Тренер Црвене звезде Ненад Лалатовић разговарао је са групом новинара на припремама у Словенији о актуелним темама. Преносимо вам текст са портала Мондо.

Црвена звезда је актуелни шампион Србије, међутим, после првог дела сезоне заостаје шест бодова за водећим Партизаном.

Неће бити лако надокнадити тај заостатак на пролеће, пошто су црвено-бели током лета и зиме остали без више од пола тима који је вратио титулу на „Маракану“, а ту су и познати финансијски проблеми.

Званично, примарни циљ ове сезоне је форсирање младих играча, али свима је јасно да се нико у Љутице Богдана 1а не одриче и трофеја.

Имамо велики притисак наравно, али имају га и друге екипе, попут Партизана, Чукаричког, Јагодине… Они нису променили тимове по две године и од њих се очекује да немају ниједан кикс, да морају да победе све утакмице, јер када играте заједно две године и на сваких шест месеци се допуните са по једним играчем, од вас се очекује да играте најлепши фудбал, сматра Ненад Лалатовић.

Ми имамо притисак јер смо Црвена звезда, јер смо шампион и од нас се очекују победе. Али, ми смо за шест месеци променили 16 играча, а они за две године два-три играча. Зато је већи притисак на њима. Јагодина, Партизан и Чукарички би требало ову лигу да играју жмурећи, колико дуго већ играју заједно… Замислите да Звезда две године није променила ниједног играча. Па ми бисмо се прошетали лигом. Њихови тренери су тражили да им се не продају играчи, да имају исти тим, уз по једно-два појачања, али зато је сада на њима велики притисак, додао је тренер црвено-белих.

У опширном разговору са групом новинара на припремама у Словенији, Лалатовић је поновио да спас клуба види једино у форсирању младих играча.

Годину и по дана нам фали, ако будемо стрпљиви, паметни и будемо се држали плана, да вратимо барем трећину дуга. Тако што ћемо младим играчима дати да буду носиоци игре Црвене звезде. То је сигуран пут ка спасу клуба. Једини пут. Други начин не видим…

Потом је причао и о „везаним рукама“ током прелазног рока услед финансијских проблема које имају црвено-бели.

Наравно, опет је тема био Раде Крунић.

За Крунића треба да се плати, а његов менаџер тражи 300.000 евра. Ми једноставно нисмо у могућности то да платимо и јако тешко ћемо га довести. Немамо ту финансијску моћ да можемо да купимо играча који има обештећење. Ситуација је јако, јако тешка. У овом прелазном року, сем Паркера, доводили смо слободне играче, за плату.

Алтернатива Крунићу је Владимир Јововић из Сутјеске.

Он је декларисан звездаш и изразио је велику жељу да дође у Звезду, али клубови се још нису договорили. Опет нас кочи тај финансијски део, каже Лалатовић.

Помиње се и жеља за ангажовањем крилног играча крушевачког Напретка, НиколеТрујића.

Добро се познајемо. Играо је јако добро у Напретку из Крушевца, када смо донели Звезди титулу. Он је добро прошао по левој страни и наместио гол Видаковићу. Поникао је у Партизану, али никада није играо за први тим. Увек игра добро и против Партизана и против Звезде и прави је професионалац - нахвалио је Лалатовић младог фудбалера, али и додао:

Нисмо га још контактирали, али када ме питате о Трујићу, могу да причам само похвално. Има све што треба да има један модеран играч и има квалитет да игра у великом клубу.

Лалатовић је најавио да ће неко од штопера морати током пролећа на позајмицу, јер за ту позицију тренутно конкуришу Луковић, Павићевић, Лазић, Јовановић, Мбођ и Планић.

На шест месеци би у неки други клуб могао и један од двојице левих бекова – Стефан Ђорђевић или Никола Антић, који праве конкуренцију искуснијем Душану Анђелковићу, додао је тренер црвено-белих.

Ове потенцијалне одласке Лалатовић је и образложио:

Греота је држати квалитетног играча да не игра, јер само кроз утакмице може да се напредује.

Судбина Ковачевића још неизвесна

Александар Ковачевић је ове зиме на излазним вратима, међутим, још није познато да ли ће и дефинитивно напустити „Маракану“.

И даље је неизвестан његов останак. Дефинитивно ћемо знати до 28. јануара и краја припрема у Словенији… Ако оде, нећемо доводити замену. Имамо на тој позицији Грујића и Ристића и даћемо им шансу, каже Лалатовић.

О тандему нападача

Једно од питања Лалатовићу било је и да ли ће пробати да игра са два нападача истовремено у тиму.

Сигурно ћемо једну, две утакмице играти са два шпица да видимо како ће да изгледа, али када год смо то покушали у пролећном делу имали смо доста проблема и то нам није донело резултат. Имали смо два нападача истог профила, Ракића и Деспотовића, а сада имамо Јовића и Паркера. Када играмо са два нападача види се да нам фали један играч у средини, јер шпицеви више воле да траже простор, не воле да допуњују и улазе у средину терена.

Нигеријски репрезентативац Гболахан Салами стигао је данас у Београд око 14 часова и задужио опрему Црвене звезде након медицинских прегледа, коју ће носити у наредних шест месеци са опцијом да продужи боравак после позајмице са правом откупа од 250.000 долара.

Салами је стигао у Бeоград и на стадион „Рајко Митић“ у друштву менаџера Горана Миловановића и није крио одушевљење.

– Звезда је много већи клуб од оног у ком сам играо до сада, са сјајним навијачима. Дошао сам да постанем краљ и да освојим срца навијача добрим играма и головима, преносе Новости прве импресије Нигеријца.

Не волим да прогнозирам, али углавном постижем између 10 и 20 голова. Тај учинак би ме и овде задовољио – закључио је Салами додајући да зна Абиолу Дауду и да му је по квалитету место у селекцији Нигерије.

Почасни председник ФК Црвена звезда је гостујући на Н1 телевизији изјавио да је задовољан напустио место председника клуба након освојене титуле, као и да има људи који ће боље водити финансије од њега.

- Задовољан сам што је Звезда после седам година постала првак. Нисмо нешто смањили дуг али, нисмо се ни задужили и зато сам задовољан. То је стање које је затечено, дугови су нагомилани и није лако изборити се са тим, јурити резултате и испуњавати све обавезе – рекао је Џајић.

Покушао је и да образложи зашто се повукао са функције првог човек клуба.

- Да би се нешто брже решавало мора да постоје план, стратегија и време. Није могло да се реши преко ноћи, имао сам петогодишњи програм, мислим да је за то постојала могућност, могло је да се покуша, али није до тога дошло и одлучио сам да се повучем – појаснио је Џајић.

Како је објавила Аренаспорт капитен Црвене звезде Дарко Лазовић потписаће вишегодишњи уговор са италијанском Ђеновом, чији ће дрес носити од јуна!

Дарко ће као слободан играч отићи у Ђенову, а до лета ће носити дрес Црвене звезде. Црвена звезда неће добити обештећење, али ће Дарко опростити велики део дуга свом клубу, који сада износи и преко 600.000 евра.

Лазовић је у Црвену звезду дошао у јуну 2009. године из родног Чачка и Борца, као најталентованији играч на овим просторима, а за непуних шест година одиграо је 128 утакмица и постигао 26 голова, док је дрес репрезентације Србије облачио шест пута. Доласком Роберта Просинечког, Лазовић је добио шансу и врло брзо постао највећа узданица и љубимац навијача. У лето 2012. године, Салцбург је понудио 4.5 милиона евра, а Црвена звезда је одбила и потписала нови уговор са Лазовићем. На жалост, у одлучујућем дербију за титулу 2013. године се тешко повредио и паузирао до краја године. После понуда Салцбурга и интересовања ПСЖ-а и Динама из Москве, као и после доста приче око тога где ће Лазовић наставити каријеру, Ђенова је однела победу у тој трци.

Са Црвеном звездом је освојио шампионат Србије и два Купа Србије. Одласком Ненада Милијаша и после одузимања траке Николи Мијаиловићу, Дарко Лазовић је постао капитен Црвене звезде, иако је претходно у неколико наврата носио траку.

Лазо, хвала и све најбоље.

Александар Луковић се после осам и по година вратио на Маракану, а у интервјуу за Спорт, преносе Новости, каже да није било реално да раније дође, као и да жели са Звездом нове титуле и да се одужи клубу. Преносимо вам интервју у целости.

У кругу породице у родном Краљеву и у кући на Гочу популарни Луне провео је Новогодишње и Божићне празнике спремајући се за 8. јануар и прозивку у Љутице Богдана…

Навикао сам се на зиму у Русији, али лепо је кад смо сви породично на окупу. Прва жеља је добро здравље за наредне дане, а затим и успешне партије на терену. Прошао сам много путева и драго ми је да сам се поново вратио на место успеха у мој омиљени клуб. Као професионалац дуго сам провео преко границе и осетио сам потребу да је ово најбољи избор – каже отворено за „Спорт” Луковић.

Дуго је било потребно да се сложи читава прича, а често је било мимоилажења.

У питању је по мени само сурова реалност. Висок уговор у Зениту је пре годину дана био непремостива препрека и тада сам се помиро са таквом чињеницом. Седео сам чекао да време учини своје, а онда у августу је дошло до моје грешке. Из ове перспективе не могу да вратим време и чекајући још неки инострани воз пропустио сам отворену понуду Звезде.

Вагањима је дошао крај током половине октобра прошле године.

Ставио сам дефинитивно тачку и отишао на завршни разговор са људима из Звезде. Видео сам да ме желе свим срцем, а код мене је прорадио и инат да у тешким тренуцима помогнем клубу у којем сам провео лепе године. Ја се овде осећам као у својој кући, прошао сам школу и борио се за статус после доласка из Слоге. Имамо обостран интерес, а то су да покушамо да освајамо трофеје и ређамо победе.

Договор је скоцкан и само се чекало куцање уговора.

Дао сам реч и за мене су евентуално остале понуде из иностранства гурнуте у фиоку. Једном сам се опекао, а човек се учи на сопственим грешкама и не воли да их понавља на сосптвеној кожи. Хоћу да играм, пошто имам челичну вољу да помогнем напретку.

Пауза од утакмица је понекад освежење, а и мач са две оштрице када се јури форма.

Нисам седео скрштених руку. Тренирао сам са екипом и током распуста додатно радио и трчао. Свакако да фали такмичарски тонус, а он се надокнађује кроз припремни период и са мојим искуством се брзо улази у прави ритам.

Циљеви су увек достижни уз максимални ангажман.

Навикао сам да се борим. Нисам одустао, ни када сам морао да се калим у Јединству са Уба и онда после долсака у Италију да играм за Асколи. Многе ствари су ми била школа да онда у Удинезеу имам зенит који ме је довео до руског Зенита. Успони и падови су саставни део код већине играча, а по мени је само важно да су присутне позитивне вибрације.

Појединачан допринос је важан мада и остали у екипи морају да имају амбиције.

Овде се од малих ногу учиш да су победе битне, а да из пораза мора да изађеш јачи и бољи. Препознајем код момака ентузијазам да буду добри, како би отишли даље да се показују негде у Европи, али морају да знају да без правог учинка за Црвену звезду неће себи лако отворити врата. Мора да се ради много и константно буде на нивоу.

Живот професионалца доноси често раскош, али и стална одсуства од куће.

Навикнеш се на такав ритам, а када добијеш мало слободно онда уживаш мада су мисли увек присутне шта нас чека сутра или за месец дана. Мало опуштање доноси проблем пошто замене чекају своју прилику и конкуренција те тера да добро одрађујеш посао. Ако не искористиш својих „пет минута” брзо се враћаш на почетак.

Вратити се у Звезду која је у силним проблемима за многе је сулуд потез ако је имао овакву каријеру.

У животу није увек све мед и млеко. Подвукао сам црту, схватио да је време да се на неки начин одужим мојој Звезди за све што ми је пружила. И за мене је битно да сам прихваћен на прави начин и једва чекам да кренемо да се спремамо за пролећне изазове.

Предстоји петнаест утакмица, а заостатак је шест бодова за Партизаном.

Велики ривал има добру залиху, али поред свега ми се нећемо одрећи трке. Треба веровати да можемо све да победимо што из ове перспективе и изгледа (не)могуће. Ипак, чуда се дешавају и на нама главним актерима је да покушамо и нећемо ништа изгубити пошто су нас многи прерано „отписали”.

У Италији је популарна мода, а у Русији су специфична путовања и у Србији си међу својима.

Нисам идеалиста, али јесам породичан човек. Деца полако одрастају ми као родитељи им помажемо саветима. Лепо је било у Удинама и затим Санктпетерсбургу, али летења сатима на гостовања су сурова мада се навикнеш после пар пута. Ипак, овде си омиљен и свој на свом што је за мене важан фактор.

На крају заједнички изазови су испред Луковића и Црвене звезде.

Покушаћемо да у свлачионици будемо једна породица, да се боримо као „лавови” и онда имамо право да се надамо најбољем. Тако сам научен, а успећемо ту немам дилему. Само одговорно, радно и корак по кора према циљевима – поручио је на крају Луковић.

О заједничком повратку са кумом, са којим ће „држати“ леву линију.

Испунила нам се и ова заједничка жеља да заједно покривамо леву страну, а очекујем да буде све под конац.

О репрезентацији.

Увек сам са много мотива наступао за Србију. И када сам се повукао свим срцем сам за своје наследнике да буду ако могу још бољи – истиче Луковић.

Ако ниси сто посто посвећен послу онда долазе проблеми и када ниси у плану тренера треба да запнеш да покажеш да је можда направио грешку. Млађи треба да знају да није само довољан таленат да буду врхунски – завршио је Луковић.

Како преносе „Вечерње новости“, четврта Звездина звезда, Владимир Петровић Пижон, биће саветник Ненаду Лалатовићу, а шеф свим осталим тренерима у Звезди:

„Мене је одувек само струка занимала и зато је моја улога у клубу везана само за тај стручни рад са тренерима. Углавном ћу бити задужен за рад у Омладинској школи, која је била и мора да буде есенција клуба. Радићемо на стварању играча за први тим, али и стручњака који ће у будућности водити први тим“, изјавио је Пижон, а затим се осврнуо и на то какав ће бити његов однос са тренером Лалатовићем:

„Саветодавни, пре свега. Имаће моју помоћ за све што треба, бићу ту и да му предложим неког играча из школе за први тим. Углавном, објединићемо комплетан стручни рад у клубу, што већ као модел постоји у иностранству.“

После Скупштине ФК Црвена звезда у недељу када су једногласно изабрани нови челници, медији пишу о плану опоравка. Ако плана уопште и има, сазнаћемо у наредном периоду, а Новости пишу о једном од могућих сценарија. Текст вам преносимо у целости.

Кредит од 17,7 милиона евра на пет година (грејс период отплате од годину дана), нови спонзорски уговор са „Гаспромом“, репрограм дуга, домаћинско пословање и форсирање, па продаја играча из сопствене школе – акциони је план којим Црвена звезда намерава да изађе из дужничке кризе од 52.003.519 евра и почне нормалније да функционише. Нови председник, Светозар Мијаиловић, на недељној Скупштини изнео је само основне смернице плана, а „Новости“ представљају и најважније детаље. Новац би био узет на основу најављеног спонзорства „Гаспрома“ од 22,5 милиона евра за пет година што би омогућило лиценцу и репрограм дуговања.

За УЕФА лиценцу Црвена звезда до 31. марта 2015. године мора да измири у најгорем случају свих 11,8 милиона евра дуга и то планира да учини из кредита од 17,7 милиона евра, који би узела од банке чији је коминтент „Гаспром“. Кредит би се добио на основу најављеног новог уговора са генералним спонзором укупне вредности за пет година 22,5 милиона евра (4,5 милиона годишње), наводи се у клупском плану.

Остатак новца из кредита био би искоришћен превасходно за салдирање рачуна који је блокиран на 1,8 милиона евра, као и за репрограм дела дуговања према банкама (19,38 милиона евра), према менаџерима и зајмодавцима (13,4) и осталих обавеза према играчима, Радној заједници, порезима… (7,42). Сваки дуг је јасно наведен као и план његове отплате.

Други део плана финансијске стабилизације односи се на склапање других спонзорских уговора. Клуб у перспективи планира да уђе у стратешка партнерства са заинтересованим компанијама и инвестиционим фондовима, уз јасно прецизирање права и обавеза, као и уз интерес будућих инвеститора у потенцијалној заради. Организациони и финансијски део плана требало би да стабилизује и спортски селектор. Буџет који ове сезоне износи око шест милиона евра, према плану увећавао би се наредних година и досегао би 2019/2020. тих 13-14 милиона евра. Подмлађивање тима ове године требало би већ наредне да пројектује освајање титуле, мада се ни после јесењих минус шест на „Маракани“ нико тога не одриче. Пласман у групну фазу Лиге Европе и Лиге шампиона су лепе жеље петогодишњег плана, али и тенденција настојања да се цена играчима увећа неколико пута.

Рајковић, Јовић, Грујић, Ристић и Јовановић неће отићи за мање од два милиона евра појединачно – поновио је више пута генерални директор Звездан Терзић.

Спортски успеси неминовно поспешују зараду од продаје играча, што би Црвену звезду довело пре до спаса. Уколико акциони план успе, без зарада од продаја играча, дуг Црвене звезде би требало да се смањи са 52 на 37 милиона евра за пет година.

МУКЕ ДО ЛИЦЕНЦЕ

ЦРВЕНА звезда у најгорем сценарију до 31. марта наредне године мора да исплати 11.804.876 евра како би добила УЕФА лиценцу. Од тога је немогуће одложити: дуг бившим играчима и тренерима – 3.700.844 и порезе 340.000 евра. Могућа су делимична одлагања рокова: играчима и тренерима у клубу за дуг до 31. 12. 2014. – 886.248, дуг из претходног периода играчима и тренерима у клубу – 1.558.488, запосленима – 1.099.650 и обештећења клубовима – 4.219.646.

АКЦИОНИ ПЛАН
2015/2016.
приход 15,467
расход 9,545
кредит 4,445
репрограм 1,768

2016/2017.
приход 24,852
расход 13,427
нови кредит 4,454
репрограм 2,798

2017/2018.
приход 18,325
расход 10,055
нови кредит 4,454
репрограм 4,291

2018/2019.
приход 17,933
расход 10,152
нови кредит 4,454
репрограм 4,262

2019/2020.
приход 26,689
расход 13,729
нови кредит 4,454
репрограм 4,233
* Суме су у милионима евра.

НАЈВИШЕ ПОТРАЖУЈЕ „АГРОБАНКА“

Дуг Звезде према банкама износи 19,38 милиона евра. Од тога највише потражује „Агробанка“ 8,15 милиона, затим „Марфин полулар банк“ 5,63, „Поштанска штедионица“ 3,26, „Универзал“ 390.000, (банке којима управљају државни органи), „Банка интеза“ 700.000, „Ерсте банка јемство“ 700.000, „Еуробанк ЕФГ“ 290.000 и „Марфин Београд“ 260.000 евра.

Много помпе је подигао Ифеани Оњило на Кипру и подсетио на Звездине грешке из блиске прошлости. У интервјуу за „Курир“, а преноси Мондо, нигеријски интернационалац поручује да не верује да ће се вратити у Звезду и да не жели ништа лоше да каже о клубу и ако је упознат са дешавањима у Љутице Богдана. Шампион Србије постигао је 18 голова на 15 утакмица ове јесени, а склоњени нападач 10 на 13.

Највећи проблем Црвене звезде ове јесени, у такмичарском смислу, била је неефикасност. Шампион Србије одиграо је полусезону са свега 18 постигнутих голова, а најбољи стрелац екипе био је неубедљиви Ђорђе Ракић са четири поготка.

Занимљиво, црвено-бели имали су (и имају) нападача на позајмици у кипарском Ермису, који је у исто време постигао десет голова! Иронично, играча баш таквог профила, који даје десет по полусезони, а 20 у сезони, траже тренер Ненад Лалатовић и челници Звездан Терзић и Славиша Кокеза ове зиме.

Наметнуло се логично питање да ли ће Звезда вратити Нигеријца са позајмице? Ако њега питате, неће. У интервјуу за „Курир“, Оњило је образложио због чега жели да се држи подаље Суперлиге, када је већ у могућности.

На Кипру се игра бољи фудбал, има неколико квалитетних екипа, које се боре за врх. Могу рећи да је кипарска лига јача од српске„, рекао је Оњило.

Лепо ми је овде, не могу да се пожалим. Добро су ме прихватили у клубу и фино сам се снашао. Све иде како треба, нарочито на терену„, додао је нападач којег је Црвена звезда платила огромних (за њене услове) 450.000 евра, лета 2013. године и онда га – „бенчирала“, па позајмила.

После четири године у Јавору и једне у Звезди, током које је одиграо само седам утакмица, Оњило резонује да му је боље да остане тамо где је на 13 мечева дао десет голова!

Овде сам повратио самопоуздање. Што се Звезде тиче… Стварно не бих да говорим ништа лоше о клубу и томе шта се све тамо догађа. Знам за све, али нећу да коментаришем„, рекао је Оњило и додао:

Не верујем да ћу се вратити у Звезду„, поручио је Оњило за крај интервјуа.

Да ли је Црвена звезда направила нову грешку у процени?

На данашњи дан, 22.децембра 2001.године, у саобраћајној несрећи погинуо је Јован Цуне Гојковић. Црвена звезда и српски, југословенски, балкански фудбал изгубили великог играча. У тренутку када је изгубио живот, Цуне Гојковић је имао 26 година, спремао се из Ираклиса да пређе у Олимпијакос и крунише свој таленат и потенцијал.

Рођен је у Чачку на Божић, 7.јануара 1975. године. Каријеру је започео у родном Чачку, а за Борац дебитовао са 18 година. Прешао је у Чукарички две године касније и само једна сезона му је била потребна да у домаћим оквирима потврди класу. Црвена звезда тада није била као данас, није могао свако да дође. У Црвеној звезди су тада играли највећи Геније Дејан Савићевић, Дејан Станковић, перица Огњеновић, Зоран Јовичић, Горан Друлић, Михаило Пјановић, на голу Звонко Милојевић, Драгослав Јеврић, Александар Коцић, Горан Ђоровић, каријеру започињао и Ненад Лалатовић, Никола Лазетић… Црвену звезду је купио када је и срушио, 31.маја 1997. на Бановом брду, када је Чукарички у последњем колу сезоне славио 4:1, Цуне постигао последњи погодак, а стрелац за црвено-беле је био Дејан Станковић. У тој сезони у Чукаричкој је радио. Погађао, асистирао, плесао, дриблао. Звезди то није промакло, није било могуће. А Цуне, велики Звездаш, идол Дејан Савићевић, као и многима. У првој сезони у Црвеној звезди је под вођством Милорада Косановића Звезда изгубила титулу од Обилића у последњем колу под сумњивим околностима, поразом од Железника 1:2. Постигао је 6 голова на 30 утакмица. Сезона 98/99 је прекинута због бомбардовања а Цуне Гојковић игра најбољу сезону у каријери. На 19 утакмица је постигао 8 голова, а детаљ са финала Купа и „Вечитог дербија“, које је одиграно одмах по престанку бомбардовања је обележио Гојковића у црвено-белим данима. Полуфинале је одиграно 23.јуна 1999., Звезда је у Новом Саду славила против Војводине, 2:0. Финале, „Маракана“, 26.јун. Звезда је повела головима Шкорића из једанаестерца и Пјановића, Партизан изједначио преко Рашовића из једанаестерца и Кежмана. У другом полувремену, доминација Звезде, Шкорић 3:2 и шлаг на торту – слалом Цунета за 4:2. Слаломи као на скијању, незадржив. То је оно по чему га памти и аутор текста, и његове комшије, и наше „комшије“ којима је дао гол. Јер су у том тренутку, ако је уопште и било особе која није знала, сви сазнали да је Црвена звезда освојила Куп, и за Јована Гојковића. У наредној сезони, Славољуб Муслин је водио Црве звезду до дупле круне, прве шампионске титуле после пет година, а Гојковић поновио одличне партије, 30 утакмица/7 голова. 8 дербија/3 гола. 103 утакмице/31 гол. Укратко, мајстор.

У лето 2000.године одлази у Ираклис, Солун. Добио је број 10, освојио одмах навијаче. Скренууо пажње највећих на себе. Био је играч за велике утакмице. Тако је дошао у Звезду, наставио у Звезди, тако и у Грчкој. У зимском прелазном року 2001/02 био је спреман трансфер у велики Олимпијакос.

22.децембар 2001.године. Јован Гојковић је током паузе дошао у Београд, пре повратка у Грчку. У колима је био са кумом Миливојем Витакићем и саиграчем Слободаном Словићем. Ишли су заједно, а Цуне је код Аде Циганлије решио да пређе у свој ауто. Клизав пут, умор… код „Генекса“ на аутопуту, на Новом Београду десила се кобна, саобраћајна несрећа и Јован Цуне Гојковић је од последица преминуо. За све нас, и даље живи.

За репрезентацију је дебитовао у Тел Авиву, против Израела 1998.године.

У наставку вам преносимо текст са портала Mozzart sport, да они млађи из ова два текста науче ко је Јован Цуне Гојковић. Слава му!

Када је пре нешто више од месец дана Горан Друлић летео по ауто-путу Београд – Ниш и негде код Параћина се закуцао у камионску приколицу, а прве вести из ћупријске болнице наговештавале трагедију, спортска Србија је занемела. Није било човека којем бар у једном тренутку кроз главу није прошао Јован Гојковић, још један члан чувене Звездине генерације с краја прошлог миленијума. Друла се некако извукао, али Цуне 13 година раније није био те среће.

Био је 22. децембар 2001. Субота, рано јутро. Враћајући се у Београд из правца Старе Пазове, Јован Гојковић, услед залеђеног коловоза, изгубио је контролу над својим аутомобилом и закуцао се у стуб покрај пута код „Генекса“. Било му је тек 26 година. Шмекер на терену и ван њега, фудбалски виртуоз своје врсте, „вечито насмејано дете“, како су га Грци назвали… Кажу да је свакако имао резервисано место међу легендама, али Цуне је пожурио да тамо стигне пречицом, оставивши последњих дах на леденом асфалту. Нажалост…

Следећи редови посвећени су годишници ове трагедије и сећању на једног од послеђих козера са овдашњих фудбалских терена. На шаљивџију са стилом, са лоптом или без ње, дриблера врхунске класе, забављача попут оних велемајстора из давних, романтичних времена ове игре…

Када се крене од Краљева и прођу Мрчајевци, са десне стране налази се мало место под називом Горња Трепча, свега неколико километара од Чачка. У том селу Јован Цуне Гојковић провео је рану младост, све док јурећи за лоптом није „препливао“ Западну Мораву и ступио на велику сцену. Када је отишао од куће, имао је осам година.

Цунетов саиграч и један од најбољих пријатеља, сада успешни тренер Нешко Миловановић, присетио се у разговору за Mozzart Sport како је изгледао њихов први сусрет. Утакмица пионира чачанског Борца и Задругара из Трепче, за који је Гојковић тада играо…
Било је немогуће не приметити га. Ми смо победили са 7:1, али он је обележио утакмицу. Сећам се као да је јуче било. Негде пред крај узео је лопту код свог шеснаестерца, предриблао цео наш тим и дао гол. Славио је као да је у најмању руку изједначио! И викао из свег гласа: „Дејааааан Савићевиииииић!“ Одмалена је обожавао Деја и дивио му се. Имао је ту леву ногу, непредвидиво кретање… Ако је ико могао да буде Дејов наследник, онда је то био он.

Прилагођавање, нова средина, све оно што би могло да представља проблем за једног момка од осам година за Цунета је био мачји кашаљ. Покојни чачански тренер Душан Марић видео га је тог дана против Борца и у њему препознао вансеријски таленат. Преко БИП-а Јован Гојковић је врло брзо стигао до млађих категорија Борца. Остало је историја…
Неколико нас били смо сјајни другари. Нераздвојни. Дејан Божовић, Марко Васиљевић, Иван Марић, Миливоје Витакић, Цуне и ја. Екипа за незаборав. И тако све до првог тима. Две године је становао код мене, били су то сјајни дани. А Цуне је био такав да га је било немогуће не волети. Ведар дечко, пун духа, увек спреман за шалу, смицалицу, забаву… Умео је и да се нашали са другима и да прими шалу на свој рачун. Заиста јединствена личност. Живео је буквално 200 на сат. Нажалост, тако је и завршио.“

За мање од 10 година професионалне каријере Јован Гојковић направио је толико да му се данас слободно може пришити епитет „најбољи чачански фудбалер свих времена“.
Од оних старијих генерација ту су браћа Чакаревић, па Радоњић… Али Цуне је био нешто посебно. Ћуку Радоњића и данас препознају сви кучићи по Чачку. Када га виде, стану и подигну шапу. Исто би било и с Цунетом, сигуран сам“, наставља причу Миловановић.

 

cune 3Оне кобне ноћи Нешко Миловановић враћао се из Бугарске када је чуо шта се догодило у Београду. Јавили су му телефоном док је био у колима…
Ни сам не знам како сам довезао аутомобил до куће. Одмах сам позвао Витаку (Миливоје Витакић, прим. аут.), његовог кума, да видим шта је било. Питам: „Је л’ тачно да је Цуне погинуо?“. Он каже: „Није, боре му се за живот“. Минути су били у питању када су стигле те ужасне вести...“

Витакић, Бобан Словић, Цуне и још неколико другара само неколико сати раније кренули су из Београда за Стару Пазову. Ишли су једним колима. Када су стигли до Аде, Цуне Гојковић је затражио да га врате како би узео свој аутомобил, црвену „хонду купе“. Испоставило се да је то била кобна грешка…
Тај аутомобил је био права „звер“. Возио је мало брже у повратку тог јутра и то је то… Пут залеђен, он уморан од пута… Дуго није спавао. Непосредно пре тога стигао је из Грчке.“

Пре одласка у солунски Ираклис Јован Гојковић прославио се носећи дрес Црвене звезде у коју је стигао 1997. из Чукаричког. Ту једну сезону на Бановом брду одиграо је врхунски, давао голове, асистирао… У последњем колу шампионата погодио је и против Звезде у невероватној победи Чуке од 4:1! Милорад Косановић инсистирао је на његовом довођењу на Маракану. Деби за црвено-беле уписао је 9. августа 1997. и врло брзо постао један од носилаца игре у екипи коју су чинили Дејан Станковић, Перица Огњеновић, Друлић, Пантелић, Јовичић, Буњевчевић, Његуш…

Најбоље партије по правилу пружао је у најважнијим утакмицама. Више пута био је кобан по Партизан, одиграо је осам дербија и постигао три гола, од којих се посебно памти онај у финалу Купа против црно-белих, када је нанизао неколико играча и сместио лопту под пречку. Тај погодак не заборављају ни Делије ни Гробари…

Као махер с лоптом у ногама брзо је „купио“ навијаче Црвене звезде. Постао је идол „севера“ и неко у кога се навијачи куну. На 103 утакмице у црвено-белом дресу постигао је 31 гол. Када је одлазио у лето 2000. навијачи су патили. Био је један од последњих за којим је Маракана заиста жалила…

Гојковићев саиграч Дејан Илић се присећа:
„Ми смо практично истог дана дошли у Звезду. Од тада, па све до његовог одласка у Ираклис, били смо цимери и сјајни другари. Шта да кажем? С Цунетом никада није било досадно. Шалама и смицалицама никад није било краја. На тренингу, на утакмици, у граду… Никада ниси био начисто са тим шта ће ти приредити. А такав је био и као играч и као човек.“

Цунету Гојковићу испунила се једна од највећих жеља док је био у Звезди – да заигра у тиму са својим идолом Дејаном Савићевићем. Било је то у сезони 1998/1999, када се Дејо накратко вратио на Маракану.
Знате како, када је Савићевић дошао сви играчи су у њега гледали као у бога. А Цуне је био потпуно опуштен. Дејо га је обожавао. Сећам се причао нам је нешто Геније у свлачионици и када је завршио окренуо се ка њему и питао: „Цуне, је л’ тако?“ Били смо на припремама у Италији. После ручка Дејо наручи кока-колу која нам је била најстроже забрањена, али њему се толерисало. И наравно само он и Цуне су смели да је пију. Мислим да је Савићевић у њему видео нешто своје. Могу само још ово да кажем – да Јован Гојковић игра у ово време, Звезда би његовим трансфером могла да отплати бар пола дуга. И то није претеривање. Таквих играча више нема и вероватно их код нас неће више ни бити.“

Ни Дејану Илићу никада из памћења неће нестати неки детаљи везани за несрећу код „Генекса“, али с обзиором да тог дана није био у Београду сећа се и последњег разговора са Цунетом, неколико минута пре него што ће овај полетети из Атине.
Ало, Илке, где си? Долазим! Идемо?“ Био је спреман за акцију. Долазио је на неколико дана у Србију и хтео да се видимо. Ја сам, нажалост, био у Лесковцу код мојих. Да је закаснио на тај авион, данас бисмо вероватно играли мали фудбал заједно…“

Цунетов живот угасио се када је био на врхунцу каријере. У Ираклис је дошао као велика звезда са ових наших простора, као од шале је купио навијаче и у Солуну за оне најватреније постао исто што и за Делије. Идол. Добио је десетку, играо као у трансу сезону и по, догурао и до репрезентације.

cune2Тог 22. децембра, уочи божићних и новогодишњих празника, желео је да обиђе пријатеље у Београду и Чачку, а онда се врати породици која је остала у Солуну. Трудној супрузи Ксенији и кћерки Нађи.
Звао ме је ту ноћ сваки час. Последњи пут нешто после три сата. Сећам се да сам китила јелку и да ми је рекао да скинем неког анђела који је био на врху. Каже „морбидно је“… У том тренутку фигура је сама пала са јелке“, препричава Ксенија догађаје који су претходили трагедији.
И у Солуну је падао снег тих дана, а ја сам га одвезла на аеродром. Идућег јутра сам се враћала из куповине када сам угледала на десетине новинара испред наше куће. Мислила сам да су ту због неког кошаркаша који је дошао у ПАОК, а живео је у близини. Онда су почели да долазе Владан Милојевић, па Слађан Спасић… Био је и онај Албанац Хаџи који је играо с њим у Ираклису. Сви су се чудно понашали и мотали по кући. Када би схватили да ништа не знам, одлазили су без речи. Онда ме је позвала мајка…“

Ираклис се од Цунета опростио као од истинске легенде. Датум његове смрти и данас се обележава као дан жалости међу навијачима, а испраћен је уз 5.000 белих ружа. Све до одласка тадашњег председника клуба Евангелоса Митилинеоса плаву десетку на „Кафтанзољу“ нико није носио.  Непуна два месеца након трагедије Ксенија је родила и другу девојчицу која је добила име Јована. Крстио ју је газда Ираклиса Митилинеос. Нешко Миловановић присетио се првог сусрета са Јованом. Помало тужна прича…

Били смо на припремама на Златибору, чини ми се 2006, када сам се вратио у Борац. Носили смо тренерке на којима је писало Борац Чачак. Приметио сам да ме једна девојчица гледа добра два-три дана. Када ми је коначно пришла, питала је да ли смо ми Фудбалски клуб Борац из Чачка. Био сам нешто нервозан и одговорио најблаже речено неспретно: „ Јок, него Манчестер Јунајтед! Пише!“ Она ми је онако снуждено и тихо рекла да је и њен тата играо у Борцу. Онда сам питао о коме се ради и када ми је рекла… Позвао сам је са стране, разговарали смо добрих 45 минута. Све сам јој објаснио. Ко је био њен отац, какав играч, каква људина… Целу ноћ после тога нисам могао ока да склопим.“

Јована ће ускоро напунити 13, Нађа има 17 година и с мајком живе у Београду. Да је жив, Јован Гојковић би на Божић 7. јануара прославио 40. рођендан. Те зиме када је погинуо, требало је да пређе у Олимпијакос.

Цунета нема ево већ је 13. година, али сећање живи.

Цуне живи!

Дошао је у Црвену звезду јуна ове године са префиксом вршилац дужности генералног секретара најтрофејнијег српског клуба. Иако је схватио да је Звезда у живом блату до гуше рекло би се да је Звездан Терзић спреман да загризе црвљиву јабуку.

Почев од сутрашње седнице Скупштине клуба његова реч на Маракани имаће велику тежину. Биће генерални директор клуба, човек који ће имати моћ управљања. Рекло би се незахвалан посао, али некадашњи председник ФСС у разговору за Спортски Журнал, а преноси Mozzart sport, каже да се не плаши. Чак је толико сигуран у своје способности и констатује да би Црвена звезда била најорганизованији клуб на Балкану да је раније дошао.
У Црвену звезду сам могао да дођем много пре. Оба пута на инсистирање Драгана Џајића. И оба пута сам осетио да не бих био добро примљен из разлога што никада нисам био играч Црвене звезде. Сада то не осећам као препреку, вероватно зашто што је у оваквој финансијској ситуацији па нико нема образа да каже „зашто је овај дошао”. Не могу, ипак, да прежалим што 2004. године нисам дошао на Маракану. Лично сам убеђен да би Црвена звезда данас била најбољи и најорганизованији клуб на Балкану”, поручио је Терзић за Журнал.

Има искусни фудбалски радник ту сенку над собом, епитет да никада није био део Црвене звезде и да му Звезда суштински не припада. Ипак, Терзић каже да је као дечак био опседнут црвено-белим бојама.
Црвена звезда је љубав. Магија. Зависност. Ово не говорим као човек који ради у њој, него као дечак коме је Звезда била све на свету. Не верујем да је било загржиженијег Звездаша од мене. Да ли постоји човек који се зове Звездан а да није свестан свог имена? Било је предодређено да постанем део Црвене звезде.”

Говорио је за Журнал Терзић и о односу са навијачима који су често посећивали његову канцеларију у претходном периоду.
Навијачи су за мене најпријатније изненађење. Имао сам о њима перцепцију на основу медија, прича рекла-казала. Истина је другачија. Они су врло организовани и функционишу на исправним принципима. Један од тих је да за бивше играче Партизана нема места у Црвеној звезди. Има логике. Њихова став је да деци Србије пошаљеми поруку да се Црвена звезда воли од малена, а не мало, мало волим Црвену звезду, мало Партизан, па сутра не знам кога.”

Присетио се Терзић и првих дана на Маракани.
Сваког дана понављао сам исту реченицу – Мајко моја где дођох. Мислио сам да нећемо почети сезону, да нам нема спаса… Према свим економским принципима Звезда је клуб пред банкротом и то сам рекао после седам дана.” рекао је Терзић за Журнал.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!