Ивана Нешовић, некадашња дугогодишња одбојкашица Црвене звезде, капитен тима и повремена репрезентативка Србије, рођена је 23. јула 1988. године у Београду.

941346_283975321739380_220593679_nЗа први тим црвено-белих је наступала од 2004. до 2010. године. Учествовала је у освајању шампионске титуле и националног купа у сезони 2009/10.

Постепено је добијала шансу као изузетно млада и талентована играчица у сезони 2004/05, а већ у сезони 2005/06 била је лидер екипе по броју освојених поена (254) у лигашком делу шампионата на 17 одиграних сусрета, а црвено-беле су заустављене у полуфиналу плеј-офа и Купа Србије. У сезони 2006/07 постала је капитен тима са свега 18 година након одласка Маје Огњеновић у иностранство. Ивана је те сезоне пружила одличне партије. У ЦЕВ купу је на три меча нанизала укупно 85 поена, али је Звезда завршила такмичење у групној фази. У Купу је на четири сусрета освојила 70 поена, али Звезда није успела да освоји трофеј, јер је заустављена у финалу. Ивана је и у шампионату била први поентер екипе са 222 поена на 13 одиграних мечева, али је у плеј-офу пружила нешто слабије игре (52 поена на шест утакмица – трећи поентер клуба), па је Звезда стала у полуфиналу. Звездин капитен је на 26 мечева у свим такмичењима освојила 429 поена и била убедљиво први поентер екипе, али су трофеји заобишли црвено-беле.

У то време домаћом сценом је доминирао састав београдског Поштара. Коректор црвено-белих пружила је запажене партије и у сезони 2007/08. Била је најбољи поентер екипе у Купу (69 поена, четири меча) и плеј-офу (103 поена, шест утакмица), где су одбојкашице Поштара поново зауставиле екипу Ратка Павличевића. Ипак, у ЦЕВ купу је освојено треће место, што је био сјајан резултат.

Ивана Нешовић је и у сезони 2008/09 била лидер Црвене звезде. Проглашена је за најбољу одбојкашицу октобра у домаћем шампионату и још једном је била први поентер тима у лигашком делу првенства (307 поена, 20 мечева), затим у Купу са 60 поена на пет утакмица и у Купу ЦЕВ (94 поена, шест мечева), али је у финалима домаћих такмичења Поштар поново био непремостива препрека.

6820961546_878f57fe32_z

Крај доминације Поштара уследио је у сезони 2009/10, а то је уједно био и почетак Звездине четворогодишње владавине српском одбојком. Тим Ратка Павличевића је без пораза у домаћим такмичењима освојио дуплу круну. Ивана је имала скроман учинак, али се од Звездиног дреса опростила са трофејима. У Купу ЦЕВ постигнут је фантастичан резултат, јер је екипа стигла до финала, где их је зауставио италијански Бусто Арсицио.

Лепа одбојкашица је каријеру наставила у италијанском Асистелу из Новаре, где је провела сезону 2010/11, а наредне сезоне је кратко наступала за Соверато у Другој лиги, да би полусезону 2012. године одиграла за јужнокорејски Сеонгнам. Проглашена је за најбољу играчицу фебруара у корејској лиги. Од 2012. до 2013. године носила је дрес јапанског Дензо Ербиза. Минуле сезоне пружила је сјајне игре у Турској. Наступајући за Чанакале била је други поентер турског шампионата са 422 поена у 27 утакмица (просек 15,6 по мечу). У репрезентацији Србије је одиграла мали број мечева у односу на њене играчке квалитете, али ко зна, ако настави са сјајним играма и то се може брзо променити.

Ања Спасојевић, некадашња одбојкашица Црвене звезде и репрезентације Србије, рођена је 4. јула 1983. године у Београду. За црвено-беле је са великим успехом наступала у периоду од 1998. до 2004. године.

1004074_295230980613814_1945969005_nОдбојком је почела да се бави са 12 година у Радничком из Београда, а касније је постала члан Црвене звезде.  Са Звездом је освојила три шампионске титуле 2002, 2003. и 2004. године и један национални куп 2003. године.

Дебитовала је у сезони 1998/99 као велики таленат и веома млада одбојкашица. Временом је њена генерација постала окосница екипе и 2002. године су након трећег места у лигашком делу сезоне у плеј-офу стигле до прве Звездине шампионске титуле после паузе од девет година. Због одличних партија у дресу најтрофејнијег српског женског одбојкашког клуба Ања је проглашена за најбољу спортисткињу Црвене звезде 2002. године у традиционалном избору Звездине ревије. У то време црвено-беле су водиле велике битке са Јединством из Ужица и у антологијским дуелима излазиле као победнице када је било најважније.

У сезони 2002/03 освојиле су дуплу круну, иако су у лигашком делу шампионата биле друге на табели, док су у Лиги шампиона уписале две победе у шест мечева групне фазе. Звездин примач у дресу са бројем 15, поново је вукла тим ка успесима, а дупла круна је освојена први пут после десет година. У сезони 2003/04, Ања је понела капитенску траку, после одласка Маје Симанић, али је због повреде паузирала прва два месеца, па се у тим вратила у 7. колу домаћег првенства. Звезда је овога пута заузела и прво место у лигашком делу шампионата са скором од 17 победа уз само један пораз. Запажен учинак од две победе  уз два пораза остварен је и у групној фази Лиге шампиона. Недостајало је и мало среће да екипа прође групу и настави такмичење. Титула првака Србије и Црне Горе 2004. године освојена је након преокрета у мајсторици финала против ужичког Јединства. Одбојкашице Јединства водиле су са 2:1 у сетовима, али су црвено-беле храбром игром преокренуле и славиле са 15:10 у одлучујућем петом сету и укупно са 3:2 у победама. Ања је поново блистала на терену, била је лидер тима, а Звезда је имала и велику помоћ својих навијача на трибинама у одлучујућем сусрету. Трећом узастопном шампионском титулом се на најлепши начин опростила од црвено-белог дреса, а поред ње све три титуле са Звездом су у том периоду освојиле Ивана Ђерисило, Драгана Илић, Слађана Ерић, Марина Вујовић, Маја Лакушић, Ивана Божић, Марија Мратинковић и тренер Зоран Терзић.

Ања Спасојевић је каријеру наставила у италијанском Асистелу из Новаре, за који је наступала од 2004. до 2007. године. Са овим клубом је освојила Топ Тимс Куп 2006. године, италијански Супер куп 2005. и Куп ЦЕВ 2007. године, када је проглашена и за најбољег сервера. Сезону 2007/08 провела је у швајцарском Волеро Цириху, а наредну сезону у турском Фенербахчеу са којим је освојила титулу првака 2009. године. За руски Белгород играла је у сезони 2009/10, а шетњу европском одбојкашком позорницом наставила је у дресу француског Кана, за који је играла од 2010. до 2012. године и освојила две дупле круне 2011. и 2012. године и играла финале Лиге шампиона 2012. године. Први део сезоне 2012/13 провела је у италијанској Модени, а други у руској Уфимочки. Минуле сезоне носила је дрес Динама из Краснодара.

За репрезентацију је заиграла још 2000. године. На Европском првенству 2003. године када су се наше одбојкашице вратиле на велика такмичења Ања је била најефикаснија у екипи са 62 освојена поена на турниру, а екипа је заузела девето место. На следећем Првенству Европе 2005. године у Загребу селекција Србије и Црне Горе заузела је седмо место победом над домаћином Хрватском у борби за седму позицију, а Ања Спасојевић је са 98 поена на седам сусрета била други поентер тима иза Иване Ђерисило, као и пети сервер на турниру. Репрезентација Србије и Црне Горе је на Светском шампионату у Јапану 2006. године стигла до бронзане медаље победом над Италијом у мечу за треће место резултатом 3:0, а Ања је била међу најбољима на терену са 13 поена. Укупно је на Мундијалу у Јапану забележила 143 освојена поена на 10 мечева и поново је била други поентер националног тима иза иване Ђерисило, која јој је иначе одлична пријатељица. Сјајан успех Србија је направила и на шампионату Старог континента који је одржан у Луксембургу и Белгији 2007. године. Освојена је сребрна медаља. Италија је у финалу славила са 3:0, а Ања је са 13 поена уз Јелену Николић била најбоља у нашој екипи. У освајању сребра Ања Спасојевић је на осам утакмица нанизала укупно 85 поена и била трећи поентер екипе, иза Весне Читаковић и најефикасније Јелене Николић. Већ дужи низ година Ања не игра за Србију, а медији су претходних година шпекулисали да је разлог за то лош однос са селектором Зораном Терзићем.

Хусреф Мусемић, бивши фудбалер Црвене звезде, рођен је 4. јула 1961. године у Јањи код Бијељине. У црвено-белом дресу провео је четири сезоне, од 1985. до 1989. године.

10253862_416404898496421_1359200874216984176_n     Мусемић је за Звезду одиграо 110 званичних утакмица и постигао 38 голова. Учествовао је у освајању шампионске титуле 1988. године, као и титуле из 1986. године која је касније одузета Звезди и додељена Партизану. Мусемић је за Радник из Бијељине играо од 1977. до 1979. године (28 лигашких мечева, три гола), да би пуну афирмацију достигао у дресу Сарајева, где је од 1979. до 1985. године на 118 првенствених мечева постигао 47 погодака и освојио титулу првака Југославије 1985. године.

Иако је Звезда по финансијама често била иза Динама, Хајдука и Партизана, ипак је због успеха које је имала на терену, као најтрофејнији клуб у земљи, велики број водећих играча широм тадашње велике државе је имао жељу да заигра баш у тиму београдских црвено-белих. Тако се и Хусреф Мусемић у летњем прелазном року 1985. године преселио из Сарајева у Београд.

Оправдао је очекивања већ у првој сезони. У Купу победника купова 1985/86 постигао је по један гол у мечевима првог кола против Арауа (2:0 и 2:2), а Звезду је у четвртфиналу зауставио мадридски Атлетико (0:2 и 1:1). Мусемић је са два гола уз Бошка Ђуровског и Жарка Ђуровића био први стрелац тима у овом такмичењу. У шампионату је пропустио само меч последњег кола. На 33 утакмице постигао је 12 голова и био други стрелац клуба. Звезда је освојила шампионску титулу након што су поново одигране све утакмице последњег кола, јер је утврђено да су све биле намештене, да би трофеј накнадно приписан Партизану одлуком суда и тако је практично цело 34. коло које је било поништено због нерегуларности неразумном одлуком суда практично легализовано. Ипак, Звезда је играла у Купу шампиона, јер је поменута одлука касније донешена. Мусемић је те сезоне и у Купу Југославије био голгетер екипе са три поготка. Издвојио се и његов гол у првенственој победи против Партизана (2:1) у 83. минуту, а по два пута се у стрелце уписао у тријумфима против Војводине (3:1), Жељезничара (5:2) и Сарајева (4:3). Сјајну сезону заокружио је са укупно 17 голова на 43 меча у свим такмичењима. Био је најбољи стрелац Звезде и други по броју одиграних утакмица, само једну мање од голмана Живана Љуковчана (44).

600613_580682941976846_354942450_nУ Купу европских шампиона 1986/87 Мусемић је одиграо четири меча и постигао гол у 1. колу против Панатинаикоса (3:0). Звезду је зауставио Реал Мадрид у четвртфиналу. Мусемић није играо у првом мечу у Београду, који су црвено-бели решили у своју корист са 4:2, а у реваншу у Шпанији је провео свих 90 минута на терену, али је Реал славио са довољних 2:0 и отишао у полуфинале. За утеху Звезди, Бора Цветковић је био најбољи стрелац елитног такмичења са седам погодака. Мусемић је те сезоне у шампионату Југославије на 24 утакмице постигао десет голова. Посебно је био ефикасан у мечевима против највећих ривала. Тресао је мреже Хајдука у Сплиту (1:1) и Београду (2:1) и у тријумфима против Партизана (3:1) и Динама у Загребу (2:1). У сјајној форми је био у финишу шампионата, када је на последњих девет сусрета шест пута био стрелац.

У шампионској сезони 1987/88 одиграо је 15 лигашких утакмица и допринео освајању титуле са четири поготка. Поново је погодио мрежу Хајдука у Сплиту (2:2) у првом колу, а црвено-бели су на крају први прошли кроз циљ са бодом више у односу на вечитог ривала. У Купу шампиона 1988/89 постигао је гол против Дандалка (5:0) и то је био једини меч који је одиграо у елитном такмичењу, јер није био на терену у антологијским дуелима против славног тима Милана, који је зауставио Звезду у наредној рунди такмичења тек после извођења једанаестераца. У последњој првенственој сезони у црвено-белом дресу на 14 мечева постигао је три гола.

Каријеру је наставио у шкотском Хартсу, где се кратко задржао. Одиграо је само шест лигашких утакмица и постигао три гола у јесењем делу сезоне 1989/90, па се вратио у Сарајево, где је наступао током 1990. године (23 меча, осам голова). Касније је играо за холандски Твенте, а каријеру је завршио у немачком Фулендорфу, чији је дрес носио од 1992. до 1994. године (32 лигашка меча, 16 погодака).

За репрезентацију Југославије одиграо је једну пријатељску утакмицу 30. марта 1983. године у победи против Румуније у Темишвару од 2:0. Један меч је забележио и у дресу Босне и Херцеговине 1995. године.

Био је и тренер у зеничком Ђерзелезу, Сарајеву и Челику, а у сезони 2006/07 освојио је Премијер лигу Босне и Херцеговине као први тренер екипе Сарајева, који је водио до 2008. године. Седео је и на клупи сарајевског Олимпика од 2008. до 2012. године, а поново је био стратег Сарајева током 2013. године, али је имао срчаних проблема, па му је исте године уграђен бајпас. Увек је истицао да је најлепши део живота провео у Београду играјући за Црвену звезду. Публика и саиграчи су га сјајно прихватили и никада није осетио било какву непријатност. Навијачи Звезде су му недавно упутили подршку и пожелели брз опоравак после тешке операције коју је имао.

Насловна фотографија Ање Спасојевић: Зорана Јевтић (Курир).

Као што је познато, одбојкашице Црвене звезде ће наредне сезоне наступати у Купу ЦЕВ, док ће наши одбојкаши играти у Купу изазивача након поновног одустајања од Лиге пшампиона. У Луксембургу је одржан жреб за европске купове у обе конкуренције, па су познати протвници наших тимова.

Наше одбојкашице ће у шеснаестини финала, 12. и 26. новембра, играти са Калцитом из Камника, из Словеније, а уколико буду боље од овог ривала, у осмини финала ће играти са победником дуела  у коме се састају Роте Рабен Вилсбибург из Немачке и Локомотива из Бакуа (термини су 10. и 17. децембар).

Црвено-бели одбојкаши стартују од другог кола Купа изазивача где ће се састати са Хапоелом из Мате Ашера. Први меч је на програму 5. новембра у Београду, док је реванш 19. новембра у Израелу. Уколико успешно преброде ову препреку, играће у наредном колу против поражене екипе из утакмице шеснаестине финала Купа ЦЕВ  у којој се састају финска Лоима Раисио и белгијски Асе Леник (3. и 17. децембар).

Милош Терзић, некадашњи одбојкаш Црвене звезде и повремени репрезентативац Србије, рођен је 13. јуна 1987. године у Лазаревцу. За први тим црвено-белих наступао је од 2004. до 2011. године.

aleksandar_boricic_and_milos_terzic_zoomУчествовао је у освајању шампионске титуле 2008. године и два Купа Србије 2009. и 2011. године. Годинама је са успехом бранио боје Црвене звезде на позицији примача са бројем 12 на дресу.

Дебитовао је у сезони 2004/05 као врло млад одбојкаш, па је у почетку повремено добијао прилику да заигра. У сезони 2006/07 постао је битан члан тима, који је са клупе предводио Жељко Булатовић. На 19 одиграних утакмица у лигашком делу шампионата Терзић је забележио 167 освојених поена, а екипа је заустављена у полуфиналу плеј-офа. Наредне сезоне црвено-бели су стигли до титуле шампиона Србије, а Терзић је у плеј-офу био трећи поентер тима са 102 поена на десет мечева. Сјајну екипу је са клупе предводио Жељко Булатовић, а поред Терзића највећи терет у освајању титуле изнели су Томислав Докић, Драган Станковић, Милан Рашић, Милан Зиндовић, Немања Стефановић и Невен Мајсторовић.

У сезони 2008/09 црвено-бели су стигли до трофеја у Купу Србије, а Терзић је још више напредовао и са 219 освојених поена на 19 сусрета у лигашком делу шампионата био је други поентер клуба, одмах иза неприкосновеног капитена Томислава Докића. Поуздани примач Звезде је у шест мечева Лиге шампиона освојио 60 поена, али тим није забележио победу у јакој конкуренцији групне фазе елитног такмичења. У сезони 2009/10 Терзић је на 18 утакмица у лигашком делу првенства Србије забележио 222 освојена поена и поново био други поентер тима иза капитена Докића. У финалу плеј-офа зауставио их је Раднички из Крагујевца. Милош Терзић је проглашен за најбољег спортисту СД Црвена звезда у 2010. години у традиционалном избору Звездине ревије. Понео је и капитенску траку после одласка Докића у иностранство и у својој последњој сезони у клубу освојио је Куп Србије 2011. године. Звезда је у најмасовнијем такмичењу до трофеја стигла са свих пет победа и то на импресиван начин – без изгубљеног сета (15:0). Нови капитен црвено-белих је на пет мечева у Купу забележио 49 освојених поена и као вођа тима подигао трофеј. Укупно је у целој сезони 2010/11 имао 345 освојених поена на 29 мечева у свим такмичењима и још једном био други на листи најбољих поентера у клубу иза новог коректора Душана Петковића.

Каријеру је наставио у француској лиги, где је са екипом Тура већ у првој сезони стигао до шампионске титуле 2012. године. Сезону 2012/13 провео је у румунској Констанци. Минуле сезоне је играо за француски Шомон и управо је Звезда избацила његов тим у осмини финала Челенџ купа. За репрезентацију Србије одиграо је 41 утакмицу. Учествовао је у освајању златне медаље на Европском првенству које су заједнички организовале Аустрија и Чешка 2011. године, а био је и у саставу Србије на Светском првенству у Италији 2010. године, када је освојена бронзана медаља.

Женски и мушки одбојкашки клуб годинама избацују младе играче и играчице који кроз коју сезону постају носиоци игре, како иностраних клубова у које оду, тако и репрезентације. У квалитет одбојкашица које долазе са Маракане ове године уверио се и Хемик из Пољске за који су ове сезоне наступале 2 наше бивше одбојкашице, Ана Бјелица и Маја Огњеновић. Да су руководиоци шампиона Пољске задовољни виђеним, потврђује и чињеница да су као појачања за следећу сезону стигле још две наше бивше играчице, Сања Малагурски и Стефана Вељковић.

Ана Бјелица је прави пример оног ,,Звездино дете“. Црвено-бели дрес носила је још од пионирских дана, а у први тим се пробила 2009. У сезонама 2011/2012. и 2012/2013. као капитен је предводила екипу и била је једна од најзаслужнијих за освојене трофеје. У Пољску се преселила пре почетка сезоне и у Орлен лиги је 2 пута проглашавана за МВП-а утакмице, док је на финалном турниру Купа Пољске проглашена за најбољег нападача. На крају сезоне је продужила уговор са пољским прваком на још 2 године.

За разлику од Ане, Маја није дуго играла за Звезду. Била је део тима у сезонама од 2003. до 2005. после чега је променила више иностраних клубова да би, као и Ана, ове сезоне потписала за Хемик. Она је чак 3 пута била најбољи појединац у редовима клуба из Полица. Такође, проглашена је за најбољег техничара финалног турнира Купа Пољске и целог првенства. И она ће следеће сезоне носити плаво-бели дрес.

Сања Малагурски је још као тинејџерка напустила нашу земљу, да би се у августу 2009. вратила, и то у Црвену звезду. Са успехом је наступала за црвено-беле током 2 сезоне да би се потом опет запутила преко граница наше земље, овог пута у Италију. Ове сезоне играла је у Бразилу за Молико. Повреде су спречиле Сању да направи још више, али надамо се да је сада све дошло на своје.

Стефана Вељковић је на Маракану стигла 2008. из Поштара. Као и Маја и Сања, за наш клуб је играла 2 године. Следећа станица у њеној каријери била је Италија где је наступала за Асистел и Вилу Кортезе. С обзиром да је клупска одбојка у Пољској све више популарна, а и знатно квалитетнија не чуди избор Вељковићеве да баш тамо настави каријеру.

Хемик ће се следеће године такмичити на 3 фронта (Првенство, Куп и Лига шампиона), па нема сумње да девојке очекују дуга, али и узбудљива сезона и желимо им сву срећу!

Под покровитељством општине Стара Пазова и подршку одбојкашких клубова Јединство из Старе Пазове, Црвена Звезда и Партизан Визура у уторак, 27. маја у Хали спортова у Старој Пазови биће организована хуманитарна ревија “Пријатељи заувек”, са које ће сав приход од продатих улазница бити упућен ОК ТЕНТ из Обреновца.

У првој утакмици, од 18,00 часова играће Црвена звезда – Партизан Визура, а у другој утакмици Јединство – ТЕНТ од 20,00 часова.

Цена улазнице је 500 динара. Како су организатори најавили, обавеза сва три клуба је да све играчице, тренери, чланови Управа клубова, као и судије купе улазнице.

Мушки сениорски тим Црвене звезде, актуелни власник трипле круне, добио је новог тренера. Реч је о Драгану Кобиљском, некада веома успешном играчу наше земље, а од 2009. године и успешном тренеру.

Драган је потписао четворогодишњи уговор са Црвеном звездом, а због новонастале ситуације у целој Србији, његова промоција неће бити одржана. Како је саопштила Ана Аврамовић, директор клуба, Управа ОК Црвена звезда као и сви чланови црвено-беле породице саосећају се са угроженим народом у нашој земљи и због тога не желе да се јавно окупљају.

Иначе, Кобиљски је годинама сарађивао са селектором Србије Игором Колаковићем, заједно су предводили АЦХ Волеј из Словеније, а пре тога био је други тренер Партизана. Прошлог лета Кобиљски је био други тренер репрезентације Катара.

Као играч, Драган је играо за Партизан, Будућност из Подгорице, као и француски Ажаксјо, Тулуз и Рен.

– Клупа Црвене звезде је за мене сигурно највећи изазов у досадашњој каријери! Недавно сам окончао двогодишњи уговор у Катару, па сам после четири године рада у иностранству желео да се вратим у Србију. На срећу, контактирали су ме људи из Звезде, што је за мене била велика част. Договорили смо сарадњу на четири године и могу слободно да кажем да од данас за мене почиње једна нова велика епизода у животу!
Свесни сте и огромних обавеза и тешког бремена наслеђа, с обзиром на то да су црвено-бели доминантни у Србији у последње три године.

– Нормално, све ово носи са собом и велику одговорност, али је на првом месту битно да наставимо са добрим радом и да сваке године будемо у прилици да се боримо за трофеје. То неће бити нимало лако. Ипак, четворогодишњи уговор ми даје могућност да планирамо ствари и на дуже стазе, па да се некада касније, препознају и обриси мог рада – искрен је Кобиљски у интервјуу за Спортски журнал.

Одбојкаши Црвене звезде су и ове сезоне освојили све што се освојити може, али као и претходне, то неће бити довољно да би се такмичили у најелитнијем европском такмичењу.

Услед финансијских проблема клуб није у ситуацији да уплати котизацију за такмичење у Лиги шампиона (25 000 е), па ће наредне сезоне наступати у Челенџ купу. Из истих разлога црвено – бели нису били у могућности да задрже најбоље играче, те ће, ионако млада екипа, бити додатно подмлађена.

Тако смо урадили и прошле године и испоставило се да је тај потез био оправдан. Са једне стране смо уштедели новац, а са друге имали пуно задовољство играња у Челенџ купу, где смо стигли чак до четвртфинала. Чак су на крају и играчи и чланови стручног штаба, поздравили овакву одлуку! -  рекла  је Ана Аврамовић за Спортски журнал.

Женска сениорска екипа Црвене звезде је у понедељак, 12.05.2014. одиграла ревијалну утакмицу у Лепосавићу, ради популаризације одбојке у овом крају.

Уз лепо дружење и пуно позитивног искуства девојке су провеле дан са најмлађима, али и својим вршњакињама, а самој утакмици је присуствовало око 900 гледалаца.

У уторак, 20.05.2014. сениорке ће одиграти још једну хуманитарну утакмицу у Сремској Митровицу а противник ће јој бити екипа Срем Еатон.

Са друге стране, сениори Црвене звезде су доиграли ревијалну утакмицу у Инђији, као промоцију новог Суперлигаша. Актуелни шампиони Србије на овај начин је пожелео добродошлицу новајлији у елити.

На нашем сајту сте имали прилике да се упознате са историјом женског одбојкашког клуба Црвена звезда, а сада ће бити речи и о одбојкашима нашег клуба. Овај клуб није освајао толико трофеја као што је то чинила женска екипа, али свакако представља значајан део Спортског друштва Црвена звезда, и клуб који нас је нарочито у последње време обрадовао многим трофејима. Клуб је освојио 10 националних титула, 12 националних купова, а три пута је освајао и Суперкуп Србије.

Одбојкашки клуб је почео са активностима 1945. године и један је од осам клубова – оснивача Спортског друштва Црвена звезда. У суштини, у првих пет година постојања, овај спорт је у оквиру нашег спортског друштва био организован као секција, да би у периоду између од 1950. до 1955. године секција прерасла у клуб.

mok_02

Утакмице између „вечитих ривала“ су одувек привлачиле пуно пажње

У првим годинама постојања, одбојкаши и кошаркаши Црвене звезде су имали исте просторије и спортске терене на Малом Калемегдану, а имали су и готово исте људе у управама. Први званични меч одигран је 1945. године против Спартака из Суботице, а интересантно је да тим није могао да се окупи дан пред утакмицу, тј. фалила су два играча, па су наступили и Љубиша Секулић који је био секретар клуба, као и Северин Бјелић који је био познат као пливач, фудбалер и ватерполиста. Очекивано, наш тим је поражен у том мечу. Исте године је одржано прво државно првентство у Суботици на коме су наступале репрезентације република, а за Србију су играла два играча из Црвене звезде: Живојин Зец и Миша Илић. Поред ове двојице, за Звезду су наступали и Миодраговић, Гаротић, Королија и Милошевић. Наредне 1946. године је одржано прво клупско првенство Југославије, а након фузије са Студентом и доласка Бате Мирковића и Воје Милановића из Милиционара 1947. године почиње јачање одбојкашке секције. Следеће године, на државном првенством, наш тим осваја треће место, а четири одбојкаша Звезде су позвана на Балканијаду (Марковић, Солдатовић, Тринајестић и Милановић). Поред њих, Звездин тим су чинили и Зец, Стојанов, Ракић, Миланов, Николић, Лукачев и Смедеревац. Од финалиста претходног државног првенства, уз екипу Сарајева, 1949. је формирана је први пут формирана Савезна лига, а наш тим је освојио треће место на том такмичењу.

Иако се 1950. године говорило о укидању одбојкашке секције нашег спортског друштва, то се на сву срећу није десило, а већ наредне године, Црвена звезда по први пут осваја шампионску титулу. Квалификациони турнир у Београду није уливао пуно оптимизма, наш тим је прошао захваљујући бољем сет-количнику на финални турнир на коме је играо све боље и боље, да би му у последњем мечу против Железничара била потребна максимална победа за прву круну. Остварена је победа од 3:0, па, иако то нико није очекивао, слично као и фудбалери, Црвена звезда 1951. постаје шампион Југославије. Тренер је био Братислав Мирковић, а тим су чинили: Николић, Стојмировић, Милановић, Стефановић, Кривокапић, Милосављевић, Њамцул, Мандарић и Ружић.

Следеће године, у одлучујућој утакмици за титулу, у утакмици против загребачке Младости, при резултату 2:2 и 15:15 у петом сету, судија Ђорђевић је окарактерисао једну лопту као „ношену“, а након спортског протеста нашег капитена, Мандарића, додељује „казнени“ поен због приговора, и тиме, практично поклања титулу противнику. И 1953. године Црвена звезда заузима друго место, да би се 1954. вратила на трон, остваривши 13 првенствених победа и само један, минималан пораз. Шампионски тим су чинили: Стојмировић, И. Поповић, Стефановић, Мандарић, Шедиви, Ружић, Николић, М. Поповић, Мисита, а повремено су играли и Стошић, Ђермановић и Њамцул. У клуб се враћа Милосављевић, а играчи нашег тима постају и репрезентативци Шитић и Шкрбић. 1955. године, ипак, освојено је само треће место, али је наредне две сезоне, шампионски пехар поново „црвено-бели“.

mok_03

Александар Боричић прима пехар намењен освајачу Купа Југославије након тријумфа од 3:2 над Партизаном 1975. године

Први Куп Југославије је освојен 1960. године, а на значајније успехе након тога се чекало више од деценије. Црвена звезда у сезони 1973/74. долазили до своје пете титуле, а екипу су чинили: Бакарец, Боричић, Бошњак, Шурлан, Жежељ, Гашић, Матијашевић, Лозанчић, Симић, Јовановић и Сретеновић, предвођена тренером Љубомиром Стојићем. Ова екипа је освојила и три национална купа (1972, 1973. и 1975. године). Репрезентација Југославије 1975. године осваја треће место на Европском првенству у Београду (највећи успех СФР Југославије), а чак петорица одбојкаша Звезде су учествовала у томе: Живојин Врачарић, Александар Боричић, Никола Матијашевић, Владимир Бошњак и Слободан Лозанчић.

Нажалост, свеукупна криза захвата наш клуб од 1975-78. године, па су се наши одбојкаши чак и опростили од најквалитетнијег домаћег такмичења и преселили се у Другу лигу. 1978. године се формира нови стручни штаб, и примарни циљ постаје повратак у елиту. Ипак, наредни пероид остаје упамћен као најгори у историји клуба, одбојкаши су наизменично испадали и враћали се у прву дивизију, да би чак три године, од 1981-84, провели у друголигашкој конкуренцији. Ипак, у сезони 1985/86, доласком репрезентативаца, Миодрага Митића и Ненада Ђорђевића, Звезда учвршћује прволигашки статус, а затим, „административним путем“, наш тим још једном завршава у нижем рангу. Сезона 1988/89. обележава дефинитиван повратак на прволигашку сцену, и наша екипа ту остаје до данас, и полако почиње да се поново уздиже.

Предвођена Дејаном Брђовићем, Црвена звезда поново почиње да заузима значајно место у југословенском шампионату. Пети куп је освојен 1991. године, први после 16 година, а успех је поновљен две године касније. Екипу је предводио Владимир Батез, а тренер је био Ласло Лукач. Одличне партије су пружили и Един Шкорић, Владимир Младеновић и Ратко Павличевић.

mok_04

Дејан Брђовић

Био је наш тим више пута вицешампион државе, али, никако није успевао да врати титулу у своју витрину. Новосадска Војводина је била неприкосована деведестих година прошлог века, освојивши девет узастопних титула. У том периоду, Црвена звезда је успела да освоји један Куп, седми по реду, 1997. године. Капитен је тада био Данило Мрђа, а за наш тим су још наступали: Дејан Брђовић, Жељко Танасковић, Бојан Костадиновић, Рајко Јокановић, Иван Илић, Милутин Стојковић, Владимир Зебић, Новак Станковић, Владимир Илић, Драган Богдановић, Душан Жежељ и Славиша Перовић. Тренер је био Јовица Цветковић. Сезона 1998/99. је прекинута због НАТО агресије на Југосалвију, Звезда је и тада била иза Војводина, а те сезоне је освојен осми национални куп. Уследиле су три сезоне за заборав.

Шампионски пехар је дочекан после 29 година под вођством тренера Жељка Булатовића, а поред већ легендарног Дејана Брђовића, Црвена звезда је била предвођена и новим капитеном, репрезенативцем, Миланом Васићем. Те сезоне, Звезда је имала предност домаћег паркета у полуфиналу плеј-офа против Војводине, али је изгубила прва два меча, и, пракатично, прежаљена отишла у Нови Сад. Међутим, узвратио је наш тим истом мером, а затим и тријумфовао у мајсторици после велике борбе. У финалу је побеђена Будванска ревијера са 3:0 у победама, а титулу су поред поменутих донели и: Никола Ковачевић, Ненад Милетић, Владо Петковић, Владимир Ракић, Марко Самарџић, Марко Перош, Горан Ивковић, Мирослав Сарић, Иван Лугоња, Дејан Радић, Горан Бјелица и Дејан Бојовић. Овом титулом је обезбеђено и учешће у Лиги шампиона.

 

mok_05

Шампиони 2003. године

 

У наредне четири сезоне, Војводина и подгоричка Будућност освајају по две титуле, а Црвена звезда 2008. године осваја своју седму титулу поново на себи својсвтен начин. У полуфиналу је поново играла против Војводине која је победила у прва два меча у Београду, али Црвена звезда побеђује у наредна три и одлази у финале где ју је чекала екипа Радничког која је те сезоне освојила национални куп. Прве две утакмице су одигране у Крагујевцу, и обе је добио Раднички, по 3:1. Црвена звезда је поново била прежаљена, али тако нису размишљали наши одбојкаши, већ су режирали нови преокрет – били су убедљиви у Београду (два пута по 3:0), а затим су славили и у мајсторици у Крагујевца са 3:2, иако је Раднички водио са 2:1 у сетовима у том мечу. Тренер је поново био Жељко Булатовић, а титулу су донели: Томислав Докић, Милан Рашић, Драган Станковић, Немања Стефановић, Јован Ћулафић, Милан Зиндовић, Никола Мајсторовић, Невен Мајсторовић, Стефан Илић, Милош Терзић, Урош Илић, Душко Николић.

mok_06

Шампиони 2008. године (слика преузета са „Монда“)

Раднички није успео те сезоне да освоји своју прву титулу у историји, али јесте годину дана касније коју је успео и да одбрани. Црвеној звезди је припао Куп Србије 2009. године, као и 2011. када су у финалу победили Партизан са 3:0, иако је „вечити ривал“ био фаворит у овом мечу. Те сезоне је Војводина елиминисала Звезду у полуфиналу плеј-офа домаћег шампионата које је касније освојио Партизан (након 20 година), али, овај трофеј у Купу је био најава нове „златне“ генерације Звездиних одбојкаша. Куп су овојили:Милан Перић, Младен Бојовић, Вук Милутиновић, Михајло Митић, Милош Терзић, Душан Петковић, Филип Вујић, Михајло Пајић, Лазар Копривица, Немања Стефановић, Немања Јаковљевић, Иван Петровић. И поред неколико одлазака на крају те сезоне, формирана је окосница тима која ће (уз неколико појачања) у наредне три године донети прегршт трофеја нашем клубу.

У октобру 2011. је одигран први Суперкуп у историји српске одбојке у коме су се састали „вечити ривали“. Након велике борбе, Црвена звезда је победила и освојила први трофеј у сезони. Неочекивано, наш тим се после два минимална пораза од Младог радника у четвртфиналу Купа, опростио од овог трофеја, али је зато бриљирао у Лиги, па је у регуларном делу остварио 17 победа уз само један пораз. Интересантно је да је овај скор поновољен и у наредне две сезоне. У полуфиналу плеј-офа, Црвена звезда је изгубила прва два меча против Партизана на свом терену, али је везала три победе након тога и пласирала се у финале, у коме је победила Војводину и освојила осму титулу. Михајло Митић и Душан Петковић постају главни играчи, најбољи од најбољих у нашем тиму, а уз њих, титулу су освојили и: Милан Перић, Вук Милутиновић, Лазар Копривица, Милан Ћелић, Филип Вујић, Филип Стоиловић, Михајло Пајић, Александар Околић, Максим Буцуљевић, Немања Јаковљевић. Тренер је и даље био Жељко Булатовић који одлази на крају ове сезоне, а његов доташњи помоћник, Душко Николић, преузима тренерску палицу.

Следеће сезоне (2012/13.) није измакао ниједан трофеј, Црвена звезда осваја све на домаћој сцени – триплу круну. Мање-више рутински, уз само један пораз у свим домаћим такмичењима, Црвена звезда је и у финалу била убедљива против „“вечитог ривала“, у коме је Душан Петковић посебно бриљирао. Забележано је и учешће у Лиги шампиона. Све што је Звезда освојила те сезоне, одбранила је у следећој, и поред неколико одлазака, уз запажено учешће у Купу изазивача, у коме је наш тим стигао до четвртфинала.

Напомена: Већи део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је генерација одбојкаша Црвене звезде која је током седамдесетих година прошлог века играла са доста успеха.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!