4

У претходних 6 делова приче Зорана Тимића Тиме, на нашем сајту могли сте прочитати како су Делије испратиле финални меч КЕШ-а у Барију и како су текле припреме за спектакл, који је и направљен у тој чудесној ноћи, 29.маја 1991. године на стадиону „Свети Никола“. За крај, Тима подсећа и на речи Критичара, једног од најутицајних људи на нашој трибини тога доба и веома утицајног човека у навијачком свету у читавој Европи. Уживајте у последњем делу приче о Барију!

Много је до сада написано Барију. Нешто истина, а нешто и не. Много је прича било о неким великим нередима. Све су то претеривања, а један од доказа су и црне хронике које нису имале шта да напишу. Пет дана пре утакмице у Бари су дошли Црвко, Станиша, Челзи и Зоња са још двојицом Арканових добрих другова, који су се представљали као навијачи (Цопе и Вело). Требало је да припреме продају реквизита за задругу Делија. У недељу увече из Бара бродом је кренула екипа од 40-ак људи у којој је био и Ћира, са своја два друга из Лазаревца. Ту су били Боби Црногорац, Били, Гема, Јоца, Срле, Несташко, Алекса, Регица (онај без зуба што прича у тој емисији о навијачима ).

Онда су ишли Делије Плажа. Од њих се сећам Миће (дугокоси који и данас долази на север), Немања (онај са марамом око главе што је такође причао у емисији). Онда је била добра екипа са Новог Београда (Крле, Жорж, Кале, Илке, Дуле, Бора…). Ту је био и Луди Јеча, који је само пар дана пре тога изашао из затвора, јер је у Минхену поломљеном чашом покушао да закоље таксисту испред аеродрома (Бајерн – Звезда). Онда Деки Манекен, итд… Трећа група је био аутобус са Тимом који је донео све реквизите (велику заставу, барјаке, бубњеве, ролне и папириће, бакље… ). У аутобусу су били комплетно сви ултраси и момци из У. Ф. (захваљујући њима није било југословенскох застава на трибини, јер су све време пре утакмице ишли по трибини, отимали и тукли кад је требало). Било је ту и пар људи из других група и из других градова (Индијанци Петровград).

Четврта група је била главна група, односоно прва екипа која буквално ништа није урадила. Њихов авион је последњи слетео у Бари, а први одлетео. Можда су све заједно били 5,5 сати у Италији. То им је наместила управа клуба, како не би изазвали инциденте. Мислим да је тим авионом дошло 120 људи. Инциденти су били смешни, јер није било против кога да се туче. У Марсељу је тек почео да стасава навијачки покрет и били су тотално пацифистички настројени. То је једини разлог зашто није било већих инцидената. Најсмешније је што су наши премлатили неке намрштене ликове за које су мислили да су Французи. У ствари су били ултрас Бари.

Кажеш да атмосфера није била баш најсјајнија. Али није била ни лоша. Било је тешко организовати навијање, јер је било пуно људи којима је то био спектакл као трке формуле 1 или неки концерт. Многи нису имали никакво навијачко искуство. Ипак већина оних који су дошли ту јер годинама прате Звезду, тешко их је било натерати да навијају, јер су њихове очи биле упрте у терен због важности утакмице. Зато је донета одлука да се навија само једна песма, како би бар оних 250 правих показало свој фанатизам. Тако се на моменте примала цела трибина, да би после само пар минута навијало тих 250 најватренијих. У сваком случају, навијало се од почетка другог полувремена, па до пенала. Признаћете, није мало и није за потцењивање.

Редовно сам пратио сва финала европских купова до тада и пар година касније. Једино су Романисти били бољи против Ливерпула, али су играли код куће, на Олимпику. Сви остали су били иза нас по утиску какав смо оставили. И визуелно смо били добри. Велика застава, папирићи и ролне, лепи барјаци… До тада нико није упалио толико бакљи на неком европском финалу. План је био да упалимо 400 бакљи и да то буде светски рекорд (до тада Лацијали 360 на свом стадиону ). Имали смо те бакље у аутобусу, али је Зоња упорно одговарао ту варијанту, бојећи се да ће УЕФА да казни клуб и и да би се можда толико скандал направио да се утакмица не би одиграла (познајући наш дивљачки менталитет). Он се тада много питао јер је био један од Арканових најближих саветника у вези севера. Зато је много бакљи остало у аутобусу и касније је добар део попаљен против Хајдука у Београду.

Размишљајући са ове временске дистанце, не знам ни како би унели те бакље, јер је већина људи од њих бежала као  ђаво од крста. Плашили су се да ће их ухватити  ако им нађу бакљу на улазу и да неће моћи да присуствују најзначајнијој утакмици у свом животу. То је дотле дошло, да је нпр. Супа У. Ф. ушао са неколико бакљи!

(ФОТО: Делије.нет)

(Следећи текст: Комплетна прича о походу Делија на Бари!) 

Текст можете коментарисати и на нашем форуму.

10

<— Пети део

Иначе, ми смо планирали да после утакмице идемо за Рим са целим бусом и гледамо финале купа Италије – Рома – Сампдориjа. По нашим сазнањима, та утакмица је требалo да се игра 30.5. у Риму. Међутим, после утакмице на паркингу један мој друг ми је рекао да је утакмица већ одиграна и ми смо се због тога поколебали и одлучили да не идемо у Рим. Касније смо сазнали да је утакмица ипак играна 30, али је било већ касно за измену плана. Штета је, јер je моглo свих 50 да нас оде у Рим. После пар сати од завршетка утакмице, кад се паркинг мало рашчистио, а ми укрцали све шта је остало од реквизита, полако смо почели да се пакујемо и спремамо за полазак.

Кренули смо и договор је био да идемо до неке пумпе да купимо нешто за јело и пиће. После једно 20-30 км од Барија видели смо једну пумпу са рестораном и продавницом и решили да станемо. Паркирали смо бус на крају пумпе скоро на месту где су аутомобили и бусеви са ње излазили. Изашли смо до продавнице да купимо неку клопу. На пумпи је била маса и наших и Француза. Неки су мењали шалове и дресове, неки их зајебавали, а неки и благо малтретирали. Ми из нашег буса нисмо јер нам је било доста свега тога цео дан у граду. Прошло је сигурно пола сата од нашег доласка и полако смо почели да улазимо у бус и спремамо се за повратак. Супа Радовац и ја смо остали међу последњима, јер сам ја увек кад сам био вођа пута последњи улазио у бус. У једном тренутку сам видео ту негде 15-ак метара испред нас два комбије како точе дизел гориво. Један је точио, а други стајао иза њега и чекао ред. Онако безвезе сам се прошетао до комбија и имао сам шта да видим…

Били су пуни бубњева, мотки за заставе и застава. У сваком је било по двоје људи на предњим седиштима. Онако у браду сам рекао првом поред себе да брзо каже људима из буса да изађу. Пошто сам стајао поред комбија, непосредно поред, био сам примећен и морао сам нешто да кажем, јер сам све време гледао у њих. Пришао сам возачу првог и кренуо у конверзацију, не бих ли купио време док остали изађу. Питао сам га да ли зна италијански. Некако уплашено је рекао да зна. Ја сам га питао да ли су они Ултрас Марсеј. Одговорио је да јесу. И онда моја навијачка највећа грешка у животу. Онако уморан, деконцентрисан и не размишљајући, питам га да ли хоће да се бију са нама. Годинама већ проклињем себе због тог питања. Требало је да сачекам можда само још пола минута да изађу сви из буса и онда би комплетни товар застава, транспарената и свега осталог од Ултрас Марсеј завршило код нас и касније у Београду. Била би то фантастична ствар и тачка на све оно што се дешавало цео дан.

Тип ме је уплашено погледао, склонио се мало и моментално упалио ауто. Ја сам га кроз његово стакло ударио песницом у главу али не баш најбоље јер се склонио у десно. Моментално је дао по гасу и запалио са лица места, као и други комби. Црево за точење горива му је било стављено у ауто јер се бензин точио и кад је запалио испало је и бензин се разлио по пумпи. После једно 30-ак метара су стали, јер им се учинило да сам ја сам или можда само са Супом. У том тренутку је већ бар 30-ак људи изашло из буса и трчало према њима, тако да су моментално побегли. У моменту сам хтео да поједем своја му*а због ове пропуштене прилике. Схватио сам шта смо пропустили.

Највећи успех у борби против противничке групе је узети  њихову официјелну заставу. Ми не да смо могли да им узмемо заставу него све заставе, шеталицу тј. да их тотално понизимо. И дан данас је то мој највећи навијачки кикс илити пропуст. Кад год се сетим тога, попи*дим и дође ми да се ударам у главу, али џаба. Кренули смо мало касније и на следећој пумпи их видели како стоје, али је на пумпи било бар 20 мини-бусева са карабињерима, тако да о поновном нападу није могло да буде ни речи. Веома брзо смо у бусу сви заспали и пробудили се тек негде  код Сан Марина, где смо хтели да станемо, одморимо се и видимо га. Провели смо једно два сата у једној од најмањих држава на свету и кренули даље ка Венецији.

Остатак нашег пута није био нешто посебно занимљив. Остатак бакљи које смо донели из Трста смо дали Нишлијама да их врате у Београд. Касније смо сазнали да их је провалила словеначка (тада још увек заједничка) царина и све им узела. Јебига да смо знали, боље да смо их ми понели. Нас нису ни погледали. Успут до Београда смо се полако осипали, јер су неки изашли код Загреба (био је са нама један дечко из  Загреба), Хамдо код С. Брода, јер је ишао за Зеницу. Најгори није хтео да излази код Петриње, већ је ишао са нама до Београда и онда се вратио за кући у Петрињу. Није хтео да пропусти још неколико сати опијања.

(ФОТО: Делије.нет)

(Последњи део: Критичар о Барију)

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

 

8

<— Четврти део

У претходном делу приче Зорана Тимића Тиме, некадашњег вође „Делија“, који је за све навијаче за МЦЗ испричао доживљаје из најславнијих дана наше прошлости, читали сте о уласку наших навијача на стадион Св.Никола у Барију. Данас имате прилику да прочитате наставак, који доноси много емоција и причу о највећем тренутку у историји нашег клуба. „Црвена звезда је шампион Европе! Црвена звезда је победник Купа Европских Шампиона“ Прочитајте како је то изгледало са трибина стадиона у Барију. Уживајте!

Утакмица је била историјски важна а поред тога на трибини је била и маса навијачки необразованих навијача и било је веома тешко организовати добро навијање. Покушали смо у првом полувремену, али није баш најбоље ишло. На полувремену смо се растрчали по трибини покушавајући да објаснимо људима зашто је потребно да навијама све време. У другом смо све време форсирали ону песму: „Напред Звездо, само напред…“ На моменте су је људи прихватали а на моменте је тешко ишло.

Мислим ипак да је најзаслужнија за то била сама важност утакмице. Била је тврда утакмица и људи су много гледали и као да нису имали снаге за навијање. Завршили су се и продужеци и у свима нама је кључало. Још само мало и знаћемо да ли смо освојили историју. Били смо свесни да је то историја, која се вероватно никад у историји неће поновити. Ако га (КУП) сад не освојимо никад нећемо. То су тренуци кад и код најтврдокорнијег УЛТРАСА (за шта себе сматрам) постаје важнији интерес клуба од интереса моје групе. Сви смо били као у трансу. Како су пенали одмицали и како је бивало све јасније да освајамо КЕШ, тензија и узбуђење је било све јаче. И онда је Панчев кренуо да изведе последњи пенал.

Ми смо већ били у таквом трансу да ту више неке навијачке организације није могло да буде. Ја сам био у делиријуму и сузе су саме почеле да иду на очи. Стајао сам скоро непомичан у делиријуму. Сузе су ишле све време док је Панчев узимао лопту и кретао да изведе пенал. А кад је и последња лопта за то вече ушла у гол и наша трибина експлодирала на трибини је настала тотална екстаза. Ја и даље нисам ни видео ни чуо много тога око себе. Сузе су и даље ишле као потоцима сав сам био у трансу и можда први пут осетио комплетнији и јачи осећај чак и од секса. Комплетан делиријум у једном доста мирном стојећем ставу. Нисам имао снаге да се много покрећем и скачем сигурно пар минута. Онда сам се мало повратио, сузе су стале и своју радост сам поделио са својим друговима. Славило се на трибини сигурно још сат времена.. Певало се, славило, радовало. Када се све мало примирило скупили смо шта је остало од наших реквизита (много првенствено барјака су људи однели, вероватно, кућама за успомену).

Полако смо кренули на паркинг где нам је био бус и тамо је настало друго полувреме славља. Маса аутобуса који су довезли наше навијаче били су паркирани ту на том паркингу. Можете замислити како је изгледало кад је на окупу било бар сто бусева са тотално откаченим и веселим путницима. Певало се опет, махало заставама, палиле бакље… Остали смо и ту сигурно бар два сата.

(ФОТО: Делије.нет)

(Следећи наставак: Даља дешавања у Барију и повратак у Југославију)

Своје приче можете коментарисати и на нашем форуму.

 

13

<— Трећи део

Делије су ушле на стадион „Свети Никола“! У новом наставку приче Зорана Тимића Тиме прочитајте о спектаклу на трибинама стадиона у Барију у режији Делија.

Нисам могао да дозволим да финале КЕШ-а прође без бакљи. Успело ми је, јер смо и поред покушаја опструкције челника клуба који су се уплашили да клуб не буде кажњен успели да унесемо око сто њих, од којих смо педесетак запалили пре почетка, а остало током  утакмице. Не мислим да су бакље мерило вредности једне групе, али је ипак лепше кад их има. Знам да су ме моји другови послушали и унели их.

Дарко из Зрењанина је унео 4 комада. Супа скоро исто толико. Дошли су пандури, чак са једним преводиоцем, али није био проблем јер сам ја боље знао италијански него он српски. Прво што су рекли је да не могу бакље да се уносе, политичке пароле, костурске главе и натписи УЛТРАС. Нисам хтео да се препирем са њима око тога, али сам знао, ако нам не дају заставу да унесемо – нема ни нас на стадиону. После дуже времена смо је понели и вероватно не бих био на стадиону да нисмо могли да унесемо нашу заставу УЛТРАС.

Прво су прегледали велику шеталицу и њу смо ставили са стране, а они наставили да гледају кутију по кутију са папирима и остало. Док су се они забављали са папиром, ја сам искористио тренутак непажње и убацио транспарент УЛТРАС у велику заставу. Наравно, нису видели, и тако смо без проблема решили тај проблем. Нисмо имали ни костурске главе, ни политичке пароле, а бакље смо уносили на другачији начин. Једино што нам нису дали да унесемо је било сто црвено белих кишобрана јер су имали метални врх. Њих смо вратили у Београд. После једно пола сата њиховог прегледа, рекли су да је све ок и да можемо на трибину. Унели смо све једно по једно и распоредили где је шта требало.

Шеталицу у први ред, бубњеве и транспаренте окачили на ограду. Кутије са папиром смо поделили по трибини и то папир више према доле а ролне према горе. Поставили смо наравно и транспарент УЛТРАС и нико нам више није ништа за то рекао. Није ми баш било јасно зашто су нам говорили да не можемо да га уносимо кад пола Италије има групе са тим именом. Није ми ни дан данас јасно, мада црвић сумње има да је можда мало и наша управа умешана у то, али не могу да будем сигуран. Иначе, могу рећи и зашто је код мене била идеја о ношењу транспарента УЛТРАС, иако је на снази била идеја о Делијама као официјалном групом.

После свих догађаја који су се десили последњу годину, ја више Делије нисам осећао као својом групом. Разводнило се све то и Делије су некако постале синоним за све навијаче Звезде. Нисам хтео из разних разлога да будем и осећам се Делијом и зато сам понео транспарент УЛТРАС,  јер сам сматрао да је у нашем бусу гро био из те групе, првенствено фазонски. Према истоку је био окачен транспарент Делије Равна Гора, црни, са белим словима. Такође смо били направили и велики барјак са ликом Драже Михајловића – нашег легендарног јунака из 2. светског рата, Чича Драже. Полако се ближио почетак утакмице и једно пола сата пре почетка почели смо да делимо папире и ролне.

Поделили смо их говорећи људима да их бацамо кад играчи са судијама крену ка центру.  Само што смо их поделили негде око пола сата пре почетка наши играчи су изашли у тренеркама да виде терен, стадион и атмосферу. Цела трибина је као по команди бацила папире и ролне. Иако није било како је планирано, иако се десило скоро пола сата пре почетка, била је прелепа слика. Север се забелео и изгледао је као да пада густ снег. Црвко каже: Пре утакмице сам стајао на доњој трибини у бару и пио безалкохолно пиво. У једном тренутку као да је пала ноћ. Бачено је са горње трибине хиљаде ролни папира и стварно се уопште није видело небо. Био сам пријатно изненађен и после тога одмах отишао на горњу трибину. Било нам је криво што није испало како је требало, али нам је било јасно да је супер испало.

Када су играчи са судијама стварно изашли, југ(на коме смо били) се запалио. Запалили смо око 50-ак бакљи и  иако се нисмо договарали, лепо су биле распоређене у првом реду. Мени је Дарко из Зрењанина дао једну и ја сам је запалио негде изнад слова А изнад нашег транспарента. Пре бакљи се раширила велика српска шеталица. Стварно су сви били заддивљени. Чак и по Европи је било мало шеталица те величине. На све то што смо спремили, Французи су нам веома смешно парирали. Шеталица им је била бар 5 пута мања од нас, запалили су можда 10-ак бакљи, бацили 50 ролни папира. Стварно су смешно изгледали у односу на нас. Једино у чему су били бољи је то што су имали лепшу шарпату (кад цела трибина рашири шалове). Морам да кажем да су главну улогу у склањању југословенских застава са трибине имали петорица момака навијача Рада, који су ишли са нама. Својски су се трудили и скоро да ни једна није остала запажена на трибини.

Следећи наставак: Црвена звезда је шампион Европе!

Текст можете коментарисати и на нашем форуму.

 (ФОТО: Делије.нет)

6

Након приче о одласку Делија у Бари, следи и наставак! О томе шта се дешавало на стадиону и око њега, пре, за време и после утакмице, имаћете прилике да читате у наредна два текста. Данас, о доласку у Бари, дешавањима испред стадиона, сусретима са Французима и уласку на стадион „Свети Никола“! Уживајте!

У Бари смо стигли око два сата после поноћи, пред утакмицу. Довезли смо бус пред стадион и паркирали га испред. Били смо буквално први који су паркирали бус испред стадиона. Када смо се паркирали договарали смо се шта ћемо да радимо и на крају је једна половина отишла у центар града, а друга, међу којима и ја, остала у бусу да спава. Остао сам да се наспавам, јер нас је чекао тежак и дугачак дан. Пробудили смо се негде око осам ујутро. Био је леп дан и све је наговештавало један велики спектакл. Када смо се разбуђивали видели смо да нисмо више једини на паркингу и да је пристигло још бусева и аутомобила. Полако смо се будили уз Хамдин хашиш. Хамди из Зенице је ишао са нама бусем и понео је са собом пуну кутију хашиша. Уз један велики џоинт који је замотао Хамдо све нам је изгледало још лепше.

До 9 смо се сви разбудили и договорили са возачима да одемо мало до центра. Дошли смо до центра града и договорили да се враћамо пред стадион око 15 часова. Дошли смо у центар, паркирали бус и у мањим групама се раштркали по граду. Углавном смо сви били у близини једног парка и ту смо циркали, јели, одмарали и кулирали. Град је био поприлично већ пун и наших и Француза. Видели смо да су Французи углавном публика и да ниси ни мало заинтересовани за било какву врсту насиља. мало смо их провоцирали, чачкали а понеки је добио и шамар, отимали им шалове али ни један једини није пружио ни најмањи отпор. Касније сам причао са доста наших и сви су ми испричали сличне приче. Како сам чуо од ових мојих, једна једина група је пружила отпор и то неких пет, шест црнаца са Марсејовим обележјима. Наши и они су се гађали тањирима код једног ресторана.

Како је време одмицало све је било досадније малтретирање несрећних Француза и били смо прилично сморени. У једном тренутку се појавила већа група Француза који су управо дошли са воза. На другом крају парка је почело неко качење, ми смо улетели са наше стране, изшакетали пар Француза и у једном тренутку испред мене се нашао неки тип и млатарао рукама и нешто викао. Уопште нисам хтео да се расправљам са њим, онако из прве сам га ударио и тип је одлетео право у фонтану. Улетела је мурија и све се углавном смирило. После док смо стајали ту пришао ми је неки тип и питао зашто сам га ударио. Био је Италијан и навијач Барија и није му било јасно зашто сам га ударио, бацио у фонтану и притом разбио и један зуб. Рекао сам му да нисам имао времена да гатам и питам ко је и шта, извинио му се и рекао да је колатерална штета те мале тучице. Није се љутио и после смо га видели и на нашој трибини. Улетела је и мурија и страсти су се смириле. Били смо ту још неко време и негде око 15 часова се покупили, ко је био ту, и кренули ка стадиону.

Требало је унети све реквизите (бубњеве, папире, заставе, шеталицу…). Дошли смо на паркинг испред стадиона, где је већ било паркирана гомила бусева. Тај део где је био наш бус је био онај где је била већина наших бусева. Стигао је ту и нишки аутобус и ми смо полако почели да извлачимо из бусева наше реквизите. Ту негде су били и Зоња и још пар момака из Арканове екипе. Зоња нам је рекао да су јавили из клуба да ће бити јако зајебано ако запалимо бакље, јер могу много да нас казне. Ми смо од оних 400 бакљи што су биле купљене у Италији и донесене у Бари решили да запалимо 100 до 150 комада. Испред бусева се скупило ок 50-ак наших и договарали смо се шта ћемо и како унети на стадион. Све смо извадили и чекали да дође полиција и прегледа све то пре уношења. Доста људи ми је прилазило и питало шта да раде за бакље. Зоња им је говорио да се све враћа у бусеве и не пали на стадиону. Била је смешна ситуација: Зоња је ишао и говорио људима да их не пале и врате у бус а ја малтене иза њега делио бакље људима и говорио људима да се уносе и пале.

ФОТО: Делије.нет

<— Други део

Следећи део: Дешавања на стадиону и историјски меч

11

Након првог, следи и други део приче о гостовању Делија у Барију из пера Зорана Тимића Тиме, некадашњег вође наших навијача. У првом делу, читали сте о припремама за пут, шивењу барјака, спремању бакљи, застава, реквизита, пута уопште. Данас имате прилику да прочитате ко је то од наших навијача отишао у Италију и како, као и шта се на путу до тамо дешавало. Уживајте!

Ми смо за наш бус направили мајице са Барт Симпсоном и натписом „УЛТРАС“ и „Инвазија на Бари 1991″. Веома дуго сам чувао ту мајицу и била ми је више него драга успомена. У договорено време смо дошли испред источне трибине где се по договору појавио и аутобус са Нишлијама. Потрпали смо код нас у бус барјаке, папир и транспаренте и напунили гепек, а код Нишлија смо убацили бубњеве и велику заставу чију је израду организовао Зоња.

Ја сам у почетку био скептичан према њој али кад смо је раширили на пољанчету испред истока дах ми је застао. Застава је била величине 60х37 метара (!!!) и била је нешто најлепше што сам икад до тада видео. Била је то велика српска тробојка са српским грбом на средини. Имали смо и 100 црвено-белих кишобрана али нам њих италијанска полиција није дозволила да их унесемо на стадион. Били смо баш добро расположени сви. Све је некако у то време било у некој еуфорији. Догађале су се ствари које су биле историја. Ја сам тада имао 27 година што су по мени најбоље године за једног навијача. Довољно стар да схватим тренутак и будем разуман и реалан, а опет довољно млад да имам дозу лудости и бунтовништва.  Мислим да су то праве године за једног човека који је један од вођа овако велике групе да осети, доживи и прими бреме одговорности за финале купа шампиона. Попунили смо аутобус и негде пре поноћи кренули.

Пеђа Најгори је био у свом стилу. Понео је неколико литра вискија и пар картона пива. Чим смо кренули почело је да се пије и пиће је нестало већ после стотинак километара. Стали смо на последњој пумпи и мотелу пре уласка у Хрватску. Договор је био да због целе ситуације не стајемо у Хрватској, већ да се снадбемо и физиолошки олакшамо пре уласка у тамо и целу Хрватску пређемо у даху. Није тада још било баш много опасно, али нисмо хтели ништа да ризикујемо. Када смо стали у Адашевцима, изашли смо из буса и кренули у мотел који је имао кафану. Ушли смо са жељом да се снадбемо, али је ту ступио на сцену Пеђа Најгори, пришао је шанку, ударио руком у шанк и рекао: „Усташо, дај једно пиво!! Човеку ништа није било јасно, али му је наравно дао пиво. Кад смо кренули наставила се цирка, и негде на путу кроз Хрватску, Лукић се исповраћао у аутобусу. Седео је негде на средини буса и иако смо стали и покушали да очистимо, дуже време после тога је страховито смрдело. Кад смо ушли у Словенију зауставила нас је словеначка милиција. Хтели су да нас излегитимишу у бусу, али кад је пуб ушао унутра и осетио смрад моментално је изашао напоље и рекао да сви изађемо. Вероватно је у себи само потврдио мишљење које Словенци имају о нама (да смо цигани) а све то због смрада од исповраћаног аутобуса.

После краћег стајања кренули смо даље, уз ситне проблеме са југословенском граничном полицијом прешли границу и ушли у Италију. Јоца прича: Када смо дошли на границу наша полиција нас је испретресала до детаља. Скоро су пали у несвест када су видели онолику количину тоалет папира и на крају су рекли да не може да се изнсе барјак са Дражиним ликом и транспарент са натписом ДЕЛИЈЕ РАВНА ГОРА. После,  не малог, натезања и наше решености да не идемо док нам не пусте да носимо барјак и транспарент, као и чињенице да је наше натезање већ проузроковало повећу гужву навијачких аутобуса на граници, што је претило да се отме контроли, гранична полиција је попустила и ми смо кренули за Италију. Чим смо ушли у Италију, свратили смо у Трст и узели са железничке станице оне бакље које смо ја и Зоња оставили.

Одмах смо стали на једној пумпи где је Најгори почео свој шоу. Где год да смо стали док нисмо стигли до Барија куповао је два картона пива и један литар вискија. Када би ушао у бус узимао би један картон и рекао: „Ово је за мене“, а други картон и литар вискија би давао друговима уз речи: „А ово је за вас.“ Да ли можете замислити каква је појава био са својих 170 килограма и косом преко целих леђа у плавој тренерци и нон-стоп пијан. Све време пута је пио и нон-стоп био пијан. Напио би се у бусу, заспао, спавао пола сат – сат и кад би се пробудио одмах наставио да пије. И тако све у круг три дана. Стварно је био једна од највећих легенда севера тог времена. Није био ни јак, ни луд, није се тукао (а и како би са 170 кг) али је био много велика, позитивна будала. Ја сам га јако дуго знао. Иначе, поред тога што је био много блесав, био је веома паметан дечко, који је одлично познавао српску историју. Поред тога јако културан и васпитан момак, али га је једноставно алкохол узео под своје и на неки начин упропастио му живот.

Много сам га волео и водао са нама, јер је увек било интересантно. Негде на пола пута смо стали негде код Риминија и направили паузу од сат времена. Најгори је ушао у кафану, наручио неке ствари и да новчаницу од 10 000 лира. Продавачица му је вратила кусур као да је дао 100 000. Када је видео шта је добио назад, рекао је Жики да би могао у повратку да купи себи нешто и од гардеробе. У повратку, када смо били у Венецији, кренули су да нешто купе, али је већ после пар минута рекао да није то за њега. Уосталом, шта ће му гардероба, боље је да  за те паре нешто попију. Никад нико није добио бољи надимак на овом белом свету од њега. Стварно је довољно само рећи НАЈГОРИ.

<– Први део

Следећи део: Долазак у Бари

Укључите се и у расправу на нашем форуму.

3

Након прича из Дрездена, Минхена, ca Маракане, следи и оно најлепше! Зоран Тимић Тима, за све Звездаше испричао нам је и причу везану за финале КЕШ-а и доживљаје Делија у Барију. Прича препуна доживљаја, занимљивости и емоција, сигурно ће вам се допасти, стога – уживајте! Данас ћете прочитати први, а већ сутра наредни део приче, која је веома обимна! УЖИВАЈТЕ!

Након чувеног реванша против Бајерна, следећи дани су били апсолутно посвећени припремама за Бари где се играла утакмица финала Купа Шампиона. Играли смо са Олимпиком из Марсеја, 29. маја у Барију. Андреја и ја смо осмислили отприлике шта би могло да се уради и спреми за ту утакмицу. Ишло нам је на руку што се утакмица игра у Италији где је навијачки покрет развијен и полиција има разумевање за разне реквизите са којима би имали пуно проблема у неким другим земљама (заставе на моткама, бубњеви, велика шеталица, ролне папира…). Андреја и ја смо се договорили да поред масе барјака које већ имамо и које ћемо допунити до Барија спремимо огромну количину ролни и папира за бацање, пуно бакљи,  а ја сам имао идеју да понесемо и мали разглас да би могло боље да се води навијање. Зоња је смислио да би могли да направимо и велику шеталицу што је такође прихваћено.

Полазак групе Делија у Бари

Ставили смо на папир све то и кад смо отишли код Цвелета рекли да нам треба око 200 000 динара (то је тада било око 14.000 марака) и да ће нам нешто требати у кешу, а нешто ћемо плаћати безготовински. Такође смо се договорили да нам дају један бус за нас који бисмо све то носили и авион за главнину екипе. Цвеле је рекао да је све то ок и наложио да нам дају 4-5 барираних чекова (тада је то постојало, а то су чекови који су били са његовим потписом и само је требало да се упише цифра – данас би за то рекли бланко чекови) и кеша колико нам треба. Одмах смо са тиме купили материјал за барјаке, поправили бубњеве. Зоња је у „Радној жени“ (кројачка фирма) наручио заставу и рекао нам колико би то коштали. За папире и ролне смо се договорили да купимо јер би то премного времена одузело а имали смо довољно новца да то купимо. Отишли смо у картонку „Авала“ (фирма која се бави производњом и прерадом папира) и купили шта нам треба. Видели смо цену и договорили се да нам дају 4000  ролни, али не оних каса блокова које смо до тада бацали већ тоалет папира и не сећам се тачно колико кутија сецканог папира.

Интересантан детаљ се тада десио. Када су нас питали како ћемо платити, рекли смо барираним чеком. Били су мало сумњичави јер је у то време већ почело масовно да се издају чекови без покрића које је било јако тешко наплатити. Ја сам извадио један од тих чекова и онако у шали питао,  показајући на Цвелетов потпис на њему и печат Ф.К-а поред, зар је могуће да ово не вреди. Жена која је разговарала са нама је, видевши која фирма плаћа, рекла да то сигурно значи нешто и да је то тренутно платежно најспособнија фирма у Србији, и да, наравно, са тим чеком може да се плати било шта у било којој суми. ФК Црвена Звезда је у то време био институција и стварно све могао.

Зоња и ја смо се договорили да одемо у Италију и купимо бакље. Узели смо рент а кар, ставили га на воз до Љубљане јер смо хтели да избегнемо путовање кроз Хрватску због велике националне напетости која се тамо осећала. Сишли смо са воза у Љубљани и наставили колима за Италију. У Пизи смо дошли у фабрику и купили 400 комада бакљи које су се тамо производиле. Нисмо у повратку смели да их носимо преко границе већ смо их оставили у Трсту на гардероби на железничкој станици планирајући да их покупимо кад кренемо за Бари.

Када смо се враћали имали смо једну занимљиву епизоду. Док смо ми били у Италији, у Боровом Селу се десио онај догађај кад су хрватски специјалци упали у село а српски територијалци и добровољци који су били изгледа добро обавештени о томе сачекали их и убили 13 хрватских полицајаца. То је био практично почетак рата у Хрватској. Ми смо пролазили кроз Хрватску ноћ после тог догађаја у тренутку ужарене атмосфере у том региону где је кључало и спремао се рат. У тренутку кад смо ушли у Хрватску и пролазили кроз њу запричали смо се и нисмо уопште водили рачуна о томе да нам понестаје горива. Негде око Сл. Брода где смо стали да вечерамо договорили смо се да на првој пумпи станемо и натанкујемо гориво. Прошли смо неколико пумпи од којих ни једна није радила  тако да је већ било критично јер је казаљка за гориво већ лежала на нули одавно. Није нам се никако свидела идеја да останемо у пола ноћи у Хрватској без горива поготову у том периоду. Очекивали смо да ће нам у сваком тренутку нестати гориво кад смо у даљини видели пумпу која ради. Обрадовали смо се и док смо јој прилазили ауто се угасио, јер је горива нестало. Али како то бива кад имаш срећу, нестало је на 30 метара од пумпе. Гурали смо ауто тих 30 метара и дошли до пумпе а онда нас је сачекало изненађење кад нам је пумпаџија рекао да нема дизела који је трошио наш ауто. Били смо очајни просто нисмо знали шта да радимо а онда је он видео и вероватно се сажалио на нас и рекао да станемо поред аутомата и да ће покушати да нам исцеди бар нешто талога. На нашу срећу потекло је и успео је да нам  сипа 10-ак литара са којима смо дошли до Србије и одахнули.

У Београду су припреме текле по плану. Папир је стигао на Маракану, Зоња је радио свој део посла око заставе  заставе  а материјал је подељен за шивење застава. Једино од чега смо одустали, а било је планирано, је разглас јер нисмо могли да нађемо одговарајући а и проблем би био и са транспортом. Ја и ови моји смо се договорили отприлике ко ће ићи тим бусем. То је требало да буду моји Ултраси, 4-5 момака из Зрењанина, Жика и Џери из Крушевца, наравно, Најгори из Петриње и 5 момака, навијача Рада са којима смо у то време били у јако добрим односима. Међу њима је био и мој велики пријатељ Супа који нам је доста помогао око тог пута. Сашио је 5 барјака које смо годинама после тога носили. Сећам се да их је лично шио и да задњи није био готов, а бус је већ био испред стадиона и чекао да он заврши шивење у просторијама клуба. Поред њих ту је било још пар старијих, рецимо Дебели Ђока, Дуловић и Бора који су хтели да иду са нама, Хамдо из Зенице те још неколико момака из унутрашњости међу којима и Дуле Колашинац и Јоца из Обреновца.

Поред нас организовало се још доста људи из прве екипе који су на разне начине ишли за Бари. Једна група (Илке, Крле, Кале, Жорж, Гема, Јеча, Боби Црногорац, Јоца…) ишла је трајектом 3 дана пре утакмице. Екипа која је радила у задрузи је ишла исто пар дана раније да припреми терен за продају. Знам да су Зеља, Пеца малиган и још неки са Бором Чорбом ишли аутобусом, па бродом. Углавном ником се није баш свидело да иде оним авионом јер је унапред мирисало да ће тај авион да стигне тек 2-3 сата пред утакмицу. Ниједном правом навијачу се наравно није долазило на финале купа шампиона два сата пред утакмицу тако да је у том авиону који је иначе намењен најјачој групи било доста људи који су ту ушли да би попунили број јер је главнина екипе отишла раније на друге начине.

Успели смо да све завршимо и 27. маја у вечерњим часовима је био договорен полазак нашег аутобуса за Бари.

(Сутра: Одлазак у Бари!)

22

Након бурног периода у нашем клубу, страсти су се коначно мало смириле, па је дошло време да наставимо са подсећањем на нека срећнија времена. Овога пута, имате прилику да прочитате доживљаје из меча против Бајерна 1991. године, из пера Зорана Тимића Тиме, некадашњег вође наших навијача, који је за вас описао гостовања у Дрездену и Минхену. Уживајте!

Вратили смо се у веома лепом расположењу, чак можемо рећи еуфоричном. Победили смо Бајерн у Минхену и били веома близу финалу Купа Шампиона. Сви снови генерација навијача Звезде који су сањани деценијама су сада били надохват руке. Наравно да нисам размишљао више о Аркану и целој ситуацији која се дешавала. Тренутни циљ и улог је био много већи и значајнији. Морало је да се добро одради утакмица са Бајерном и да се већ помало размишља о Барију и утакмици против Олимпика или Спартака из Москве. Било је релативно мало времена и ја нисам баш имао неки статус као раније. Није мени нико ништа конкретно рекао али су били мало подозриви према мени, јер у неким тренуцима нисам бирао речи кад сам причао о мојим друговима. Верујем да ме је у неким тренуцима само моје име и поштовање које су моји другови имали према мени спасило. Појавио сам се после Минхена и рекао да желим да им помогнем да одрадимо Бајерн. Договорили смо се да упалимо (10 минута пре утакмице) доста бакљи, купили смо балоне – црвене и беле и решили да сашијемо много барјака.

Добили смо зелено светло даможемо да потрошимо колико год хоћемо. У то време Звезда је била институција која је финансијски јако добро стајала и није се постављало питање за пар хиљада марака мање или више. Купили смо ненормално много платна (поставе за барјаке) свих боја. Решили смо да буде тотално лудило у бојама. Због мало времена, нисмо могли да правимо нешто много компликовано са барјацима и решили смо да идемо на квантитет, на уштрб квалитета. Морало се урадити бар 50-60 великих барјака, а 10 дана је било релативно кратко време за то. Требало је набавити материјал и организовати се. Када смо могли да кренемо са радом било је, отприлике, још 7 дана до утакмице. Да би могли да завршимо, одлучили смо се за простије варијанте барјака. Велика већина их је била тробојних, величине 3,5х4,5 метара. Комбинација боја је била ненормална тј. без икаквог правила и смисла. Љубичаста, жута, плава, црвена, зелена, бела боја су се смењивале у свим могућим комбинацијама. Од остатака тј. ситнијих делова направили смо пар застава које су стварно личиле на циркус од разних боја и шаренила. У то време је бујао национализам и закувавало се и са муслиманима и ја сам решио да направимо и једну израелску заставу, као симбол борбе против Муслимана. То је тада имало смисла јер је баш некако у то време било жестоких сукоба на блиском истоку између Израела и арапских Муслимана. Највећи део посла смо радили у кући Антића на Врачару.

Њихова соба је била буквално претворена у кројачку радионицу, а главни кројач је био Миле. Било је тежак то посао. Није било лако сашити 50 барјака тих димензија, иако су били релативно прости. Много је то посла, поготовуо ако се ради у соби која је реално мања од њих. Треба их сашити, порубити и направити рупу за мотке. Један занимљив случај се десио тих дана. На стадиону нас је пронашао један новинар из Сарајева и хтео је да направи репортажу о нама, тј. причу о томе како се припремамо за најважнију утакмицу у историји нашег клуба. Довели смо га у Антићев стан, и то баш у тренутку кад се шила она израелска застава. Тип је питао зашто шијемо израелску заставу и ја сам му онако као из топа рекао да то радимо зато што смо на истој страни борбених линија. У то време још није било рата ни у најави у Босни, али је дечку било у моменту јасно на шта се односи. Покуњио се и видело се да му је било непријатно (по томе смо претпоставили да је Муслиман). Није му било више свеједно, јер је схватио расположење према Муслиманима и верујем да је једва чекао да побегне. Наравно ми смо били коректни и љубазни домаћини, и на крају га отпратили до стадиона.

Некако пред ту утакмицу се десила још једна ствар коју касније дуго нисмо могли да искоренимо. а то је тапкање карата. У то време код управе све је могло. Могло се узети колико смо год хтели, и пара и карата. Ја мислим да су навијачи (из задруге и остали око ње) тада узели сигурно неколико хиљда карата (све на реверс од клуба) и да су неки добро зарадили на томе. Први дан кад су карте пуштене у продају (коштале су 200 динара за север што је тада било око 14 марака), моментално су плануле. После већ сат времена од пуштања у продају достигле су цену од најмање 600 динара. Они који су их одмах продали зарадили су право богатство. Како се приближавало време утакмице цена карата је падала. Разлози су били веома лоше време као и најава ТВ преноса. Дан пред утакмицу цена им је била већ једнака продајној а на дан утакмице вртоглаво падала тако да се пар сати пред утакмицу могла добити карта за цигару или пиво. Видео сам људе који су их имали гомилу сат пред утакмицу, а нигде никог ко би их купио. Они који су чекали дан утакмице су били на великом губитку. Али, много важнија ствар је та што је лоше време и ТВ пренос растерао и публику са стадиона. Све у свему, на стадиону је било 50-ак хиљада људи.

bakljada_zvezda_bajern_91Киша је падала цео дан. Договор је био да север поделимо на пола и поделимо балоне, са једне стране црвене, а са друге беле. Спремили смо око 250 бакљи, за које је био договор да их упалимо 10-15 минута пре утакмице. Бубњеви и барјаци су били спремни. За ову утакмицу смо добили од клуба разглас и за север и за југ. Ја сам одлучио да водим навијање на југу. Петнаестак минута пре почетка плануо је цео стадион. То је била прва бакљада да је горело око целе Маракане. Наравно, највише бакљи је било на северу али је био направљен и прстен око целог стадиона. Стварно је у једном тренутку изгледало као да све гори. Наравно, све је то било доста пре почетка, тако да Звезда коју је УЕФА била узела на зуб није могла да буде кажњена због тих бакљи. Много је лепо изгледало кад смо развили све оне барјаке. Шаренило боја и једно тотално лудило.

Утакмица је почела, да није могло боље за Звезду. Повели смо средином првог полувремена и у том тренутку нико на стадиону није веровао да нешто непредвиђено може да се деси. Добро се навијало и на северу и на југу. На тој утакмици смо први пут извели оно: „Када Звездо играш ти…“ Прво север, а онда југ. То смо неколико пута извели у првом полувремену и супер је изгледало. Почетком и средином другог полувремена Бајерн је дао два гола и потпуно изједначио резултат (заједно са оним из Минхена). Чак су и после 1:2 погодили стативу. У том тренутку нам се крв заледила. Код 1:2 већ је дебело мирисало на продужетке, ја сам сматрао да Немци имају више шансе због традиционално боље физичке припремљености. Са великом зебњом у срцу је свих 50-ак хиљада људи гледало те последње минуте. Врло је тешко било анимирати људе да навијају у једној таквој историјској утакмици, где је улог тако велики. Ја сам се трудио да подигнем југ али морам да признам да ми није баш нешто добро ишло.

Била је то утакмица која се не препоручује онима са слабијим живцима. Већ се увелико приближавао крај и сви су очекивали продужетке. Већ сам видео много пута виђену причу. Наши добро играју поведу али немају снаге до краја и онда Немци (или Италијани, или Шпанци…) дају неки гол и ми га испушимо. Нисам веровао да можемо на продужетке да их добијемо. Налазио сам се на стази испред југа заправо иза јужног гола где је био постављен разглас за југ. Утакмица је још трајала и ја сам видео да је лопта негде на половини Бајерна тамо негде према северу. У једном тренутку сам изгледао као да сам упао у гротло. Стадион је експлодирао, прокључао. Схватио сам да је Звезда дала гол. Наши играчи су се радовали, стадион је кључао. Нико од нас у том тренутку није био свестан шта то у ствари значи. Такође нисмо били свесни да је то управо тренутак историје српског спорта. Све оно што су генерације навијача сањале и чиме су нам се вечито курчили Партизани коначно смо и ми достигли (са шансом и да се престигне).

Остало је још било 2-3 минута до краја. Бајерн је имао још један напад и онда је судија одсвирао крај. Држао сам, док је трајала утакмица, барјак у руци. Када је по други пут у року од 2-3 минута експлодирао стадион (судија одсвирао крај), ја сам моментални утрчао са барјаком у терен. Био сам сигурно први који је после звиждука судије утрчао, што је и логично јер сам се налазио одмах поред линије. Убрзо после мене река навијача је преплавила терен. Није се знало ко кога љуби, грли. Сви су вриштали од радости. Са разгласа је победничка музика одзвањала. Људи су узимали бусење траве за успомену, ломили стативе и носили у своје градове за успомену. Једна је отишла у Книн и била забетонирана поред Железничке станице као сувенир и успомену на овај велики дан. На жалост нестала је одатле када су хрватске снаге ушле у Книн у августу 1995. године. Трајало је славље сигурно један сат а онда је народ кренуо полако према излазима и славље се полако преносило на улице града. Ја сам у једном тренутку преко разгласа замолио навијаче да барјаке и бубњеве донесу до испред западне трибине. Мало је то уродило плодом јер су их људи масовно носили кући, вероватно за успомену. После смо у шетњи градом успели да пронађемо 2-3 и вратимо их на Маракану.

42

Као што смо најавили, на МЦЗ-у ћете имати прилике да читате наставак прича са трибине из пера Зорана Тимића Тиме, једног од некадашњих вођа Звездиних „Делија“. Након Дрездена, прича нас води у Минхен. Данас ћете читати о великој победи Звезде, фантастичном одзиву Звездаша и одласку у Немачку, као и о њиховим доживљајима. Уживајте!

 

После проласка Дрездена, на жребу смо добили можда и најјачег противника кога смо могли да добијемо. Од Спартака из Москве, Бајерна и Олимпика добили смо немачки Бајерн, а уз то се прва утакмица играла у гостима. Наравно да смо се одмах организовали да идемо у Минхен. Скупило се нас једно 20-ак и уплатили аранжман преко ПУТНИК-а. Било је добро друштванце. Влада Жути, покојни Влада Марковић и његови са Церака и једна од највећих легенди у историји севера -Најгори из Петриње. Звао се Пеђа Боричић, живео је у Петрињи, био великосрпски националиста и због тога имао стално проблеме у Петрињи, али оно што га је издвајало и због чега је добио надимак Најгори је била његова појава и склоност ка алкохолу. Имао је 160 килограма у то време, дугачку браду и ненормалну склоност ка алкохолу. Са њим никад није било досадно и због својих будалаштина „Жика Секирче“ га је прозвао Најгори. И морам рећи, пристајао му је надимак, стварно је био НАЈГОРИ. На аустријско-немачкој граници тотални хаос. Најмање 50 бусева са навијачима чекало је на улазак у Немачку. Помало нервозни путници су изашли напоље и базали поред бусева, помало пазарећи (колико им је пажња продаваца дозвољавала) по фри-шоповима.

Неколико фри-шопова је тотално опустошено. У једном тренутку је један очајни продавац изашао, звао полицију али ни она није могла ништа јер је била маса бусева и људи и онако из очаја (због тотално покрадене радње) ухватио се за главу и рекао: „Какви Југословенски бандити“. Један момак из мог буса му је пришао и рекао: „Најн Југославише, аба Сербише бандитен“ (нису то југословенски него српски бандити). На немачкој граници, после прегледа пасоша, један немачки полицајац нам је прочитао на лошем српском језику неки текст о фер-плеју у спорту.

Ово  је текст тог летка који нам је читао немачки полицајац, где се види како се минхенска полиција спремала за наш долазак.Плашили су се нашег могућег дивљања, па су нам на аустријско-немачкој граници делили летке следеће садржине:

Polizeinprasidum Munchen

 Драги пријатељи ногомета!

 Cрдачно вас поздрављамо, овде у Минхену и желимо вам угодан боравак!

 Cигурно се радујете предстојећој фeр ногометној утакмици и очекујете од играча да поштују спортска правила игре. И ви лично можете помоћи својој екипи тиме што као навијачи и гледаоци поштујете  „правила Игре“ на Олимпијском стадиону као што су:

 - не прелазити преко ограде

 - не бацати разне предмете

 - не носити собом оружје, полуге или сличне опасне предмете (нпр. боце)

 - не носити и палити ракете

 - не силазити на игралиште

 Захваљујемо на разумјевању!

 и „last, not least“, ако имате питања, обратите се нама.

Ваша минхенска полиција: Herauusgeber Polizeidirektion Munchen-West

Und Verleger: 8000 Munchen 19, Romanstrabe 13, Tel. 1798-6641

 Druck: Polizeiprasidium Munchen, Abteilung Versorgung,

 8000 Munchen 80, Holbeinstrabe 9, Tel.9239-531

 03/91

Интересантно је било и са групом која је ишла авионом.

Стигли смо у Минхен у преподневним часовима. Разишли смо се по граду и пошто је Минхен град без неке озбиљније групе навијача могли смо да се опустимо и дамо бризи на весеље. Слободно време смо искористили како је ко желео. Неко је шопинговао, неко разгледао град а неки су на челу са Пеђом Најгорим користили слободно време да би испили што више пива. Пар сати пре утакмице отишли смо пре стадион. Стали смо нас неколико пред неки шанк и Најгори је наручио 10 пива. Колико је био срећан што је нашао пиво близу стадиона и у одушевљењу купио одмах 10 толико је био разочаран кад је установио да је било безалкохолно пиво. Наравно скоро свих 10 је остало на шанку непопијено. Јебеш пиво кад нема алкохола. Било нас је ту око стадиона мали милион и имао сам утисак да играмо у Београду јер се свуда чуо наш језик и видела гомила наших навијача. Ушли смо на стадион у сектор за гостујуће навијаче али смо видели да наших навијача има по целом стадиону и по мојој процени било је сигурно 20.000 навијача Звезде. Мислим да нас је у Минхену било чак и више него у Барију. На почетку утакмице смо направили бакљаду. Звезда је на тој утакмици превазишла себе и чак и поред вођства Бајерна победила 2:1. Ако ме неко пита која је утакмица била преломна сигурно бих рекао да је то утакмица у Минхену.

После утакмице нисмо ишли у групи већ у мањим групама. Тешко је било бити навијач Бајерна после утакмице. Изгубили су утакмицу а после утакмице доживели разноразна шиканирања и понижења. Пошто нису имали са чиме да нам се супроставе нисмо им разбијали главе и много их тукли али смо им идућу ка бусевима ударали шамаре, пљували их и шиканирали на разне друге начине. Наравно скоро нико није пружио отпор, били су преплашени и спуштали главе. Неколико их је пружило отпор и добило батине. Ту негде је ухапшен Џипси (дошао са главном групом авионом) јер је држао камен у руци. Ухватио га је један пуб, и он се отргао скоро побегао али је налетео право на кордон. Остао је месец дана у затвору али је на крају ослобођен јер га оштећени нису препознали. Јоз и Џипси причају: „Враћали смо се према нашим бусевима и пролазили поред гомиле паркираних немачких бусева. Ми смо ишли раштркани и малтретирали Немце успут.  Ударали смо им по бусевима и добро се зезали. У једном тренутку, из једног немачког буса изашли су неки Немци и почели да провоцирају и буне се због тог нашег зезања. Били су ваљда нервозни због пораза, журили кући да би сутра радили и када су се побунили јако лоше су прошли. Неколико их је остало разбијених глава. Одједном су се створила два кордона пубова по један са обе стране и нисмо могли да побегнемо.“

Џипси је тада и ухапшен. Кад смо стигли на паркинг где су били паркирани аутобуси, похарали смо продавце кобасица који су се надали да ће на Србима нешто да зараде. Била је класична отимачина и пара и кобасица. Шта ћете – српска посла. Када смо кренули назад већина нас је била прилично уморна и заспала је одмах по изласку из Минхена. На једном стајању изашао је Жика Секирче и после пар минута се вратио у бус и рекао: „Шта је бре људи, шта спавате, ајде бре овамо, ево човек само чека да га покрадемо“(мислио је на пумпу и продавницу). Нисмо могли да му не услишимо жељу и  мало смо пазарили.

2

Након првог, такорећи, пробног дела ветеранских прича, које су на нашем сајту одлично прихваћене и испраћене, наставићемо са њима у наредном периоду! Из пера некадашњег вође Звездиних Делија, Зорана Тимића Тиме, могли сте прочитати приче из Дрездена из славне 1991. године, а у наставку ћете бити у прилици да читате и доживљаје из Барија и Минхена!

За почетак, поново ћемо, у једном делу, објавити причу из Дрездена, а већ сутра настављамо, новим причама из Немачке!

После прве утакмице са Дрезденом почела је да влада еуфорија. Победа од 3:0 давала је реалне шансе да се победи један релативно слаб противник и после дуго времена (последњи пут 1971. године) уђе у полуфинале КЕШ-а. Пошто сам још увек био у некој врсти мог личног бојкота свега што има везе са Делијама и организованом групом под Аркановом капом решио сам да идем у Дрезден о свом трошку и на свој начин. Није ми падало ни на крај памети да идем авионом два сата пред утакмицу не само због мог бојкота, већ и због мог става који имам и данас да ме не занима да дођем у град авионом пар сати пре утакмице, да ме одатле  транспортују до стадиона и после назад. Те форе доласка и спровођења директно са аеродрома на стадион ме нису занимале ни онда, а ни сада, јер сам сматрао да права група мора да дође до центра града у групи на гостовању. Договорио сам се са својим друговима да идемо возом, и то прво до Прага где би остали 5,6 дана укупно, с тим што би ту среду возом отишли у Дрезден. Како договорено – тако и учињено.

У недељу увече на железничкој станици у Београду смо се нашли нас четворица. Мој друг и пулен из краја Влада Жути, те Жика Секирче и Џери из Крушевца били су моји сапутници на путу за Дрезден. Ја сам средио неке ИСЕК картице са којима је по тадашњој источној Европи путовање возом било 50% јефтиније. Хватали смо прво воз за Будимпешту, а онда из Пеште са неке друге станице од оне на коју смо дошли имали воз за Праг. Успели смо некако да се прошверцујемо, јер  смо оне карте за 50% попуста имали само ја и Влада, али смо уз гурање у џеп Чешком риџи 10 марака прошли без проблема и Чехословачку. Стигли смо у Праг у јутарњим часовима, отишли у неку агенцију преко које смо нашли прилично јефтин хотел у неком студентском дому. Док смо ишли према хотелу видео сам плакате да се тог дана игра њихов дерби Славија – Спарта. Наравно да ми није требало много размишљања да бих наговорио остале да одемо на утакмицу.

Оставили смо ствари у хотелу и сели у метро јер је стадион био у потпуно другом делу града. Када смо дошли а било је око сат пре почетка видели смо сличне сцене као и код нас пред утакмицу. У мањим групама навијачи, углавном Спарте су стајали поред продавница или киоска и циркали пиво. Било је релативно мирно што је и логично јер нигде нисмо видели навијаче Славије. Није нам било јасно зашто их нема. Купили смо карте за западну трибину јер смо хтели да видимо обе групе и ушли на стадион. Славијини су били смештени одмах лево од нас на северу према западу. Било их је укупно можда 100-150 и нису ми деловали нешто опасно. Стварно су за нас у то време били смешни. Спартини су и на стадиону, али и пре и после утакмице деловали као много озбиљнија група. Било их је на стадиону у копу сигурно близу 1000. Било је доста скинса међу њима и изгледали су доста озбиљније од Славијиних. Обе групе су веома смешно навијале и ми смо као навијачи, без обзира на наше унутрашње  проблеме, били 17 галаксија испред њих. Но, без обзира на све, било је интересантно видети како изгледа дерби у Прагу.

Сутрадан, у уторак, дан пред утакмицу у Дрездену почели смо да виђамо у Прагу поједине групе Звездиних навијача. Изненадили смо се, али смо схватили да се нисмо само ми сетили да повежемо мало туризма у Прагу са утакмицом у Дрездену. Агенција „Путник“ организовала је аранжмане сличне оном који смо ми организовали сами за себе, само што је превоз био аутобусима. Видели смо у Прагу доста наших и са неким ликовима које смо познавали договорили се да идемо са њима аутобусом сутрадан за Дрезден. То путовање бусевима из Прага би нам уштедело новац који би иначе требало да дамо за воз до Дрездена и назад. Ујутро смо сели у бус и полако кренули у Немачку.

Када смо ушли у, тада већ уједињену Немачку видели смо да тамо још увек владају призори из соцреалистичког друштва. Прво по возном парку (један фолксваген или БМВ па 4,5 Трабанта или Вартбурга), а онда и по шмеку који се осећао. Далеко је то било још од оних призора уређене и богате земље коју смо виђали раније у западној Немачкој. Релативно брзо смо стигли у Дрезден и аутобуси су се паркирали испод моста, поред неке реке. Река се звала Лаба (или Елба како су је Немци звали). Ми смо се искрцали и кренули мало да се прошетамо кроз град.

Пуно је прича било тих недеља пре утакмице о источно-немачким скинсима и о ватреном дочеку који ћемо имати у Дрездену. Ми смо се због тога наоружали и свако од нас је имао бар бакљу или ракету. То су оне ракете које су јако опасне и које су у то време у Грчкој редовно односиле животе. Кренуло је нас 5-6 у шетњу кроз центар. Није у Дрездену у то време било ама баш ништа да се види. Дрезден је био тотално уништен у савезничком бомбардовању 1945. године и био је потпуно нов град, грађен у соцреалистичком стилу. Кажу да су 1945. године падали теписи бомби и да је ваздух толико ужарен био да су људи покушавали да спас од врућине потраже у реци. Кад су дошли до реке видели су да она кључа колико је била врућа. Дресден је био тотално срушен и цео поново изграђен. Од старог града остала је само једна срушена црква коју су оставили такву као успомену на те дане.

Прошетали смо се једно сат времена по центру и с времена на време виђали скинсе како нас снимају и меркају, али се нисмо бојали, јер смо стварно добро били наоружани. Могла би за нас да буде опасна једино нека повећа група. Доста смо се дрско, гласно и безобразно понашали и видело се да јако нервирамо Немце, који нису стисли муда да нас нападну. После једно сат времена смо се вратили до бусева да узмемо карте за утакмицу и тамо чули од неких наших да су имали проблема са Немцима који су их цимали. Вероватно су то били они исти који су и нас видели. Дошли су неки момци који су видели веће групе скинса у центру. Такође, један је рекао да је чуо да је у центар дошла и наша главна група. Ми нисмо хтели да се одвојимо од тог места јер смо около већ видели да смо снимљени и да само чекају да се одвојимо од заштите полиције која је ту била и да нас онда вероватно нападну. Требало је некако доћи до наше групе и спојити се са њом.

Договорили смо се да пошаљемо Жику таксијем да их нађе и доведе. Речено – учињено. Отишао је Трабантом који је био такси и вратио се после 15-ак минута. Видео је наше и рекао им у каквој смо ситуацији, а они су рекли да долазе. Рекао је да је тамо у центру тотални хаос и да наши ломе шта стигну и бију кога стигну. Казао је да их има око 100, да су жестоко наоружани и да су направили тотални хаос. Рекао је да је све време док је био са њима трајала туча са полицијом којој се изгледа није допало што они разбијају шта стигну. Док нам је он све то причао, на једно 300 метара одатле је хукнуло нешто и видео се тотални хаос. Мислили смо да је можда већа група Немаца кренула на нас јер је између нас и те групе била полиција, која им није дозвoљавала да дођу према нама. У ствари, само покушавала да им не да, јер је група коју смо видели у даљини била добро наоружана и напредовала је према нама. Ми смо моментално почели да хватамо камење и штангле које смо могли да нађемо ту. Када се група приближила на педесетак метара од нас, укапирали смо да су то у ствари наши који се туку са полицијом да би дошли до нас.

Када смо то видели ми смо кренули тим пандурима са леђа и почели да их гађамо камењем. Пандури су били изненађени одакле сада камење на њих са леђа и почели да беже у страну, а полиција која је била око нас је хтeла да нас спречи у томе тако да је настао тотални хаос. Била су 4 реда навијача и полиције. Прво наша већа група која напада полицију, иза које се налазимо ми, а иза нас још једна група полиције. Никад у животу се такве слике нису поновиле. Стотинак наших, сви са летвама и металним штанглама, а пандури у пуној опреми. Наизменични јуриши и узмицање. Један наш је чак и скочио у реку кад су га пубови појурили. Тукли су Турци, али су тукли и Срби. Било је доста повређених и међу нама, али и још теже међу полицијом. У једном тренутку смо се спојили са нашима и даље наставили са њима. Општа макљажа је била баш поред аутобуса и кад смо кренули даље, полиција је остала поред бусева, а ми наставили једном улицом даље сами.

Не знам зашто су стали, тек у једном тренутку смо се нашли без пратње полиције. Ишли смо улицама и правили прави хаос. Десетине разбијених аутомобила, пребијених људи (чак и јаханих), разбијених локала и свега на шта смо стигли. Како смо се приближавали стадиону све је било више полиције, а ми, ваљда задовољени, полако се смиривали. Нигде, буквално целог дана, нисмо видели ни једну већу групу нациста или скинса о којима се толико причало. Али је зато била многоооооо добра шорка са пубовима. Стигли смо пред стадион и кренули да полако улазимо на стадион.

Нигде буквално целог дана нисмо видели ни једну већу групу нациста или скинса о којима се толико причало. Али је зато била многоооооо добра шорка са пубовима. Стигли смо пред стадион и кренули да полако улазимо на стадион.

Никад у животу до тада нисам видео такав претрес на улазу. Улазио је један по један навијач и претресало га је буквално тројица редара уз присуство пубова. Споро је све то ишло али смо некако ушли. На трибини нас је било око 2000. На почетку утакмице смо направили бакљаду. Касније кад је почела утакмица није нам свеједно било када је Динамо повео на самом почетку. Међутим машина је врло брзо преузела ствари у своје руке и средином другог полувремена смо водили са 2:1 и распршили све наде навијача и играча Динама да могу да направе изненађење. Кад су видели да је све готово вероватно из очаја домаћи хулигани су почели са нередима бацајући све и свашта на терен тако да су после пар краћих прекида на крају и успели да прекину утакмицу. Ми смо још неко време остали на стадиону, а онда смо полако нас четворица кренули према бусевима.

Ишли смо лагано и опрезно, али никаквих проблема нисмо имакли до доласка код аутобуса. Кад смо дошли код бусева имали смо непријатно изненађење. Сви бусеви су били разбијени. У првом тренутку смо мислили да су их разбили домаћи навијачи али смо касније сазнали да су они у ствари страдали у нашој тучи са полицијом пре утакмице и то највероватније од нашег камења. После дужег времена чекања да се сви окупимо полако смо кренули према Прагу. Због разбијених шоферки аутобуси су толико полако ишли, отприлике 30 на сат, тако да смо у Праг стигли у 7 ујутро. требало нам целих 8 сати за 150 км. У Прагу смо изашли из буса код једне метро станице и отишли у наш хотел. Изванредно гостовање. Незапамћена туча са немачком полицијом. Епилог је био ухапшени Миле Антић кога су ухапсили док је сликао тучу. Провео је месец дана у затвору у Дрездену. Оптужили су га да је сликао, у једној руци држао мотку а у другој камен. Оптужба је била толико бесмислена да се судија на суђењу смејао и прогласио га невиним.

Велика штета је била највише због слика односно негатива који су му одузели. Миле је рекао да је видео слике на суђењу и да су невероватно добре биле. Поред тога су га и добро пребили одмах приликом хапшења.

Пустио бих и мог друга Ћиру да каже нешто мало о том Дрездену, јер је он ишао са главном групом из Београда и причу из Дредена видео из другог угла. Ћира каже: „Ево, браћо, да вам опишем догађаје из тог Дрездена. Утакмица је играна на стадиону Рудолф Харбиг. Судио је шпански судија Аладрен пред 10.761 гледаоцем. На трибинама стадиона у Дрездену било нас је од 4 000 до 4 500, по закључцима свих новинара и ТВ екипа. Стрелци су били: 1-0 Гичов, 2. минут, из пенала, 1-1 Савићевић у 52. и 1-2 Панчев – 68. минут. Утакмица је прекинута у 79. минуту, пошто Просинечки после неколико минута није могао да изведе корнер због разних предмета које су бацали неонацисти. А сада идемо на сам почетак приче.

После величанствене победе Ц.Звезде у Београду од 3-0 пред сигурно 100.000 Делија, а што се ове утакмице у Београду тиче само још две ствари. Када је утакмица почела и била у току маса Делија се пробила на кров између запада и југа и кренула ка северу. Стигли су до половине истока када их је мурија потисла и вратила на место где су и ушли на кров. Значи, пред сам почетак утакмице људи који нису имали карте давали су колико пожелиш да би дошли до ње, али на жалост свих није их било тако да је неколико хиљада Делија остало ван стадиона. Како је њима било то само они знају. Одмах после ове утакмице су почеле опсежне припреме за наш пут у Дрезден. Неонацисти су већ најавили долазак из Берлина, Лајпцига, Магдебурга, Роштока… Да не заборавимо ни домаћи Дрезден где је исто тако било јако упористе нациста. Да нисмо били толико јаки,  не би било потребе да се скупљају неонацисти из целе тадашње источне Немачке. Дан-два пре утакмице из Србије креће велики број аутобуса на далеки пут ка Дрездену. Ми из прве екипе смо отишли на дан утакмице авионом. До Дрездена смо путовали сат и четрдесет минута. Када смо изашли из авиона мурија нас одмах претресала у аеродромској згради. Када смо изашли испред зграде док смо чекали аутобусе за наш превоз побише се две изненадно зараћене стране подељене по кварту.

Да их не именујем сада овде пошто нисам сто посто сигуран о која се два кварта ради, док је обрачун био баналне природе. Пало је ту мало и крви, док смо их једва некако развадили. Да не заборавим да је са нама ишао и један од вођа Гробара, Белгија. Ко је и како њега увалио на списак не улазим у то, само знам да је неки искрени Делија изгубио место и можда остао у Београду. Стигли су неки жути аутобуси (а оно, као народски речено да су румунски). Улазимо у њих и правац стадион. Док смо ишли ка стадиону одмах смо увидели колико је народ сиромашан и бедан под том диктатуром. Припремао се терен за уједињење тако да су се Руси полако повлачили из источне Немачке. Ето на пример поред сваке зграде или куће па биле оне и у центру уметрена дрва за грејање или онако само просута са кола.

Стигли смо на стадион и одмах прве чарке. Један момак се залетео на нека три Немца што су били ту близу и који су нас одмах провоцирали. Почели су да беже, а он је већ био близу њих. Кренуо сам и ја за њима. Један од тројице Немача се нагло окренуо ка њему пошто је већ био скроз близу њих и дрмну му у очи спреј за тренутну парализу. Овај наш паде као свећа у трену. Стигао сам и ја пошто сам био одмах за њим. Потрчао сам мало за њима и у оближњем паркићу увалио целу патику у бистру воду. Притрчаше и остали и почесмо му вадити језик да се не би угушио. Детаља када се освестио се не сећам, па нећу о томе ни писати. Неколико њих се ту бактало око њега док смо ми одмах кренули у акцију под називом око за око, зуб за зуб.

Испрашили смо одмах ту неке Немце испред стадиона. Били су крвави а један или двојица су остала да леже на плочнику. У том ти зазујаше сирене и дође мурија. Дошло нас је то гро са севера авионом, мени се чини око 250. Ту испред стадиона добијамо информацију од неких наших да су ови нацисти напали у граду ове наше што су дошли аутобусима. Не чекасмо ни часа, кренусмо нашој браћи у помоћ. Ево, пишем ово и када помислим на то када смо кренули да помогнемо нашој браћи, сав се најежим од главе до пете. Одмах смо се наоружали до зуба са тољагама (великим и малим), што су стајале испред кућа и зграда. Било нас је 250-300, док смо са оним тољагама изгледали застрашујуће. Кренусмо улицама Дрездена уз песму не дајући ни пет пара на колико ћемо нациста наићи. Ми смо кренули ка нашој браћи, али смо у принципу кренули да тражимо нацисте. Стижемо ту до неког хотела одакле нам машу неки наши Срби са балкона.

У истом моменту је започела застрашујућа туча нас и страшно добро опремљених муријаша којих је било доста и који су нам ту направили чекалицу. Падају им од застрашујућих ударача тољагама кациге, штитови… Крећемо ка једном пролазу између тог лепог хотела и зидина неке напуштене фабрике и рокамо се са пандурима, али шта ти би. Упадосмо у пандурску заседу. Испред нас пандури иза нас пандури, са десне стране велика ограда напуштене фабрике, а са леве стране велика река која протиче кроз Дрезден (заборавио сам јој име). Све то у великом теснацу. Пандури почеше да нас сабијају опремљени најсавременијом опремом и са бесом у очима јер су мало пре добили по тинтари. Брзо смо се сабрали и почела је опет невиђена макљажа. Шта је само штитова и кацига било на земљи. Неколико наших је упало у реку, као и који пандур. Туча се није баш брзо завршила, трајала је. Муријаши нису више могли да издрже наш страховит налет, тако да пробијамо три ближа кордона мурије и у трку крећемо у правцу у којем смо претходно и намерили. Трчимо, а сва бројна мурија трчи за нама, само што нас не стигне. Мало нас ту Бог погледа, па натрчасмо на велику купу каменица као када их камион истовари. Какво је засипање то било можете и замислити, а мурија се тада дала у коначно повлачење(баш су бежали).

Почесмо да трчимо према великој гомили људи, а испоставило се да су то наши који су били нападнути. Они су све то посматрали из даљине али нису знали о чему се ради. Мислили су да се нацисти макљају, а нису ни сањали да су то њихова браћа била. Шта би са муријом било да су они знали и када би им закуцали иза леђа. Нека, и овако је испало фантастично. Овим нашима су нацисти излупали стакла на аутобусима док су им пружали јак отпор и прошли су са пар ситних повреда.

Онда смо кренули онако у импозантном броју сви заједно ка стадиону. Оргијали смо по граду, а сада се присетих да сам и неку бициклу (поштарску) узео од Немца мало је возио и оставио на трамвајским шинама. Песма се улицама разлегла, крв да ти се следи.

Приближили смо се стадиону. Очерупали смо неке Немце, али је тешко било више шта урадити јер се приближавала утакмица, па их је било сачувај Боже. Стигли смо тачно испред наше трибине, где је било препуно наших људи из земље и дијаспоре. Као што смо се са овима код реке изгрлили, изпоздрављали, тако смо исто то урадили и са масом испред стадиона. Да нагласим само да је за ову утакмицу мурији из Дрездена стигла и помоћ од специјално обучене мурије из Минхена. Још један занимљив детаљ да кажем. Пошто су Руси били у повлачењу из источне Немачке, приликом сусретања са њиховим камионима са војском у шубарама и калашњиковима на наше повике Русија и Србија су отпоздрављали са подигнутим рукама, шубарама и калашњиковима. Улазимо на стадион, где смо направили фантастичан амбијент, уз звуке трубача који су били присутни. На полувремену се пар пута залећемо на Швабе онако форе ради да видимо како ће да реагују. То је било иза трибине, а у кругу стадиона тамо им се продаје роштиљ, сендвичи, итд… Ту што смо се затрчавали на њих, ту је била велика челична ограда и два,три кордона мурије испред ограде која нас је делила. У даљим дешавањима је утакмица прекинута, а ми смо славили до неба наш пробој у полуфинале. После утакмице огромно обезбеђење није дозвољавало ни најситнији контакт међу навијачима, тако да смо уз песму градским аутобусима кренули свако на своју страну(мислим што се нас Делија тиче).

Јоз прича: Када смо дошли у Дресден, још на аеродрому је Јеча ударио неког таксисту па су га ту одмах ухапсили. У град су нас довели и оставили код стадиона. Кренули смо према центру и ту је одмах настао хаос. Почела је јурњава по неким пољанама са Немцима (не навијачима већ су наши почели да бију све живо на шта су стигли). Ја сам се ту изгубио од главнине. Један наш је био много пијан. Док смо га носили неки Шваба нам је нешто приговорио, један од наших хтео да га бије и Шваба извади нож. Уплашио сам се, јер ми се тада први пут десило да неко на мене извади нож. Међутим, очигледно се уплашио и он, па се и он са ножем у руци повлачио. Онда сам поново видео нашу главну групу. Ту је већ било тотално дивљаштво. Разбијали су аутомобиле, тукли људе, сећам се чак да су и јахали неког Немца. Настао је општи хаос са полицијом и велика туча са неким немачким специјалцима. Ја сам се поново одвојио од групе приликом туче испод моста. Сам сам дошао до стадиона.

Да ли вам се допадају ветеранске приче?

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!