На данашњи дан, 22.децембра 2001.године, у саобраћајној несрећи погинуо је Јован Цуне Гојковић. Црвена звезда и српски, југословенски, балкански фудбал изгубили великог играча. У тренутку када је изгубио живот, Цуне Гојковић је имао 26 година, спремао се из Ираклиса да пређе у Олимпијакос и крунише свој таленат и потенцијал.

Рођен је у Чачку на Божић, 7.јануара 1975. године. Каријеру је започео у родном Чачку, а за Борац дебитовао са 18 година. Прешао је у Чукарички две године касније и само једна сезона му је била потребна да у домаћим оквирима потврди класу. Црвена звезда тада није била као данас, није могао свако да дође. У Црвеној звезди су тада играли највећи Геније Дејан Савићевић, Дејан Станковић, перица Огњеновић, Зоран Јовичић, Горан Друлић, Михаило Пјановић, на голу Звонко Милојевић, Драгослав Јеврић, Александар Коцић, Горан Ђоровић, каријеру започињао и Ненад Лалатовић, Никола Лазетић… Црвену звезду је купио када је и срушио, 31.маја 1997. на Бановом брду, када је Чукарички у последњем колу сезоне славио 4:1, Цуне постигао последњи погодак, а стрелац за црвено-беле је био Дејан Станковић. У тој сезони у Чукаричкој је радио. Погађао, асистирао, плесао, дриблао. Звезди то није промакло, није било могуће. А Цуне, велики Звездаш, идол Дејан Савићевић, као и многима. У првој сезони у Црвеној звезди је под вођством Милорада Косановића Звезда изгубила титулу од Обилића у последњем колу под сумњивим околностима, поразом од Железника 1:2. Постигао је 6 голова на 30 утакмица. Сезона 98/99 је прекинута због бомбардовања а Цуне Гојковић игра најбољу сезону у каријери. На 19 утакмица је постигао 8 голова, а детаљ са финала Купа и „Вечитог дербија“, које је одиграно одмах по престанку бомбардовања је обележио Гојковића у црвено-белим данима. Полуфинале је одиграно 23.јуна 1999., Звезда је у Новом Саду славила против Војводине, 2:0. Финале, „Маракана“, 26.јун. Звезда је повела головима Шкорића из једанаестерца и Пјановића, Партизан изједначио преко Рашовића из једанаестерца и Кежмана. У другом полувремену, доминација Звезде, Шкорић 3:2 и шлаг на торту – слалом Цунета за 4:2. Слаломи као на скијању, незадржив. То је оно по чему га памти и аутор текста, и његове комшије, и наше „комшије“ којима је дао гол. Јер су у том тренутку, ако је уопште и било особе која није знала, сви сазнали да је Црвена звезда освојила Куп, и за Јована Гојковића. У наредној сезони, Славољуб Муслин је водио Црве звезду до дупле круне, прве шампионске титуле после пет година, а Гојковић поновио одличне партије, 30 утакмица/7 голова. 8 дербија/3 гола. 103 утакмице/31 гол. Укратко, мајстор.

У лето 2000.године одлази у Ираклис, Солун. Добио је број 10, освојио одмах навијаче. Скренууо пажње највећих на себе. Био је играч за велике утакмице. Тако је дошао у Звезду, наставио у Звезди, тако и у Грчкој. У зимском прелазном року 2001/02 био је спреман трансфер у велики Олимпијакос.

22.децембар 2001.године. Јован Гојковић је током паузе дошао у Београд, пре повратка у Грчку. У колима је био са кумом Миливојем Витакићем и саиграчем Слободаном Словићем. Ишли су заједно, а Цуне је код Аде Циганлије решио да пређе у свој ауто. Клизав пут, умор… код „Генекса“ на аутопуту, на Новом Београду десила се кобна, саобраћајна несрећа и Јован Цуне Гојковић је од последица преминуо. За све нас, и даље живи.

За репрезентацију је дебитовао у Тел Авиву, против Израела 1998.године.

У наставку вам преносимо текст са портала Mozzart sport, да они млађи из ова два текста науче ко је Јован Цуне Гојковић. Слава му!

Када је пре нешто више од месец дана Горан Друлић летео по ауто-путу Београд – Ниш и негде код Параћина се закуцао у камионску приколицу, а прве вести из ћупријске болнице наговештавале трагедију, спортска Србија је занемела. Није било човека којем бар у једном тренутку кроз главу није прошао Јован Гојковић, још један члан чувене Звездине генерације с краја прошлог миленијума. Друла се некако извукао, али Цуне 13 година раније није био те среће.

Био је 22. децембар 2001. Субота, рано јутро. Враћајући се у Београд из правца Старе Пазове, Јован Гојковић, услед залеђеног коловоза, изгубио је контролу над својим аутомобилом и закуцао се у стуб покрај пута код „Генекса“. Било му је тек 26 година. Шмекер на терену и ван њега, фудбалски виртуоз своје врсте, „вечито насмејано дете“, како су га Грци назвали… Кажу да је свакако имао резервисано место међу легендама, али Цуне је пожурио да тамо стигне пречицом, оставивши последњих дах на леденом асфалту. Нажалост…

Следећи редови посвећени су годишници ове трагедије и сећању на једног од послеђих козера са овдашњих фудбалских терена. На шаљивџију са стилом, са лоптом или без ње, дриблера врхунске класе, забављача попут оних велемајстора из давних, романтичних времена ове игре…

Када се крене од Краљева и прођу Мрчајевци, са десне стране налази се мало место под називом Горња Трепча, свега неколико километара од Чачка. У том селу Јован Цуне Гојковић провео је рану младост, све док јурећи за лоптом није „препливао“ Западну Мораву и ступио на велику сцену. Када је отишао од куће, имао је осам година.

Цунетов саиграч и један од најбољих пријатеља, сада успешни тренер Нешко Миловановић, присетио се у разговору за Mozzart Sport како је изгледао њихов први сусрет. Утакмица пионира чачанског Борца и Задругара из Трепче, за који је Гојковић тада играо…
„Било је немогуће не приметити га. Ми смо победили са 7:1, али он је обележио утакмицу. Сећам се као да је јуче било. Негде пред крај узео је лопту код свог шеснаестерца, предриблао цео наш тим и дао гол. Славио је као да је у најмању руку изједначио! И викао из свег гласа: „Дејааааан Савићевиииииић!“ Одмалена је обожавао Деја и дивио му се. Имао је ту леву ногу, непредвидиво кретање… Ако је ико могао да буде Дејов наследник, онда је то био он.“

Прилагођавање, нова средина, све оно што би могло да представља проблем за једног момка од осам година за Цунета је био мачји кашаљ. Покојни чачански тренер Душан Марић видео га је тог дана против Борца и у њему препознао вансеријски таленат. Преко БИП-а Јован Гојковић је врло брзо стигао до млађих категорија Борца. Остало је историја…
„Неколико нас били смо сјајни другари. Нераздвојни. Дејан Божовић, Марко Васиљевић, Иван Марић, Миливоје Витакић, Цуне и ја. Екипа за незаборав. И тако све до првог тима. Две године је становао код мене, били су то сјајни дани. А Цуне је био такав да га је било немогуће не волети. Ведар дечко, пун духа, увек спреман за шалу, смицалицу, забаву… Умео је и да се нашали са другима и да прими шалу на свој рачун. Заиста јединствена личност. Живео је буквално 200 на сат. Нажалост, тако је и завршио.“

За мање од 10 година професионалне каријере Јован Гојковић направио је толико да му се данас слободно може пришити епитет „најбољи чачански фудбалер свих времена“.
„Од оних старијих генерација ту су браћа Чакаревић, па Радоњић… Али Цуне је био нешто посебно. Ћуку Радоњића и данас препознају сви кучићи по Чачку. Када га виде, стану и подигну шапу. Исто би било и с Цунетом, сигуран сам“, наставља причу Миловановић.

Оне кобне ноћи Нешко Миловановић враћао се из Бугарске када је чуо шта се догодило у Београду. Јавили су му телефоном док је био у колима…
„Ни сам не знам како сам довезао аутомобил до куће. Одмах сам позвао Витаку (Миливоје Витакић, прим. аут.), његовог кума, да видим шта је било. Питам: „Је л’ тачно да је Цуне погинуо?“. Он каже: „Није, боре му се за живот“. Минути су били у питању када су стигле те ужасне вести...“

Витакић, Бобан Словић, Цуне и још неколико другара само неколико сати раније кренули су из Београда за Стару Пазову. Ишли су једним колима. Када су стигли до Аде, Цуне Гојковић је затражио да га врате како би узео свој аутомобил, црвену „хонду купе“. Испоставило се да је то била кобна грешка…
„Тај аутомобил је био права „звер“. Возио је мало брже у повратку тог јутра и то је то… Пут залеђен, он уморан од пута… Дуго није спавао. Непосредно пре тога стигао је из Грчке.“

Пре одласка у солунски Ираклис Јован Гојковић прославио се носећи дрес Црвене звезде у коју је стигао 1997. из Чукаричког. Ту једну сезону на Бановом брду одиграо је врхунски, давао голове, асистирао… У последњем колу шампионата погодио је и против Звезде у невероватној победи Чуке од 4:1! Милорад Косановић инсистирао је на његовом довођењу на Маракану. Деби за црвено-беле уписао је 9. августа 1997. и врло брзо постао један од носилаца игре у екипи коју су чинили Дејан Станковић, Перица Огњеновић, Друлић, Пантелић, Јовичић, Буњевчевић, Његуш…

Најбоље партије по правилу пружао је у најважнијим утакмицама. Више пута био је кобан по Партизан, одиграо је осам дербија и постигао три гола, од којих се посебно памти онај у финалу Купа против црно-белих, када је нанизао неколико играча и сместио лопту под пречку. Тај погодак не заборављају ни Делије ни Гробари…

Као махер с лоптом у ногама брзо је „купио“ навијаче Црвене звезде. Постао је идол „севера“ и неко у кога се навијачи куну. На 103 утакмице у црвено-белом дресу постигао је 31 гол. Када је одлазио у лето 2000. навијачи су патили. Био је један од последњих за којим је Маракана заиста жалила…

Гојковићев саиграч Дејан Илић се присећа:
„Ми смо практично истог дана дошли у Звезду. Од тада, па све до његовог одласка у Ираклис, били смо цимери и сјајни другари. Шта да кажем? С Цунетом никада није било досадно. Шалама и смицалицама никад није било краја. На тренингу, на утакмици, у граду… Никада ниси био начисто са тим шта ће ти приредити. А такав је био и као играч и као човек.“

Цунету Гојковићу испунила се једна од највећих жеља док је био у Звезди – да заигра у тиму са својим идолом Дејаном Савићевићем. Било је то у сезони 1998/1999, када се Дејо накратко вратио на Маракану.
„Знате како, када је Савићевић дошао сви играчи су у њега гледали као у бога. А Цуне је био потпуно опуштен. Дејо га је обожавао. Сећам се причао нам је нешто Геније у свлачионици и када је завршио окренуо се ка њему и питао: „Цуне, је л’ тако?“ Били смо на припремама у Италији. После ручка Дејо наручи кока-колу која нам је била најстроже забрањена, али њему се толерисало. И наравно само он и Цуне су смели да је пију. Мислим да је Савићевић у њему видео нешто своје. Могу само још ово да кажем – да Јован Гојковић игра у ово време, Звезда би његовим трансфером могла да отплати бар пола дуга. И то није претеривање. Таквих играча више нема и вероватно их код нас неће више ни бити.“

Ни Дејану Илићу никада из памћења неће нестати неки детаљи везани за несрећу код „Генекса“, али с обзиором да тог дана није био у Београду сећа се и последњег разговора са Цунетом, неколико минута пре него што ће овај полетети из Атине.
„Ало, Илке, где си? Долазим! Идемо?“ Био је спреман за акцију. Долазио је на неколико дана у Србију и хтео да се видимо. Ја сам, нажалост, био у Лесковцу код мојих. Да је закаснио на тај авион, данас бисмо вероватно играли мали фудбал заједно…“

Цунетов живот угасио се када је био на врхунцу каријере. У Ираклис је дошао као велика звезда са ових наших простора, као од шале је купио навијаче и у Солуну за оне најватреније постао исто што и за Делије. Идол. Добио је десетку, играо као у трансу сезону и по, догурао и до репрезентације.

Тог 22. децембра, уочи божићних и новогодишњих празника, желео је да обиђе пријатеље у Београду и Чачку, а онда се врати породици која је остала у Солуну. Трудној супрузи Ксенији и кћерки Нађи.
„Звао ме је ту ноћ сваки час. Последњи пут нешто после три сата. Сећам се да сам китила јелку и да ми је рекао да скинем неког анђела који је био на врху. Каже „морбидно је“… У том тренутку фигура је сама пала са јелке“, препричава Ксенија догађаје који су претходили трагедији.
„И у Солуну је падао снег тих дана, а ја сам га одвезла на аеродром. Идућег јутра сам се враћала из куповине када сам угледала на десетине новинара испред наше куће. Мислила сам да су ту због неког кошаркаша који је дошао у ПАОК, а живео је у близини. Онда су почели да долазе Владан Милојевић, па Слађан Спасић… Био је и онај Албанац Хаџи који је играо с њим у Ираклису. Сви су се чудно понашали и мотали по кући. Када би схватили да ништа не знам, одлазили су без речи. Онда ме је позвала мајка…“

Ираклис се од Цунета опростио као од истинске легенде. Датум његове смрти и данас се обележава као дан жалости међу навијачима, а испраћен је уз 5.000 белих ружа. Све до одласка тадашњег председника клуба Евангелоса Митилинеоса плаву десетку на „Кафтанзољу“ нико није носио.  Непуна два месеца након трагедије Ксенија је родила и другу девојчицу која је добила име Јована. Крстио ју је газда Ираклиса Митилинеос. Нешко Миловановић присетио се првог сусрета са Јованом. Помало тужна прича…

„Били смо на припремама на Златибору, чини ми се 2006, када сам се вратио у Борац. Носили смо тренерке на којима је писало Борац Чачак. Приметио сам да ме једна девојчица гледа добра два-три дана. Када ми је коначно пришла, питала је да ли смо ми Фудбалски клуб Борац из Чачка. Био сам нешто нервозан и одговорио најблаже речено неспретно: „ Јок, него Манчестер Јунајтед! Пише!“ Она ми је онако снуждено и тихо рекла да је и њен тата играо у Борцу. Онда сам питао о коме се ради и када ми је рекла… Позвао сам је са стране, разговарали смо добрих 45 минута. Све сам јој објаснио. Ко је био њен отац, какав играч, каква људина… Целу ноћ после тога нисам могао ока да склопим.“

Јована ће ускоро напунити 13, Нађа има 17 година и с мајком живе у Београду. Да је жив, Јован Гојковић би на Божић 7. јануара прославио 40. рођендан. Те зиме када је погинуо, требало је да пређе у Олимпијакос.

Цунета нема ево већ је 13. година, али сећање живи.

Цуне живи!