Након приче о некадашњем аутомобилском клубу, као и женском и мушком одбојкашком клубу, можете прочитати и о развоју Звездиних рукометних клубова. Мушки рукометни клуб заузима значајно место међу клубовима нашег спортског друштва. У досадашњој историји био је девет пута шампион државе и освојио четири национална купа, а забележено је и учешће у полуфиналу Купа победника купова у сезони 1995/96. Црвена звезда у свом саставу има и женски рукометни тим који је током своје историје забележио једно учешће у европским такмичењима.
У јесен 1948. године у Градском одбору Фискултурног савеза је постигнут договор да се при београдским спортским друштвима формирају рукометне секције. 1. октобра исте године организована је и рукометна секција Црвене звезде, чији је вођа био Мирослав Павловић, а њени играчи су били гимназијалци. Током 1948. и 1949. године одржанао је Првенство Београда по једноструком бод-систему, а на Првенство Србије отишле су две првопласиране екипе, међу којима је био и наш тим, који је првенство завршио на вицешампионској позицији. Рукометни клуб Црвена звезде је 1949. конституисан на иницијативу ученика Друге и Седме мушке београдске гиманзије. Крајем исте године, формиран је и Рукометни савез Србије, у чијем руководству су били и представници Звезде.
До 1952. године у Југославији се играо искључиво велики рукомет, прво првенство у малом (данашњем) рукомету одржано је годину дана касније. Рукометни савез Југосалвије је био против новина за које се залагала Црвена звезда (промена димензије терена, смањења броја играча са 11 на 7, измене у правилима игре). Поред многих притисака, није се одступило, а убрзо је мали рукомет „победио“, и показало се да је наш клуб био у праву када се залагао да се рукомет прилагоди савременим токовима и техничким методама по којима се у Европи већ увелико радило.
Богдан Цвијетић
Наш тим осваја четврто место на Савезном турниру у Загребу 1954, а већ следеће сезоне долази до шампионске титуле. Било је ту и мало среће, јер су са завршног турнира одустале две загребачке екипе (Првомајска и Загреб). У Београду савладана је екипа Младе Босне у два меча, и то убедљиво (17:6 и 11:4) и Црвена звезда је постала шампион државе први пут у својој историји. Следеће сезоне, титула је одбрањена, а придодат је и Куп Југославије, чиме је Црвена звезда постала прва екипа која је у Југославији освојила „дуплу круну“. У овој трофејној генерацији, Звездине боје су бранили: Милан Првуловић, Ђорђе Вучинић, Богдан Цвијетић, Томислав Рагуш, Никола Вучковић, Владимир Милић, Александар Димитрић, Светислав Станкић, Михајло Марковић, Никола Вучинић. У то време, репрезенатцију Југославије је безмало чинио комплетан састав Звезде. У тој генерацији се посебно истицао Богдан Цвијетић, који је био један од најбољих рукометаша свог времена, а проглашен је рукометним Шекуларцем, тј. да је „Бора Цвијетић у рукомету оно што је Шеки у фудбалу – мајстор финте“.
На поменутом првенству 1956. године, Црвена звезда је победила Младост, Работнички и Младу Босну, а руководство Младе Босне је уложило жалбу због материјалне повреде правила: сматрали су да су судије признале један њихов нерегуларан гол! Циљ је био да се утакмица понови, и одигра нова, како би добили нову шансу да победе наш тим. Жалба је прихваћена, а меч поништен. Иако исцрпљени претходним тешким сусретима, рукометаши Звезде су ипак морали да одиграју још једну утакмицу, у којој су пет минута пре краја губили са три гола разлике, али су успели да изједначе, а у последњим секундама, Звездин голман, Иво Лупис, брани седмерац, и наш тим осваја шампионску титулу.
Јовица Цветковић
Међутим, након ових успеха, екипа почиње да се распада, јер већина асова напушта Београд. Звезда је тако 1958. била друга, 1959. пета, 1960. трећа, 1961. седма… Почела је рукометна клетва, наш тим је наредни трофеј чекао 39 година, иако током тог периода у тиму имао бројне асове, имеђу осталих: Милана Лазаревића (један од главних играча репрезентације на Олимпијади у Минхену 1972. када се Југославија окитила златном медаљом), Бранислава Покрајца, Петрита Фејзулу, Јовицу Цветковића, Милана Калину, Андрију Бањанина, Ненада Перуничића, Свету Ћерамилца… Имала је Звезда врхунске играче, али су трофеји упорно измицали. Примера ради, у сезони 1982/83. Црвена звезда је била на прагу трофеја, од славља је делила само једна утакмица, против Слоге у Добоју у којој је победа доносила титулу. Међутим, наш тим је на крају постао вицешампион, због слабије гол-разлике у односу на шабачку Металопластику (исти број бодова на крају, с тим што је наш тим имао +53, а Металопластика +73 гол-разлику). Металопластика је тих година била неприкосновена у СФРЈ лиги, а два пута је била и шампион Европе. Иначе, СФРЈ рукометна лига је била једна од најјачих у Европи, најуспешнији клуб је био Партизан из Бјеловара са 9 трофеја, док су Металопластика и Борац из Бања Луке 7 пута били победници. Загреб је освојио шест трофеја, а Првомајска (Медвешчак) 4. Шеста по успешности је била Црвена звезда са две титуле. По једну титулу освојили Млада Босна (Жељезничар), Црвенка, зрењанински Пролетер и љубљански Слован Колинска.
Жикица Милосављевић
Тек деведестих година прошлог века, Црвена звезда долази до нових трофеја. Почело је изгубљеним финалом у „Пиониру“ 1993. када су секунде делиле од победе у мајсторици против београдског Партизана, али, нажалост, то генерација предвођена Бутулијом, Ненадом Перуничићем, Александром Кнежевићем, Шкрбићем, Перићем није успела. Након овог пораза, многи првотимци одлазе из клуба, а почиње да се прави нова Звезда. У сезони 1994/95, Црвена звезда осваја Куп Југославије, а трофеј освајају:Радосављевић, Максић, Петрић, Војиновић, Капа, Петковић, Јокић… Тренер је био Љуба Обрадовић. Вратила се вера у рукометног члана Звездине породице освјањем овог такмичења након победе у финалном двомечу са тада јаким Пролетером из Зрењанина.
Следећа сезона је била још успешнија: освојена је „дупла круна“, а и у наредне две сезоне је освојена титула шампиона Југославије. Иако се ушло у стварање новог тима,са само четири праве звезде у том тренутку, Перуничићем, Петрићем, Матићем и Милосављевићем, али са сјајним Пуљезевићем и Шарићем на голу, предвођени Јовицом Цветковићем са клупе (смена Љубе Обрадовића је претходно изазвала велике потресе), ништа се значајно није променило. Трећа титула у низу (1998. године) освојена је поново са новим тренером (Златан Арнаутовић).
Освајачи Звездиних титула – исечак из „Звездине ревије“
Тих година, Звезда је постизала одличне резултате и у Европи. У сезони 1995/96, наш тим стиже чак до полуфинала Купа победника купова. Прво је елиминисан Ђер (34:25 и 27:30), па Бањик из Карвине (29:18 и 26:34), затим Борба из Луцерна (33:23 и 26:23). У полуфиналу, Тека из Сантандера је била боља од Звезде (19:25 и 20:19) и спречила је да уђе у прво европско финале. У следећој сезони забележено је и прво учешће у Лиги шампиона, наш тим заузима треће место у групи иза Кила и Винтетура, а испред СКА из Минска. И у сезони 1997/98. наш тим је играо у групној фази, и поново био трећи, иза Винтертура и Адемар Леона, а испред Драмена. Наредне године, Звезда није успела да се пласира у групну фазу, јер је поражена од екипе СКА из Минска (30:22, 19:32).
Након ових успеха, клуб поново запада у кризу, да би се у сезони 2003/04. поново уздигао, освојивши „дуплу круну“. У тиму су тада били: Александар Аџић, Никола Којић, Дарко Станић (касније прозван „министром одбране“), Ненад Вучковић, Растко Стојковић, Никола Манојловић, Иван Никчевић, Горан Цветковић. Новосадска Војводина је освојила титулу у сезони 2004/05, да би следеће три сезоне поново припале нашем клубу.
После очајног старта у сезони 2005/06 (пет узастопних пораза), мало ко је очекивао да ће Звезда уопште пласирати у заједничку лигу Србије и Црне Горе. На полусезони, Звезда је имала скор 3-1-7, и заузимала је девету позицију (од 12 тимова), па јој је предвиђана грчевита борба за опстанак, а затим се све окренуло у корист нашег тима који је преузео Вук Рогановић. Звезда је заиграла знатно боље забележила десет узастопних победа рушивши редом противнике у другом делу првенства и као четврта на табели се пласирала у заједничку лигу. Предвођени Петром Ненадићем, Црвена звезда долази у ситуацију да јој је у последњем колу довољан бод да врати титулу на Маракану. Иако су губили на полувремену против Берана (у гостима), наш тим је преокренуо резултат у наставку, а Беране је ипак успело да дође до изједначења на крају, а Звезда је могла да слави нову титулу. Следеће сезоне, Црвена звезда је тријумфовала са бодом више од Партизана, да би у сезони 2007/08, била убедљивија и на крају сакупила 7 бодова више од другопласиране Колубаре. У те три сезоне, за Звезду су наступали: Перишић, Радуловић, Вуковић, Шћепановић, Михаиловић, П. Ненадић, Д. Ненадић, Тривунџа, Лековић, Димитријевић, Симић, Павлов, Курбалија, Радановић, Пејовић, Максић, Милашевић, Веркић, Лековић, Савић, Алексић, Алчаковић, Карлеуша, Зеленовић, Ћирић, Чупић, Глишић, Ивошевић, Грујичић, Мир. Милошевић, Мил. Милошевић, Петровић, А. Стојковић, Шишић, Вукас, Н. Перуничић…
Ненад Перуничић је 2007. испунио своју жељу и вратио се у свој клуб, Црвену звезду, са намером да освоји најдражу титулу, која му недостаје и наравно, титулу је освојио. Забележена су и још два наступа у Лиги шампиона.
Прослава до сада последње освојене титуле (2008.)
Ненад Перуничић
Након ових успеха, нова криза захвата наш тим, клуб је упао у дугове, био пред гашењем, и управо се Ненад Перуничић посветио борби да клуб опстане. Звезди је током последњих неколико година одузето много бодова од стране савеза због дугова (што се не може рећи да је нешто што се виђа у спорту уопште), и иако, наш клуб није био једини који дугује, била је пракса да се он сваком приликом кажњава, па је у једном тренутку дошао на ивицу испадања из Лиге (иначе Црвена звезде је једини клуб који никада није испадао из најелитнијег домаћег такмичења). Претходне сезоне, клуб се коначно мало консолидовао, пре свега надљудским напорима Перуничића, освојено је четврто место у домаћем шампионату и играно је финале домаћег купа који је ипак припао нишком Железничару. Опасност и даље није прошла, како је недавно и сам Перуничић изјавио за наш сајт.
У анкети вођеној у ужем кругу рукометаша на тему избора најбоље поставе РК Црвена звезда у историји добијен је састав у коме је улога средњег бека припала Богдану Цвијетићу, у друштву Дејана Перића на голу, Драгана Шкрбића на пивоту, са Браниславом Покрајцем и Жикицом Милосављевићем на крилима, и Јовицом Цветковићем и Миланом Лазаревићем на десном и левом беку. Тежак је био избор, с обзиром да су бројни Звездини играчи освајали медаље на Европским и Светским првенствима, као и на Олимпијским играма.
Што се тиче рукометашица, у периоду од 1949. до 1958. је постојала и женска рукометна екипа, а 1995. клуб је поново основан и прикључен Спортском друштву.
Почетни успех, рукометашице Звезде су оставриле су још 1949. освајањем другог места на Првенству Србије. На полуфиналном турниру државног првенства исте године, заузето је четврто место, а 1951. у Савезној лиги побеђивана је и загребачка Локомотива, државни првак. Те сезоне, од 21 утакмице, Звезда је победила у 9, уз 5 ремија и 7 пораза. На државном првенству у Загребу наредне године, Звездине девојке су биле вицешампионке Југославије. 1953. године као републички првак, Црвена звезда се такмичила и на државном првенству, где су освојиле вицешампионску титулу. Исте године, Звездине рукометашице су биле другопласиране и у поменутом великом рукомету (на фудбалском терену са 11 играчица). После ових успеха, у прву екипу су уведене нове рукометашице, и та неочекивана смена је довела до пада квалитета тима и резултата. Последњи сусрети, рукометашице Звезде су одиграле у сезони 1955/56 у лиги великог рукомета, где је заузето солидно седмо место. У сезони 1957/58. женски рукометни тим је колективно уступљен београдском клубу Слобода.
Ђорђе Вучинић је био тренер црвено-белих рукометашица, а Звездине рукометашице Јелена Генчић и Вукосава Лукин су биле и репрезентативке Југославије. Репрезентација Југославије у великом рукомету (жене) у којој је била и Јелена Генчић учествовала је (једини пут) на Светском првенству у великом рукомету 1958. у Немачкој и заузела 5. место. Те године гасио се велики рукомет, а све више се афирмисао мали. Прво Светско првенство у малом рукомету организовано је 1957, у Београду на Ташмајдану, где је репрезентација опет са Генчићевом на голу освојила бронзану медаљу (на овом такмичењу је учествовала и Вукосава Лукин). Јелена се након тога посветила само тенису, а била је и први тренер Новаку Ђоковићу.
Покушај да се обнови женски тим је био 1965. године, када је једна школска екипа дошла до републичког ранга такмичења, али, нажалост, ту се стало.
1995. године одржана је оснивачка Скупштина Женског рукометног клуба Црвена звезда на иницијативу Славенка Жерајића и овај клуб је прикључен нашем спортском друштву. Убрзо је дошло до фузионисања нашег клуба и клуба „25. мај“ који је био друголигаш, а затим је наш тим промовисан и у прволигаша. Девет месеци након оснивања, рукометашице су се пласирале и у Суперлигу, и постигле сензационалан успех. Први капитен клуба била је Слађана Ћећез.
Победа на Светосавском турниру у Бања Луци 1998. године
У сезони 1997/98, клуб испада у Прву лигу, а поново се враћа у најелитније такмичење у сезони 1999/2000. победом над екипом „Бамби Млади Радник“ (22:21). Најбољи актер меча била је голман Марија Смиљанић која је одбранила и „зицер“ у самом финишу утакмице. У наредној утакмици, повратак у елиту је и званично остварен. У тој сезони тим је појачала Драгана Лаковић из подгоричке Будућности и игра се значајно унапредила. У клубу је тренирало 50 девојчица, а јуниорке су на првенству Србије освојиле прво место. Клуб се 2004. поново спустио ранг ниже, али се убрзо вратио у најелитније такмичење и постао стабилан суперлигаш. У овом рангу се наше рукометашице такмиче и данас. Први пут у историји клуба избориле су пласман у неко европско такмичење у сезони 2011/12 када су заустављене у осмини финала Купа изазивача против Локомотиве из Загреба (21:26 и 22:24). Место у Европи изборено је освајањем четвртог места у домаћој лиги у сезони која је претходила тој, а у сезони 2012/13, тим је стигао до полуфинала Купа Србије.
Марија Чолић
Боје нашег женског рукометног клуба бранило је више јуниорских, кадетских, али и сениорских државних репрезентативки (неке од њих су: Милица Човић, Анастазија Будеи, Миљана Ћосић, Орнела Роган, Андријана Будимир, Ана Ђурић, Сања Дамњановић, Маја Луковић…).Између великог броја врсних играчица у клубу се радо сећају Румунке Далине Стоанете, кратко је играла за Звезду, али је редовно решетала мреже супарника. Оливера Милошевић остаје у најлепшим успоменама, јер је до одласка у Француску сјајно бранила Звездин гол. Кристина Лишчевић, која је освојила сребрну медаљу са репрезентациојм Србије на Светском првенству 2013. године, наступала је за наш тим између 2008. и 2010. године. Такође, Хрватица Данијела Мистрић се истицала у последњих неколико сезона, али највећи траг је свакако оставила Марија Чолић, која је дебитовала у сезони 2005/06 и врло брзо је постала стандардни чувар мреже, најбоља рукометашица клуба и ослонац екипе која је забележила најбоље пласмане у не тако дугој клупској историји. Прешла је недавно у француски Нимес, а на нашем сајту сте могли да прочитате о томе колико њој значи Звезда, као и о поменутом трансферу.
Напомена: Већи део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је екипа Црвене звезде која је 1956. године освојила „дуплу круну“.
