Након текста о Звездиним рукометним клубовима, можете прочитати и причу о ватерполо клубовима Црвене звезде. Мушки ватерполо клуб нас је посебно обрадовао претходне две сезоне, освојивши прегршт трофеја, међу којима и титулу првака Европе, а од прошле сезоне (2013/14), Спортско друштво Црвена звезда у свом саставу има и женски ватерполо тим. Поред поменуте титуле шампиона Европе, ватерполисти Црвене звезде су до сада четири пута били прваци државе, освојили су и два Купа Србије, као и Суперкуп Европе. Ватерполо даме су у првој години постојања клуба освојиле „дуплу круну“.

Све је почело 4. марта 1945. године када је ватерполо секција формирана при пливачкој секцији Спортског друштва Црвена звезда. Први руководиоци Секције били су, за пливање др Миодраг Јеремић, за ватерполо др Душан Ђукић, а први тренер Радиша Пантовић. Корени ватероло клуба су били у предратним клубовима „Боб“, „Брђанин“ и „Север“ у којима се више пливало и играло из забаве него из правих спортских побуда, а прошло је доста веремена до раздвајања ватерпола и пливања, односно настанка самосталних клубова (чекало се до 18. децембра 1968. године).

vk_01
Ватероло тим Звезде убрзо након оснивања секције

Црвена звезда је 1946. године освојила прво место у такмичењу Друге лиге, али није успела да у првом покушају дође до елитног ранга. Екипа је те године играла у саставу: Северин Бијелић, Божидар Вуксановић, Иван Гај, Слободан Ђурђевић, Александар Јовановић, Бошко Југовић, Радиша Пантовић, Војислав Пејовић, Миодраг Стоиљковић, Милош Терзић, Јарослав Хицл, Лука Цигановић, Жан Пјер Шаморел. Следеће сезоне, освојено је друго место у друголигашкој конкуренцији, а у трећем покушају, 1948. године, Црвена звезда је предвођена тренером Милом Лучићем (који је и играо за наш тим) успела да се домогне Прве лиге. Ипак, доживљен је неуспех у елитном рангу, што је заједно са недостатком основних услова за нормално функионисање клуба (пре свега обејката за тренирање и сл.), па су пливачи и ватеролисти Звезде донели одлуку да се фузионишу са Фискултурним друштвом „Београд“ и сви пређу у Пливачки (ватерполо) клуб „Север“. Десет година касније (1959. године), Црвена звезда је обновљена преласком чалнова „Севера“ у наш тим.

У трећем покушају, 1962. године, црвено-бели улазе у Прву лигу, пре свега захваљујући Бошку Вуксановићу, некадашњем Звездином капитену који је успео релативно добро да организује стручни штаб. Звезда тада први пут добија јуниорски тим. Након што је једна сезона поново проведена у Другој лиги, Црвена звезда везује неколико узастопних сезона у елитном рангу југословенске лиге које је била једна од најјачих у Европи. 1968. долази до нове кризе која је трајала све до 1973. године, након чега клуб поново проводи три сезоне у Првој лиги. Након поновног таворења у Другим лигама, крајем осамдесетих година прошлог века, црвено-бели постају стабилан прволигаш. Интерсантан податак јесте да је Црвена звезда једини тим који је три узастопне сезоне (1985-87.) играо и Прву, и Другу лигу.

Потребно је додати да је у периоду од 1963. до 1972. године Црвена звезда учествовала и на зимским првенствима Југославије. То такмичење се одржавало уочи летњег првенства које се рачунало као државно. Звезда је овде учествовала са променљивим успехом, а најбољи учинак остварила је 1965. године (3. место). Такође, требало би споменути и Драгана Соломуна који је рекордних 15 сезона наступао за Црвену звезду, а 6 година је био и капитен клуба.

titula_vat
Освајачи прве шампионске титуле

Распад државе избацује наш тим у први план. Из Загреба је стигао Игор Милановић, из Партизана су стигли Милан Тадић и Васо Суботић, разиграо се и Тодор Прлаиновић, из Ријеке је стигао Владимир Вујасиновић, па је тим са Југославом Васовићем и Виктром Јеленићем постао највећи фаворит за титулу. У финалу плеј-офа, црвено-бели су у четири утакмици победили Партизан (прва 15:14 за Звезду, друга 14:12 за Партизан, а онда две убедљиве победе нашег тима – 16:9 и 17:8). Тим који је водио Никола Стаменић освојио је прву титулу у својој историји. Поред поменутих играча, те сезоне за Црвену звезду су наступали и Драгољуб Милошевић, Пино Драгојевић, Драган Добрић, Ратко Пејовић, Дејан Перишић, Никола Рибић, Драган Стругар и Александар Тичић.

Санкције су онемогућиле учешће у међународним такмичењима, па су клуб на крај те сезоне напустили Игор Милановић, Драган Стругар, као и тренер Стаменић. Међутим, предвођени новим тренером, Милорадом Кривокапићем, црвено-бели успевају да одбране титулу. Са изузетком поменутих промена, костур екипе је остао непромењен, а у шампионском тиму су били још и Чедомир Драшковић, Драган Кожул и Александар Ћирић, док у тиму у односу на прошлу сезону није било ни Пина Драгојевића, ни Драгољуба Милошевића.

proslava_tas
Прослава на Ташу након победе над Партизаном и освајања титуле

Након две узастопне титуле, Црвена звезда је поново имала јак тим (појачан и Александром Шапићем), али је изненађујуће изгубила у полуфиналу плеј-офа од Будванске ревијере, а након те сезоне, пре свега због несугласица унутар екипе, тим се разилази. До 2000. године, црвено-бели су забележили три наступа у Купу ЛЕН, али на домаћој сецни су изостали трофеји. Током тих година, између осталих, за Звезду су наступали: Ненад Миланковић, Јован Тадић, Славко Гак, Давор Стоишић, Предраг Дамјанов, Александар Средановић, Марко Савић, Петар Пешић, Саша Новаковић, Милан Ћетковић, Мило Жмукић, Бранко Пековић, Миљан Чоловић, Божидар Дамјановић, Драган Јовановић, Мирослав Крстовић, Балша Николић, Никола Јановић, Борис Жупановић, Урош Гановић, Василије Ћетковић, Милан Вранеш, Александар Илић и Слободан Станковић.

Након распада Србије и Црне Горе, Звезда преживљава агонију, поново су се јавили проблеми са објектима за тренирање, одигравање утакмица итд, па је чак у једном периоду морала да одржава тренинге у Обреновцу. И поред тога, освајана су друга места у националним шампионатима, али се ситуација погоршавала, клуб је доживљавао најтеже тренутке, а онда је свему дошао крај и он је угашен 2008. године. Међутим, убрзо је ревитализован, под именом Црвена звезда вет, а после две сезоне се прикључио Првој „А“ лиги Србије.

Те 2010. године, на чело клуба долазе Виктор Јеленић, Игор Милојевић, Немања Марјан, Горан Јездић и Чедомир Драшковић, и тим креће од нуле са свега неколико десетина малишана на новобеоградском базену. Јеленић је био и тренер првог тима, а у води су тим предводили Савић и Маљковић. Иако то нико није могао да претпостави, почињу полако да се исписују најјсајаније странице у историји ватерполо клуба Црвена звезда. У сезони 2010/11. Црвена звезда заузима треће место у Првој „А“ лиги Србије након тесног пораза у трећој утакмици полуфинала плеј-офа такмичења од Војводине, и долази до полуфинала Купа Србије. Што се тиче следеће сезоне, Савић и Маљковић се селе на тренерску клупу, а екипа предвођена Гојком Пијетловићем и Југославом Васовићем долази до финала домаћег првенства где је после велике борбе поражена од, до тада, годинама неприкосновеног Партизана. Слично је било и у финалу националног купа. Такође, Црвена звезда долази до четвртфинала Еврокупа (бивши Куп ЛЕН), где је поражена од италијанског Посилипа. То је био само увод у најтрофејнију сезону у историји клуба.

Клуб мења име у БВК Црвена звезда, а уочи почетка сезоне 2012/2013 тим је појачан Прлаиновићем, Д. Пијетловићем, Рађеном, Шефиком и Вапенским. Уз староседеоце, оформљен је страшан тим који ће бити све бољи како сезона одмиче. Новооформљени Раднички из Крагујевца је такође формирао јак тим, предвођен Удовичићем, Филиповићем и Бурићем, док је и Партизан имао своје адуте (Соро, Митровић, Мандић), па је све било спремно за старт јаког домаћег првенства након дуго времена.

На завршном турниру Купа Србије, у полуфиналу, Црвена звезда је лако победила Војводину (12:7), док је Партизан у драматичном мечу био бољи од Крагујевчана (11:10). После велике борбе, након продужетака, наш тим је тријумфовао над „вечитим“ ривалом (9:8) и по први пут у својој историји освојио Куп Србије. Стари проблеми се поново јављају, али тим остаје на окупу, и почиње да пружа све боље и боље партије.

Очекивано, у финалу Првенства Србије састали су Црвена звезда и Раднички. Наш тим је имао предност домаћег терена, јер је завршио као првопласирани лигашки део сезоне. У првом мечу, пред препуним Ташмајданом, Црвена звезда је након продужетака победила са 10:9 и повела у серији. Раднички узвраћа ударац, побеђује у Крагујевцу са 9:8. Наш тим поново побеђује на свом терену, овога пута 8:7 и долази на корак од титуле шампиона Србије. Ипак, Крагујевчани се нису предали и победом од 13:9 у Крагујевцу заказују мајсторицу. Таш је поново био препун, и након још једног фантастичног меча, Црвена звезда побеђује са 9:7 и осваја „дуплу круну“, прву у својој историји. Капитен, Андрија Прлаиновић, најбољи ватерполиста света, подигао је пехар уз речи да му је ово најдража титула у каријери. Међутим, трофејни низ још увек није био завршен.

У Лиги шампиона, наш тим је био у групи са највећим фаворитом за освајање титуле, дубровачким Југом, затим Олимпијакосом, Монпељеом и Кројцингленом. Црвена звезда је заузела друго место у овој групи, остваривши пет победа и три пораза (два од Југа), и обезбедила пролаз у осмину финала, где ју је дочекао Егер. Мађарски тим је просто разбијен у Београду (13:6), па је реванш меч представљао чисту формалност. И у четвртфиналу, Црвена звезда се поново сусрела са Мађарима – овога пута са Сегедом. Звезда је и из овог двомеча изашла као победник, и обезбедила пласман на Ф4 на Бањици.

prlainovic_prvak_evrope
Капитен Андрија Прлаиновић

У полуфиналу побеђена је Барселонета (9:5), и заказан дуел са највећим фаворитом такмичења, Југом, који је већ два пута био бољи од нашег тима те сезоне. Међутим, црвено-бели су још једном показали да имају победнички менталитет, и у фантастичном амбијенту победили великог ривала са 8:7 и постали прваци Европе. Денис Шефик је поново маестрално бранио, велика борба се водила у базену, а Марко Аврамовић је два и по минута пре краја меча донео предност нашем тиму, Југ је имао неколико напада за изједначење, а на крају Прлаиновић одузима лопту – и славље је могло да почне. Заувек ће се памтити тим који је те сезоне освојио све: Марко Аврамовић, Борис Вапенски, Марко Драксимовић, Никола Ешкерт, Петар Ивошевић, Михајло Милићевић, Душко Пијетловић, Андрија Прлаиновић, Никола Рађен, Сава Ранђеловић, Виктор Рашовић, Страхиња Рашовић, Ненад Стојчић, Денис Шефик, тренер: Дејан Савић. Председник клуба: Виктор Јеленић. Клуб који је три године раније кренуо од нуле, остварио је оно што многи сањају.

Током прелазног рока, тим напуштају Пијетловић, Стојчић и Ешкерт, а Никола Вукчевић, Џон Ман и Филип Кљајевић појачавају црвено-беле. ЛЕН прави преседан, па, рекло би се не само у ватерполу, већ у спорту генерално, и уводи систем такмичења по коме је наш тим морао у квалификације за Лигу шампиона. Дакле, тим који је постао првак Европе, и уједно освојио титулу у домаћем шампионату – морао је да игра квалификације. Да ствар буде гора, у баражу Црвена звезда је налетала на поново јаку екипу Про Река и након велике борбе, ипак је елиминисана на петерце, тако да није добила прилику да брани титулу. А директан пласман у Лигу шампиона оставрили су и неки клубови, којима, уз дужно поштовање, ту, према квалитету, никако није било место.

У сезони када је Звезда постала првак Европе, Раднички из Крагујевца је освојио Еврокуп, па је било јасно да ће се два српска тима састати у Суперкупу Европе. Наш тим је и ту победио (9:8), и освојио нови трофеј.

sefik
Денис Шефик

Црвена звезда није бранила титулу у Лиги шампиона, али је зато одбранила оба трофеја на домаћој сцени. У финалу Купа Србије, још једном је побеђен Раднички из Крагујевца, и ова утакмица ће се посебно памтити, јер ју је решио голман – Денис Шефик, и то голом уз звук сирене шутем са свог гола – за победу (12:11). У финалу плеј-офа Првенства Србије, поново су се састали Црвена звезда и Раднички, и поново је победник био исти – овога пута са 3:0 у победама. „Дупла круна“ је одбрањена.

На крају сезоне, клуб напушта велики број играча, па би Звезда у следећој сезони требало да наступи са младим тимом, предвођена искусним Денисом Шефиком. И поред свих успеха, клуб је и даље у тешком финансијском положају, и иако је било многих обећања, Звезда још увек нема свој базен.

Остало је још да се истакне да је велики број играча који је наступао за Црвену звезду освајао медаље на Европским и Светским првенствима, као и на Олимписјким играма.

 

 

Као што је већ и напоменуто, од сезоне 2013/14, у саставу Спортског друштва Црвена звезда је и женски ватерполо клуб. У премиијерној сезони, црвено-беле су освојиле друго место у лигашком делу првенства из екипе Сенте која је важила за главног фавортита за титулу. Међутим, на страту финалне серије, Црвена звезда одмах прави „брејк“ (11:10), који потврђују на свом терену убедљивом победом (13:6), и долазе на корак од титуле. Сента добија тречи меч (8:4), али, црвено-беле побеђују у четвртом мечу (13:8) и освајају титули шампиона Србије. Пре тога, у финалу Купа Србије, убедљиво је побеђен Партизан (8:2), па је већ у првој сезони освојена „дупла круна“.

За Звезду су наступале: Александровић, Миловановић, Пантовић, Ћоровић, Илић, Дујовић Симић, Мандић, Ђорђевић, Марковић, Ивковић, Јаковљевић, Ружић, Бијелић, тренер: Брадић.

zvk_01
Звездине ватерполо даме

 

Напомена: Добар део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је екипа првака Европе из 2013. године.

 

Након приче о некадашњем аутомобилском клубу, као и женском и мушком одбојкашком клубу, можете прочитати и о развоју Звездиних рукометних клубова. Мушки рукометни клуб заузима значајно место међу клубовима нашег спортског друштва. У досадашњој историји био је девет пута шампион државе и освојио четири национална купа, а забележено је и учешће у полуфиналу Купа победника купова у сезони 1995/96. Црвена звезда у свом саставу има и женски рукометни тим који је током своје историје забележио једно учешће у европским такмичењима.

 

У јесен 1948. године у Градском одбору Фискултурног савеза је постигнут договор да се при београдским спортским друштвима формирају рукометне секције. 1. октобра исте године организована је и рукометна секција Црвене звезде, чији је вођа био Мирослав Павловић, а њени играчи су били гимназијалци. Током 1948. и 1949. године одржанао је Првенство Београда по једноструком бод-систему, а на Првенство Србије отишле су две првопласиране екипе, међу којима је био и наш тим, који је првенство завршио на вицешампионској позицији. Рукометни клуб Црвена звезде је 1949. конституисан на иницијативу ученика Друге и Седме мушке београдске гиманзије. Крајем исте године, формиран је и Рукометни савез Србије, у чијем руководству су били и представници Звезде.

До 1952. године у Југославији се играо искључиво велики рукомет, прво првенство у малом (данашњем) рукомету одржано је годину дана касније. Рукометни савез Југосалвије је био против новина за које се залагала Црвена звезда (промена димензије терена, смањења броја играча са 11 на 7, измене у правилима игре). Поред многих притисака, није се одступило, а убрзо је мали рукомет „победио“, и показало се да је наш клуб био у праву када се залагао да се рукомет прилагоди савременим токовима и техничким методама по којима се у Европи већ увелико радило.

mrk_02
Богдан Цвијетић

Наш тим осваја четврто место на Савезном турниру у Загребу 1954, а већ следеће сезоне долази до шампионске титуле. Било је ту и мало среће, јер су са завршног турнира одустале две загребачке екипе (Првомајска и Загреб). У Београду савладана је екипа Младе Босне у два меча, и то убедљиво (17:6 и 11:4) и Црвена звезда је постала шампион државе први пут у својој историји. Следеће сезоне, титула је одбрањена, а придодат је и Куп Југославије, чиме је Црвена звезда постала прва екипа која је у Југославији освојила „дуплу круну“. У овој трофејној генерацији, Звездине боје су бранили: Милан Првуловић, Ђорђе Вучинић, Богдан Цвијетић, Томислав Рагуш, Никола Вучковић, Владимир Милић, Александар Димитрић, Светислав Станкић, Михајло Марковић, Никола Вучинић. У то време, репрезенатцију Југославије је безмало чинио комплетан састав Звезде. У тој генерацији се посебно истицао Богдан Цвијетић, који је био један од најбољих рукометаша свог времена, а проглашен је рукометним Шекуларцем, тј. да је „Бора Цвијетић у рукомету оно што је Шеки у фудбалу – мајстор финте“.

На поменутом првенству 1956. године, Црвена звезда је победила Младост, Работнички и Младу Босну, а руководство Младе Босне је уложило жалбу због материјалне повреде правила: сматрали су да су судије признале један њихов нерегуларан гол! Циљ је био да се утакмица понови, и одигра нова, како би добили нову шансу да победе наш тим. Жалба је прихваћена, а меч поништен. Иако исцрпљени претходним тешким сусретима, рукометаши Звезде су ипак морали да одиграју још једну утакмицу, у којој су пет минута пре краја губили са три гола разлике, али су успели да изједначе, а у последњим секундама, Звездин голман, Иво Лупис, брани седмерац, и наш тим осваја шампионску титулу.

mrk_03
Јовица Цветковић

Међутим, након ових успеха, екипа почиње да се распада, јер већина асова напушта Београд. Звезда је тако 1958. била друга, 1959. пета, 1960. трећа, 1961. седма… Почела је рукометна клетва, наш тим је наредни трофеј чекао 39 година, иако током тог периода у тиму имао бројне асове, имеђу осталих: Милана Лазаревића (један од главних играча репрезентације на Олимпијади у Минхену 1972. када се Југославија окитила златном медаљом), Бранислава Покрајца, Петрита Фејзулу, Јовицу Цветковића, Милана Калину, Андрију Бањанина, Ненада Перуничића, Свету Ћерамилца… Имала је Звезда врхунске играче, али су трофеји упорно измицали. Примера ради, у сезони 1982/83. Црвена звезда је била на прагу трофеја, од славља је делила само једна утакмица, против Слоге у Добоју у којој је победа доносила титулу. Међутим, наш тим је на крају постао вицешампион, због слабије гол-разлике у односу на шабачку Металопластику (исти број бодова на крају, с тим што је наш тим имао +53, а Металопластика +73 гол-разлику). Металопластика је тих година била неприкосновена у СФРЈ лиги, а два пута је била и шампион Европе. Иначе, СФРЈ рукометна лига је била једна од најјачих у Европи, најуспешнији клуб је био Партизан из Бјеловара са 9 трофеја, док су Металопластика и Борац из Бања Луке 7 пута били победници. Загреб је освојио шест трофеја, а Првомајска (Медвешчак) 4. Шеста по успешности је била Црвена звезда са две титуле. По једну титулу освојили Млада Босна (Жељезничар), Црвенка, зрењанински Пролетер и љубљански Слован Колинска.

mrk_04
Жикица Милосављевић

Тек деведестих година прошлог века, Црвена звезда долази до нових трофеја. Почело је изгубљеним финалом у „Пиониру“ 1993. када су секунде делиле од победе у мајсторици против београдског Партизана, али, нажалост, то генерација предвођена Бутулијом, Ненадом Перуничићем, Александром Кнежевићем, Шкрбићем, Перићем није успела. Након овог пораза, многи првотимци одлазе из клуба, а почиње да се прави нова Звезда. У сезони 1994/95, Црвена звезда осваја Куп Југославије, а трофеј освајају:Радосављевић, Максић, Петрић, Војиновић, Капа, Петковић, Јокић… Тренер је био Љуба Обрадовић. Вратила се вера у рукометног члана Звездине породице освјањем овог такмичења након победе у финалном двомечу са тада јаким Пролетером из Зрењанина.

Следећа сезона је била још успешнија: освојена је „дупла круна“, а и у наредне две сезоне је освојена титула шампиона Југославије.  Иако се ушло у стварање новог тима,са само четири праве звезде у том тренутку, Перуничићем, Петрићем, Матићем и Милосављевићем, али са сјајним Пуљезевићем и Шарићем на голу, предвођени Јовицом Цветковићем са клупе (смена Љубе Обрадовића је претходно изазвала велике потресе), ништа се значајно није променило. Трећа титула у низу (1998. године) освојена је поново са новим тренером (Златан Арнаутовић).

mrk_05
Освајачи Звездиних титула – исечак из „Звездине ревије“

Тих година, Звезда је постизала одличне резултате и у Европи. У сезони 1995/96, наш тим стиже чак до полуфинала Купа победника купова. Прво је елиминисан Ђер (34:25 и 27:30), па Бањик из Карвине (29:18 и 26:34), затим Борба из Луцерна (33:23 и 26:23). У полуфиналу, Тека из Сантандера је била боља од Звезде (19:25 и 20:19) и спречила је да уђе у прво европско финале. У следећој сезони забележено је и прво учешће у Лиги шампиона, наш тим заузима треће место у групи иза Кила и Винтетура, а испред СКА из Минска. И у сезони 1997/98. наш тим је играо у групној фази, и поново био трећи, иза Винтертура и Адемар Леона, а испред Драмена. Наредне године, Звезда није успела да се пласира у групну фазу, јер је поражена од екипе СКА из Минска (30:22, 19:32).

Након ових успеха, клуб поново запада у кризу, да би се у сезони 2003/04. поново уздигао, освојивши „дуплу круну“. У тиму су тада били: Александар Аџић, Никола Којић, Дарко Станић (касније прозван „министром одбране“), Ненад Вучковић, Растко Стојковић, Никола Манојловић, Иван Никчевић, Горан Цветковић. Новосадска Војводина је освојила титулу у сезони 2004/05, да би следеће три сезоне поново припале нашем клубу.

После очајног старта у сезони 2005/06 (пет узастопних пораза), мало ко је очекивао да ће Звезда уопште пласирати у заједничку лигу Србије и Црне Горе. На полусезони, Звезда је имала скор 3-1-7, и заузимала је девету позицију (од 12 тимова), па јој је предвиђана грчевита борба за опстанак, а затим се све окренуло у корист нашег тима који је преузео Вук Рогановић. Звезда је заиграла знатно боље забележила десет узастопних победа рушивши редом противнике у другом делу првенства и као четврта на табели се пласирала у заједничку лигу. Предвођени Петром Ненадићем, Црвена звезда долази у ситуацију да јој је у последњем колу довољан бод да врати титулу на Маракану. Иако су губили на полувремену против Берана (у гостима), наш тим је преокренуо резултат у наставку, а Беране је ипак успело да дође до изједначења на крају, а Звезда је могла да слави нову титулу. Следеће сезоне, Црвена звезда је тријумфовала са бодом више од Партизана, да би у сезони 2007/08, била убедљивија и на крају сакупила 7 бодова више од другопласиране Колубаре. У те три сезоне, за Звезду су наступали: Перишић, Радуловић, Вуковић, Шћепановић, Михаиловић, П. Ненадић, Д. Ненадић, Тривунџа, Лековић, Димитријевић, Симић, Павлов, Курбалија, Радановић, Пејовић, Максић, Милашевић, Веркић, Лековић, Савић, Алексић, Алчаковић, Карлеуша, Зеленовић, Ћирић, Чупић, Глишић, Ивошевић, Грујичић, Мир. Милошевић, Мил. Милошевић, Петровић, А. Стојковић, Шишић, Вукас, Н. Перуничић…

Ненад Перуничић је 2007. испунио своју жељу и вратио се у свој клуб, Црвену звезду, са намером да освоји најдражу титулу, која му недостаје и наравно, титулу је освојио. Забележена су и још два наступа у Лиги шампиона.

mrk_06
Прослава до сада последње освојене титуле (2008.)
mrk_07
Ненад Перуничић

Након ових успеха, нова криза захвата наш тим, клуб је упао у дугове, био пред гашењем, и управо се Ненад Перуничић посветио борби да клуб опстане. Звезди је током последњих неколико година одузето много бодова од стране савеза због дугова (што се не може рећи да је нешто што се виђа у спорту уопште), и иако, наш клуб није био једини који дугује, била је пракса да се он сваком приликом кажњава, па је у једном тренутку дошао на ивицу испадања из Лиге (иначе Црвена звезде је једини клуб који никада није испадао из најелитнијег домаћег такмичења). Претходне сезоне, клуб се коначно мало консолидовао, пре свега надљудским напорима Перуничића, освојено је четврто место у домаћем шампионату и играно је финале домаћег купа који је ипак припао нишком Железничару. Опасност и даље није прошла, како је недавно и сам Перуничић изјавио за наш сајт.

У анкети вођеној у ужем кругу рукометаша на тему избора најбоље поставе РК Црвена звезда у историји добијен је састав у коме је улога средњег бека припала Богдану Цвијетићу, у друштву Дејана Перића на голу, Драгана Шкрбића на пивоту, са Браниславом Покрајцем и Жикицом Милосављевићем на крилима, и Јовицом Цветковићем и Миланом Лазаревићем на десном и левом беку. Тежак је био избор, с обзиром да су бројни Звездини играчи освајали медаље на Европским и Светским првенствима, као и на Олимпијским играма.

 

Што се тиче рукометашица, у периоду од 1949. до 1958. је постојала и женска рукометна екипа, а 1995. клуб је поново основан и прикључен Спортском друштву.

Почетни успех, рукометашице Звезде су оставриле су још 1949. освајањем другог места на Првенству Србије. На полуфиналном турниру државног првенства исте године, заузето је четврто место, а 1951. у Савезној лиги побеђивана је и загребачка Локомотива, државни првак. Те сезоне, од 21 утакмице, Звезда је победила у 9, уз 5 ремија и 7 пораза. На државном првенству у Загребу наредне године, Звездине девојке су биле вицешампионке Југославије. 1953. године као републички првак, Црвена звезда се такмичила и на државном првенству, где су освојиле вицешампионску титулу. Исте године, Звездине рукометашице су биле другопласиране и у поменутом великом рукомету (на фудбалском терену са 11 играчица). После ових успеха, у прву екипу су уведене нове рукометашице, и та неочекивана смена је довела до пада квалитета тима и резултата. Последњи сусрети, рукометашице Звезде су одиграле у сезони 1955/56 у лиги великог рукомета, где је заузето солидно седмо место. У сезони 1957/58. женски рукометни тим је колективно уступљен београдском клубу Слобода.

Ђорђе Вучинић је био тренер црвено-белих рукометашица, а Звездине рукометашице Јелена Генчић и Вукосава Лукин су биле и репрезентативке Југославије. Репрезентација Југославије у великом рукомету (жене) у којој је била и Јелена Генчић учествовала је (једини пут) на Светском првенству у великом рукомету 1958. у Немачкој и заузела 5. место. Те године гасио се велики рукомет, а све више се афирмисао мали. Прво Светско првенство у малом рукомету организовано је 1957, у Београду на Ташмајдану, где је репрезентација опет са Генчићевом на голу освојила бронзану медаљу (на овом такмичењу је учествовала и Вукосава Лукин). Јелена се након тога посветила само тенису, а била је и први тренер Новаку Ђоковићу.

Покушај да се обнови женски тим је био 1965. године, када је једна школска екипа дошла до републичког ранга такмичења, али, нажалост, ту се стало.

1995. године одржана је оснивачка Скупштина Женског рукометног клуба Црвена звезда на иницијативу Славенка Жерајића и овај клуб је прикључен нашем спортском друштву. Убрзо је дошло до фузионисања нашег клуба и клуба „25. мај“ који је био друголигаш, а затим је наш тим промовисан и у прволигаша. Девет месеци након оснивања, рукометашице су се пласирале и у Суперлигу, и постигле сензационалан успех. Први капитен клуба била је Слађана Ћећез.

zrk_01
Победа на Светосавском турниру у Бања Луци 1998. године

У сезони 1997/98, клуб испада у Прву лигу, а поново се враћа у најелитније такмичење у сезони 1999/2000. победом над екипом „Бамби Млади Радник“ (22:21). Најбољи актер меча била је голман Марија Смиљанић која је одбранила и „зицер“ у самом финишу утакмице. У наредној утакмици, повратак у елиту је и званично остварен. У тој сезони тим је појачала Драгана Лаковић из подгоричке Будућности и игра се значајно унапредила. У клубу је тренирало 50 девојчица, а јуниорке су на првенству Србије освојиле прво место. Клуб се 2004. поново спустио ранг ниже, али се убрзо вратио у најелитније такмичење и постао стабилан суперлигаш. У овом рангу се наше рукометашице такмиче и данас. Први пут у историји клуба избориле су пласман у неко европско такмичење у сезони 2011/12 када су заустављене у осмини финала Купа изазивача против Локомотиве из Загреба (21:26 и 22:24). Место у Европи изборено је освајањем четвртог места у домаћој лиги у сезони која је претходила тој, а у сезони 2012/13, тим је стигао до полуфинала Купа Србије.

zrk_02
Марија Чолић

Боје нашег женског рукометног клуба бранило је више јуниорских, кадетских, али и сениорских државних репрезентативки (неке од њих су: Милица Човић, Анастазија Будеи, Миљана Ћосић, Орнела Роган, Андријана Будимир, Ана Ђурић, Сања Дамњановић, Маја Луковић…).Између великог броја врсних играчица у клубу се радо сећају Румунке Далине Стоанете, кратко је играла за Звезду, али је редовно решетала мреже супарника. Оливера Милошевић остаје у најлепшим успоменама, јер је до одласка у Француску сјајно бранила Звездин гол. Кристина Лишчевић, која је освојила сребрну медаљу са репрезентациојм Србије на Светском првенству 2013. године, наступала је за наш тим између 2008. и 2010. године. Такође, Хрватица Данијела Мистрић се истицала у последњих неколико сезона, али највећи траг је свакако оставила Марија Чолић, која је дебитовала у сезони 2005/06 и врло брзо је постала стандардни чувар мреже, најбоља рукометашица клуба и ослонац екипе која је забележила најбоље пласмане у не тако дугој клупској историји. Прешла је недавно у француски Нимес, а на нашем сајту сте могли да прочитате о томе колико њој значи Звезда, као и о поменутом трансферу.

 

Напомена: Већи део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је екипа Црвене звезде која је 1956. године освојила „дуплу круну“.

У прес сали Спортског друштва Црвена звезда потписан је Протокол о сарадњи између Фондације Наташа Ковачевић и СД Црвена звезда.

Протокол о сарадњи су потписали в.д. генералног секретара СД Црвена звезда Игор Милојевић и Наташа Ковачевић.

Фондација је добила на коришћење просторије у Љутице Богдана 1а и имаће подршку СД Црвена звезда.

Идеја овог фонда је да подигне свест спортиста о осигурању и здравственој заштити, као и да женску кошарку врати на стазе старе славе.

– Фондација није део СД Црвена звезда, али нам у сваком случају јако значи свака врста подршке. Када сам се суочила са тешком животном ситуацијом, схватила сам колико је подршка пријатеља у најтежим моментима битна. Такође, свесна сам да спортисти не знају на колику заштиту имају право. Доста сам читала о популарности женске кошарка 80-тих година, тако да је један од циљева да се и женска кошарка стави раме уз раме са мушком – напоменула је Ковачевићева.

Наташа Ковачевић велики је оптимиста када је рад ове организације у питању, и истиче да је један од циљева и подизање свести о образовању.

– Образовање је најважније. Тек сада разумем речи мојих родитеља „Учи школу, ко зна шта може да се деси“. За остварење ових циљева потребно је саосећање, а не сажаљење. Потребно је пробудити свест код спортиста да нису сами.

На нашем сајту сте имали прилике да се упознате са историјом женског одбојкашког клуба Црвена звезда, а сада ће бити речи и о одбојкашима нашег клуба. Овај клуб није освајао толико трофеја као што је то чинила женска екипа, али свакако представља значајан део Спортског друштва Црвена звезда, и клуб који нас је нарочито у последње време обрадовао многим трофејима. Клуб је освојио 10 националних титула, 12 националних купова, а три пута је освајао и Суперкуп Србије.

Одбојкашки клуб је почео са активностима 1945. године и један је од осам клубова – оснивача Спортског друштва Црвена звезда. У суштини, у првих пет година постојања, овај спорт је у оквиру нашег спортског друштва био организован као секција, да би у периоду између од 1950. до 1955. године секција прерасла у клуб.

mok_02
Утакмице између „вечитих ривала“ су одувек привлачиле пуно пажње

У првим годинама постојања, одбојкаши и кошаркаши Црвене звезде су имали исте просторије и спортске терене на Малом Калемегдану, а имали су и готово исте људе у управама. Први званични меч одигран је 1945. године против Спартака из Суботице, а интересантно је да тим није могао да се окупи дан пред утакмицу, тј. фалила су два играча, па су наступили и Љубиша Секулић који је био секретар клуба, као и Северин Бјелић који је био познат као пливач, фудбалер и ватерполиста. Очекивано, наш тим је поражен у том мечу. Исте године је одржано прво државно првентство у Суботици на коме су наступале репрезентације република, а за Србију су играла два играча из Црвене звезде: Живојин Зец и Миша Илић. Поред ове двојице, за Звезду су наступали и Миодраговић, Гаротић, Королија и Милошевић. Наредне 1946. године је одржано прво клупско првенство Југославије, а након фузије са Студентом и доласка Бате Мирковића и Воје Милановића из Милиционара 1947. године почиње јачање одбојкашке секције. Следеће године, на државном првенством, наш тим осваја треће место, а четири одбојкаша Звезде су позвана на Балканијаду (Марковић, Солдатовић, Тринајестић и Милановић). Поред њих, Звездин тим су чинили и Зец, Стојанов, Ракић, Миланов, Николић, Лукачев и Смедеревац. Од финалиста претходног државног првенства, уз екипу Сарајева, 1949. је формирана је први пут формирана Савезна лига, а наш тим је освојио треће место на том такмичењу.

Иако се 1950. године говорило о укидању одбојкашке секције нашег спортског друштва, то се на сву срећу није десило, а већ наредне године, Црвена звезда по први пут осваја шампионску титулу. Квалификациони турнир у Београду није уливао пуно оптимизма, наш тим је прошао захваљујући бољем сет-количнику на финални турнир на коме је играо све боље и боље, да би му у последњем мечу против Железничара била потребна максимална победа за прву круну. Остварена је победа од 3:0, па, иако то нико није очекивао, слично као и фудбалери, Црвена звезда 1951. постаје шампион Југославије. Тренер је био Братислав Мирковић, а тим су чинили: Николић, Стојмировић, Милановић, Стефановић, Кривокапић, Милосављевић, Њамцул, Мандарић и Ружић.

Следеће године, у одлучујућој утакмици за титулу, у утакмици против загребачке Младости, при резултату 2:2 и 15:15 у петом сету, судија Ђорђевић је окарактерисао једну лопту као „ношену“, а након спортског протеста нашег капитена, Мандарића, додељује „казнени“ поен због приговора, и тиме, практично поклања титулу противнику. И 1953. године Црвена звезда заузима друго место, да би се 1954. вратила на трон, остваривши 13 првенствених победа и само један, минималан пораз. Шампионски тим су чинили: Стојмировић, И. Поповић, Стефановић, Мандарић, Шедиви, Ружић, Николић, М. Поповић, Мисита, а повремено су играли и Стошић, Ђермановић и Њамцул. У клуб се враћа Милосављевић, а играчи нашег тима постају и репрезентативци Шитић и Шкрбић. 1955. године, ипак, освојено је само треће место, али је наредне две сезоне, шампионски пехар поново „црвено-бели“.

mok_03
Александар Боричић прима пехар намењен освајачу Купа Југославије након тријумфа од 3:2 над Партизаном 1975. године

Први Куп Југославије је освојен 1960. године, а на значајније успехе након тога се чекало више од деценије. Црвена звезда у сезони 1973/74. долазили до своје пете титуле, а екипу су чинили: Бакарец, Боричић, Бошњак, Шурлан, Жежељ, Гашић, Матијашевић, Лозанчић, Симић, Јовановић и Сретеновић, предвођена тренером Љубомиром Стојићем. Ова екипа је освојила и три национална купа (1972, 1973. и 1975. године). Репрезентација Југославије 1975. године осваја треће место на Европском првенству у Београду (највећи успех СФР Југославије), а чак петорица одбојкаша Звезде су учествовала у томе: Живојин Врачарић, Александар Боричић, Никола Матијашевић, Владимир Бошњак и Слободан Лозанчић.

Нажалост, свеукупна криза захвата наш клуб од 1975-78. године, па су се наши одбојкаши чак и опростили од најквалитетнијег домаћег такмичења и преселили се у Другу лигу. 1978. године се формира нови стручни штаб, и примарни циљ постаје повратак у елиту. Ипак, наредни пероид остаје упамћен као најгори у историји клуба, одбојкаши су наизменично испадали и враћали се у прву дивизију, да би чак три године, од 1981-84, провели у друголигашкој конкуренцији. Ипак, у сезони 1985/86, доласком репрезентативаца, Миодрага Митића и Ненада Ђорђевића, Звезда учвршћује прволигашки статус, а затим, „административним путем“, наш тим још једном завршава у нижем рангу. Сезона 1988/89. обележава дефинитиван повратак на прволигашку сцену, и наша екипа ту остаје до данас, и полако почиње да се поново уздиже.

Предвођена Дејаном Брђовићем, Црвена звезда поново почиње да заузима значајно место у југословенском шампионату. Пети куп је освојен 1991. године, први после 16 година, а успех је поновљен две године касније. Екипу је предводио Владимир Батез, а тренер је био Ласло Лукач. Одличне партије су пружили и Един Шкорић, Владимир Младеновић и Ратко Павличевић.

mok_04
Дејан Брђовић

Био је наш тим више пута вицешампион државе, али, никако није успевао да врати титулу у своју витрину. Новосадска Војводина је била неприкосована деведестих година прошлог века, освојивши девет узастопних титула. У том периоду, Црвена звезда је успела да освоји један Куп, седми по реду, 1997. године. Капитен је тада био Данило Мрђа, а за наш тим су још наступали: Дејан Брђовић, Жељко Танасковић, Бојан Костадиновић, Рајко Јокановић, Иван Илић, Милутин Стојковић, Владимир Зебић, Новак Станковић, Владимир Илић, Драган Богдановић, Душан Жежељ и Славиша Перовић. Тренер је био Јовица Цветковић. Сезона 1998/99. је прекинута због НАТО агресије на Југосалвију, Звезда је и тада била иза Војводина, а те сезоне је освојен осми национални куп. Уследиле су три сезоне за заборав.

Шампионски пехар је дочекан после 29 година под вођством тренера Жељка Булатовића, а поред већ легендарног Дејана Брђовића, Црвена звезда је била предвођена и новим капитеном, репрезенативцем, Миланом Васићем. Те сезоне, Звезда је имала предност домаћег паркета у полуфиналу плеј-офа против Војводине, али је изгубила прва два меча, и, пракатично, прежаљена отишла у Нови Сад. Међутим, узвратио је наш тим истом мером, а затим и тријумфовао у мајсторици после велике борбе. У финалу је побеђена Будванска ревијера са 3:0 у победама, а титулу су поред поменутих донели и: Никола Ковачевић, Ненад Милетић, Владо Петковић, Владимир Ракић, Марко Самарџић, Марко Перош, Горан Ивковић, Мирослав Сарић, Иван Лугоња, Дејан Радић, Горан Бјелица и Дејан Бојовић. Овом титулом је обезбеђено и учешће у Лиги шампиона.

 

mok_05
Шампиони 2003. године

 

У наредне четири сезоне, Војводина и подгоричка Будућност освајају по две титуле, а Црвена звезда 2008. године осваја своју седму титулу поново на себи својсвтен начин. У полуфиналу је поново играла против Војводине која је победила у прва два меча у Београду, али Црвена звезда побеђује у наредна три и одлази у финале где ју је чекала екипа Радничког која је те сезоне освојила национални куп. Прве две утакмице су одигране у Крагујевцу, и обе је добио Раднички, по 3:1. Црвена звезда је поново била прежаљена, али тако нису размишљали наши одбојкаши, већ су режирали нови преокрет – били су убедљиви у Београду (два пута по 3:0), а затим су славили и у мајсторици у Крагујевца са 3:2, иако је Раднички водио са 2:1 у сетовима у том мечу. Тренер је поново био Жељко Булатовић, а титулу су донели: Томислав Докић, Милан Рашић, Драган Станковић, Немања Стефановић, Јован Ћулафић, Милан Зиндовић, Никола Мајсторовић, Невен Мајсторовић, Стефан Илић, Милош Терзић, Урош Илић, Душко Николић.

mok_06
Шампиони 2008. године (слика преузета са „Монда“)

Раднички није успео те сезоне да освоји своју прву титулу у историји, али јесте годину дана касније коју је успео и да одбрани. Црвеној звезди је припао Куп Србије 2009. године, као и 2011. када су у финалу победили Партизан са 3:0, иако је „вечити ривал“ био фаворит у овом мечу. Те сезоне је Војводина елиминисала Звезду у полуфиналу плеј-офа домаћег шампионата које је касније освојио Партизан (након 20 година), али, овај трофеј у Купу је био најава нове „златне“ генерације Звездиних одбојкаша. Куп су овојили:Милан Перић, Младен Бојовић, Вук Милутиновић, Михајло Митић, Милош Терзић, Душан Петковић, Филип Вујић, Михајло Пајић, Лазар Копривица, Немања Стефановић, Немања Јаковљевић, Иван Петровић. И поред неколико одлазака на крају те сезоне, формирана је окосница тима која ће (уз неколико појачања) у наредне три године донети прегршт трофеја нашем клубу.

У октобру 2011. је одигран први Суперкуп у историји српске одбојке у коме су се састали „вечити ривали“. Након велике борбе, Црвена звезда је победила и освојила први трофеј у сезони. Неочекивано, наш тим се после два минимална пораза од Младог радника у четвртфиналу Купа, опростио од овог трофеја, али је зато бриљирао у Лиги, па је у регуларном делу остварио 17 победа уз само један пораз. Интересантно је да је овај скор поновољен и у наредне две сезоне. У полуфиналу плеј-офа, Црвена звезда је изгубила прва два меча против Партизана на свом терену, али је везала три победе након тога и пласирала се у финале, у коме је победила Војводину и освојила осму титулу. Михајло Митић и Душан Петковић постају главни играчи, најбољи од најбољих у нашем тиму, а уз њих, титулу су освојили и: Милан Перић, Вук Милутиновић, Лазар Копривица, Милан Ћелић, Филип Вујић, Филип Стоиловић, Михајло Пајић, Александар Околић, Максим Буцуљевић, Немања Јаковљевић. Тренер је и даље био Жељко Булатовић који одлази на крају ове сезоне, а његов доташњи помоћник, Душко Николић, преузима тренерску палицу.

Следеће сезоне (2012/13.) није измакао ниједан трофеј, Црвена звезда осваја све на домаћој сцени – триплу круну. Мање-више рутински, уз само један пораз у свим домаћим такмичењима, Црвена звезда је и у финалу била убедљива против „“вечитог ривала“, у коме је Душан Петковић посебно бриљирао. Забележано је и учешће у Лиги шампиона. Све што је Звезда освојила те сезоне, одбранила је у следећој, и поред неколико одлазака, уз запажено учешће у Купу изазивача, у коме је наш тим стигао до четвртфинала.

Напомена: Већи део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је генерација одбојкаша Црвене звезде која је током седамдесетих година прошлог века играла са доста успеха.

Након приче о некадашњем аутомобилском клубу, на ред је дошао један од најтрофејнијих клубова у Спортском друштву Црвена звезда – женски одбојкашки клуб. До сада, овај клуб је освојио 27 националних титула и 17 националних купова. Што се тиче међународних успеха, издваја се четврто место у Купу шампиона у сезони 1975/76, као и друго место у ЦЕВ купу (2009/10.), у коме је Црвена звезда два пута била и трећа (1985/86. и 2007/08.), а у сезони 2010/2011. се пласирала у полуфинале истог такмичења.

Одбојкашка секција је формирана 1945. године, а женска екипа је кренула с радом годину дана касније. Интересантно је да су тадашњи први тим углавном чиниле кошаркашице: Ружица Радовановић, Мира Петровић, Нена Петровић, Аксентијевић и друге. Након почетног неуспеха (у квалификацијама за државно првенство 1946. године), наш клуб почиње полако, али сигурно да расте из године у годину. У наредне две године, Црвена звезда је наступала у мање-више истом саставу, а посебно се истицала Јарамазовић, Звездина прва репрезентативка. 1949. године је формирана јуниорска женска екипа која је заузела пето место на републичком првенству. На следећем првенству Србије, Црвена звезда заузима четврту позицију, да би исте, 1950. године, стигла и до трећег места, иза Партизана и Спартака. Треба напоменути да су одбојкашице Слоге, које су приступиле нашем клубу, значајно допринеле овом успеху. Екипа је остала непромењена неколико година, уз освежавања из јуниорског погона, а 1953. заузима треће место у источној групи Друге лиге. Наредне године, наш тим је био ослабљен неиграњем једне од главних одбојкашица, Динке Врбичић која због болести није играла целе сезоне, а заузето је пето место у Савезној лиги. 1956. године, наше одбојкашице пролазе квалификације без пораза и освајају одлично друго место. Наредне две године, освојено 4. и 2. место, да би 1959. године, Црвена звезда дошла до своје прве титуле. Екипу су чиниле: Раденковић, Зделар, Нинковић, Шабан, Лазаревић, Павловић, Џаковић, Сикинић, Трифуновић и Јелић, а Гроздановић је наступала само у првом делу сезоне. Први Куп Југославије је освојен 1961. године, а успех је поновљен и у наредне две године.

Детаљ са утакмице са Партизаном - мај 1969.
Детаљ са утакмице са Партизаном – мај 1969.

Две сезоне након прве титуле, Црвена звезда је била другопласирана, иза београдског Партизана, а онда ступа на сцену једна од најбољих генерација у историји овог клуба, која осваја шест узастопних титула (1962-1967. године). При томе је Љиљана Цига Нинковић 1963. година завршила дванаестогодишњу спортску каријеру, са тачно 222 утакмице у црвено-белом дресу. Шампионску генерацију чиниле су још: Раденковић, Зделар, Царан, Павловић, Џаковић и Јелић. Такође, шеста титула (1966.) је освојена победама у свих 18 одиграних мечева, уз свега три изгубљена сета. Београдски Партизан прекида доминацију Црвене звезде 1968. године, али само на кратко, јер је Црвена звезда најбоља у држави четири године узастопно након тога, с тим што је 1969. поново освојена титула без пораза, и поново уз само три изгубљена сета. За Звездину поставу које су чиниле Олга Царан, Бранка Џаковић, Мирјана Раденковић, Љубица Зделар, Марија Павловић и Мирјана Јелић се тада говорило да је то најуигранији тим у историји женског одбојкашког спорта.

Генерацију наших одбојкашица седамдесетих година чиниле су Љиљана Стојмировић, Љиљана Гужвица, Слободанка Милетић, Душица Милетић, Ана Јокановић, Мирјана и Гордана Грчић, Милева Боринчевић, Јованка Марковић и Мирјана Јелић. Управо ова екипа стигла је и до финалног турнира Купа европских шампиона, који је 1976. године одигран у белгијском Еупену. На крају такмичења наше девојке биле су четврте, иако су на пут кренуле у последњем тренутку, без посебних припрема и без тренера Михајла Марковића, који се баш тада разболео, па је његову улогу преузела Олга Царан. Одбојкашице Црвене звезде су 1973. и 1974. године биле вицешампионке државе, да би након тога поново започелу серију освајања шампионских пехара која је овај пут трајала пет година. 1975. и 1977. године су освојене титуле без пораза, а истих сезона је освојен и Куп Југославије, пети и шести по реду (1972. је освојен четврти, пре тога се неко време није одржавало Куп такмичење).

zok_03
Прослава титуле 1977.

Љиљана Стојимировић и Ана Јокановић су предводиле генерацију која је освојила укупно пет титула првакиња Југославије и три национална купа Ова генерацију су чиниле све саме репрезентативке, а осим малопре поменутих, у првој постави су углавном играле и Слободанка Милетић која је била и капитен, као и Гордана Грчић, Душица Милетић. Тренер екипе је дуго био Михајло Марковић, а 1978. га је наследио Александар Боричић. Ову генерацију су касније употпуниле Јованка Марковић, Милева Торлаковић, Јелена Рељин, Мирјана Грчић.

Раднички из Београда је освајао титуле 1980. и 1981. године, да би наредне две сезоне поново припале нашем тиму. Након тога је наступио пост у националним титулама који је трајао до 1992. године, када је освојена деветнаеста титула у историји. У периоду поста, остварен је велики успех на међународној сцени, 1986. године. На завршном турниру Купа ЦЕВ у Ређо Емилији, Црвена звезда је освојила треће место. Тим су чиниле: Драгана Савић, Богданка Кривокапић, Наташа Игић, Мирјана Михаиловић, Љиљана Мандић, Јелена Рељин, Биљана Владисављев, Анђелка Матовић, Мирјана и Јадранка Грчић, док је тренер био Александар Боричић.

Иако 1990. није освојена титула, ова година ће остати упамћена по томе што је у клуб стигла Рускиња Олга Шкурнова, у томе време једна од најбољих одбојкашица СССР-а, освајача златне олимпијске медаље из Сеула 1988. Предвођена Рускињом, наредне сезоне, подмлађена екипа Црвена звезда долази до вицешампионске титуле, изгубивши у финалу од загребачке Младости после велике борбе (1:2 у победама). Требало би истакнути да је Младост те сезоне постала европски првак. У сезони 1991/92, наш тим осваја дуплу круну. Екипу су предводиле Бранка Секулић и Драгана Ђукић, а у саставу су биле и Ратка Костић, Оливера Драгаш, Данијела Цвијетић, Биљана Ружић, Мајда Чичић, Ванда Лаврнић, Хелена Лазаревић, Јасна Ковачевић, као и Рускиње Ирина Павлова и Олга Шкурнова. Тим је водио Бранислав Моро. Успех је поновљен и следеће сезоне, а затим је у Лиги осам година било неприкосновено ужичко Јединство.

Покушавала је Црвена звезда да прекине доминацију овог клуба, пре свега 1996. довођењем капитена бугарске репрезентације, Нели Мартинове, али се до наредне титуле чекало до 2002. године. Иако се очекивало да Јединство и девети пут освоји титулу, Црвена звезда је у четири финалне утакмице била боља од Ужичанки, и 21. пут постала шампион државе. Екипа је предвођена капитеном Мајом Симанић, а наступале су и Ања Спасојевић, Ивана Крџић, Ивана Ђерисило, Слађана Ерић, Ксенија Цицварић, Марија Мратинковић, Јелена Мијатовић, Маја Лакушић, Ивана Боричић, Маја Мирковић, Лана Томић и Ивана Божић. Нешто измењен тим наредне сезоне осваја и дуплу круну (неколико нових имена у тиму: Драгана Илић, Маја Огњеновић, Марина Вујовић, Ивана Поповић, уз Александру Боричић). Титула је одбрањена и 2004. године када је Ања Спасојевић постала капитен. Финале те сезоне ће остати упамћено по томе што је у „мајсторици“ која је одлучивала о титулу, Јединство водило са 2:1 и 24:19 у четвртом сету, а онда је наш тим ношен изванредном публиком успео да прекрене резултат и тријумфује у петом сету. При томе се памте сервиси Иване Ђерисило и сјајни блокови Драгане Илић. Поред поменутих, екипу су чиниле и Маја Огњеновић, Слађана Ерић, Ивана Поповић, Марина Вујовић, Ивана Рељин, Јована Радојевић, Ивана Исаиловић, Сања Ханушић и Ивана Нешовић. Све три сезоне, тим је предводио Зоран Терзић, а забележена су и три учешћа у Лиги шампиона.

zok_04
Генерација која је освојила дуплу круну 2003. године

Спасојевић и Ђерисило напуштају Црвену звезду након тога и прелазе у италијанску лигу, што Јединство користи и долази до титуле 2005. године. Екипа Поштара 064 осваја домаћу титулу четири сезоне након тога, да би 2010. почела нова жетва трофеја нашег тима.

У међувремену су постигнути успеси на међународној сцени. Црвена звезда 2008. долази до завршног турнира Купа ЦЕВ,  који је одигран у „Пиониру“, где осваја треће место. Наш тим је поражена од Ле Мана у полуфиналном мечу, а затим је био бољи од руског Самодорока са 3:2 у сетовима. Бојана Живковић је проглашена за најбољег блокер турнира, док је најбољи либеро била Нина Росић. Поред њих, у тиму су биле и Тамара Ракић, Јелена Благојевић, Наташа Шеварика, Тијана Бурмаз, Ивана Исаиловић, Нађа Нинковић, Ивана Нешовић, Ивана Јовановић, Јелена Драговић, Марта Дрпа, Јована Бјелица Тренер је био Ратко Павличевић, који је предводио Црвену звезду до фебруара ове године.

Кубанска репрезентативка, Лиана Меса, наступала је за Црвену звезду 2009. године. Између осталог, ова одбојкашице је током каријере била део тима Кубе који је освојио златну медаљу на Светском првенству у Јапану 1998. и бронзу на Олимпијским играма 2004. у Атини.

У сезони 2009/10, Црвена звезда осваја дуплу круну, а успех понавља и наредне три сезоне. Наше одбојкашице 2010. године долазе до другог места у Купу ЦЕВ, након што су на завршном турниру у Бакуу, поражене су финалу од италијанске екипе Јамамај Бусто са 3:1 у сетовима. Претходно су у полуфиналу победиле најтрофејнији клуб Европе, руску Уралочку (3:2). Стефана Вељковић је проглашена за најбољег сервера на турниру, Тамара Ракић је била најбољи примач сервиса, док је Бојана Живковић изабрана за најбољег дизача. У саставу су још биле: Нађа Нинковић, Јована Стевановић, Јелена Медаревић, Јелена Благојевић, Љубица Кецман, Ана Бјелица, Ивана Нешовић, Нина Росић, Теодора Пушић, Јадранка Будровић.

zok_05
Освојена сребрна медаља у Купу ЦЕВ (слика преузета са „Монда“)

Наредне сезоне није било финалног турнира, а наш тим је стигао до полуфинала, где је елиминисан од италијанског Урбина. Црвена звезда је победила у првом мечу (3:1), док се противник био бољи у реваншу (0:3 и 12:25 у „златном сету“).

Као што је напоменуто, Црвена звезда је у периоду од 2010. до 2013. године освојила четири дупле круне. Тим се мењао током тих сезона, а поред одбојкашица које су освојиле друго место у Купу ЦЕВ, за Црвену звезду у том периоду наступале и Сања Малагурски, Марта Валчић, Мина Томић, Мина Поповић, Бојана Радуловић, Теодора, Милица Кубура, Николина Лукић, Јулија Миловитс, Сара Војнић Пурчар, Катарина Маринковић, Маја Симић. Тим је забележио и неколико учешћа у Лиги шампиона. На крају сезоне 2012/13. екипу напуштају капитен Ана Бјелица и Јована Стевановић, које данас успешно играју у пољској, односно италијанској лиги. Њихов одлазак се осетио, па подмлађена екипа Црвене звезде није успела да одбрани титулу шампиона Србије, али је пети пут узастопно освојен Куп Србије (17. укупно).

Напомена: Већи део слика и података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог. На насловној фотографији је генерација одбојкашица Црвене звезде која је током седамдесетих година прошлог века освојила прегршт трофеја.

Удружење грађана Делије Север поново је организовао добровољну акцију давања крви. Ову хуманитарну акцију подржао је и КК Црвена звезда који је за добровољне даваоце крви обезбедио одређени број улазница за утакмицу са Униксом.

Ову лепу акцију својим присуством су подржали бивши играчи клуба и осведочени Звездаши Милан Гуровић и Игор Ракочевић, садашњи првотимац црвено-белих Лука Митровић, као и председник КК Црвена звезда Небојша Човић. Љубимац Делија, а садашњи тренер ФМП-а Милан Гуровић истакао је велико задовољство што је присуствовао овако хуманом гесту Звездиних навијача:

Увек је лепо одазвати се оваквим акцијама. Мислим да би овакве ствари требало организовати што чешће – изјавио је Гуровић.

Иако су у јеку последње припреме за утакмицу са Униксом у Комбанк арени Лука Митровић је пронашао времена да посети стадион Црвене звезде и подржи акцију:

Увек је лепо када се види оваква акција добровољног давања крви. Нажалост, због утакмице која се игра вечерас ја нисам могао да дам крв, али сам дошао да подржим и поздравим ове сајајне момке и девојке. Драго ми је да видим оволико Звездаша овде и надам се да ће и после ове акције Делија људи наставити да дају крв – рекао је Митровић.

Још један љубимац Делија Игор Ракочевић имао је само речи хвале за овај догађај:

Свака хуманитарна акција где ми спортисти и навијачи Црвене звезде можемо да помогнемо је сјајна. Велико је задовољство помоћи онима којима је то неопходно и апелујем на све људе који могу да дају крв да то и учине – рекао је бивши капитен Црвене звезде.

Председник КК Црвена звезда Небојша Човић истакао је важност овакве акције:
Велика разлика између навијача Црвене звезде и свих других је да су присутни када је најпотребније. Ту не мислим само на чињеницу да су увек ту за свој клуб, него имају и димензију друштвене одговорности. Ово је изузетно добра акција и јако важна јер константно стижу апели из здравствених установа. Ми смо као клуб желели то да подржимо тако што смо за даваоце припремили одређени број карата за меч са Униксом – изјавио је Небојша Човић.

Осим бивших и садашњих чланова кошаркашког клуба ову акцију подржали су Ненад Перуничић, тренер Звездиних рукометаша, Игор Милојевић генерални секретар СД Црвена звезда, као и председник ватерполо клуба Виктор Јеленић.

Треба истаћи да је осим у Београду, акција добровољног давања крви под називом „Црвено-бела крв“ организована и у Бору, Зајечару, Косовској Митровици, Пожаревцу, Лазаревцу, Шапцу и Зрењанину.

Од самог оснивања Црвена звезда је у оквиру свог спортског друштва окупљала велики број секција. Број обухваћених спортова је растао како је време пролазило, велики број клубова је израстао у најтрофејније на овим просторима, а неки клубови су постали познати и у европским и светским размерама. Сваки од тих секција има своју причу, своје почетке и сваки клуб на свој начин допринео развоју имена нашег спортског друштва. Екипа сајта Моја Црвена звезда је решила да вам исприча неколико тих прича и помогне да се људи који воле Црвену звезду боље упознају са појединим секцијама спортског друштва. За почетак, биће приче о клубу који нажалост више није није у нашем саставу, али који је својевремено био један од значајних секција Црвене звезде. У питању је аутомобилски клуб Црвена звезда.

Аутомобилски клуб Црвена звезда је основан у пролеће 1946. године, а на првој послератној трци око Калемегдана су учествовали сви чланови ове секције. Након почетних успеха, рад секције је замро да би био поново регистрован 21. фебруара 1971. године, на иницијативу заљубљеника у овај спорт, предвођени Михаелом Кулунџићем, Слободаном Милошевићем и Драганом Срећковићем. Први председник клуба је био Предраг Сарић. Клуб је постојао до 1998. године, а за то време је освојио четири екипне титуле (1974. и 1988. у кружним тркама, а 1974. и 1975. у релију), као и значајан број трофеја у поједничаној конкуренцији. Већ 1972. Златко Франковић осваја титулу у рели тркама, а исте године, шампион је постао и Михел Кулунџић у брдским тркама. Титуле је почео да осваја и Павле Комненовић (прву 1973. године, рели, класа до 785 кубика) који ће постати један од најбољих аутомобилиста наше државе свих времена, а пуно успеха је имао и наступајући за наш тим. Аутомобилски спортски клуб Црвена звезда те 1973. године осваја друго место у екипној конкуренцији, што је била својеврсна најава успеха који су уследили.

Наредне године Црвена звезда постаје апсолутни екипни шампион Југославије, титуле су освојене и у релију и у кружним тркама. На пет одржаних рели трка, наш тим је остварио свих пет победа, освојивши 174 поена, више него све остале екипе заједно и дупло више од другопласираног тима. Што се тиче кружних трка, наш тим је забележио шест победа и једно друго место на седам одржаних трка. Момир Филиповић је постао шампион у класи популарних „фића“, а титуле исте године освајају и Миодраг Перовић, и Бранко Нађ. Уз то су још четири наша возача освојила вицешампионске титуле. Црвена звезда је одбранила титулу у рели тркама 1975. године, док је у кружним тркама постала вицешампион државе. Титуле те године су освојили Владимир Драгосавац, Павле Комненовић и Бранко Нађ.

ask_05

Аутомобилски спортски клуб Црвена звезда није био активан само на такмичарском плану, већ и као организатор трка („Трка око Калемегдана“, финална трка Шампионата Југославије на стази „Ушће“, за шта је добијена награда од Ауто-мото савеза Југославије за најбољег организатора, два велика рели такмичења за првентсво Југославије). Одржана је и Ауто-спидвеј трка 1977. године на стази београдског хиподрома, а следећег лета је публика у Београду, Сарајеву и Крушевцу била у прилици да види аутобол (први пут представљн у Европи), фудбалску утакмицу која се игра расходованим „фићама“.

Отежани услови рада су се одразили на успешност клуба, али је Павле Комненовић задржао прво место међу тркачима, а 1981. године проглашен је и за најбољег аутомобилисту Југославије. У другој половини осамдесетих година прошлог века, доласком Војислава Јовановића на чело АСК Црвена звезда. Остварена је чврста сарадња са Спортским друштвом од кога клуб добија на поклон један „југо 55″, а радило се и на помагању возачима код припрема аутомобила, куповине делова и потрошног материјала, прешло се на улагање на сопствене аутомобиле, радионицу и пратећа возила. Родоначелник ове идеје је био Зоран Матовић који је преузео председничку функцију након одласка Војислава Јовановића. Клуб је у просторијама испод Мостарске петље имао сопствену радионицу за прављење тркачких аутомобила.. Овом послу су се посветили врхунски мајстори ауто-спорта: Павле Комненовић, Владимир Драгосавац, Михаел Кулунџић… У периоду између 1987. и 1989. године, био је то прави „аутомобилски храм“. У екипи је био и Италијан Пјеро Филипи који је из иностранства доносио иновације и стратешки материјал. Политика нашег клуба је била да има шест-седам сопствених врхунски опремљених возила са променљивим возачима, зависно од форме такмичара и потреба. Оштра борба се водила за свако место у екипи, али, међу нашим возачима, и за свако место у појединачној конкуренцији. Неретко се дешавало да на победничком постољу буду три возача Црвене звезде.

Круна овавког рада долази 1988. године када екипа постаје државни првак у вожњи на кружним стазама, а успех је прослављен и на нашем највећем стадиону. Драган Банић осваја титулу исте године у појединачној конкуренцији. Наредне године, титуле у појединачној конкуренцији освајају Милун Веснић и Велимир Јовановић (освојио титулу и 1990. године). Павле Комненовић који је освајао титуле и 1985. и 1987. године, постао је тада вицешампион.

ask_02

Успеси Црвене звезде су почели да привлаче и стране спонзоре, па је сарадња са тркачким тимом „Марлборо“ (водеће име светских трчаких стаза у то време) представљао излазак нашег тима на међународну сцену. „Марлборо“ је постао Звездин спонзор и дозволио да на тркама наступа и под његовим именом. Реконструисана је и стаза „Ушће“, а са „Марлбором“ је направљен пројекат „челенџер“ школе и систем селекције младих такмичара, па је настала и картинг школа коју је водио прослављени мотоциклистички ас Вук Томановић.

ask_03

Међутим, долази до распада Југосалавије и увођења санкција, што полако постаје непремостива препрека за функционисање овог клуба. Током 1994. вредан резултат једино постиже Антоније Киров (3. место на брдским тркама у калси до 1600 кубика, 5. место на кружним тркама у класи до 1300 кубика). Наредне године, Црвена звезда некако успева да оформи тим који осваја друго место на рели тркама, а Зоран Павловић осваја прво место у класи до 1300 кубика, а Ненад Николић је био други у релију у класи до 1150 кубика. Током 1996. и 1997. АСК Црвена звезда учествује на свега неколико трка, без већих успеха, након чега клуб потпуно престаје са радом.

Треба додати да је овај клуб током свог постојања имао успеха и у конкуренцији мотоцикала, па су тако браћа Анте и Чедомир Ноловић постали државни прваци у конкуренцији мотоцикала са приколицом 1946. године и то је било прво званично такмичење у коме је учествовао наш клуб. Радован Станојевић је 1984. године освојио прво место у класи мотоцикала до 175 кубика.

Као што се могло закључити, велики број асова је возио за АСК Црвену звезда, али се ипак као легенда клуба истиче Павле Комненовић. Тек што је добио возачку дозволу, у 18. години, упустио се у рели такмичење за шампионат Југославије на Јахорини. Две године касније је постао првак Југославије у „националној“ класи и један је од најмлађих шампиона клуба. Опробао се у свим гранама аутомобилског спорта, а интересантно је да је био дублер Драгану Николићу у чувеном филму „Национална класа“. Постао је један од најбољих аутомобилиста у историји са ових простора, возио је у свим класама, од „фиће”, преко „алфе”, „поршеа”, „бе-ем-веа” до „ферарија”, и освојио прегршт трофеја. На слици испод можете видети Комненовића у разговору са Аланом Простом, вишеструким шампионом „Формуле 1″.

ask_04

Напомена: Слике, као и већи део података из овог текста су преузети из монографија Спортског друштва Црвена звезда издатих у част 40, 50 и 60 година од оснивања истог.

На данашњи дан пре 69 година основано је Спортско друштво Црвена звезда, које спада међу најуспешније колективе у Србији.

Као и сваке године, црвено-бели су рођендан прославити традиционалним проглашењем најбољих спортиста у претходних годину дана.

Свечаност је одржана у Медија центру на стадиону Црвене звезде. Ватерполиста Андрија Прлаиновић и стрелкиња Зорана Аруновић понели су титуле најбољих спортиста године. Титулу најбољег тренера однео је стратег ватерполиста Звезде Дејан Савић, а његови изабраници су најбољи сениорски колектив црвено-белих.

Председник Управног одбора СД Црвена звезда Александар Боричић у свом обраћању истакао је да су црвено-бели имали боље резултате у односу на прошлу годину и пожелео да се у будућности сви зајендо радују новим титулама.

- Честитам свим звездашима 69. родјендан. Превазишли смо сва очекивања у односу на прошлу годину. Освојили смо много трофеја, али надам се да ће их у 2014. бити много више. Претходне године нису биле лаке, дигли смо кошаркашки и ватерполо клуб, а они нам враћају на најбољи могући начин. Желимо да потврдимо да смо најбоље друштво у Србији – поручио је Боричић.

Најбољи пионир СД Црвена звезда, Иван Хорват (Рукомет)

Најбоља пионирка СД Црвена звезда, Лара Крејовић (Женски ватерполо клуб)

Најбољи пиoнирски клуб СД Црвена звезда, Фудбалски клуб

Најбољи кадет СД Црвена звезда, Ален Кујунџић (Куглање),у његово име нараду је примио председник клуба Мирослав Мацура

Најбоља кадеткиња СД Црвена звезда, Бојана Миленковић (Одбојка)

Најбољи кадетски клуб СД Црвена звезда, Кошаркашки клуб

Најбољи јуниор СД Црвена звезда, Урош Маринковић (Веслање)

Најбоља јуниорка СД Црвена звезда, Александра Црвендакић (Женски кошаркашки клуб)

Најбољи јуниорски клуб СД Црвена звезда, Тениски клуб

Најбољи тренер младих СД Црвена звезда, Исмаил Мачев (Атлетика)

Специјално признање СД Црвена звезда, Одбојкашки клуб

Специјално признање СД Црвена звезда, Карате клуб

Специјално признање СД Црвена звезда, Рукометни клуб

Медијска личност године СД Црвена звезда, Игор Вујичин

Пословни партнер године СД Црвена звезда, Миленијум тим

Награда за животно дело СД Црвена звезда, Александар Обрадовић (Атлетика)

Награда за животно дело СД Црвена звезда, Борислав Ивков (Шах), овов високо признање у име г. Ивкова примио је Горан Раичевић.

Најбољи тренер СД Црвена звезда, Дејан Савић (Ватерполо)

Најбољи спортиста СД Црвена звезда, Андрија Прлаиновић (Ватерполо)

Најбоља спортисткиња СД Црвена звезда, Зорана Аруновић (Стрељаштво), Зорана се тренутно налази на Европском првенству у Москви, па је награду у њено име примила мајка Бисерка Аруновић.

Најбои клуб СД Црвена звезда, Ватерполо клуб

Присутнима се обратио и председник Скупштине Спортског друштва Црвена звезда проф др Петар Шкундрић који је пожелео да и у наредних годину дана црвено-бели освоје још више трофеја.

На крају прославе најбољи спортиста Андрија Прлаиновић у друштву најбољих спортиста црвено-беле породице искеао је рођенданску торту.

Идеја о оснивању Спортског друштва Црвена звезда кренула је на иницијативу Градског одбора УСАОС Београда, током фебруара 1945. године. Тада су омладинци, чланови Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије почели припреме за оснивачку Скупштину омладинског фискултурног друштва, са циљем да буде састављено од разних спортских секција. На последњој седници Иницијативног одбора, дан пре одржавања скупштине, оснивачи су дуго дискутовали око тога какво би име ваљало дати новом спортском колективу. Постоје разне верзије тог чина, али се већина слаже да су ‘кумови’ били Слободан Ћосић и Зоран Жујовић.

Рачун Спортског друштва Црвена звезда је у блокади, и то због дуга од пре 22 године. Прослављени ватерполо тренер Никола Стаменић је добио спор против Црвене звезде због дуговања која му нису исплаћена док је предводио клуб од 1990. до 1992. године, а која износе 5,5 милиона динара.

Grbsdcrvenazvezda

Тим поводом, „Спортски журнал“ је пренео изјаву генералног секретара СД Црвена звезда, Игора Милојевића:

Од јутрос смо у блокади. Некадашњи тренер нашег ватерпола клуба у периоду 1990 – 92, Никола Стаменић добио је спор око дуговања из тог времена на износ 5,5 милиона динара. Ето, то је разлог.“

Милојевић даље напомиње и да је изненађен што се све ово десило након толико времена, тј. да му није јасно зашто то Стаменић није покренуо раније. Решење се већ тражи.

„Морамо да нађемо решење. Тражили смо контакте са адвокатима, али су стално заузети. Верујем да ћемо наћи решење јер је оваква ситуација погубна за спортско друштво“, закључио је Милојевић.

 

Прихватилиште за децу у Београду прославило је 25. фебруара у Коларчевој задужбини 56 година постојања. Ово Прихватилиште збрињава младе из целе Србије, узраста од 7 до 18 година који спадају у најосетљивије категорије. То су деца која су била жртве насиља, злостављања и занемаривања, жртве трговине људима, деца без родитељског старања, деца улице.

Прихватилиште се бори са великим финансијским проблемима. Као један од начина да се то реши 2010. године је покренут пројекат „Победи за децу Прихватилишта“, у оквиру кога је до сада сакупљено 7 милиона динара.

Прослави рођендана су, поред бројних јавних личности као што су Александра Радовић, Ана Кокић, чланови бенда Земља грува, Сергеј Трифуновић и многи други, присуствовали и Никола Рађен и Милош Нинковић, као и портпарол Црвене звезде Марко Николовски. На нашим фотографијама можете погледати како је све то изгледало, а доносимо вам и изјаву Милоша Нинковића, који је још једном показао колико је посвећен пружању помоћи онима којима је то потребно.

IMG_0572-1IMG_0594-1IMG_0634-1IMG_0638-1IMG_0640-1IMG_0657-1IMG_0718-1IMG_0813-1IMG_0818-1

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!