Одбојкашице Србије по први пут су постале првакиње Европе у јуниорској конкуренцији, а у шампионском тиму су биле четири одбојкашице Црвене звезде: Бојана Миленковић, Александра Брђовић, Јелена Новаковић и Катарина Маринковић.

Српске одбојкашице су у финалу у Тартуу савладале Словенију са 3:2 (25:23, 17:25, 24:26, 25:18, 15:13), а Бојана Миленковић је у мечу за златну медаљу забележила 12 освојених поена. Она је проглашена за најбољег примача сервиса на шампионату. У финалу је имала чак 31 пријем, а сјајну партију пружила је и у полуфиналном тријумфу против Турске од 3:0 (25:21, 25:21, 25:12), када је уз Тијану Бошковић била најбољи поентер екипе са 19 освојених поена уз 24 пријема. Бојана Миленковић је претходне сезоне била право откровење у дресу Црвене звезде и њена каријера иде узлазном линијом, а сада је стигла и до трофеја који претходне генерације српских јуниорки нису успеле да освоје.

1381269_600530453341188_1804020868_n

Поред ње у финалу је од Звездиних младих одбојкашица у игру улазила и Александра Брђовић, док су на клупи биле Јелена Новаковић и Катарина Маринковић. Све честитке српским јуниоркама на великом успеху.

Јулија Миловиц, капитен женског одбојкашког колектива, одавно се не осећа као странац у нашој земљи, а сада ће и званично постати Српкиња. Наиме, након две године проведене у Србији и шестомесечног чекања да се заврши папирологија, Јулија је добила српско држављанство.

У кратком разговору уверили смо се да језик одавно не представља баријеру за лепу Јулију, а она нам је открила разлоге због којих се одлучила на овај корак.

Како се осећаш поводом тога што си постала Српкиња?

- Морам да кажем да моја породица вуче српске корене са очеве стране, тако да сам била Српкиња и пре него што сам постала “Српкиња“.

Који је био разлог за такву одлуку?

- Овде живим и играм одбојку већ две године, упознала сам културу и језик, а имам и пуно сјајних пријатеља. Срећна сам због могућности да задржим своје мађарско држављанство и да уз њега добијем српско. У овом региону готово традиционално има доста породица са двојним држављанством и то је право богатство које имамо – мост између две нације.

Постоји и лакши начин да се добије држављанство. На пример, да се удаш за Србина. Да ли си размишљала о томе? (смех)

Брак? Због држављанства? Какав предлог! А љубав? (смех)

Шта очекујеш од нове сезоне и како ти се свиђа рад са новим тренером?

- Очекујем веома напоран рад и такмичење. Морамо да дамо све од себе на сваком тренингу и свакој утакмици како бисмо освојили првенство и Куп. Решене смо да то остваримо, као и да забележимо што бољи резултат у ЦЕВ Купу. Према ономе што сам до сада могла да видим, рад са новим тренером је сјајан и доста обећава.

Да ли би волела да заиграш за Србију једног дана?

- Сада је то и правно могуће, а који играч не би волео да игра за један од најбољих тимова на свету – рекла је нова држављанка наше земље.

 

Милош Шестић, легендарни фудбалер Црвене звезде, мајстор са лоптом, префињени дриблер и некадашњи репрезентативац Југославије, рођен је 8. августа 1956. године у Милосавцима код Лакташа.

1604420_371825962954315_185256200_nЗа црвено-беле је од 1974. до 1984. године одиграо 277 такмичарских утакмица и постигао 62 гола (укупно 441 меч и 108 погодака). Учествовао је у освајању четири шампионске титуле 1977, 1980, 1981. и 1984. године и једног купа 1982. године. Поседовао је изузетну брзину, био је мајстор дриблинга у пуном трку, неухватљив за своје чуваре.

Каријеру је почео у Јединству из Старе Пазове, а за Звезду је дебитовао у финишу сезоне 1973/74, када је ушао у игру са клупе 24. априла 1974. у поразу од Олимпије (0:1) у Љубљани. Наредне сезоне је заблистао у Купу победника купова, када је на четири одиграна меча постигао четири гола и уз Зорана Филиповића био најбољи стрелац екипе која је стигла до полуфинала овог европског такмичења. Све поготке постигао је против Авенира у осмини финала, три у победи на гостовању од 6:1, а један у Београду у тријумфу од 5:1. Исте сезоне Шестић је у првенству сакупио 10 утакмица. Као талентовани тинејџер је у сезони 1975/76 одиграо шест лигашких сусрета, а у освајању своје прве шампионске титуле са Звездом 1976/77 имао је запажену улогу. Усталио се у тиму, на 22 првенствене утакмице постигао осам голова и био трећи стрелац новог првака Југославије. Три поготка је постигао у победи против Борца у Бањалуци (4:1), победоносни против сплитског Хајдука (2:1), поново против Борца (2:1), затим по један гол против Загреба (3:1), Сарајева (2:1) и Ријеке (2:0). Наредне сезоне имао је слабији учинак. У 15 лигашких утакмица два пута је матирао противничке голмане.

00a1aMilosSesticОдличне игре пружио је у Звездином походу ка финалу Купа УЕФА у сезони 1978/79, када је на девет одиграних мечева постигао четири поготка. Уписао се на почетку такмичења против Динама у Берлину (2:5), а у реваншу четвртфинала на гостовању у Енглеској против Вест Бромвич Албиона постигао је феноменалан гол после слалома у невиђеном трку у 88. минуту за 1:1 и пролаз Звезде у полуфинале, где је против берлинске Херте у 73. минуту постигао гол, у поразу (1:2), који је црвено-белима донео пласман у финале. Погодио је и мрежу Борусије из Менхенгладбаха у првом финалном сусрету у Београду (1:1), али су Немци у реваншу славили са 1:0 уз обилату помоћ италијанског судије Микелотија и однели трофеј. У шампионату Југославије 1978/79 на 28 утакмица постигао је три гола, победоносни у првом колу против Будућности (1:0), затим у 63. вечитом дербију против Партизана (3:1), када је искористио непажњу голмана црно-белих Петра Бороте и једном се уписао у победи над Загребом од 2:0. Звезда је вратила титулу у сезони 1979/80, када је Шестић четири пута матирао противничке голмане у 28 утакмица. Два гола је забележио у убедљивом тријумфу против Војводине (7:1) и по један против Партизана (2:0) и Ријеке (2:2). У Купу УЕФА је био стрелац победоносног поготка против Карл Цајс Јене (3:2) у првом мечу 2. кола, а екипу Бранка Станковића је у осмини финала зауставио Бајерн.

1486882_356019087868336_259035964_n   У одбрани титуле у сезони 1980/81, Шеле је био један од најзапаженијих играча Звезде. На 31 лигашкој утакмици постигао је седам голова. Посебно је био инспирисан у финишу сезоне, када је у три меча заредом био стрелац, два пута против Вардара (4:2), по једном против Сарајева (3:1) и Жељезничара (2:1). Био је у тиму и на мечевима против Интера, који је зауставио Звезду у четвртфиналу Купа шампиона. Исти учинак од седам голова у шампионату (у 27 мечева) поновио је у сезони 1981/82. Још једном је био кобан по Партизан са два гола у тријумфу од 4:1, док је у Купу на три сусрета постигао три поготка укључујући и по један гол у финалним утакмицама против загребачког Динама (2:2 и 4:2) за освајање свог првог трофеја у најмасовнијем такмичењу. У Купу шампиона био је у саставу на четири утакмице и постигао гол у убедљивом тријумфу против Хибернијанса (8:1), а екипа је испала у четвртфиналу од Андерлехта. Наредне сезоне је сакупио само шест лигашких утакмица.

До четврте шампионске титуле са Звездом је стигао у сезони 1983/84. На 29 утакмица постигао је седам голова, од чега два против Жељезничара (3:1), победоносни против Будућности (1:0) и један у последњем колу против Сарајева (2:2). Играо је и у јесењем делу сезоне 1984/85, када је Звезда бележила слабе резултате, али је Шестић био један од ретких који су играли добро. Био је ведета и капитен тима, на 13 лигашких сусрета постигао је шест голова, а посебно је био упечатљив невероватан погодак против Жњљезничара (3:1) у 9. колу 28. октобра 1984. године за вођство од 2:0. Шеле је акцију почео испред Звездиног шеснаестерца. У силовитом слалому избацио је Ћурића из равнотеже финтом на средини терена, а затим је дриблинзима “изломио“ Чилића и Комшића, па “лажњаком“ преварио голмана Шкрбу и из не баш изгледне ситуације погодио мрежу. Добио је велики аплауз, којем се није назирао крај. Тај његов слалом је есенција мајсторства које је поседовао. Ретки су играчи који су на тако бравурозан начин могли да покажу због чега фудбал може да буде игра правих уметника. Можда још спектакуларнији били су његови дриблинзи којима је избацио из равнотеже два фудбалера Осијека, а затим постигао гол поред још двојице немоћних Осијечана на мечу који је одигран 25. новембра 1984. године (2:1). Једноставно, Шестић је био велики мајстор фудбалске игре, а посебно је био надахнут у тој полусезони уочи самог одласка из Звезде. Опроштајни меч одиграо је 9. децембра 1984. против Сарајева (4:1), а на радост Звездиних навијача постигао је и гол.

milos_sestic_1_280414       Каријеру је наставио у Олимпијакосу, за који је од 1985. до 1987. године одиграо 50 првенствених сусрета и постигао 11 голова. У сезони 1985/86 на 27 лигашких утакмица постигао је осам голова, а следеће сезоне је био део шампионског тима црвено-белих из Пиреја. Касније је са успехом као капитен предводио Војводину до шампионске титуле у сезони 1988/89, када је на 30 мечева дао седам погодака. Наступао је још и за Земун и ОФК Београд, а каријеру је завршио 1995. године.

У дресу репрезентације Југославије забележио је 21 меч уз два гола. Дебитовао је 10. октобра 1979. против Шпаније (1:0) у Валенсији, а опростио се 3. априла 1985. против Француске (0:0) у Сарајеву.Освојио је златну медаљу на Медитеранским играма 1979. године, а наступао је и на Олимпијским играма 1980. у Москви, Светском првенству 1982. у Шпанији (два меча) и Европском шампионату 1984. године, када је на два сусрета постигао један гол, у поразу од Француске (2:3). За омладинску селекцију је од 1973. до 1975. године забележио шест голова у 15 мечева, за младу репрезентацију 11 погодака у 13 сусрета, а за омладинско-медитерански тим Југославије 13 мечева и четири гола.

Остао је у фудбалу и после играчке каријере као тренер, иако је имао озбиљних здравствених проблема. Радио је и као скаут Црвене звезде, а често наступа и за ветеранску секцију црвено-белих, где показује да праве фудбалске мајсторе вештине не напуштају ни након професионалне каријере. Био је инспирација и за рокере, па му је група “16 x 8 x 23“ посветила песму са његовим именом.

Ивана Ђерисило, некада сјајна одбојкашица Црвене звезде и репрезентације Србије (раније Југославије и Србије и Црне Горе), рођена је 8. августа 1983. године у Београду.

1004074_295230980613814_1945969005_nЗа први тим Црвене звезде је наступала од 1999. до 2004. године и учествовала у освајању три узастопне шампионске титуле 2002, 2003. и 2004. године и једног купа 2003. године.

Уз Ању Спасојевић била је лидер сјајне екипе која је бележила победе и у Лиги шампиона, а ривалство против Јединства из Ужица било је посластица за све љубитеље одбојке, јер су и играчице екипе Јединства биле изузетне, али је Звезда по правилу славила у неизвесним дуелима када се одлучивало о трофејима. Црвено-бела екипа пленила је игром и појавом, а Ивана Ђерисило била је узданица трофејног тима.

По одласку из Звезде наступала је за италијанску Вићенцу од 2004. до 2006. године, затим за турски Езачибаши са којим је у сезони 2006/07 освојила титулу првака, а у сезони 2007/08 са Волером из Цириха стигла је до дупле круне у Швајцарској, као и годину касније у Румунији са Метал Галацијем.

392350_10151976338745198_505556857_n     Од 2009. до 2011. године са успехом је наступала за турски Галатасарај са којим је стигла до трећег места у Челенџ купу. Вратила се у Италију 2011. године, када је обукла дрес Урбина.

Дубок траг оставила је и у репрезентацији. Наступајући за Србију и Црну Гору била је први поентер екипе на Европском првенству 2005. године са 133 освојена поена на седам сусрета. На Светском првенству у Јапану 2006. године освојила је бронзану медаљу и још једном била најефикаснија у екипи са 167 поена на 10 утакмица. Пропустила је Првенство Европе 2007. године, када је Србија стигла до сребра, а континенталном шампионату 2009. године екипа Зорана Терзића је заузела седмо место, а Ивана је у шест мечева уписала укупно 52 поена. Играла је и на два олимпијска турнира. У Пекингу 2008. када је Србија поделила пето место, Ивана је у шест утакмица освојила 42 поена, а у Лондону 2012. године забележила је 33 поена у пет наступа, али екипа није прошла групу.

 

 

Маја Огњеновић, некадашња одбојкашица Црвене звезде, дугогодишња репрезентативка и капитен Србије, рођена је 6. августа 1984. године у Зрењанину.

137992

За београдске црвено-беле наступала је од 2002. до 2006. године. Учествовала је у освајању две шампионске титуле 2003. и 2004. године и једног националног купа 2003. године. Била је то сјајна генерација Звезде у којој су поред Маје главне роле имале Ања Спасојевић, Ивана Ђерисило, Драгана Илић, Слађана Ерић… Маја је у последњој сезони у клубу (2005/06) понела и капитенску траку, а у лигашком делу првенства је на 18 сусрета уписала 90 освојених поена.

Поуздани техничар је пре Звезде наступала за београдски Поштар, а по одласку из црвено-белог табора носила је дрес румунског Метал Галација од 2006. до 2008. године, са којим је освојила две шампионске титуле 2007. и 2008. године. Сезону 2008/09 провела је у италијанском Монте Скјаву са којим је тријумфовала у Челенџ купу, када је проглашена и за најбољег техничара финалног турнира овог европског такмичења. Наступала је и за турски Езачибаши (2009/10), а са Олимпијакосом је освојила Куп Грчке 2011. године. У италијанској Модени је играла у сезони 2011/12, кратко је била и у панчевачком Динаму, а у сезони 2012/13 носила је дрес Импела из Вроцлава. Од 2013. године члан је пољског Хемика са којим је минуле сезоне освојила дуплу круну – шампионат и Куп Пољске.

Трофејна одбојкашица оставила је дубок траг у репрезентацији Србије коју тренутно предводи као капитен. Национални тим се већ годинама не може замислити без ње на позицији техничара. Учествовала је у освајању златне медаље на Европском првенству 2011. године, које су заједнички организовале Србија и Италија. Са шампионата Старог континента има и сребро из 2007. године. На оба шампионата проглашена је за најбољег техничара на турниру. На Светском првенству освојила је бронзу у Јапану 2006. године, а у колекцији има и три злата у Европској лиги 2009, 2010. и 2011. године. У освајању све три златне медаље проглашавана је за најбољег техничара, што довољно говори колико је добар учинак имала у највећим успесима у историји српске одбојке. Увек је била најбоља када је било најпотребније, што је одлика само великих шампиона, каква је без икакве сумње и Маја Огњеновић током своје богате каријере увек била и биће и даље. У Европској лиги има и једну бронзу из 2012. године, а у њеном власништву су такође и бронзане медаље са Светских Гран прија из 2011. и 2013. године и сребро са Универзијаде 2009. године. Два пута је наступила и на Олимпијским играма 2008. у Пекингу и 2012. у Лондону.

 

Ивана Нешовић, некадашња дугогодишња одбојкашица Црвене звезде, капитен тима и повремена репрезентативка Србије, рођена је 23. јула 1988. године у Београду.

941346_283975321739380_220593679_nЗа први тим црвено-белих је наступала од 2004. до 2010. године. Учествовала је у освајању шампионске титуле и националног купа у сезони 2009/10.

Постепено је добијала шансу као изузетно млада и талентована играчица у сезони 2004/05, а већ у сезони 2005/06 била је лидер екипе по броју освојених поена (254) у лигашком делу шампионата на 17 одиграних сусрета, а црвено-беле су заустављене у полуфиналу плеј-офа и Купа Србије. У сезони 2006/07 постала је капитен тима са свега 18 година након одласка Маје Огњеновић у иностранство. Ивана је те сезоне пружила одличне партије. У ЦЕВ купу је на три меча нанизала укупно 85 поена, али је Звезда завршила такмичење у групној фази. У Купу је на четири сусрета освојила 70 поена, али Звезда није успела да освоји трофеј, јер је заустављена у финалу. Ивана је и у шампионату била први поентер екипе са 222 поена на 13 одиграних мечева, али је у плеј-офу пружила нешто слабије игре (52 поена на шест утакмица – трећи поентер клуба), па је Звезда стала у полуфиналу. Звездин капитен је на 26 мечева у свим такмичењима освојила 429 поена и била убедљиво први поентер екипе, али су трофеји заобишли црвено-беле.

У то време домаћом сценом је доминирао састав београдског Поштара. Коректор црвено-белих пружила је запажене партије и у сезони 2007/08. Била је најбољи поентер екипе у Купу (69 поена, четири меча) и плеј-офу (103 поена, шест утакмица), где су одбојкашице Поштара поново зауставиле екипу Ратка Павличевића. Ипак, у ЦЕВ купу је освојено треће место, што је био сјајан резултат.

Ивана Нешовић је и у сезони 2008/09 била лидер Црвене звезде. Проглашена је за најбољу одбојкашицу октобра у домаћем шампионату и још једном је била први поентер тима у лигашком делу првенства (307 поена, 20 мечева), затим у Купу са 60 поена на пет утакмица и у Купу ЦЕВ (94 поена, шест мечева), али је у финалима домаћих такмичења Поштар поново био непремостива препрека.

6820961546_878f57fe32_z

Крај доминације Поштара уследио је у сезони 2009/10, а то је уједно био и почетак Звездине четворогодишње владавине српском одбојком. Тим Ратка Павличевића је без пораза у домаћим такмичењима освојио дуплу круну. Ивана је имала скроман учинак, али се од Звездиног дреса опростила са трофејима. У Купу ЦЕВ постигнут је фантастичан резултат, јер је екипа стигла до финала, где их је зауставио италијански Бусто Арсицио.

Лепа одбојкашица је каријеру наставила у италијанском Асистелу из Новаре, где је провела сезону 2010/11, а наредне сезоне је кратко наступала за Соверато у Другој лиги, да би полусезону 2012. године одиграла за јужнокорејски Сеонгнам. Проглашена је за најбољу играчицу фебруара у корејској лиги. Од 2012. до 2013. године носила је дрес јапанског Дензо Ербиза. Минуле сезоне пружила је сјајне игре у Турској. Наступајући за Чанакале била је други поентер турског шампионата са 422 поена у 27 утакмица (просек 15,6 по мечу). У репрезентацији Србије је одиграла мали број мечева у односу на њене играчке квалитете, али ко зна, ако настави са сјајним играма и то се може брзо променити.

Ања Спасојевић, некадашња одбојкашица Црвене звезде и репрезентације Србије, рођена је 4. јула 1983. године у Београду. За црвено-беле је са великим успехом наступала у периоду од 1998. до 2004. године.

1004074_295230980613814_1945969005_nОдбојком је почела да се бави са 12 година у Радничком из Београда, а касније је постала члан Црвене звезде.  Са Звездом је освојила три шампионске титуле 2002, 2003. и 2004. године и један национални куп 2003. године.

Дебитовала је у сезони 1998/99 као велики таленат и веома млада одбојкашица. Временом је њена генерација постала окосница екипе и 2002. године су након трећег места у лигашком делу сезоне у плеј-офу стигле до прве Звездине шампионске титуле после паузе од девет година. Због одличних партија у дресу најтрофејнијег српског женског одбојкашког клуба Ања је проглашена за најбољу спортисткињу Црвене звезде 2002. године у традиционалном избору Звездине ревије. У то време црвено-беле су водиле велике битке са Јединством из Ужица и у антологијским дуелима излазиле као победнице када је било најважније.

У сезони 2002/03 освојиле су дуплу круну, иако су у лигашком делу шампионата биле друге на табели, док су у Лиги шампиона уписале две победе у шест мечева групне фазе. Звездин примач у дресу са бројем 15, поново је вукла тим ка успесима, а дупла круна је освојена први пут после десет година. У сезони 2003/04, Ања је понела капитенску траку, после одласка Маје Симанић, али је због повреде паузирала прва два месеца, па се у тим вратила у 7. колу домаћег првенства. Звезда је овога пута заузела и прво место у лигашком делу шампионата са скором од 17 победа уз само један пораз. Запажен учинак од две победе  уз два пораза остварен је и у групној фази Лиге шампиона. Недостајало је и мало среће да екипа прође групу и настави такмичење. Титула првака Србије и Црне Горе 2004. године освојена је након преокрета у мајсторици финала против ужичког Јединства. Одбојкашице Јединства водиле су са 2:1 у сетовима, али су црвено-беле храбром игром преокренуле и славиле са 15:10 у одлучујућем петом сету и укупно са 3:2 у победама. Ања је поново блистала на терену, била је лидер тима, а Звезда је имала и велику помоћ својих навијача на трибинама у одлучујућем сусрету. Трећом узастопном шампионском титулом се на најлепши начин опростила од црвено-белог дреса, а поред ње све три титуле са Звездом су у том периоду освојиле Ивана Ђерисило, Драгана Илић, Слађана Ерић, Марина Вујовић, Маја Лакушић, Ивана Божић, Марија Мратинковић и тренер Зоран Терзић.

Ања Спасојевић је каријеру наставила у италијанском Асистелу из Новаре, за који је наступала од 2004. до 2007. године. Са овим клубом је освојила Топ Тимс Куп 2006. године, италијански Супер куп 2005. и Куп ЦЕВ 2007. године, када је проглашена и за најбољег сервера. Сезону 2007/08 провела је у швајцарском Волеро Цириху, а наредну сезону у турском Фенербахчеу са којим је освојила титулу првака 2009. године. За руски Белгород играла је у сезони 2009/10, а шетњу европском одбојкашком позорницом наставила је у дресу француског Кана, за који је играла од 2010. до 2012. године и освојила две дупле круне 2011. и 2012. године и играла финале Лиге шампиона 2012. године. Први део сезоне 2012/13 провела је у италијанској Модени, а други у руској Уфимочки. Минуле сезоне носила је дрес Динама из Краснодара.

За репрезентацију је заиграла још 2000. године. На Европском првенству 2003. године када су се наше одбојкашице вратиле на велика такмичења Ања је била најефикаснија у екипи са 62 освојена поена на турниру, а екипа је заузела девето место. На следећем Првенству Европе 2005. године у Загребу селекција Србије и Црне Горе заузела је седмо место победом над домаћином Хрватском у борби за седму позицију, а Ања Спасојевић је са 98 поена на седам сусрета била други поентер тима иза Иване Ђерисило, као и пети сервер на турниру. Репрезентација Србије и Црне Горе је на Светском шампионату у Јапану 2006. године стигла до бронзане медаље победом над Италијом у мечу за треће место резултатом 3:0, а Ања је била међу најбољима на терену са 13 поена. Укупно је на Мундијалу у Јапану забележила 143 освојена поена на 10 мечева и поново је била други поентер националног тима иза иване Ђерисило, која јој је иначе одлична пријатељица. Сјајан успех Србија је направила и на шампионату Старог континента који је одржан у Луксембургу и Белгији 2007. године. Освојена је сребрна медаља. Италија је у финалу славила са 3:0, а Ања је са 13 поена уз Јелену Николић била најбоља у нашој екипи. У освајању сребра Ања Спасојевић је на осам утакмица нанизала укупно 85 поена и била трећи поентер екипе, иза Весне Читаковић и најефикасније Јелене Николић. Већ дужи низ година Ања не игра за Србију, а медији су претходних година шпекулисали да је разлог за то лош однос са селектором Зораном Терзићем.

Хусреф Мусемић, бивши фудбалер Црвене звезде, рођен је 4. јула 1961. године у Јањи код Бијељине. У црвено-белом дресу провео је четири сезоне, од 1985. до 1989. године.

10253862_416404898496421_1359200874216984176_n     Мусемић је за Звезду одиграо 110 званичних утакмица и постигао 38 голова. Учествовао је у освајању шампионске титуле 1988. године, као и титуле из 1986. године која је касније одузета Звезди и додељена Партизану. Мусемић је за Радник из Бијељине играо од 1977. до 1979. године (28 лигашких мечева, три гола), да би пуну афирмацију достигао у дресу Сарајева, где је од 1979. до 1985. године на 118 првенствених мечева постигао 47 погодака и освојио титулу првака Југославије 1985. године.

Иако је Звезда по финансијама често била иза Динама, Хајдука и Партизана, ипак је због успеха које је имала на терену, као најтрофејнији клуб у земљи, велики број водећих играча широм тадашње велике државе је имао жељу да заигра баш у тиму београдских црвено-белих. Тако се и Хусреф Мусемић у летњем прелазном року 1985. године преселио из Сарајева у Београд.

Оправдао је очекивања већ у првој сезони. У Купу победника купова 1985/86 постигао је по један гол у мечевима првог кола против Арауа (2:0 и 2:2), а Звезду је у четвртфиналу зауставио мадридски Атлетико (0:2 и 1:1). Мусемић је са два гола уз Бошка Ђуровског и Жарка Ђуровића био први стрелац тима у овом такмичењу. У шампионату је пропустио само меч последњег кола. На 33 утакмице постигао је 12 голова и био други стрелац клуба. Звезда је освојила шампионску титулу након што су поново одигране све утакмице последњег кола, јер је утврђено да су све биле намештене, да би трофеј накнадно приписан Партизану одлуком суда и тако је практично цело 34. коло које је било поништено због нерегуларности неразумном одлуком суда практично легализовано. Ипак, Звезда је играла у Купу шампиона, јер је поменута одлука касније донешена. Мусемић је те сезоне и у Купу Југославије био голгетер екипе са три поготка. Издвојио се и његов гол у првенственој победи против Партизана (2:1) у 83. минуту, а по два пута се у стрелце уписао у тријумфима против Војводине (3:1), Жељезничара (5:2) и Сарајева (4:3). Сјајну сезону заокружио је са укупно 17 голова на 43 меча у свим такмичењима. Био је најбољи стрелац Звезде и други по броју одиграних утакмица, само једну мање од голмана Живана Љуковчана (44).

600613_580682941976846_354942450_nУ Купу европских шампиона 1986/87 Мусемић је одиграо четири меча и постигао гол у 1. колу против Панатинаикоса (3:0). Звезду је зауставио Реал Мадрид у четвртфиналу. Мусемић није играо у првом мечу у Београду, који су црвено-бели решили у своју корист са 4:2, а у реваншу у Шпанији је провео свих 90 минута на терену, али је Реал славио са довољних 2:0 и отишао у полуфинале. За утеху Звезди, Бора Цветковић је био најбољи стрелац елитног такмичења са седам погодака. Мусемић је те сезоне у шампионату Југославије на 24 утакмице постигао десет голова. Посебно је био ефикасан у мечевима против највећих ривала. Тресао је мреже Хајдука у Сплиту (1:1) и Београду (2:1) и у тријумфима против Партизана (3:1) и Динама у Загребу (2:1). У сјајној форми је био у финишу шампионата, када је на последњих девет сусрета шест пута био стрелац.

У шампионској сезони 1987/88 одиграо је 15 лигашких утакмица и допринео освајању титуле са четири поготка. Поново је погодио мрежу Хајдука у Сплиту (2:2) у првом колу, а црвено-бели су на крају први прошли кроз циљ са бодом више у односу на вечитог ривала. У Купу шампиона 1988/89 постигао је гол против Дандалка (5:0) и то је био једини меч који је одиграо у елитном такмичењу, јер није био на терену у антологијским дуелима против славног тима Милана, који је зауставио Звезду у наредној рунди такмичења тек после извођења једанаестераца. У последњој првенственој сезони у црвено-белом дресу на 14 мечева постигао је три гола.

Каријеру је наставио у шкотском Хартсу, где се кратко задржао. Одиграо је само шест лигашких утакмица и постигао три гола у јесењем делу сезоне 1989/90, па се вратио у Сарајево, где је наступао током 1990. године (23 меча, осам голова). Касније је играо за холандски Твенте, а каријеру је завршио у немачком Фулендорфу, чији је дрес носио од 1992. до 1994. године (32 лигашка меча, 16 погодака).

За репрезентацију Југославије одиграо је једну пријатељску утакмицу 30. марта 1983. године у победи против Румуније у Темишвару од 2:0. Један меч је забележио и у дресу Босне и Херцеговине 1995. године.

Био је и тренер у зеничком Ђерзелезу, Сарајеву и Челику, а у сезони 2006/07 освојио је Премијер лигу Босне и Херцеговине као први тренер екипе Сарајева, који је водио до 2008. године. Седео је и на клупи сарајевског Олимпика од 2008. до 2012. године, а поново је био стратег Сарајева током 2013. године, али је имао срчаних проблема, па му је исте године уграђен бајпас. Увек је истицао да је најлепши део живота провео у Београду играјући за Црвену звезду. Публика и саиграчи су га сјајно прихватили и никада није осетио било какву непријатност. Навијачи Звезде су му недавно упутили подршку и пожелели брз опоравак после тешке операције коју је имао.

Насловна фотографија Ање Спасојевић: Зорана Јевтић (Курир).

Као што је познато, одбојкашице Црвене звезде ће наредне сезоне наступати у Купу ЦЕВ, док ће наши одбојкаши играти у Купу изазивача након поновног одустајања од Лиге пшампиона. У Луксембургу је одржан жреб за европске купове у обе конкуренције, па су познати протвници наших тимова.

Наше одбојкашице ће у шеснаестини финала, 12. и 26. новембра, играти са Калцитом из Камника, из Словеније, а уколико буду боље од овог ривала, у осмини финала ће играти са победником дуела  у коме се састају Роте Рабен Вилсбибург из Немачке и Локомотива из Бакуа (термини су 10. и 17. децембар).

Црвено-бели одбојкаши стартују од другог кола Купа изазивача где ће се састати са Хапоелом из Мате Ашера. Први меч је на програму 5. новембра у Београду, док је реванш 19. новембра у Израелу. Уколико успешно преброде ову препреку, играће у наредном колу против поражене екипе из утакмице шеснаестине финала Купа ЦЕВ  у којој се састају финска Лоима Раисио и белгијски Асе Леник (3. и 17. децембар).

Милош Терзић, некадашњи одбојкаш Црвене звезде и повремени репрезентативац Србије, рођен је 13. јуна 1987. године у Лазаревцу. За први тим црвено-белих наступао је од 2004. до 2011. године.

aleksandar_boricic_and_milos_terzic_zoomУчествовао је у освајању шампионске титуле 2008. године и два Купа Србије 2009. и 2011. године. Годинама је са успехом бранио боје Црвене звезде на позицији примача са бројем 12 на дресу.

Дебитовао је у сезони 2004/05 као врло млад одбојкаш, па је у почетку повремено добијао прилику да заигра. У сезони 2006/07 постао је битан члан тима, који је са клупе предводио Жељко Булатовић. На 19 одиграних утакмица у лигашком делу шампионата Терзић је забележио 167 освојених поена, а екипа је заустављена у полуфиналу плеј-офа. Наредне сезоне црвено-бели су стигли до титуле шампиона Србије, а Терзић је у плеј-офу био трећи поентер тима са 102 поена на десет мечева. Сјајну екипу је са клупе предводио Жељко Булатовић, а поред Терзића највећи терет у освајању титуле изнели су Томислав Докић, Драган Станковић, Милан Рашић, Милан Зиндовић, Немања Стефановић и Невен Мајсторовић.

У сезони 2008/09 црвено-бели су стигли до трофеја у Купу Србије, а Терзић је још више напредовао и са 219 освојених поена на 19 сусрета у лигашком делу шампионата био је други поентер клуба, одмах иза неприкосновеног капитена Томислава Докића. Поуздани примач Звезде је у шест мечева Лиге шампиона освојио 60 поена, али тим није забележио победу у јакој конкуренцији групне фазе елитног такмичења. У сезони 2009/10 Терзић је на 18 утакмица у лигашком делу првенства Србије забележио 222 освојена поена и поново био други поентер тима иза капитена Докића. У финалу плеј-офа зауставио их је Раднички из Крагујевца. Милош Терзић је проглашен за најбољег спортисту СД Црвена звезда у 2010. години у традиционалном избору Звездине ревије. Понео је и капитенску траку после одласка Докића у иностранство и у својој последњој сезони у клубу освојио је Куп Србије 2011. године. Звезда је у најмасовнијем такмичењу до трофеја стигла са свих пет победа и то на импресиван начин – без изгубљеног сета (15:0). Нови капитен црвено-белих је на пет мечева у Купу забележио 49 освојених поена и као вођа тима подигао трофеј. Укупно је у целој сезони 2010/11 имао 345 освојених поена на 29 мечева у свим такмичењима и још једном био други на листи најбољих поентера у клубу иза новог коректора Душана Петковића.

Каријеру је наставио у француској лиги, где је са екипом Тура већ у првој сезони стигао до шампионске титуле 2012. године. Сезону 2012/13 провео је у румунској Констанци. Минуле сезоне је играо за француски Шомон и управо је Звезда избацила његов тим у осмини финала Челенџ купа. За репрезентацију Србије одиграо је 41 утакмицу. Учествовао је у освајању златне медаље на Европском првенству које су заједнички организовале Аустрија и Чешка 2011. године, а био је и у саставу Србије на Светском првенству у Италији 2010. године, када је освојена бронзана медаља.

Женски и мушки одбојкашки клуб годинама избацују младе играче и играчице који кроз коју сезону постају носиоци игре, како иностраних клубова у које оду, тако и репрезентације. У квалитет одбојкашица које долазе са Маракане ове године уверио се и Хемик из Пољске за који су ове сезоне наступале 2 наше бивше одбојкашице, Ана Бјелица и Маја Огњеновић. Да су руководиоци шампиона Пољске задовољни виђеним, потврђује и чињеница да су као појачања за следећу сезону стигле још две наше бивше играчице, Сања Малагурски и Стефана Вељковић.

Ана Бјелица је прави пример оног ,,Звездино дете“. Црвено-бели дрес носила је још од пионирских дана, а у први тим се пробила 2009. У сезонама 2011/2012. и 2012/2013. као капитен је предводила екипу и била је једна од најзаслужнијих за освојене трофеје. У Пољску се преселила пре почетка сезоне и у Орлен лиги је 2 пута проглашавана за МВП-а утакмице, док је на финалном турниру Купа Пољске проглашена за најбољег нападача. На крају сезоне је продужила уговор са пољским прваком на још 2 године.

За разлику од Ане, Маја није дуго играла за Звезду. Била је део тима у сезонама од 2003. до 2005. после чега је променила више иностраних клубова да би, као и Ана, ове сезоне потписала за Хемик. Она је чак 3 пута била најбољи појединац у редовима клуба из Полица. Такође, проглашена је за најбољег техничара финалног турнира Купа Пољске и целог првенства. И она ће следеће сезоне носити плаво-бели дрес.

Сања Малагурски је још као тинејџерка напустила нашу земљу, да би се у августу 2009. вратила, и то у Црвену звезду. Са успехом је наступала за црвено-беле током 2 сезоне да би се потом опет запутила преко граница наше земље, овог пута у Италију. Ове сезоне играла је у Бразилу за Молико. Повреде су спречиле Сању да направи још више, али надамо се да је сада све дошло на своје.

Стефана Вељковић је на Маракану стигла 2008. из Поштара. Као и Маја и Сања, за наш клуб је играла 2 године. Следећа станица у њеној каријери била је Италија где је наступала за Асистел и Вилу Кортезе. С обзиром да је клупска одбојка у Пољској све више популарна, а и знатно квалитетнија не чуди избор Вељковићеве да баш тамо настави каријеру.

Хемик ће се следеће године такмичити на 3 фронта (Првенство, Куп и Лига шампиона), па нема сумње да девојке очекују дуга, али и узбудљива сезона и желимо им сву срећу!

Под покровитељством општине Стара Пазова и подршку одбојкашких клубова Јединство из Старе Пазове, Црвена Звезда и Партизан Визура у уторак, 27. маја у Хали спортова у Старој Пазови биће организована хуманитарна ревија “Пријатељи заувек”, са које ће сав приход од продатих улазница бити упућен ОК ТЕНТ из Обреновца.

У првој утакмици, од 18,00 часова играће Црвена звезда – Партизан Визура, а у другој утакмици Јединство – ТЕНТ од 20,00 часова.

Цена улазнице је 500 динара. Како су организатори најавили, обавеза сва три клуба је да све играчице, тренери, чланови Управа клубова, као и судије купе улазнице.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!