ga žena vara i zaradio da nahrani istu. Divnog li posla.

A na kome ja da iskalim bes ,što lopovi odnesoše titule? I oni mali i onaj veliki. Da vas uputim. Mali lopovi su oni žuti kanarinci u želji da postanu “bumbari”.Predstavnici vrste su: Mažić, Jovanetić i Veselinović. Domaće ptičice koje nikako da propevaju. A najveći lopov? E on je kornjača sa Galapagosa. Tj. iz Petnjice. I on je glavni. I od njega drhte kanarinci.

A onda se u svom tom životinjskom carstvu, pojavio čovek. Rešen da ukaže na to, da ako smo postali od majmuna ne moramo to i da glumimo. Kratko i jasno-Vladan Lukić. Da dočaram: “U ovim odnosima postoji samo jedan problem,Tomislav Karadžić. Taj čovek nije samo problem Zvezde. On je problem srpskog fudbala. Privatizovao je fudbalsku organizaciju i stavio je u funkciju jednog kluba, podelio narod u zemlji, uništio atmosferu oko nacionalnog tima i srpski fudbal pod njim stagnira”. Reče čovek i beše u pravu. Ali reče u pogrešnoj zemlji. Priča u kojoj David pobeđuje Golijata ,ipak, pripada prošlosti.

Današnjica je ovakva:

Sve rečeno ostalo je u arhivi dnevnih novina. Kako ispovesti igrača Borca, preko izjava Save Miloševića, napuštanja terena igrača Vojvodine tako i ovaj glas razuma Vladana Lukića. Bura je trajala jednako letnjem pljusku. Na sve je odmahnuto rukom, Karadžić je ostao tu gde jeste i ostaće do sledeće godine. A onda će se ili vratiti u Humsku koju je napustio 2008. ili će nastaviti sa sprovođenjem sopstvenih zakona u ime svog dragog kluba. Daleko od oka ali ne i od srca…

Svakako,vreme je pred nama. Vratićemo, uništenu radost igre. A možda doživimo i srpski Kalčopoli. Pa Partizan završi kao Juventus, pa utakmice protiv Vlasine ili Kosanice. To bi bio doživljaj. Do tada, Tole je “odjavio” Zvezdu. Da nećemo možda i na block?

Autor: Katarina

Sama. Hladni zidovi, vazduh ispunjen mojim jecajima, suza za suzom – sat po sat. Neko mi je jednom rekao da svaki čovek na ovom svetu ima misiju koju mu je namenio Bog… razmišljam – koja je moja? Nevoljena i odbačena nisam videla sebe u bilo čemu. Dani su prolazili, bilo je sve gore.. još jedan dan kad’ sam gore nego juče ali bolje nego sutra…

JA sam bila uvek kriva za sve, JA sam bila uzrok svih nevolja i jedina JA nikad dovoljno dobra. Mrzeli su me ili glumili da vole – nikad osetila pravu ljubav, jer onaj od kog’ bih je osetila nije bio tu, niti će više ikada biti – moj tata… Nisam mu videla lik, ne znam kakav mu je stisak ruke, nisam mu videla nijednu izdajničku boru, nisam mu videla osmeh, a ne znam ni da li je plakao kao ja – bila sam beba. Tog prokletog dana kada mi je život oduzeo očinsku ljubav i podršku koja mi je toliko trebala, znalo se da više nikada neće sve biti isto. Bila sam njegova mezimica i kao takva svojim postojanjem sam podsećala na to da ga nema. U svemu tome – podsećala sam i druge da ga JA nemam i tu sam doživela prva odbacivanja.

Jednostavno bila sam drugačija od drugih… bar su tako ljudi gledali… Ljudi… Okrutni i zli bez podrške ni osmeha upućenom meni… Plakala sam kad me niko nije čuo, pričala sama sa sobom.. dok konačno nisam dobila pravog prijatelja.. slušao me je, brisao mi je suze, davao mi razlog da živim i podsećao koliko je vredno ono sutra… Moj prvi, pravi verni drug bio je Zvezdin šal… U drhtavim rukama sam ga držala. Čvrsto, privrženo da nikad ne ode,  iako to nije ni mogao.. A mislila sam da to nisu mogli mnogi – pa sam ih ipak izgubila.

Provodila sam svaki dan sa novim prijateljem. Išla sam njim svuda. U školu, u grad, po kući.. Ponosno sam ga isticala i svima dokazala da nisam sama i da mi njihovo ništa potrebno nije – jer sada imam moj šal i MOJU ZVEZDU.

Tog dana sam okrenula drugi list, nisam plakala zbog ljudi – plakala sam zbog poraza. Nisam pisala tužne stihove u dnevniku patnje, već nove Zvezdine pobede u crveno-beloj svesci. Nisam crtala tužna lica sa suzama, već Zvezdin grb i navijača sa bakljom u ruci. Nisam išla da samujem na obali reke, već sam išla na Severnu tribinu na kojoj sam prvi put osetila da negde pripadam, gde nisi odbačen, kriv za sve… gde svi dišu kao jedan, gde je zajednička radost i pesma kao i tuga i bol. Nisi sam – svi su tu!

Sedim u klupi. Prelazeći prstom preko grba na mom šalu slušam devojke iza mene. Planiraju vikend – idu u grad. Nasmejah se i posmatrajući moj šal pomislih nečujno mu se obraćajući – “Mi znamo gde ćemo!“ I znali smo – na Marakanu! Išli smo svakog vikenda. I opet sam bila čudna i jedina. Devojke su nosile uske pantalonice – ja Zvezdinu trenerku. One majice – ja Zvezdin dres. One štiklice – ja iskrzane patike od silnih gostovanja. One su crtale probodena srca a ja Zvezdin grb. One su zapisivale poruke a ja Zvezdine rezultate. One su jurile momke a ja autobus za Beograd.

I sada pišem ovo i shvatam koliko je godina prošlo. Toliko pobeda, toliko radosti, toliko tuge, toliko pesama… Razmišljam kroz šta sam sve prošla uz Zvezdu i Delije.. shvatam da mi je donela i nove prijatelje i poznanstva. Shvatam da nisam odbačena, vec voljena.. Shvatam da nisam sama – ima nas četiri miliona, shvatam da odavno živim samo za Zvezdu i da za nju vredi ziveti… I živeću zauvek samo za nju i za sve ove godine na kojima je ostavila trag i lepe trenutke kojih se još uvek rado sećam i za sve koje će tek doći…

I TEK SADA SHVATAM DA ONA JE BILA MOJA VEČNA LJUBAV I JEDINI DRUG!

Autor teksta: Jovana

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!