Без рада нема ништа, а како смо радили видели смо управо против Рада. Звездашка јавност је огорчена. Ипак, иста та огорченост је постала хронична бољка свих нас који из недеље у недељу (не)оправдано очекујемо да ће се нешто променити, да ће се нешто догодити и да ће коначно наш клуб заиграти на оном реномеу које са собом носи име Црвене звезде.

Међутим,…

Управо на данашњи дан формирано је Спортско друштво Црвена звезда. Пуних 68 година је прошло од када је мезимче рођено, управо оно мезимче које пуне две деценије из дана у дан тоне све ниже. Често смо имали утисак да смо дотакли дно, да ниже и лошије не може, али смо увек успевали да се разуверимо у то. Сада се поставља питање да ли је Рад и стадион на Врачару нешто најгоре што смо доживели. Можда, ипак јесе, али поврх свега морамо бити искрени према себи и рећи да није проблем у ремију са „вртићем Грађевинара“, није највећи проблем ни фамозних 50 милиона евра минуса у клупској каси. Проблем је меланхолија. Све ово делује као да смо пустили кола низ падину, а сви ми седимо у њима помирени са судбином и без икакве жеље да „повучемо ручну“ и покушамо нешто да сачувамо, па и ако не успемо барем да пред собом кажемо учинили смо све што смо могли.

Догодиће се и толико најављивани састанак Управног одбора клуба. Саша Јанковић ће остати или отићи. Уколико оде, доћи ће неко други, али да ли ће све то донети неки бољитак? Тешко. Врло тешко. Звезда је на дну. Спаса нам нема, али знам сигурно да „умрети“ нећемо.

Шта урадити?

Прво и основно је да се коначно пробудимо, да у глави разлучимо да су 29. мај и 8. децембар 1991. године историја. То су датуми којих ћемо се увек пуног срца сећати, али не можемо више живети на њима. Данашња Црвена звезда нема никаквих додирних тачака са том Звездом. У данашњој Звезди нема апсолутно ничега од онога што су деценијама стварали Рајко, Шеки, Бора, Џаја, Куле, Миљан, Дуле, Пижон, Пикси, Деја, Роби, Кобра,… Тек када то учинимо моћићемо да се померимо са ивице амбиса, или са дна амбиса, како коме одговара опис стања у нашем фудбалском колективу. Многи данас омаловажавају Младеновића, Лазовића, Петковића, Касалицу, Миливојевића, Милијаша,…, али да ли су сви ти момци криви?! Олакшавајућа околност се проналази у недостатку новца. Новац и јесте узрочник већине ствари коју гледамо, али ми морамо схватити да од децембра `91. Звезда нема визију. Нико не зна како ће клуб изгледати за два сата, или сутра, а наредни месец је мисаона именица о којој се не може размишљати. Више од двадесет година радимо помоћу штапа и канапа и кад год упаднемо у чељусти сурове реалности окрећемо се мају 1991. Јесте, тада смо били шампиони, али данас нисмо ни сенка тог времена. Годинама очекујемо учешће у Европи (квалификације ни не желим да сврстам у Евро такмичења) и увек, како неко рече, у сезони купања, почињемо да маштамо о наредној сезони. Докле? Па дотле док неко коначно не направи рез и скупи храброст да стварно каже овако више не иде. Ми годинама не можемо да стигнемо до титуле у овој нашој да не кажем каквој лиги. А шта и да то успемо? Да ли би то нешто променили, или би наставили да сами себе замајавамо наводним успехом.

Будимо сурово реални јер ћемо само тако себи помоћи. Овом приликом морам изрећи свој лични став, исто онако како сам то урадио у више наврата што је знало често да узбурка страсти, а посебно је то било упечатљиво негде августа 2012. године када сам отворено изрекао мишљење да велики Жути мора отићи. Фудбалски клуб Црвена звезда данас има руководство (Џајић, Човић, Стојадиновић) које тешко може да буде боље. И управо та тројка мора, без обзира колико болно било и колико наилазило на оспоравање јавности, да изабере један од два понуђена пута. Ни мени није лако да то напишем, али једина два решења су или да клуб хитно прихвати понуду председника Фудбалског савеза Србије Томислава Караџића на основу које би се дошло до здравог извора прихода, чиме би се вратили настали дугови и скинула омча са врата, а затим успоставити визију за наредних 4, 5, или 10 година, или једноставно прогласити банкрот, кренути од најнижег степена такмичења са истим руководством уз наравно неопходну стратегију рада и развоја.

На крају морам да се осврнем и на још једну чињеницу која је након дуела на Врачару преплавила српске спортске интернет портале. Много навијача вечитог ривала коментарисала је дешавања на мечу против рада речима „катанац, катанац“. Њима бих се обратио и отворено рекао да ја њихов клуб не волим, никада то нећу ни моћи и увек ћу навијати да изгубе без обзира против кога наступају, али никада им не бих пожелео да се угасе и нестану, јер тиме би и српски спорт изгубио. Нека замисле ситуацију да Звезде сутра не буде. Да ли би и они дуго постојали на српском спортском небу. Сигурно не.

Тродневни турнир Купа Радивоја Кораћа, који је трајао четири дана, а ако се узме у обзир да је са предигром у виду препуцавања везаним за наводне стране играче трајао и пуних десет дана, окончан је на начин на који је окончан. Свакако, за све нас којима венама тече црвено-бела крв, окончан је на најбољи могући начин. Наши кошаркаши су након вишегодишње паузе у витрине клуба донели толико жељени трофеј.

Међутим, овога пута неће бити речи ни о играма Ракочевића, Нелсона, Скота, Катића,…, нити о тактичкој супериорности Владе Вукоичића, нити о прекиду финала и свему што се дешавало у „Језеру“. Овога пута, имам обавезу према широкој кошаркашкој јавности, као и српској спортској јавности у целини, да скренем пажњу на изјаве председника Кошаркашког савеза Србије, Драгана Ђиласа које су у јавности прошле готово незапажено и без неког посебног осврта, а по много чему могу бити веома штетне за будућност српске кошарке.

Наиме, господин Ђилас се у свом емотивном излагању од понедељка пре подне осврнуо и на две теме које су апсолутно ван његове надлежности. Теме су биле везане за АБА лигу, тј. учешће наших клубова у наведеном такмичењу, као и домаћу Супер лигу кошаркаша. Ђилас се по мало увијено изјаснио за иступање наших тимова из регионалног такмичења. Иако је навео да би такав потез био веома тежак за српске клубове, довољно је да човек на тој позицији и помене такву опцију па да она постане лични став када је ова тема у питању. Без обзира шта ко мислио о регионалном такмичењу добро је позната чињеница да српски клубови проходност у Евро такмичења имају једино кроз ово такмичење. У супротном, вероватно би учешће у ФИБА Челенџ купу и Балканском купу била једина достигнућа наших клубова, а у том случају квалитет српских клубова би вероватно био на вишем нивоу.

Истовремено је господин Ђилас поручио да ће КСС са великом радошћу прихватити позив српских клубова да преузме руковођење такмичењем званом Супер лига Србије за кошаркаше. Да ли председник КСС-а зна да уколико има жељу да у неком будућем периоду домаће кошаркашко такмичење да учесника у Евролиги и Еврокупу, ни у ком случају то такмичење не може бити под ингеренцијом националног кошаркашког савеза. Добро је позната чињеница да УЛЕБ организација, као примарна кошаркашка организација у Европи не да национални шампионат буде руковођен од стране националног савеза. Национално такмичење мора бити професионално и њим могу и морају да руководе искључиво клубови учесници.

Све горе наведено представља ствари око којих сви љубитељи кошарке у овој земљи морају да се замисле и да размисле ко седи у српској кући кошарке у Сезановој улици. Након свих дешавања, али превасходно изјава треба добро размислити да ли су Ђилас, Томашевић и Бодирога, иако су двојица последње поменутих били велики играчи, довољно компетентни да воде српску кошарку. Тек о компетентности „лика из сенке“ Предрага Бојића, не вреди трошити речи, јер је свакако дотични највећа срамота српске кошарке о чему је овде у више наврата писано и овом приликом не треба трошити ни ваше, али и наше време.

За крај, имам потребу да са вама поделим и последњу вест до које смо дошли, а везана је за дводневно одигравање финалног сусрета Купа Радивоја Кораћа. Наиме, незадовољан резултатом током недељног дела финалне утакмице, председник КК Црвена звезда, Небојша Човић је преко министра Александра Вучића ургирао код Владимира Путина да под хитно у „Језеро“ пошаље неколицину Козака који ће прекинути сусрет, а када су током пре поднева у понедељак преко шеика Уједињених Арапских Емирата Мухамеда бин Заједа обезбеђена средства за подмићивање судијске тројке све је било решено и шампањац је стављен да се хлади.

Дуле, пиши саопштење, а истовремено баци поглед да нису код тебе неке слике. Прича се да их неко тражи…

У свеопштим дешавањима која се у последње време догађају у и око Фудбалског клуба Црвена звезда, као и недавно одржани 143. вечити дерби између Црвене звезде и Партизана (3:2), неопажено се провукла једна вест која у много чему може променити изглед фудбалске Лиге шампиона у будућности.

Пре неколико сезона први човек Европске куће фудбала (УЕФА) Мишел Платини је направио, мислило се револуционарни корак у реорганизацији елитног такмичења. Формирањем „две квалификационе стазе“ омогућено је и клубовима који долазе из мањих и сиромашнијих фудбалских савеза да омиришу играње са европским фудбалским великанима. Међутим, предлози који сада стижу од председника можда и најбољег светског клуба Барселоне, могу из корена променити изглед елитног такмичења.

Наиме, председник Барселоне Сандро Роселпредложио је промену формата Лиге шампиона. По његовом предлогу квалификациони циклуси би били укинути, а право учешћа у Лиги шампиона имали би шампиони свих европских националних шампионата. Тиме би се број

учесника такмичења повећао на 64. Учешћем свих националних савеза број клубова би био 53, а преосталих 11 учесника дале би најјаче европске фудбалске лиге (Шпанија, Енглеска, Немачка, Италија, Француска,…). Клубови би у првој фази били подељени у 16 група са по четири екипе (двокружни бод систем), а по две првопласиране обезбедиле би пласман у шеснаестину финала када би се такмичење играло по куп систему (по једна утакмица код куће и у гостима).

Овим предлогом број мечева које би најбољи европски клубови одиграли у походу на трофеј би се повећао са досадашњих 11 (6 у групи, по две у четвртфиналу и полуфиналу и једна у финалу) на чак 15 (по два додатна меча би се играла у 1/16 и 1/8 финала). Тиме би свакако и финансијски аспект такмичења добио на већем значају, а са друге стране и клубови чланови мањих савеза би добили прилику да се такмиче са нејбољим европским фудбалерима.

Што би се народским језиком рекло; „И вук сит и овце на броју“

У суботу 17. новембра на програму је 143. првенствени вечити дерби између Црвене звезде и Партизана. Сусрет се игра на нашем највећем стадиону, а овом приликом желимо да се осврнемо на некадашње дуеле вечитих ривала који су одиграни управо на исти датум.

Црвено и црно бели у досадашњој историји одиграли су два меча 17. новембра. Први је био 1963. године, а био је то 33. по реду првенствени дуел два ривала. Био је то иначе и први вечити дерби који је одигран на још увек недовршеном стадиону Црвене звезде. Пред до тада рекордних 75.000 гледалаца, црвено-бели су голом Прљинчевића у 5. минуту славили резултатом 1:0. Такође треба напоменути да је то био први дерби који је одиграо Драган Џајић, а такође је то био и први, али и последњи дерби који је Велибор Васовић одиграо у црвено-белом дресу.

Пет година касније, 17. новембра 1968. године два ривала су се поново састала на црвено-белом делу Топчидерског брда у 43. по реду првенственом вечитом дербију. За све љубитеље црвено-белих боја био је то вечити дерби који се никада неће заборавити јер су пулети тренера Миљана Миљанића декласирали комшије – 6:1.

33. првенствени вечити дерби:

Црвена звезда : Партизан  1:0 (1:0)

Датум: 17. новембар 1963. г.

Стадион: ФК Црвена звезда; Гледалаца: 75.000

Судија: Станковић (Београд)

Стрелац: 1:0-Прљинчевић 5`

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: М. Стојановић, Дурковић, Милићевић, Васовић, Чоп, В. Поповић, Мелић, Шкрбић, Прљинчевић, Костић, Џајић. Тренер: Миша Павић

ПАРТИЗАН: Ј. Ћурчић, Љ. Михајловић, Сомболац, Л. Радовић, Д. Јовановић, Миладиновић, З. Чебинац (Бечејац), В. Ковачевић, В. Милутиновић, Галић, Биславски. Тренер: Валок

     33. првенствени вечити дерби ушао је у историју вечитих дербија по више основа. Био је ово први вечити дерби који је одигран на новом стадиону ФК Црвена звезда, који још увек није у потпуности био завршен. Дербију је присуствовало до тада рекордних 75.000 људи. Био је то први вечити дерби у којем је наступило „чудо од детета са Уба“ Драган Џајић, а такође је то био и први дерби у којем је Велибор Васовић понео црвено-бели дрес.

     У предигри дербија, две екипе пионира Црвене звезде су забављале публику својим мајсторијама. Виђено је чак 11 голова и изведен низ веома лепих акција. Након њих на терен су изашли и моделари авионских макета, који су своје умеће показали публици.

     Када је реч о самој утакмици, она је резултатски решена већ у 5. минуту. Била је то акција црвено-белих у три потеза. Владица Поповић је одлично упослио Мелића, који је упутио центаршут, Јовановић је лоше реаговао и главом лопту спустио на ногу Прљинчевићу. Сналажљиви нападач је ухватио болеј и лопта је завршила у горњем десном углу Партизановог гола.

     До краја сусрета, фудбалери Партизана су покушавали нешто више да учине, али су све њихове акције лако онемогућавали Дурковић, Чоп, Васовић и Поповић.

     На крају, Црвена звезда је заслужено дошла до победе у првом дербију одиграном на новом стадиону.

43. првенствени вечити дерби:

Црвена звезда : Партизан  6:1 (2:1)

Датум: 17. новембар 1968. г.

Стадион: ФК Црвена звезда; Гледалаца: 30.000

Судија: Шкорић (Београд)

Стрелци: 1:0-Остојић 15`; 2:0-Остојић 22`; 2:1-Катић 25`; 3:1-Павловић 49`; 4:1-Антонијевић 53`; 5:1-Остојић 60`; 6:1-Џајић 88`

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Дујковић, Ђорић, П. Кривокућа, Павловић, Дојчиновски, Кленковски, Антонијевић, С. Остојић, Лазаревић, Ј. Аћимовић, Џајић. Тренер: Миљан Миљанић

ПАРТИЗАН: Ћурковић, М. Бајић, Чичић, М. Радаковић, Л. Радовић, Будишић, Љ. Прекази, В. Ковачевић, Катић, М. Тошић, С. Ђорђић. Тренер: Бобек

     Током целог дана, над Београдом је падала киша и она је била главни узрочник тога да се на трибинама нашег највећег стадиона окупу „свега“ 30.000 навијача. Међутим, сви, којима је црвено-бела боја у срцу. нису зажалили, што су и по лошем времену дошли на стадион. Момци у црвено-белим дресовима толико су добро играли да би и двоцифрена победа била сасвим реална. На крају су ипак морали да се задовоље са „свега“ шест лопти у Ћурковићевој мрежи.

     Први погодак виђен је у 15. минуту. Аћимовић је након додаваља Павловића, петом проследио лопту до Остојића који је са седам, осам метара рутинирано шутирао и погодио циљ. И друго погодак било је Остојићево дело. Он је у стилу Драгана Џајића обишао три одбрамбена играча Партизана и Ћурковићу није било спаса.

     Иако су акције Партизана биле споре и неповезане, црно-бели су преко Катића у 25. минуту искористили једну неблаговремену интервенцију Дујковића и смањили на 2:1.

     Друго полувреме започело је општом опсадом гола Ћурковића. Често се дешавало да у завршници напада буде и по седам, осам играча у црвено-белим дресовима. Таква игра је дала резултата већ у 49. минуту. Халф Црвене звезде Павловић је једну повратну лопту, са неких двадесетак метара силовито упутио ка голу Партизана, а она је као „тане“ улетела у Ћурковићеву мрежу. Већ у 53. минуту било је 4:1. У листу стрелаца се уписао и Антонијевић који је успешно завршио лепу акцију Џајића и Кулета Аћимовића. Пети погодак, Црвена звезда је постигла у 60. минуту. Остојић и Џајић су разменили дупли пас, а црвено-бела полутка је спретно реаговала и није било спаса Ћурковићу. Коначних 6:1, дело је Драгана Џајића два минута пре краја. Он је из близине проследио лопту у мрежу Партизана.

     Црвена звезда је забележила рекордну победу. До ногу је понизила вечитог ривала, а да су Џајић, Лазаревић и Остојић искористили још неку шансу, резултат је могао бити двоцифрен. Али и такав би био више него реалан, јер је Звезда у овом дуелу била апсолутно доминантнија у свим сегментима фудбалске игре.

Пре извесног времена европска кућа фудбала УЕФА донела је одлуку која би у блиској будућности могла знатно да промени фудбалску слику Европе. Наиме, одлука да од сезоне 2013/14 стартује регионална женска фудбалска лига Белгије и Холандије у знатној мери је покренула разноразне спекулације како заговорника, тако и противника оваквог вида фудбалског организовања. Оно што је неоспорно, регионално фудбалско уређење до сада је била табу тема, али и први наговештаји посебно су узбуркали страсти у реално малим и осиромашеним националним фудбалским организацијама.

Још од распада некадашње СФР Југославије, а посебно након формирања кошаркашког такмичења клубова некадашње земље трају приче и о сличном фудбалском такмичењу. Наш регион је након кошаркашке АБА лиге изнедрио и заједничка такмичења и у рукомету, ватерполу. Хокеј на леду је организован на још ширем нивоу, па се поставља питање како би то изгледало да „некадашња браћа“ поново укрсте копља и на фудбалском терену. Недавно је један дневни спортски лист на свом интернет издању покренуо анкету о овом питању, а готово двотрећинска већина посетилаца се изјаснила да подржава регионално такмичење.

Међутим, морамо сви ми који фудбал редовно пратимо, а посебно ми који смо имали прилике да пратимо и фудбал и док је он на овим просторима имао квалитет и резултате, да будемо свесни да УЕФА евентуално аминовање оваквих такмичења неће учинити из разлога да подигне квалитет фудбала у регионима у којима је он сваке године на све нижем нивоу. Први човек европског фудбала Мишел Платини пре неколико сезона је омогућио да и клубови из фудбалски малих земаља имају лакшу проходност до елитног клупског такмичења. Таква реорганизација омогућила је клубовима из Србије, Хрватске, Молдавије, Кипра, Словачке, Белорусије, Данске,…, да нађу своје место у конкуренцији Барселоне, Реала, Манчестера, Бајерна,…, али најчешће њихово учешће се завршавало на чињеници да клубови из „великих земаља“ на гостовања долазе као на излете. Самим тим, чињеницом да резултатске неизвесности у таквим мечевима нема, а из године у годину се смањује и интересовање за такве сусрете, гледајући са финансијског аспекта, таква реорганизација се показала као лоша. Типичан пример за то је екипа Динама из Загреба. Желели ми то да прихватимо, или не загребачки „Модри“ су у овом моменту и организационо и играчки далеко испред свих клубова у региону. Већ другу годину узастопно учествују у Лиги шампиона, али и поред тога у конкуренцији „великих“ представљају екипу за подкусуривање и поправљање гол разлике. Ако се томе придода чињеница да се на максимирском стадиону окупља свега 5 до 10 хиљада љубитеља фудбала долази се до закључка да таква екипа „није потребна“ крему европског фудбала. Из тог разлога полако се намеће идеја да би регионална фудбалска такмичења могла да представљају први филтер при пласману у елитно европско такмичење. Зашто би УЕФА себи дозволила да у елити има један Динамо, Марибор, БАТЕ, Жилину, или Шериф, АПОЕЛ, Нордсјеланд,…, кад би регионалним такмичењима могла себи да омогући да уместо два, три, или четири тима из фудбалски скромних земеља, има само један, или два оваква тима. Са друге стране УЕФА би позитивно одговорила на све апеле, да не кажем вапаје малих фудбаслких савеза за регионалном организованошћу која би у некој вишегодишњој перспективи могла да доведе и до повећања квалитета „малих“ клубова.

Из свега тога произилази закључак да регионална фудбалска такмичења врло брзо неће бити само могућност, већ и обавеза. Сходно томе, Фудбалски савез Србије и његови челници би морали да имају и мало визионарског духа и већ сада крену у дубока размишљања о овом питању, како се не би догодило да нас УЕФА стави пред свршен чин. У сваком случају не би било добро да нам се понови кошаркашка регионална лига у којој већ пуну деценију наши клубови, али и савез покушавају да се изборе за неко завидно место које нам свакако припада, али смо у тренутну ситуацију дошли само због чињенице да руководство нашег савеза није могло, или није желело, или није знало да реагује на прави начин када је то требало.

А шта нама остаје?

Српски фудбал евидентно има две опције. Прва је организација регионалног фудбалског такмичења са земљама чланицама некадашње СФР Југославије, док би друга опција било такмичење са екипама које долазе са истока и југа наше земље. Прва опција свакако је Југоносталгичарима приоритетна, али шта нам она доноси. Свакако би ту имали интересантне сусрете са екипама Динама из Загреба, Хајдука из Сплита, Марибора, Олимпије, Сарајева, Жељезничара,…, али би уз њих морали и да „шлепамо“ екипе као што су Славен, Сплит, Широки, Вележ, Домжале, Копер, Вардар, Турново, Сутјеску,…, све клубове који ничим не могу бити квалитетнији од Јагодине, Рада, Слободе,… Поред тога мора се узети у обзир и велика могућност настајања нереда јер сигурно нико не би могао бити безбедносно равнодушан приликом гостовања у Сплиту, Мостару, Зеници,…

Због свега тога, смартам да би много сврсисходније било такмичење у којем би се организовали клубови из земаља Србије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Македоније, Молдавије, Грчке, Турске, али и Албаније. Сигурно да би мечеви са Стеауом, Клужом, Левским, ЦСКА, Олимпијакосом, Панатинаикосом, ПАОК-ом, Шерифом, Галатасарајем, Бешикташом,…, донели далеко више користи нашим екипама. Таква, јужноевропска лига била би вероватно само једна у низу, јер би по том кључу могла да се формира и лига на северу Европе (Скандинавске и Балтичке државе), лига централне Европе (Чешка, Словачка, Пољска, Мађарска, Аустрија и можда делови некадашње СФРЈ), као и лига земаља некадашњег СССР-а.

Из свега горе наведеног могло би се поставити питање опстанка националних шампионата. Евидентно је да би та такмичења пала у други план. Да се то не би догодило формирање регионалних такмичења морало би да испрати и формирање националних шампионата као другог степена такмичења из којег би се директно ишло на елитну регионалну сцену, јер мечеви у Јагодини, Крагујевцу, Нишу, Суботици,…, без даље проходности не би никакве сврхе имали и довели би до евидентног гашења фудбала у тим срединама.

У сваком случају, УЕФА иде полако у овом правцу. Чини се да су оваква такмичења неизбежна, а на нама је да правовременим деловањем већ сада себи обезбедимо добре полазне основе. На потезу је прво Фудбалски савез Србије, а затим и клубови.

Претходиних дана српска спортска јавност остала је готово запањена новим, ничим изазваним испадима тренера КК Партизан, Душка Вујошевића. Дотични, кога одавно не могу назвати господином, је овога пута као жртву своје болесне сујете узео најбољег планетарног тенисера и готово сигурно најбољег спортисту којег је ова земља икада изнедрила, Новака Ђоковића.

Наиме, као разлог безпредметног напада, Вујошевић је узео долазак Новака Ђоковића на кошаркашки сусрет Црвена звезда : Игокеа који је претходног викенда одигран у хали „Пионир“. Популарни Ноле је сусрету присуствовао са својом породицом, а током првог дела меча носио је и дрес КК Црвена звезда. Истовремено, од капитена нашег кошаркашког колектива Игора Ракочевића на поклон је добио црвено-бели дрес са бројем „8“ који је касније Ноле препустио младој Ивани Максимовић која је такође присуствовала сусрету, а летос је на Олимпијским играма у Лондону у стрељаштву освојила сребрну медаљу и донела овој земљи 100. по реду олимпијско одличје.

Вујошевић је замерио на Новаковом навијачком опредељењу и изнео да управо због тога у будућности неће у толикој мери волети овог момка којег целокупна нација обожава. Истовремено је индиректно позвао навијаче његовог клуба да почну са бојкотом овог врхунског спортисте. Сви који иоле прате спорт знају да је Новак Ђоковић један део своје тениске каријере провео у Тениском клубу Партизан, али исто тако сви добро знају да је Ноле велики навијач Црвене звезде, а пре око годину дана наступао је у дресу ФК Црвена звезда на хуманитарном фудбалском сусрету који је организован у оквиру акције „Хероји за бебе“. Вујошевић истиче да је Ђоковић својим досадашњим резултатима превазишао српско клубаштво и да би превасходно морао бити „српска икона“.

Овим путем дотичном Вујошевићу морају се упутити извесна питања. Да ли „напад“ на Новака Ђоковића због његове клупске обојености треба да значи да сличне ствари требају кренути и са друге стране? Да ли црвено-бели, већински део Србије треба сутра да бојкотује великане српског спорта само зато што они симпатишу онај други, мањински део ове земље? Да ли је на пример Милорад Чавић „исправан“ само због тога што навија за њих, или је своје поштовање заслужио ониме што је постигао носећи грб ове земље? Да ли сутра неко треба да бојкотује фантастичну младу теквондисткињу Милицу Мандић јер она јавно подржава њихов клуб?

Примера је много и да ли треба да се догоди да сутра један део Србије не подржава неког свог спортисту само из разлога што је он или она симпатизер оног другог дела и обрнуто.

Поново је много питања која се упућују Вујошевићу, али он одговора нема.

Кошаркашки клуб Црвена звездау дуелу са љубљанском Олимпијом у оквиру 3. кола регионалне АБА лиге остварила је прву овосезонску победу.

Истовремено био је то и дебитантски меч тренера Владе Вукоичића на клупи нашег клуба, пошто је Миливоје Лазић након два стартна неуспеха напустио кормило црвено-белог кошаркашког колектива. Овом приликом било би интересантно осврнути се и на све досадашње тренере КК Црвена звезда.

Летимичан поглед на листу тренера може довести до два закључка. Први је свакако чињеница да су на клупи нашег клуба седели најбољи стручњаци које је ова земља изнедрила, а други који је веома интересантан је чињеница да је на клупи КК Црвена звезда од 1946. године, па до распада велике СФР Југославије, Црвену звезду предводило 14 тренера, а од тог периода до данас, за свега 20 година исто толико тренера је предводило наш клуб.

Најдужи стаж на клупи црвено-белих има Небојша Поповић. Он је клуб предводио од 1946. до 1957. године и у том периоду он је са црвено-белим кошаркашима освојио десет узастопних титула националног шампиона. Током тог периода наш клуб је изнедрио неколико великих имена српске и југословенске кошарке међу које спадају Срђан Калембер, Александар Гец, Ладислав Демшар,…

Након легендарног Небојше Поповића, клупу црвено-белих преузео је Александар Гец. Без значајнијих успеха предводио је клуб током 1958. и 1959. године, а затим је руководећу палицу преузео Милан Бјегојевић који се на том месту задржао све до 1970. године. Током тог периода КК Црвена звезда није остварила запаженије резултате пошто је клуб све до сезоне 1968/69 заузимао између трећег и осмог места на табели. Управо у тој, 1968/69 сезони црвено-бели кошаркаши су вратили шампионску титулу на Мали Калемегдан. Бјегојевић је до титуле предводио екипу коју су чинили Владимир Цветковић, Драган Капичић, Љубодраг Симоновић, Зоран Славнић,… Захваљујући 11. по реду шампионској титули Црвена звезда је у сезони 1969/70 први пут учествовала у Купу европских шампиона. Након успеха у дуелима са Спартом из Луксембурга и атинским Панатинаикосом, црвено-бели су у четвртфиналној групи заузели последњу позицију у конкуренцији московског ЦСКА, италијанског Ињиса и француског Асвела.

Након изласка на главну европску сцену тренерску палицу преузео је Ђорђе Андријашевић који је већ у својој првој сезони стигао до трофеја намењеног победнику националног купа. Након тог успеха, формирану екипу преузео је Братислав Ђорђевић који је у сезони 1971/72 донео 12. шампионску звездицу, а у сезони 1972/73 и 2. трофеј националног купа. Након двоструког успеха Братислава Ђорђевића, клупу је преузео легендарни Александар Николић и већ у првој години свог рада остварио највећи дотадашњи успех југословенске кошакре. Црвена звезда је стигла до трофеја у Купу победника купова, а у екипи су се посебно истакли Симоновић и Капичић који су на 11 међународних утакмица имали просек од преко 20 поена по мечу.

Са истом екипом Немања Ђурић је у сезони 1974/75 стигао до трећег трофеја у националном купу и новог европског финала, које је овога пута изгубљено са поеном разлике. Ђурић је започео и наредну сезону, али га је врло брзо наследио Страхиња Алагић, кога на крају сезоне мења Братислав Ђорђевић. Ђорђевић је тако постао први тренер у историји КК Црвена звезда који се вратио на клупу нашег тима.

Крајем 70-тих и почетком 80-тих година двадесетог века без већих успеха клуб су са клупе предводили још и Драгиша Вучинић и Миле Протић, а онда су наступиле 80-те године и вечита борба Црвене звезде и загребачке Цибоне у којој су Загрепчани често на срећу ипак били успешнији. Двојица

великих тренера су обележила тај период на клупи црвено-белих – Ранко Жеравица и Владо Ђуровић.

До распада заједничке СФР Југославије клуб су предводили још и Зоран Славнић и Душко Вујошевић, а онда је уследила ера Владислава Лучића који је у сезони 1992/93 и 1993/94 успео да донесе на Мали Калемегдан толико жељене две шампионске титуле. Популарни Лале Лучић 1995. године одлази са кормила нашег клуба, а током наредне две сезоне клуб су предводили Веселин Мaтић, Михајло Увалин, Борислав Џаковић и Михајло Павићевић. Лучић се у сезони 1997/98 враћа на клупу црвено-белих и са Игором Ракочевићем, Миленком Топићем, Златком Болићем, Јовом Станојевићем, Владимиром Кузмановићем,…, стиже до финала плеј-офа где га руководство клуба смењује током финалне серије и поставља по други

пут Михајла Павићевића који осваја и 15. до сада последњу шампионску титулу. Тиме је према Владиславу Лучићу направљена и највећа неправда у историји КК Црвена звезда.

До наредног успеха, 4. трофеја националног купа Црвена звезда је стигла у сезони 2003/04 када је екипу предводио Словенац Змагослав Сагадин. У периоду од 15. титуле и 4. купа екипу су предводили Борислав Џаковић, Том Лудвиг, Јовица Антонић, Момир Милатовић, Стеван Караџић, Мирослав Николић, Зоран Кречковић и Александар Трифуновић. Био је то период у којем се наш клуб често и до последњег меча борио за опстанак у националном шампионату. У сезони 2005/06 Драган Шакота је преузео екипу, а велика очекивања су се завршила само на освајању 5. трофеја у националном купу.

Након Драгана Шакоте, КК Црвена звезда није остварила нити један значајнији успех, а на клупи су се смењивали Милан Шкобаљ, Светислав Пешић (у два наврата), Ацо Петровић, Михајло Увалин, Саша Никитовић и Миливоје Лазић.

Влада Вукоичићје пре само неколико дана преузео кормило клуба. Остварио је и прву победу, а јавност има велика очекивања од 34. тренера у

историји КК Црвена звезда.

За све оне млађе навијаче Црвене звезде и љубитеље игре под обручима портал МЦЗ ће у наредном периоду да вас упозна са славном историјом КК Црвена звезда. Све оно што мора остати у сећању, а што су неодговорни појединци покушавали да прекроје у претходном периоду биће вам доступно само на нашим страницама, а наша заједничка обавеза је да се те приче преносе и на наредне генерације како би и оне сазнале шта је Звездаштво и шта значи волети Црвену звезду. Мора се знати како су београдски и српски „мангупи“ деценијама стварали култ Црвене звезде.

Кошаркашки клуб Црвена звезда као посебна секција основан је истог дана када и Спортско друштво, 4. марта 1945. године. Први руководилац клуба била је Мира Петровић, али је њену функцију врло брзо преузео Мирко Аксентијевић звани Бата који је био и један од оснивача клуба. Услед последица рањавања током Другог светског рата Бата није носио дрес Црвене звезде, али се у потпуности посветио организацији рада клуба. Врло брзо, Бати се придружио и Небојша Поповић чиме су ударени темељи кошаркашког гиганта. Небојша Поповић је крајем 40-тих година двадесетог века отпутовао у Париз да на лицу места види играче америчког Харлема. Идеја је била да се нешто од њиховог знања пренесе и на играче Црвене звезде. Већ на првом тренингу по повратку Поповића из Париза, Гец, Демшар и Калембер почели су да изводе управо оно о чему им је Поповић причао.

Године 1950. Црвена звезда је позвана на међународни кошаркашки турнир у Милану где су поред нашег клуба учествовали и Борлети, Расинг из Париза и белгијски Ројал. На изненађење свих Звезда је била најбоља на турниру и то је био први међународни успех југословенске кошарке након Другог светског рата. Састав Црвене звезде на италијанском турниру чинили су Соколовић, Гец, Демшар, Калембер, Роклицер, Благојевић, Андријашевић, Гождић, Јовановић, Ћурчић и Поповић. Миланском турниру присуствовали су и чланови америчког Харлема тако да су наши кошаркаши могли и уживо да посматрају и упијају знање Харлемоваца.

Магија са лоптом виђена од Харлемоваца врло брзо је примењена, а ни крив ни дужан на Звездину магију налетео је Задар. Једна од три најбоље југословенске екипе тог доба доживела је прави пакао на теренима на Малом Калемегдану. О том сусрету легендарни Небојша Поповић је говорио:

- Желео сам као тренер да ту утакмицу добијемо да педесет поена разлике. Али Гец, Роклицер, Калембер и Демшар почели су да

претерују са егзибицијама. Публика је била у делиријуму. У једном тренутку Гец и Демшар су извели оно фамозно пењање на рамена и закуцавање. Судија је прекинуо утакмицу и поништио кош. Тај гест је оцењен као потцењивачки према екипи Задра, а судија је у протокол записао да су играче Задра, дела земље који је новоприпојен новој Југославији, играчи Звезде покушали да омаловаже, те да би то могло да има и политичке призвуке. Ја као тренер кажњен сам забраном вођења екипе на две утакмице, а исту казну добили су Гец и Демшар. Тиме се Звездина Харлемијада неславно завршила.

Из тог периода остао је упамћен још један догађај који ће свој наставак имати и у деценијама касније. О њему је такође говорио Небојша Поповић:

- Негде у новембру 1945. године играли смо у ДИФ-у против загребачке Славије. У свлачионицу је ушао Ратко Влаховић који је неколико дана пре тога без објашњења престао да игра за Звезду. Влаховић је прочитао једну наредбу „са врха“ Свети и Раши, у којој је стајало да они као војна лица немају право да играју у Звезди и да могу само да наступају за армијски тим Партизан. Тако је у старту Партизан своје кошаркашко постојање започео на темељима неколицине кошаркаша Црвене звезде.