Коста Томашевић, легендарни голгетер Црвене звезде, један од оснивача клуба и репрезентативац Југославије, рођен је 25. јула 1923. године у Бановцима код Старе Пазове.
За Звезду је наступао од 1945. до 1954. године и за то време освојио две титуле шампиона Југославије 1951. и 1953. године, титулу првака НР Србије 1946. и три национална купа 1948, 1949. и 1950. године. У Звездином дресу одиграо је 344 утакмице и постигао чак 372 гола (други стрелац клуба свих времена), што је невероватно добар учинак, који нису остварили ни неки од највећих мајстора у историји ове игре. Када се рачунају само званичне, такмичарске утакмице, у 151 мечу забележио је 137 погодака, по чему је пети стрелац у историји клуба.
Каријеру је почео пре Другог светског рата у београдском БСК-у, чији је дрес носио од 1939. до 1945. године. Играо је по двориштима и калдрмама, где га је запазио Никола Марјановић, брат легендарног Благоја Моше Марјановића. Никола га је и довео у БСК. Брзо се усталио у дресу вишеструког предратног шампиона, где је наступао као десно крило и вођа навале.
Учествовао је у оснивању Црвене звезде, био организатор, учесник и стрелац првог гола у клупској историји у мечу против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а (3:0). Постигао је два гола на тој утакмици, која је одиграна управо на дан оснивања Црвене звезде 4. марта 1945. године.
Био је најбољи стрелац завршног турнира првенства НР Србије 1946. године, када је Звезда постала шампион на републичком нивоу. Одличан учинак имао је и у првом послератном првенству Југославије, када је у сезони 1946/47 на 17 мечева постигао 16 голова и био најбољи стрелац тима. У 1. колу против Спартака хет-триком је донео Звезди тријумф од 3:1, а против нишког Железничара (8:0) постигао је четири гола. У освајању првог Купа 1948. године на четири утакмице пет пута је погађао противничке мреже и био голгетер екипе. Поново је три гола забележио против Спартака, у осмини финала (5:1). У шампионату 1948/49, Томашевић је на 18 сусрета 15 пута матирао противничке чуваре мреже и по други пут био голгетер екипе. У вечитом дербију који је одигран 1. маја 1949. године (2:2) почео је своју сјајну серију против Партизана. Постигао је осам голова на осам узастопних дербија против црно-белих. Више голова од Звездиних играча у првенственим окршајима против вечитог ривала имају само Бора Костић и Драган Џајић – по девет. У освајању другог узастопног Купа 1949. године у пет дуела дао је исто толико голова укључујући и победоносни у финалу против екипе Наших крила (3:2). По трећи пут је био најефикаснији фудбалер екипе у првенству 1950. године са 14 погодака, од чега је четири постигао против Наших крила (6:0), три против загребачког Динама (3:0), по један у два дербија против Партизана (3:1 и 1:2). Трећи Куп у низу црвено-бели су освојили 1950. године тријумфом у финалу против загребачког Динама од 3:0, а стрелац трећег поготка у 82. минуту био је Коста Томашевић, који је пре тога у осмини финала постигао четири гола против Одреда из Љубљане у убедљивој победи од 8:1.
Са 16 голова у 21 утакмици у шампионату 1951. године допринео је освајању прве Звездине титуле првака Југославије и био најбољи стрелац лиге. Трофеј је освојен у невероватном фото-финишу против загребачког Динама, који је савладан у претпоследњем колу управо Томашевићевим поготком у 81. минуту меча у Загребу, а у последњем колу титула је освојена тријумфом над Партизаном од 2:0, а стрелац водећег гола био је Коста Томашевић у 42. минуту. Имао је сјајан голгетерски учинак у 2. колу против Спартака, када је четири пута погађао мрежу. Исте године црвено-бели су позвани на Рио Куп у Бразилу, где су се окупили водећи светски клубови тог времена, а ово такмичење је много година касније признато као прво Светско клупско првенство. Звезда је у групи, која је играна у Сао Паулу, поражена у сва три меча, против италијанског Јувентуса (2:3), бразилског Палмеираса (1:2) и француске Нице (1:2) и на крају је заузела седмо место од осам екипа, а Коста Томашевић је постигао гол против Јувентуса у 18. минуту.
Омалени голгетер је поседовао сјајан осећај за гол, иако због вишка килограма није био нарочито брз играч, али је био изузетно пожртвован и неустрашив. Другу титулу првака Југославије са Звездом је освојио у сезони 1952/53, када је на девет мечева постигао три гола, и то када је било најпотребније у дербију против Партизана (4:2) у финишу сезоне и против београдског БСК-а (3:1) у претпоследњем колу, а и у првом делу сезоне је погодио мрежу Партизана у ремију (1:1). У сезони 1953/54 по пети пут је био најбољи стрелац Звезде у лиги. Постигао је осам голова, колико и његов саиграч Стеван Веселинов. На тај начин се и опростио од црвено-белог дреса. У то време нису постојали европски купови, а Црвене звезда је уз бечку Аустрију словила за један од најјачих тимова на европском тлу. Црвено-бели су против бечког клуба у том периоду одиграли четири сусрета од којих су три решили у своју корист. Коста Томашевић је са 25 голова у Купу Југославије четврти стрелац Звезде у овом такмичењу у клупској историји. О каквој машини за постизање голова се радило најбоље говоре подаци да је више од 40 пута постигао хет-трик играјући за Звезду, а чак пет пута је забележио по седам голова на једном мечу, против Спартанса, Напретка, Славије, Раковице и Борова.
И по одласку из Звезде потврдио је високу фудбалску класу. Наступао је за суботички Спартак од 1954. до 1956. године, а у сезони 1954/55 други пут је био најбољи стрелац лиге са 20 голова, колико су постигли Предраг Марковић из београдског БСК-а и Бернард Вукас из сплитског Хајдука.
Коста је за репрезентацију одиграо десет утакмица и постигао пет голова. Био је стрелац на дебију 9. маја 1946. године против Чехословачке (2:0) у Прагу и то је био први гол репрезентације Југославије након Другог светског рата. Играо је на Олимпијским играма у Лондону 1948. године, када је освојена сребрна медаља, као и на Светском првенству у Бразилу 1950. године, где је у три утакмице постигао два гола, против Швајцарске (3:0) и Мексика (4:1). Последњи пут је наступио за национални тим 6. фебруара 1951. против Француске (1:2) у Паризу.
Иако је завршио учитељску школу, дипломирао на београдском ДИФ-у и на високој спортској школи у Келну, живот га после играчке каријере није мазио. Био је тренер у малим срединама, у Слоги из Краљева, Борцу из Чачка, Пелистеру из Битоља. Једно време радио је као селектор Нигерије и Ирана, али други и много лошији су добијали знатно боље прилике, што му је тешко падало. Због лоше материјалне ситуације обратио се свом некадашњем клубу, Црвеној звезди, за помоћ, па је добио место референта за физичку културу у београдској општини Вождовац. Преминуо је 13. марта 1976. године у Београду потпуно заборављен у односу на некадашњу славу из играчких дана, иако је био један од највећих голгетера у историји Црвене звезде и српског фудбала.
