У интервјуу за Сос канал, легенда Црвене звезде Роберт Просинечки је говорио о времену преведеном на клупи црвено-белих, тужби, стању у клубу, да ли му је Томислав Караџић узео титулу и рекао неке занимљиве ствари. Велики Жути ни овога се није либио да каже истину, која некоме и не одговара, а поготово када је везана за његову љубав према Црвеној звезди.

О тужби и наводима потпредседника Црвене звезде Ивице Тончева да је могао да се стрпи, Роби каже да га нико није звао и да није он бирао тренутак.

- Емоције су емоције, посао је посао. Ваљда треба да будеш плаћен за посао који си радио. Ништа нисам украо. И никад није прави тренутак. Нека ми неко каже кад је прави тренутак. Нека ме неко позове и каже кад је прави тренутак. нико ме није звао, да ме је звао ја ништа не би направио. Ја нисам бирао тренутак, јер нисам у Звезди. Када је случај у Уефа, онда Уефа одлучује када је прави тренутак. Ми на Балкану увек имамо неки договор, тако смо навикли. Простора за договор има, нико ме није звао.

На питање новинара да ли му је Томислав Караџић украо титулу, Роби каже да није, да је Партизан био бољи и да постоји веровање у Србији да ко има подршку на власти, тај је шампион.

Сада је Вучић на власти и сви су за Звезду. Тада је био не знам ко и био је за Партизан. Не иде то баш тако. Иако је евидентно да има нечега и да неки људи горе помажу или гурају некога, под знацима навода. Није ми Толе узео титулу, не могу да кажем, Партизан је био бољи.

О титули шампиона.

– Ето, решило се да смо сви били срећни три дана. То је само једна титула више и прекид доминације Партизана, а ниси могао да играш Европу. Тако ја то гледам, можда они другачије, али ништа се није десило у Црвеној звезди. То је реалност, апсолутно ништа. Имамо предност над Партизаном у броју титула, нису нас стигли. Али суштину нисмо решили. У Црвеној звезди се одавно није улагало у инфраструктуру, у дуговима смо, после титуле све је остало исто.

Иако је био провоциран од новинара питањима о новцу, тражећи ексклузиве за бомбастичне наслове и на питање кога бира Звезду или Динамо и да ли су му подељене емоције између два клуба, Велики Жути је одговорио у свом стилу, уз опаску да је лепше и боље да се прича о младим играчима, а не само о новцу.

Сад и ти… хоћеш неку реакцију. Ако кажем Звезда, онда ће нешто ови у Загребу. Ако кажем Динамо, онда у Београду. Јебига, ваљда не гледају ови у Загребу. Црвена звезда је феномен који се воли.

У Београду је, 30. децембра у 73. години живота, преминуо Радомир Вучковић, дугогодишњи радник ФК Црвена звезда.

Радомир Вучковић је рођен у Беораду, 27. јануара 1942. године. Током 1974, са своје 32 године, постао је члан Омладинске пионирске комисије ФК Црвена звезда. да би потпредседник те комисије био од 2000. до 2011. године. Функцију председника Омладинске комисије вршио је од 2011. године, па све до смрти.
Учествовао је у довођењу многих талентованих фудбалера како за први тим Црвене звезде, тако и дечака за Омладинску школу нашег клуба.

Такође, обављао је функције делегата у ФСС на прволигашким утакмицама.

Иза себе је оставио ћерку Љиљану и сина Дејана, као и унуке Бобана, Малишу и Милоша.

Сахрана Радомира Вучковића ће се одржати на Новом гробљу у Београду, 2. јануара 2015. године. Опело ће почети у 13 часова.

ФК Црвена звезда породици преминулог упућује поруку најискренијег саучешћа.

На данашњи дан, 22.децембра 2001.године, у саобраћајној несрећи погинуо је Јован Цуне Гојковић. Црвена звезда и српски, југословенски, балкански фудбал изгубили великог играча. У тренутку када је изгубио живот, Цуне Гојковић је имао 26 година, спремао се из Ираклиса да пређе у Олимпијакос и крунише свој таленат и потенцијал.

Рођен је у Чачку на Божић, 7.јануара 1975. године. Каријеру је започео у родном Чачку, а за Борац дебитовао са 18 година. Прешао је у Чукарички две године касније и само једна сезона му је била потребна да у домаћим оквирима потврди класу. Црвена звезда тада није била као данас, није могао свако да дође. У Црвеној звезди су тада играли највећи Геније Дејан Савићевић, Дејан Станковић, перица Огњеновић, Зоран Јовичић, Горан Друлић, Михаило Пјановић, на голу Звонко Милојевић, Драгослав Јеврић, Александар Коцић, Горан Ђоровић, каријеру започињао и Ненад Лалатовић, Никола Лазетић… Црвену звезду је купио када је и срушио, 31.маја 1997. на Бановом брду, када је Чукарички у последњем колу сезоне славио 4:1, Цуне постигао последњи погодак, а стрелац за црвено-беле је био Дејан Станковић. У тој сезони у Чукаричкој је радио. Погађао, асистирао, плесао, дриблао. Звезди то није промакло, није било могуће. А Цуне, велики Звездаш, идол Дејан Савићевић, као и многима. У првој сезони у Црвеној звезди је под вођством Милорада Косановића Звезда изгубила титулу од Обилића у последњем колу под сумњивим околностима, поразом од Железника 1:2. Постигао је 6 голова на 30 утакмица. Сезона 98/99 је прекинута због бомбардовања а Цуне Гојковић игра најбољу сезону у каријери. На 19 утакмица је постигао 8 голова, а детаљ са финала Купа и „Вечитог дербија“, које је одиграно одмах по престанку бомбардовања је обележио Гојковића у црвено-белим данима. Полуфинале је одиграно 23.јуна 1999., Звезда је у Новом Саду славила против Војводине, 2:0. Финале, „Маракана“, 26.јун. Звезда је повела головима Шкорића из једанаестерца и Пјановића, Партизан изједначио преко Рашовића из једанаестерца и Кежмана. У другом полувремену, доминација Звезде, Шкорић 3:2 и шлаг на торту – слалом Цунета за 4:2. Слаломи као на скијању, незадржив. То је оно по чему га памти и аутор текста, и његове комшије, и наше „комшије“ којима је дао гол. Јер су у том тренутку, ако је уопште и било особе која није знала, сви сазнали да је Црвена звезда освојила Куп, и за Јована Гојковића. У наредној сезони, Славољуб Муслин је водио Црве звезду до дупле круне, прве шампионске титуле после пет година, а Гојковић поновио одличне партије, 30 утакмица/7 голова. 8 дербија/3 гола. 103 утакмице/31 гол. Укратко, мајстор.

У лето 2000.године одлази у Ираклис, Солун. Добио је број 10, освојио одмах навијаче. Скренууо пажње највећих на себе. Био је играч за велике утакмице. Тако је дошао у Звезду, наставио у Звезди, тако и у Грчкој. У зимском прелазном року 2001/02 био је спреман трансфер у велики Олимпијакос.

22.децембар 2001.године. Јован Гојковић је током паузе дошао у Београд, пре повратка у Грчку. У колима је био са кумом Миливојем Витакићем и саиграчем Слободаном Словићем. Ишли су заједно, а Цуне је код Аде Циганлије решио да пређе у свој ауто. Клизав пут, умор… код „Генекса“ на аутопуту, на Новом Београду десила се кобна, саобраћајна несрећа и Јован Цуне Гојковић је од последица преминуо. За све нас, и даље живи.

За репрезентацију је дебитовао у Тел Авиву, против Израела 1998.године.

У наставку вам преносимо текст са портала Mozzart sport, да они млађи из ова два текста науче ко је Јован Цуне Гојковић. Слава му!

Када је пре нешто више од месец дана Горан Друлић летео по ауто-путу Београд – Ниш и негде код Параћина се закуцао у камионску приколицу, а прве вести из ћупријске болнице наговештавале трагедију, спортска Србија је занемела. Није било човека којем бар у једном тренутку кроз главу није прошао Јован Гојковић, још један члан чувене Звездине генерације с краја прошлог миленијума. Друла се некако извукао, али Цуне 13 година раније није био те среће.

Био је 22. децембар 2001. Субота, рано јутро. Враћајући се у Београд из правца Старе Пазове, Јован Гојковић, услед залеђеног коловоза, изгубио је контролу над својим аутомобилом и закуцао се у стуб покрај пута код „Генекса“. Било му је тек 26 година. Шмекер на терену и ван њега, фудбалски виртуоз своје врсте, „вечито насмејано дете“, како су га Грци назвали… Кажу да је свакако имао резервисано место међу легендама, али Цуне је пожурио да тамо стигне пречицом, оставивши последњих дах на леденом асфалту. Нажалост…

Следећи редови посвећени су годишници ове трагедије и сећању на једног од послеђих козера са овдашњих фудбалских терена. На шаљивџију са стилом, са лоптом или без ње, дриблера врхунске класе, забављача попут оних велемајстора из давних, романтичних времена ове игре…

Када се крене од Краљева и прођу Мрчајевци, са десне стране налази се мало место под називом Горња Трепча, свега неколико километара од Чачка. У том селу Јован Цуне Гојковић провео је рану младост, све док јурећи за лоптом није „препливао“ Западну Мораву и ступио на велику сцену. Када је отишао од куће, имао је осам година.

Цунетов саиграч и један од најбољих пријатеља, сада успешни тренер Нешко Миловановић, присетио се у разговору за Mozzart Sport како је изгледао њихов први сусрет. Утакмица пионира чачанског Борца и Задругара из Трепче, за који је Гојковић тада играо…
Било је немогуће не приметити га. Ми смо победили са 7:1, али он је обележио утакмицу. Сећам се као да је јуче било. Негде пред крај узео је лопту код свог шеснаестерца, предриблао цео наш тим и дао гол. Славио је као да је у најмању руку изједначио! И викао из свег гласа: „Дејааааан Савићевиииииић!“ Одмалена је обожавао Деја и дивио му се. Имао је ту леву ногу, непредвидиво кретање… Ако је ико могао да буде Дејов наследник, онда је то био он.

Прилагођавање, нова средина, све оно што би могло да представља проблем за једног момка од осам година за Цунета је био мачји кашаљ. Покојни чачански тренер Душан Марић видео га је тог дана против Борца и у њему препознао вансеријски таленат. Преко БИП-а Јован Гојковић је врло брзо стигао до млађих категорија Борца. Остало је историја…
Неколико нас били смо сјајни другари. Нераздвојни. Дејан Божовић, Марко Васиљевић, Иван Марић, Миливоје Витакић, Цуне и ја. Екипа за незаборав. И тако све до првог тима. Две године је становао код мене, били су то сјајни дани. А Цуне је био такав да га је било немогуће не волети. Ведар дечко, пун духа, увек спреман за шалу, смицалицу, забаву… Умео је и да се нашали са другима и да прими шалу на свој рачун. Заиста јединствена личност. Живео је буквално 200 на сат. Нажалост, тако је и завршио.“

За мање од 10 година професионалне каријере Јован Гојковић направио је толико да му се данас слободно може пришити епитет „најбољи чачански фудбалер свих времена“.
Од оних старијих генерација ту су браћа Чакаревић, па Радоњић… Али Цуне је био нешто посебно. Ћуку Радоњића и данас препознају сви кучићи по Чачку. Када га виде, стану и подигну шапу. Исто би било и с Цунетом, сигуран сам“, наставља причу Миловановић.

 

cune 3Оне кобне ноћи Нешко Миловановић враћао се из Бугарске када је чуо шта се догодило у Београду. Јавили су му телефоном док је био у колима…
Ни сам не знам како сам довезао аутомобил до куће. Одмах сам позвао Витаку (Миливоје Витакић, прим. аут.), његовог кума, да видим шта је било. Питам: „Је л’ тачно да је Цуне погинуо?“. Он каже: „Није, боре му се за живот“. Минути су били у питању када су стигле те ужасне вести...“

Витакић, Бобан Словић, Цуне и још неколико другара само неколико сати раније кренули су из Београда за Стару Пазову. Ишли су једним колима. Када су стигли до Аде, Цуне Гојковић је затражио да га врате како би узео свој аутомобил, црвену „хонду купе“. Испоставило се да је то била кобна грешка…
Тај аутомобил је био права „звер“. Возио је мало брже у повратку тог јутра и то је то… Пут залеђен, он уморан од пута… Дуго није спавао. Непосредно пре тога стигао је из Грчке.“

Пре одласка у солунски Ираклис Јован Гојковић прославио се носећи дрес Црвене звезде у коју је стигао 1997. из Чукаричког. Ту једну сезону на Бановом брду одиграо је врхунски, давао голове, асистирао… У последњем колу шампионата погодио је и против Звезде у невероватној победи Чуке од 4:1! Милорад Косановић инсистирао је на његовом довођењу на Маракану. Деби за црвено-беле уписао је 9. августа 1997. и врло брзо постао један од носилаца игре у екипи коју су чинили Дејан Станковић, Перица Огњеновић, Друлић, Пантелић, Јовичић, Буњевчевић, Његуш…

Најбоље партије по правилу пружао је у најважнијим утакмицама. Више пута био је кобан по Партизан, одиграо је осам дербија и постигао три гола, од којих се посебно памти онај у финалу Купа против црно-белих, када је нанизао неколико играча и сместио лопту под пречку. Тај погодак не заборављају ни Делије ни Гробари…

Као махер с лоптом у ногама брзо је „купио“ навијаче Црвене звезде. Постао је идол „севера“ и неко у кога се навијачи куну. На 103 утакмице у црвено-белом дресу постигао је 31 гол. Када је одлазио у лето 2000. навијачи су патили. Био је један од последњих за којим је Маракана заиста жалила…

Гојковићев саиграч Дејан Илић се присећа:
„Ми смо практично истог дана дошли у Звезду. Од тада, па све до његовог одласка у Ираклис, били смо цимери и сјајни другари. Шта да кажем? С Цунетом никада није било досадно. Шалама и смицалицама никад није било краја. На тренингу, на утакмици, у граду… Никада ниси био начисто са тим шта ће ти приредити. А такав је био и као играч и као човек.“

Цунету Гојковићу испунила се једна од највећих жеља док је био у Звезди – да заигра у тиму са својим идолом Дејаном Савићевићем. Било је то у сезони 1998/1999, када се Дејо накратко вратио на Маракану.
Знате како, када је Савићевић дошао сви играчи су у њега гледали као у бога. А Цуне је био потпуно опуштен. Дејо га је обожавао. Сећам се причао нам је нешто Геније у свлачионици и када је завршио окренуо се ка њему и питао: „Цуне, је л’ тако?“ Били смо на припремама у Италији. После ручка Дејо наручи кока-колу која нам је била најстроже забрањена, али њему се толерисало. И наравно само он и Цуне су смели да је пију. Мислим да је Савићевић у њему видео нешто своје. Могу само још ово да кажем – да Јован Гојковић игра у ово време, Звезда би његовим трансфером могла да отплати бар пола дуга. И то није претеривање. Таквих играча више нема и вероватно их код нас неће више ни бити.“

Ни Дејану Илићу никада из памћења неће нестати неки детаљи везани за несрећу код „Генекса“, али с обзиором да тог дана није био у Београду сећа се и последњег разговора са Цунетом, неколико минута пре него што ће овај полетети из Атине.
Ало, Илке, где си? Долазим! Идемо?“ Био је спреман за акцију. Долазио је на неколико дана у Србију и хтео да се видимо. Ја сам, нажалост, био у Лесковцу код мојих. Да је закаснио на тај авион, данас бисмо вероватно играли мали фудбал заједно…“

Цунетов живот угасио се када је био на врхунцу каријере. У Ираклис је дошао као велика звезда са ових наших простора, као од шале је купио навијаче и у Солуну за оне најватреније постао исто што и за Делије. Идол. Добио је десетку, играо као у трансу сезону и по, догурао и до репрезентације.

cune2Тог 22. децембра, уочи божићних и новогодишњих празника, желео је да обиђе пријатеље у Београду и Чачку, а онда се врати породици која је остала у Солуну. Трудној супрузи Ксенији и кћерки Нађи.
Звао ме је ту ноћ сваки час. Последњи пут нешто после три сата. Сећам се да сам китила јелку и да ми је рекао да скинем неког анђела који је био на врху. Каже „морбидно је“… У том тренутку фигура је сама пала са јелке“, препричава Ксенија догађаје који су претходили трагедији.
И у Солуну је падао снег тих дана, а ја сам га одвезла на аеродром. Идућег јутра сам се враћала из куповине када сам угледала на десетине новинара испред наше куће. Мислила сам да су ту због неког кошаркаша који је дошао у ПАОК, а живео је у близини. Онда су почели да долазе Владан Милојевић, па Слађан Спасић… Био је и онај Албанац Хаџи који је играо с њим у Ираклису. Сви су се чудно понашали и мотали по кући. Када би схватили да ништа не знам, одлазили су без речи. Онда ме је позвала мајка…“

Ираклис се од Цунета опростио као од истинске легенде. Датум његове смрти и данас се обележава као дан жалости међу навијачима, а испраћен је уз 5.000 белих ружа. Све до одласка тадашњег председника клуба Евангелоса Митилинеоса плаву десетку на „Кафтанзољу“ нико није носио.  Непуна два месеца након трагедије Ксенија је родила и другу девојчицу која је добила име Јована. Крстио ју је газда Ираклиса Митилинеос. Нешко Миловановић присетио се првог сусрета са Јованом. Помало тужна прича…

Били смо на припремама на Златибору, чини ми се 2006, када сам се вратио у Борац. Носили смо тренерке на којима је писало Борац Чачак. Приметио сам да ме једна девојчица гледа добра два-три дана. Када ми је коначно пришла, питала је да ли смо ми Фудбалски клуб Борац из Чачка. Био сам нешто нервозан и одговорио најблаже речено неспретно: „ Јок, него Манчестер Јунајтед! Пише!“ Она ми је онако снуждено и тихо рекла да је и њен тата играо у Борцу. Онда сам питао о коме се ради и када ми је рекла… Позвао сам је са стране, разговарали смо добрих 45 минута. Све сам јој објаснио. Ко је био њен отац, какав играч, каква људина… Целу ноћ после тога нисам могао ока да склопим.“

Јована ће ускоро напунити 13, Нађа има 17 година и с мајком живе у Београду. Да је жив, Јован Гојковић би на Божић 7. јануара прославио 40. рођендан. Те зиме када је погинуо, требало је да пређе у Олимпијакос.

Цунета нема ево већ је 13. година, али сећање живи.

Цуне живи!

Црвена звезда је одавно пала на ниске гране. Како резултатски и кадровски, тако и организационо. Нова срамота десила се јуче, када је клуб, бар на дан, заборавио црну садашњост и присетио се славне прошлости. Обележено је двадесет три године од како се наш клуб попео на кров света, а међу присутнима су биле бројне клупске легенде. Међу њима не и друга Звездина звезда, Драгослав Шекуларац. Он је, разочаран, говорио за „Новости“ о томе.

„Нисам позван и заиста се лоше осећам. Да ли је могуће да се заборавља све што сам дао Звезди, и као играч и као тренер? Па, тим који је постао првак Европе, а потом и света, и ја сам стварао. Погодило ме то, не кријем, до те мере да је мало фалило да одем на ‘Маракану’, појавим се… Али један мој велики пријатељ само ми је рекао: ‘Шеки, немој да идеш непозван’. И нисам отишао. Као што не идем на разноразне прославе или сахране само да би ме видели, усликали. Народ зна све, нећу ја ништа да говорим о овој Звезди, не пада ми на памет да је нападам.“

Да ли би Ливерпул ово урадио Даглишу и Џерарду, Реал Пушкашу и Ди Стефану, Манчестер Бесту и Чарлстону? Да ли би Звезда пре двадесет година урадила ово Драгославу Шекуларцу и Рајку Митићу?

На данашњи дан 1978. године, Црвена звезда је одиграла реванш утакмицу осмине финала Купа УЕФА, у коме се на „Хајберију“ састала са Арсеналом. Звезда је имала предност из прве утакмице (1:0), али је Арсенал успео да анулира ту предност средином другог полувремена. Пред крај утакмице, Душан Савић постиже прелеп погодак након фантастичне акције нашег тима, што је било довољно за пролаз даље. Али, да кренемо редом…

Прва утакмица, у Београду, одиграна је 22. новембра 1978. године. Звезда је стигла до ове фазе тако што је у I колу такмичења након фуриозне завршнице избацила Динамо из Берлина (2:5, 4:1), а затим је била боља и од шпанског Спортинга (1:0, 1:1). Са друге стране, Арсенал је прво било убедљив против Локомотиве из Лајпцга (3:0, 4:1), а затим је захваљујући голу у гостима елиминисао сплитски Хајдук (1:2, 1:0). Наш тим је победио са 1:0 голом Цвијетина Благојевића у 14. минуту, који је један одбитак сместио у мрежу енглеског тима. Пред око 50.000 гледалаца, Црвена звезда је направила први корак ка пласману у четвртфинале, али, остао је тежи део посла – одолети Арсеналу у Лондону.

Уз подршку више од 41.000 навијача, Арсенал је ушао силовито у овај меч. Првих десет минута су се ређале напади домаћег тима, али се наш тим одлично бранио. Звезда се касније ослободила притиска, било је шанси на обе стране, додуше више пред голом Звезде. Одлично је бранио Александар Стојановић, али, ипак, у 67. минуту, љубимац домаћих навијача, Сандерленд је успео да главом савлада нашег голмана, и анулира Звездину предност из Београда. Било је тада стрепње у Звездин пласман, очекивало се да ће Арсенал појачати нападе, и покушати да стигне и до другог гола, али, уместо тога, Звезда започиње „јуриш“ ка голу Арсенала. У 87. минуту меча, Душан Савић постиже погодак, након акције од 14 додавања – за мук на трибинама, како је касније и описано у чувеном домаћем филму „Муње“, у коме Небојша Глоговац, иначе велики навијач Звезде, детаљно објашњава како је Савић матирао голмана Арсенала. Овај легендарни погодак, УЕФА је прогласила за најлепши гол у еврокуповима за ту сезону. Остаће забележена чувена акција: Милосављевић је додао лопту до Пижона, који петом додаје лопту до Благојевића, а овај одлично центрира. Душан Савић се нашао на правом месту, и феноменалним удрацем закуцао лопту у рашље гола Арсенала. Гол Савића и комплетна акција се нашла и у енглеској књизи „Техника и тактика фудбала“, помоћу које се изучавају сви елементи фудбалске игре. Све је илустровано цртежима, уз напомену да је то пример како се савршено изводи полуволеј. Такође, годинама након меча, Енглези су прогласили овај гол као један од најлепших голова у историји који су постигли гости на „Хајберију“.

Остаће упамћено и да је ова утакмица била последња коју је одиграо Михаљ Кери у дресу Звезде, била је то његова 263. званична утакмица за Црвену звезду, за коју је наступао од 1969. године, и по броју одиграних мечева дели 11. место са Зораном Филиповићем.

Тимови су наступали у следећим саставима:

Арсенал: Џенингс, Гатинг, Рајс, О’Лири, Нелсон, Рикс (од 68. Мекдоналд), Прајс, Јанг, Хили (од 89. Козмина), Стејплтон, Сандерленд. Тренер: Тери Нил.

Црвена звезда: А. Стојановић, Јовановић, Крмпотић, Муслин, Кери, Јуришић, Петровић, Благојевић, Савић, Боровница, Милосављевић. Тренер: Бранко Станковић.

На овај начин, преброђена је још једна препрека у Купу УЕФА, а жреб је одлучио да противник у четвртфиналу поново буде из Енглеске – ВБА…

Рајко Митић, славни фудбалер, дугогодишњи капитен, прва Звездина звезда и легенда црвено-белих, рођен је 19. новембра 1922. године у Долу код Беле Паланке. Почео је да игра фудбал у Кошутњаку, а од 1938. је наступао за БСК, где је за први тим дебитовао 1940. године у пријатељском мечу против Витеза (7:3), када је постигао пет голова.

6gihsmНаступао је и за НР Србију 1945. године. За Црвену звезду је играо од 1945. до 1958. године, и за то време забележио 294 званичне утакмице и постигао 109 голова. Рачунајући све мечеве, забележио је 572 наступа и 262 пута се уписао у стрелце. Освојио је пет шампионских титула (1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године) и четири национална купа (1948, 1949, 1950. и 1958. године). Годинама је предводио клуб као капитен. Због своје игре и понашања на терену, привлачио је публику на стадион, а многи су због њега и почели да навијају за Звезду. Био је симбол клуба, пленио је фудбалским знањем, вештином и господским понашањем. Да није било њега велико је питање да ли би Звезда касније постала тако велики клуб, а о његовој великој популарности и особинама које су навијачи одувек ценили говоре и чињенице да га се Звездине присталице и данас сећају и повремено се са трибина заори његово име и презиме, иако је од времена када је Рајко играо прошло више од пола века.

Због коректне игре остао је упамћен као велики џентлмен. Никада није повукао противничког играча за дрес или подметнуо ногу. Једном приликом је избацио са терена саиграча Бранка Станковића због недоличног понашања. Када је 7. априла 1958. године, на мечу у Сплиту, Бора Костић погођен каменом са трибина у 72. минуту, Рајко Митић је повукао екипу са терена. Сви фудбалери Звезде, осим Костића и Беаре, кажњени су једномесечном суспензијом од стране фудбалског савеза.

PbtyY

Рајко Митић је рекордер Црвене звезде по броју утакмица у националном купу – 43, као и по броју голова у једној Куп сезони – 11 (1954. године). Тај рекорд дели са Бором Костићем, који је исти број голова постигао у сезони 1958/59. Славни капитен црвено-белих је шести на вечној листи клуба по броју одиграних утакмица (294), а други по броју голова за Звезду у националном купу (31). Опроштајни меч за клуб одиграо је у финалу Купа Југославије 29. новембра 1958. против Вележа (4:0).

generacija-1954

За репрезентацију је одиграо 59 утакмица и постигао 32 гола. Дебитовао је 9. маја 1946. године против Чехословачке у Прагу (2:0). Учествовао је у освајању две сребрне олимпијске медаље 1948. и 1952. године. Био је капитен чувеног Олимпијског тима из Тампереа 1952. године, када је одиграо свих шест утакмица и са седам постигнутих голова био најбољи стрелац тима заједно са Бранком Зебецом. Учествовао је и на два Светска првенства 1950. и 1954. године. На Мундијалу 1950. године, пред сам почетак меча са Бразилом, ударио је главом у гвоздени поклопац који је затварао излаз на терен. После указане помоћи ушао је у игру у 10. минуту, када је Бразил већ водио са 1:0. Одиграо је три меча на том Светском шампионату и постигао гол у утакмици против Швајцарске (3:0). Најдражи гол за национални тим постигао је 1954. године у победи против Енглеске (1:0) у пријатељском мечу. На Светском првенству 1954. одиграо је три утакмице.

По завршетку играчке каријере радио је у стручном штабу Црвене звезде од 1960. до 1966. године. Био је члан селекторске комисије у репрезентацији Југославије 1966. године, а затим и селектор од 1967. до 1970. године. У том периоду био је вицешампион Европе 1968. године. Још као играч писао је коментаре за лист Спорт, а радио је и као спортски новинар за чувени спортски магазин Темпо. Преминуо је 29. марта 2008. године у Београду. Од 2013. године у Београду постоји и улица Рајка Митића, а претходних година је било предлога да и стадион Црвене звезде понесе име славног фудбалског аса. Почетком ове године у јавности се појавила и информација да је Рајко Митић за време рата био члан четничког покрета као командант бригаде београдских равногорских илегалаца. То је била строго чувана тајна, а Рајко се од нових власти спасао захваљујући свом фудбалском умећу. Наводи се и да је касније својим преживелим саборцима делио на стотине бесплатних улазница за утакмице Црвене звезде.

Рајко Митић, фудбалска легенда и један од симбола Црвене звезде. Човек који је стварао славну историју најтрофејнијег српског клуба.

Опроштај Дејана Станковића био је јуче тема дана када је Црвена звезда у питању, а наши сниматељи и фоторепортери забележили су сјајне снимке и фотографије.

Уживајте!

ВИДЕО

За Друлу:

Улазак на стадион, улазак у игру, Деки и Шавија испред севера…

Кореографија…

 

ФОТО:

Јучерашњем опроштају Дејана Станковића присуствовао је и Звонко Милојевић. Ова утакмица није могла ни да буде одиграна без Звездиног легендарног голмана. Он је за Спортал рекао да дугује велику захвалност Станковићу који му је био највећа подршка након несреће која ја Милојевића задесила 2007. године.

„Био је ово врло емотиван тренутак за мене. Деки ми је поклонио други живот. Захваљујући њему сам овде где јесам, зато је он за мене и навијаче Бог! Деки је рекао да ће завршити у Звезди, такође и да ће бити тренер. Сигуран сам да ће једног дана бити и на клупи Црвене звезде. Деки има прилке да учи и то ће се остварити, сигуран сам“.

Дејан Станковић је вечерас, 15. новембра 2014. године, последњи пут обукао дрес Црвене звезде, са капитенском траком око руке. Он се на свом стадиону, на Маракани званично опростио од фудбала и доживео овације од стране публике која га је пре готово две деценије дочекала на старту фудбалског пута, а потом испратила у свет, у којем је стекао име и постао један од најцењенијих и најутицајнијих фудбалера у Италији.

deki legenda

Присутни су били и бројни његови бивши саиграчи из Звезде, добио је поклоне од навијача и клуба, а остаје жал што све није било боље организовано и што на трибинама није било више људи.

Све у свему, велика част за све оне који су имали прилике да виде легендарног Дејана Станковића у копачкама по последњи пут, у црвено-белом дресу, са капитенском траком на руци, након 16 година!

На терену смо видели Звездину децу, Ристића, Грујића, Јовића, Јовановића, Стојановића, Мијаиловића, Савићевића, Лазића, Тркуљу… Са њима и ФУДБАЛ! Посебно у првом полувремену, наши момци су без икаквог респекта ушли у меч, играли одлично и у 7. минуту успели да поведу. Центрирао је сјајно Ристић, који је и вечерас био један од најбољих на терену, а Планић главом погодио мрежу подно северне трибине.

Испоставило се да је то био и коначан резултат, иако су обе екипе имале неколико одличних прилика да постигну још неки погодак.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА – УДИНЕЗЕ 1:0 (1:0)

Стадион Црвене звезде

Гледалаца: око 15 000

Стрелац: Планић у 7. минуту

Судије: Поповић, Стојковић, Михајловић, Петковић

Црвена звезда: Кахриман (Тркуља), Лазић, Антић (Ђорђевић), Јовановић, Планић (Мијаиловић), Лазовић, Гаврић (Катаи), Савићевић (Гогић), Ристић, Грујић (Стојановић), Јовић (Деспотовић)Тренер: Лалатовић

Удинезе: Келава, Алхасан, Домици (К), Запата, Белмонте, Бубјић, Гиљерме, Халберг, Жадсон, Муријел, Пинци. Резерве: Куцич, Вејг, Бокнијевич, Кода, Фараони, Јанкто, Пртајин, Гејхо, Жади. Тренер: Страмаћони

udine

ТОК МЕЧА

Звездина деца очигледно су схватила каква им је част указана, па су на опроштају легенде клуба и српског фудбала кренула веома ангажовано.

То је уродило плодом већ у 7. минуту, када је Ристић сјајно центрирао након другог Звездиног корнера, а Богдан Планић погодио главом!

планић

Само два минута касније, Лука Јовић је прешао голмана гостију на десној страни, могао да шутира, али је „навукао“ на себе једног играча домаћих, ушао у петерац, искоса са десне стране и вратио лопту Савићевићу, који са 7-8 метара неометан шутира преко празног гола!

У 12. минуту Ристић је лепо шутнуо слободан ударац са близу 30 метара, али је одбранио Келава, да би у наредном нападу Муријел као брзи воз прошао до гола Звезде, али је шутирао поред савладаног Кахримана тик поред стативе. Пре тога је Удинезе имао једну полуприлику, али је голман Звезде интервенисао.

Без икаквог респекта су почели ову утакмицу наши момци, па се играло потпуно равноправно током првог полувремена.

У 21. минуту покушао је Запата са 25 метара, али далеко преко пречке. Два минута касније погрешио је Вукан Савићевић, гости су се нашли у прилици, али је Кахриман у неколико наврата одлично интервенисао у истој акцији и „отерао“ гостујућег играча од гола!

У 26. минуту фантастичан потез Луке Јовића, који је сјајно створио себи прилику, одличним дриблингом избацио из игре једног играча гостију, али није имао среће, па је голман гостију некако интервенисао и послао лопту у корнер.

Четири минута касније ударац Лазовића са преко 20 метара, иако је могао да проигра Антића лево, али преко гола.

У тим тренуцима није било већих узбуђења, можда делом и због тога што је припремана измена.

У 38. минуту, Дејан Станковић ушао је у игру уместо Вукана Савићевића, са капитенском траком на руци, заигравши тако у црвено-белом након 16 година! Занимљиво, Лука Јовић и Марко Грујић нису били рођени када је Дејан Станковић играо у сениорском саставу Црвене звезде и постизао голове у евро-такмичењима! Грмела је цела Маракана „Један је Станковић Дејан!“

deki i lalat

На полувремену су на терен Маракане изашли и Декијеви некадашњи саиграчи у црвено-белом, Огњеновић, Буњевчевић, Дејан Илић, Шкорић, Драган Мићић, Пуача, Мариновић, Бјеговић, Звонко Милојевић… Деки се обратио публици, која је скандирала његово име.

deki kapiten

Светозар Мијаиловић је Дејану Станковићу уручио признање у име ФК Црвена звезда, а Владимир Шавија у име навијача Црвене звезде.

Меч је настављен, а у паузи је Стефан Ђорђевић заменио Антића. Прву прилику у 50. минуту имали су гости, али је Кахриман одлично интервенисао. Том приликом се повредио управо Ђорђевић, али је након указане помоћи наставио меч. Ипак, Кахриман није могао, након што се у 57. минуту пожалио на повреду после једне интервенције. Заменио га је Тркуља.

У 60. минуту, Деспотовић, Катаи и Гогић ушли су у игру уместо Јовића, Гаврића и Савићевића.

Што се стања на терену тиче, није било много узбуђења. Углавном су гости нападали, Звезда је изгубила ритам, а честе измене, па и повреде играча, су успоравале игру, те није било много прилика. Одлично је у 70. минуту Грујић проиграо Лазовића, који је покушао да пронађе Деспотовића у шеснаестерцу, али је Келава добро интервенисао. Након тога, млади везиста је шутирао из даљине, али преко гола.

Имали су потом три покушаја гости, али је Тркуља добро интервенисао у сва три наврата! Планић је још једном добро шутирао главом након прекида, али је голман гостију одбранио.

Деспотовић је у 84. минуту пропустио сјајну прилику да реши меч, након изузетно доброг паса Катаија. Покушао је да лобује Келаву, али је овај лако одбранио. До краја су у игру ушли Стојановић и Мијаиловић, а Лазовић је пропустио стопроцентну шансу да постигне још један погодак.

На крају, голом Планића, Звезда – Удинезе 1:0!

Миљан Зековић, дугогодишњи одбрамбени фудбалер Црвене звезде и репрезентативац Југославије, рођен је 15. новембра 1925. године у Никшићу. У редове црвено-белих стигао је крајем 1951. године и у клубу се задржао све до средине 1960. године.

8840_111535s4_ifОдиграо је 225 званичних утакмица за Звезду, а рачунајући све мечеве забележио је укупно 428 наступа уз један постигнут гол. Учествовао је у освајању пет шампионских титула (1953, 1956, 1957, 1959. и 1960. године), два национална купа (1958. и 1959.), и Дунавског (Митропа) купа 1958. године.

Играо је на позицији левог бека и био познат као веома срчан и борбен играч, који је често знао да интервенише у прави час. У сезонама 1952/53, 1953/54 и 1954/55 одиграо је највише првенствених утакмица од свих фудбалера у тиму Црвене звезде. Зековић је на насловној фотографији освајача Купа из сезоне 1957/58 у доњем реду у средини.
Каријеру је почео у Сутјесци из Никшића, где је наступао од 1944. до 1948. године, а затим је играо За Будућност из Титограда (данашња Подгорица), од 1948. до 1951. године. После Црвене звезде, наступао је за Челик из Зенице у сезони 1961/62 и то на позицији нападача. Последњи клуб у каријери био му је аустријски ГАК из Граца, где је играо од 1963. до 1965. године.

За репрезентацију је одиграо 13 утакмица. Дебитовао је 21. септембра 1952. у Београду против Аустрије (4:2), а последњи меч одиграо је 11. новембра 1955. против Француске (1:1) у Паризу. По завршетку играчке каријере, бавио се тренерским послом. Водио је Дубочицу из Лесковца 1967. године, а радио је неколико година и у Грчкој. Преминуо је 10. децембра 1993. године.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!