На стотине играча прошло је кроз Црвену звезду током шездесет осам година постојања клуба. Међутим, и у клубу тако славне традиције и историје, само одабрани су остали упамћени као играчи који су учинили да Црвена звезда у европским и светским фудбалским круговима буде то што јесте и да се њено име изговара са поштовањем. Још мањи број њих добио је епитет „легенда“. Њима се скандирало, певало, били су љубимци навијача, фудбалски мајстори, само због њих је публика ишла на стадион… Међутим, много пута, показало се да и легенде могу изгубити тај статус, пре свега својим потезима након велике каријере. Због тога се са правом може констатовати да су ретки они који су се након славне каријере и трофеја у црвено-белом дресу вратили у клуб и по други пут отишли уздигнута чела, поносно, уз подршку навијача, која је постала већа него некада.

Један од њих је велики мајстор фудбала, некадашњи играч и тренер Црвене звезде, Роберт Просинечки!

ПОЧЕЦИ

Роби је рођен на данашњи дан пре 45 година у Филинген-Швенингену, у Немачкој, где су живели његови родитељи Ђуро (на слици са Робијем) и Емилија. Прве фудбалске кораке направио је у омладинској школи Штутгартер Кикерса, а 1979. године његова породица се враћа у Хрватску. Роби наставља да игра фудбал у загребачком Динаму и ту се задржава све до 1987. године. У сезони 1986/1987. Просинечки је забележио и своје прве утакмице у дресу „Модрих“. На дебију против Жељезничара био је и стрелац, да би до краја сезоне забележио само још један наступ. Већ тада, био је видљив велики таленат, па је Робертов отац са правом тражио озваничење његовог боравка у Динаму професионалним уговором. Међутим, одговор је био негативан, а Мирослав Ћиро Блажевић прави невероватан потез и одриче се „Жутог“, уз речи: „Ако он постане играч, ја ћу појести своју тренерску диплому!“

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

Истог лета, Ђуро Просинечки желео је да његов син промени клуб и пронађе нови, који ће га прихватити. Постоји прича да је Драган Џајић приликом Робијеве пробе на Маракани у шали рекао да се закључају све капије на стадиону, док Жути не потпише уговор. Џаја је својевремено изјавио:

„Једном приликом смо боравили у Загребу, а испред хотела „Esplenade“ сачекао ме је човек који се представио као стриц Роберта Просинечког, младог фудбалера Динама и питао ме да ли би младић могао да дође на пробу у Звезду. Одговорио сам му да се појаве у Београду за неколико дана и да неће бити проблема. То се и десило. Већ након неколико минута, видео сам момка који је правио чуда са лоптом и предложио тренеру Васовићу да након овог организује још један тренинг, али на Маракани, како бисмо га још једном видели на делу. Поново сам био одушевљен. Након неколико Робијевих дијагонала рекао сам његовом оцу да ме сачека после тренинга да се договоримо око уговора. Уз то, добили смо вест од адвоката да Динаму не морамо да платимо ништа, што је било сјајно.“

НАЈБОЉИ ИГРАЧ СВЕТА

Роби је већ у сезони 1987/88. заиграо за Звезду, а знак да Ћиро заиста треба да поцепа своју диплому први пут је дошао крајем године. На Светском првенству до 20 година у Чилеу, Роберт Просинечки са капитенском траком на руци предводио је репрезентацију Југославије до титуле првака света, а на крају првенства проглашен је и за најбољег играча планете у том узрасту!

Боравак у Чилеу изазвао је много трзавица, јер је Звезда желела што пре да врати свог играча, како би наступио у Купу УЕФА против Брижа, па се чак и ФИФА укључила у целу причу. Роби је почео каријеру у црвено-белом, у генерацији са Пиксијем, Ђуровским, Ђуровићем, Цветковићем, био члан чувене атомске навале Пикси – Мркела – Просинечки – Панчев – Савићевић, а у наредне три године почело је формирањем чувене златне генерације. До јесени 1990. у Звезди су заједно били Савићевић, Панчев, Просинечки, Југовић, Бинић, Белодедић, Најдоски и црвено-бели су могли да крену у напад на европски трон.

1990/1991. НА МАРАКАНИ

Роберт Просинечки том нападу дао је велики допринос. Головима против Ренџерса, Грасхоперса (2) и Динама, у многоме је допринео да наш тим стигне до саме завршнице и меча у Барију. Тамо је дошла и круна сезоне, а можда и каријере младог везисте, који је само 22 године погодио и у финалу КЕШ-а, из једанаестерца и направио увод у крајњи исход. Десетак минута касније, Дарко Панчев погађа и себи и својој генерацији, једној од најбољих у историји европског фудбала обезбеђује славу и место међу фудбалски бесмртнима.

Када се очекивало да наш тим још годинама хара европским и светским фудбалом, почео је рат и све је пало у воду. У потпуно наелектрисаној ситуацији, Звезду су морали да напусте Хрват Просинечки и Муслиман Шабанаџовић, који нису успели да се оките светском титулом, коју се и те како заслужили. Роби завршава своју епизоду у црвено-белом након 117 одиграних мечева, 24 постигнута поготка, 3 титуле првака Југославије, једним националним Купом и једним Купом Европских Шампиона!

ШПАНИЈА

У тим условима, Реал из Мадрида профитира као Звезда четири године раније и за мали новац, у односу на вредност играча, добија великог мајстора. Звезда на крају ипак добија 15 милиона долара, иако се вредност Просинечког процењивала на бар дупло више. Роби у Реалу проводи три године, од чега је готово једну целу пропустио због повреде. Одиграо је само три меча у првој сезони, постигавши притом гол у „Ел Класику“ из слободног ударца. У наредне две сезоне био је нешто стандарднији, али је утисак да су га повреде и лоше животне навике спречиле да покаже сав свој потенцијал и таленат у Шпанији. За „Краљевски клуб“ је одиграо укупно 55 утакмица и постигао 10 погодака.

Његов наредни клуб постао је Реал Овиједо у којем је поново фудбалски оживео и одиграо добру сезону, у којој на тридесет мечева постиже 5 погодака. То није промакло великој Барселони, која га доводи исте године. У сезони 1995/96. Роби је у екипи са Ноу Кампа одиграо 20 утакмица и постигао 4 поготка, а након тога постао члан Севиље, чији је дрес носио 19 пута и био стрелац 2 гола.

ХРВАТСКА И КРАТКЕ ЕПИЗОДЕ ПРЕД КРАЈ КАРИЈЕРЕ

Ипак, Просинечки је, чини се, схватио да у Шпанији није урадио ни делић онога што је могао. Рат се завршио, а он се враћа у Загреб, након 6 година проведених на Пиринејима. У Кроацији је одиграо три сезоне и на 50 утакмица постигао 14 погодака. Кратко је носио и дрес Драговољца, а потом и Стандарда. По једну сезону богате каријере провео је и у Енглеској, у Портсмуту, као и у Словенији, у Олимпији. Своју последњу сезону у каријери Роби је одиграо у Загребу и са само 34 године окачио копачке о клин.

У клупској каријери одиграо је укупно 400 мечева и био стрелац 82 поготка.

За младу репрезентацију Југославије одиграо је 5 мечева и постигао 1 гол. За А селекцију наступио је 15 пута и био стрелац 4 поготка, а за Хрватску 49 и погодио 10 пута.

Био је то крај једне велике играчке каријере, која је могла бити још већа и успешнија.

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ХРВАТСКЕ

Након завршетка каријере, Роби се на неколико година повукао из фудбалског света, имао и здравствених проблема, али их је успешно пребродио. Већ 2006. године постаје члан стручног штаба хрватске репрезентације и помаже Славену Билићу. Хрвати у наредне четири године остварују вредне резултате на највећим такмичењима, а тамошњи медији велике заслуге за то приписују и Роберту Просинечком. Посебно је то било актуелно када је након његовог одласка из стручног штаба Хрватска почела да игра слабо и губи бодове против доста слабијих противника.

ПОВРАТАК КУЋИ

У децембру 2010, Црвена звезде је остала без тренера, након смене Александра Кристића. Помињана су различита имена, домаћа и страна, али конкретнијих потеза није било. Ипак, као гром из ведра неба, 7. децембра, дан пред обележавање годишњице од тријумфа у Токију, одјекнула је вест: „Роберт Просинечки је нови тренер Црвене звезде!“ Неки су вест дочекали са неверицом, неки у шоку, али свима је било јасно – Велики Жути се вратио кући! Било је у нашим и хрватским медијима дилеме како ће бити прихваћен у Србији након свега што се дешавало између две земље, али је све то пало у воду када се легендарни фудбалер сликао и потписао уговор. Остаће упамћена и реакција навијача који су били присутни приликом његовог повратка, након питања да ли им смета што је Хрват. Одговор је био кратак и јасан: „Роби је Роби, све остало су Хрвати!“

Тих дана као никада до тада стизале су на Маракану честитке, од бивших саиграча, тренера, али и бивших клубова и њихових председника, великих Реала и Барселоне. Јавио се наравно, после скоро две и по деценије и Ћиро Блажевић… Роби је на промоцији говорио из срца, спонтан, као и увек, пресрећан што се вратио кући, у свој клуб. У своју Звезду. Било је проблема са лиценцом, али је одмах прионуо на рад. Тим који је наследио није био респектабилан, али је уз неколико појачања и одличне припреме Звезда доживела праву ренесансу. Први Робијев меч био је пријатељски, против бањалучког Борца. Била је то фебруарска зима, неатрактиван противник, меч без такмичарског набоја и значаја. И поред тога, на стадион је дошло 40 000 навијача, који су као један, приликом изласка легенде на терен, загрмели „Ужичко“. Након две деценије. Емоције су биле невероватне, а Роби се узалуд трудио да сакрије сузе.

Од тог меча, кренула је Звезда да гази своје противнике, једног за другим, а једини пораз био је онај на ЈНА, у Купу, када су се испромашивали Борха и Евандро. У реваншу, на Маракану није могла игла да падне, а кулминација је био гол Калуђеровића пред крај меча. Звезда је победила Партизан након 4 године, али није прошла даље. И поред тога, навијачи су пола часа након меча остали на стадиону и поздравили своје љубимце, показавши им тако шта мисле о том мечу. И у првенству је наш тим за титулу играо против вечитог ривала. На ЈНА, без Делија, који нису желели да на празник буду на стадиону, Звезда је поражена са 1:0. Испромашивали су се Лазовић и Калуђеровић, Крстајић је затресао пречку свог гола, али није вредело. Жути у првој сезони није успео.

Друга је, међутим, почела као у сновима. Пао је летонски Вентспилс у Лиги Европе, а резултат је био 7:0! Ипак, у наредном колу, Звезда је добила француски Рен којем није могла да парира. Остало је да се води борба за домаће првенство и Куп. Међутим, кикс већ у првом колу и невероватна серија вечитог ривала учинила је да Звезда уђе у дерби на -4. Ипак, све је добро почело на Маракани, јер је досуђен једанаестерац за наш тим. Међутим, Евандро уместо мреже погађа стативу, а Шћеповић и Вукић гостима доносе победу. Поново без среће у дербију и -7 на табели. Последње коло у првенству донело је меч без гледалаца на Маракани против Војводине. Звезда је била потпуно индиспонирана и резултат је био 2:0 за госте. На табели -10.

Очекивало се можда да Роби буде смењен, али му управа даје потпуну подршку. На пролеће, Звезда игра сјајно, Бајковић се ближи рекорду Звонка Милојевића, по броју минута без примљеног гола, победе се нижу. Након 5 година, у првенству пада Партизан… Ипак, даље од -6 се није могло. И Звездиној серији је морао доћи крај, па након два кикса и ово првенство остаје само сан, као што се чинило још у децембру. Ипак, Звезда након две године осваја први трофеј, победом у Крушевцу над Борцем, а у вечитим дербијима долази до три узастопна тријумфа, укључујући и онај на прослави титуле ривала на ЈНА, када је Каду у 93. минуту ућуткао све трибине осим северне.

На старту прошлесезоне, било је много проблема. Још је у устима био горак укус због штрајка играча с краја претходне, кључни играчи су продати, а адекватних појачања није било. Једва је прескочен слаби Нафтан у ЛЕ, а у првом колу домаћег првенства забележен је реми против Рада. Роберт Просинечки изашао је пред новинаре и у сузама саопштио да одлази! Можда је то била логична одлука, услед дешавања у то време, али, касније су у домаћим медијима испливале различите информације, по којима је председник клуба Владан Лукић имао великог утицаја на ову Робијеву одлуку.

Као што је било прилико доласка, било је и на тој, испоставило се, последњој конференцији за новинаре. Роби се на Маракану вратио у сузама и са ње отишао исто тако. Тужан, са ранцем на леђима и сузама у очима, као дечак. Тачније, отеран је. Показао је да му је Звезда била више од посла и да је према клубу имао однос који је био много више од професионалног. Показао је да Звезди значи много више него они који су га отерали, као и да њему Звезда више значи. Трпео је притиске, није имао подршку управе. Морао је да погази своју реч у случајевима „Вилотић“ и „Ади“, зарад добробити клуба. Имао је играче који су штрајковали због неисплаћених зарада и којима је из свог џепа позајмљивао новац. Он сам није примио плату 20 месеци. А љубав према клубу показивао је на сваком кораку. Искреношћу у интервјуима и изјавама, радовањима након голова. Што се спортског дела тиче, имао је доста грешака, али је много више доброг донео Звезди. Имао је визију и систем, која у овим условима, са оваквим играчким кадром и стањем у клубу, са „подршком“ челних људи какву је он имао није могла да прође. Тражио је штопера, добијао дечаке без минута сениорског фудбала у ногама. Вратио је људе на стадион, харизму, позитивну атмосферу, сећање на неке боље, славније дане…

Тражио је Волкова, Салату, Божића, Тодоровског, Пауљевића, Драгутиновића, Куфреа… Није добио ниједног. Добио је Пашека, који је епизоду  у клубу завршио након 7 дана,  неспремног Мезенгу, Ћосића, без сениорског искуства, што га је коштало титуле, а уз њих у аманет Рељиће, Игњатијевиће, Ђорђевиће, Богдановиће.

Играла је Звезда у одређеним периодима добар фудбал, али није могла више од онога што је за Робијево време постигла. Освојио је један Куп, вратио из мртвих Бајковића, Лазовића, Кадуа, лансирао тада седамнаестогодишњег Мијаиловића, од Вешовића успео да направи коректног бека, вративши га са крилне позиције у одбрану. Али, Звезди није ваљао. Тј, њеним тадашњим челницима. Ипак, остаће упамћен као један од најобожаванијих људи који су прошли кроз Црвену звезду, како некада као играч, тако и сада као тренер.

КАЈЗЕРИ

Средином октобра, након нешто мање од два месеца без посла, Просинечки добија понуду Кајзерија, турског прволигаша, коју не одбија. Његов тим налазио се при дну табеле, са само 7 освојених бодова из 9 утакмица. У наредних 8 мечева, Роби је освојио 12 поена и успео да се „одлепи“ од тимова који су у опасној зони. До краја сезоне, постаје љубимац навијача и Управе, јер је остварио један од највећих успеха овог турског клуба, освајањем петог места на табели. Европа му је измакла за длаку, али је само по себи ово пето место говорило много тога. Одмах је уследила понуда Бешикташа, који је желео да плати чак 5 милиона евра за трансфер Роберта, уз енормни, милионски буџет, али је Жути желео да остане у Кајзерију и заврши започет посао. Није хтео, као што би велика већина људи урадила, да појури за новцем и изгори у великом клубу, великих амбиција, већ је остао у малој средини. Гомила пехова на старту текуће сезоне довела га је у позицију у којој је био када је дошао у Кајзери. Жестока борба за опстанак и серија без победе натерала га је да поступи морално и поднесе оставку, што су пренели и бројни домаћи и страни медији. Међутим, онда се десило нешто невероватно, нешто што није доживео ни у својој Звезди – навијачи и председник клуба рекли су НЕ! Убеђивали су Робија да остане и показали му колико га обожавају и поштују (види слику) и он је пристао. Међутим, криза је настављена, поред кратког прекида, па је Жути поновио свој став од неколико недеља раније и отишао.

Одмах су се активирале добро познате приче о повратку у Звезду, Динамо, репрезентацију Хрватске, али се он није изјашњавао. Тренутно је без ангажмана, али је сигурно да неће дуго бити тако. Следеће године, када овај текст буде поново објављен 12.01, сигурно је да ће Жути водити неки клуб (или репрезентацију), аутор текста је убеђен – са успехом.

Познато је и да су Звездаши, махом старија гарда, окупљени на навијачком форуму који су га увек поштовали и наставили са тим и након његовог одласка посетили Робија у Загребу и поклонили му портрет са потписима, а он им је, срдачан и непосредан као и увек, изашао у сусрет и провео одређено време са њима. У том разговору било је речи и о милионским понудама Кајзерија за неке Звездине играче, из чисте жеље да се помогне клубу, које је Управа одбила, јер је тражила више (касније је исти играч напустио клуб без обештећења). Такође, Роби је искрено, као што једино уме, говорио о махинацијама претходне Управе са менаџерима и играчима који су довођени, иако нису имали ни приближан квалитет потребан Звезди.

ПРИЗНАЊА И ТРОФЕЈИ

Од 1987. и СП у Чилеу, трофеји, екипни или индивидуални, нижу се као на траци у каријери Роберта Просинечког.

Екипна признања:

Првак света са репрезентацијом Југославије до 17 година (1987), вицешампион Европе са репрезентацијом Југославије до 21 године (1990), треће место на Светском првенству у Француској са репрезентацијом Хрватске (1998).

Троструки шампион Југославије (1988, 1990, 1991), освајач Купа Југославије (1990) и првак Европе са Црвеном звездом (1991). Куп Шпаније (1993), Суперкуп Шпаније (1993) и Иберо-амерички куп са Реал Мадридом (1994). Суперкуп Шпаније са Барселоном (1996). Првенство Хрватске (1998, 1999, 2000), Куп Хрватске (1998) и Суперкуп Хрватске (1998) са Динамом. Куп Словеније са Олимпијом (2002). Куп Србије са Црвеном звездом (као тренер, 2012)

Индивидуална признања:

Најбољи млади играч света (1987); Најбољи млади играч Светског првенства (1990); Најбољи фудбалер Југославије (1990); Награда за најбољег младог играча Европе (1990); Најбољи фудбалер Хрватске (1997), Награда „Фрањо Бучар“ за спорт (1997, 1998); Изабран у најбољи тим енглеске Прве дивизије у сезони 2001/02; Изабран у најбољи тим Портсмута свих времена; Заједно са својом генерацијом, шеста је Звездина звезда; Једини је играч који је постизао голове на Светском првенству за две различите репрезентације.

То је Роберт Просинечки, фудбалски мајстор, Моцарт, виртоуз. Некада велики играч, сада перспективан, а у будућности велики тренер, и увек, велики Човек. Да, Човек, са великим Ч!

ЖУТИ, ЛЕГЕНДО, СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН, ВРАТА НАШЕГ КЛУБА УВЕК ЋЕ ТИ БИТИ ШИРОМ ОТВОРЕНА!