Премијера филмског блокбастера „Терминатор“ је за дан-два у биоскопима, али у Србији, онај прави се вратио раније. Кажу да човек постаје херој онда кад је спреман да жртвује себе зарад других.

Завршила се још једна турбулентна рукометна сезона. За МЦЗ, Ненад Перуничић је сумирао утиске после дешавања у сезони иза нас, уз осврт на припреме, идеју – играње ван Београда, наредну сезону и рукометне прилике у Србији и Црвеној звезди. Иако смо понешени успесима наших спортискиња и спортиста претходних  дана, убеђени смо да када би сви имали толико жеље и енергије као Ненад Перуничић реченица „СРБИЈА ЈЕ ПРВАК СВЕТА!“ била би свакодневница.

Ни почетак прошле сезоне није прошао без проблема око добијања лиценце, а у међувремену клуб је добио и нову Управу.

То је већ била друга година за редом. Нисмо знали у том тренутку да ли ћемо постојати. Стигло нас је све негативно, годинама је било лоше, црно. Када један период лоше радиш, то дође на наплату. Нисмо знали у једном тренутку како спасимо овакав клуб. Са свих страна смо имали ударце, подметања, мало људскости, поред финансијских проблема… али, негде у себи смо веровали да ћемо пронаћи људе који ће помоћи клубу. Цело прошло лето смо радили на томе, када је било питање да ли ћемо затворити и закључати клуб или ћемо исцрпети максимум из себе. Добили смо председника, човека који је и годину пре изразио жељу да помогне клубу.

Како из ове перспективе сада гледате на та дешавања?

Болно. За мене је било јако болно. Ја сам Звездине проблеме схватао као личне проблеме. Било је тешко борити се са свим тим стварима. Све оно кроз шта смо пролазили, радили, због оних ствари које сам преузимао на себе да би заштитио појединце. Није патетика, не говорим патетички, него је то сурова истина. Овај клуб је био и остаће најважнији у мом животу, без обзира шта се дешавало. Тако да ме је раздирало што нисам могао да утичем на неке ствари, а кроз играчку каријеру сам био навикнут да одлучујем о стварима на терену. Сам губитак финала прошлосезонског Купа у Нишу, са екипом која да је имала само мало јачу финансијску и да кажем редовнију пропратност, била би много боља, убеђен сам. Затим, распад те екипе која се скупила у јако кратком року и у јако кратком времену се распала. Фрустрације да не можеш да направиш тим који желиш, него оно што остане да узмеш. Цела лоша слика се стварала додатно и јачала проблеме. Али, у глави сам увек негде имао да ће се наћи решење. Навикао сам да се борим и веровао сам да ће се пребродити. Нашли смо људе, направили Управу. Екипа се правила да би се преживела сезона, ако добијемо лиценцу, у том тренутку. Није се пуно размишљало о тиму, јер смо имали најскромнији буџет у Звездиној историји. Суштина је била да играчи који нису желели договор, ваљда су мислили да ће прозивајући мене добити на значају, мислим да им је то погрешно што су урадили. Заборавили су јако пуно ствари које сам због целе ситуације морао да прогутам, гутам и даље. Знате и ви за ситуацију око уцењивања због којег сам морао да се спустим на ниво, на ком мислио да никад нећу бити. То ми није требало, после моје каријере, али сам чинио људски. И саме те прљаве ствари су утицале да не дозволим да се један овакав клуб изгуби.

Али и поред свега тога што је пратило клуб, што се дешавало, Звезда је афирмисала неколико младих играча, први део сезоне одиграла јако добро, и на крају је фалила једна победа за плеј-оф. Чак и поред невероватних повреда у току сезоне.

Кренули смо са новом Управом и председником са договором. Најбитније је било да добијемо лиценцу и о томе смо водили највише рачуна. Нисмо били посвећени тиму пуно. Када сам видео у каквом физичком стању су дошли играчи у августу, питао сам се да ли ћемо моћи било коме да парирамо. Ја сам кроз старије тренере који су нас учили и тренирали поборник суровог рада. Нас су учили да је сурови рад једини исправни пут ка успеху и бољитку, ка побољшавању свега. Временом је то и код нас добијало форму коју нисмо имали одмах. Доста играча смо довели из најслабијих и друголигашких екипа, који нису научени на такве сурове тренинге, ни на квантитет ни на квалитет тренинга. Изгледали смо компактно, али у једном тренутку су кренули велики малери са тешким повредама играча, где смо их ланчано губили. А нисмо ни имали велики број играча који би могли да ускоче у сваком тренутку. Ослонили смо се и на најмлађе. Да кажем, у том првом полугодишту смо били у самом врху, а касније смо због једне утакмице изгубили плеј-оф.

ПОВРАТАК НА ТЕРЕН ЈЕ ОДГОВОРНОСТ – “ У том тренутку сам осетио да тако треба. Када видиш на тренингу 10-12 играча, од којих се 5-6 појави да би радило вежбе са стране јер су повређени, онда је то преозбиљан проблем.“

Да ли је тај пораз у дербију био пресудан, да ли је одлучио ток Звездине сезоне?

Да. Дефинитивно дерби и то су играчи и знали. Можда је моја грешка била учествовање на меморијалном турниру „Драган Ранковић“, десет дана пре тога. Не грешка у смислу да сам погрешио што смо учествовали, далеко било. Увек би био на том турниру, то је био човек кога сам ја много ценио. Него, спортски, просто близина тог дербија на турниру и дербија у првенству је била у јако кратком временском периоду. Ми смо ту утакмицу на турниру победили комплетан Партизан, без наших 4-5 играча. Чини ми се да је ту настала грешка код мојих играча, јер су мислили да смо у првенству када будемо комплетни још бољи. Сама слика у 20-том минуту меча на 6 разлике за нас је било оно у шта су они веровали, да су бољи од Партизана. Престали су да размишљају да утакмица траје 60 минута.

Зашто је Звезда стала и поред тога што је евидентна разлика била у питању? Можда претерана жеља за доказивањем и успехом?

Не знам ни сам, много смо причали, анализирали и сад причамо. И на тој утакмици смо имали тешку повреду у 5.минуту. Престали смо да будемо ми, као екипа. Нисмо били ни агресивни, ни темпераментни, сходно карактеру и стилу. Ја и даље не могу да схватим да смо мислили да је утакмица готова у 20.минуту. Код младих играча је све могуће. Претерана жеља може да одведе у тотално другу крајност. Да изгориш, да те поједе трема. Али, у тој утакмици смо били јако доминантни до 20.минута и тешко је наћи разлог пада. Сам приступ играча и енергија коју смо имали се променила од тог 20.минута. Када смо изгубили разлику, они су изгубили веру у себе да могу да се врате и одржавају. Код младе екипе је нормално да противник направи 5-6 разлике, а ти да се вратиш у меч, и супротно. Нисам нашао начин како да их пробудим када су се прерано предали, а то је моја кривица директно. Не смем да дозволим да екипа тако падне и тада, није то наш стил. Тако да је та утакмица била пресудна, дефинитивно.

У плеј-ауту услед свих дешавања и повреда које су задесиле тим уследио је повратак Терминатора. Ви сте морали да се скинете и вратите на терен.

Плеј-аут је јако тешко играти јер је мање квалитета екипа које су остале и то је све сем рукомета. Није то надметање. Плеј-оф је лакше играти него плеј-аут. Са екипом са којом смо остали, где је огромна тензија око саме помисли опстанка секла ноге. На њима је био огроман терет. Што се мене тиче, понео сам се као одговоран човек. Ја се сматрам одговорним и озбиљним човеком и сходно ситуацији сам мислио да будем уз њих на терену. У смислу ауторитета, искуства, у том домену одбране која је јако битна. 

Прочитајте још  Ускоро избори у ФК, обновите чланство ради остваривања гласачког права

Да ли мислите да ни рукометни Савез, људи, уопштено јавност, нису схватили поенту вашег повратка на терен у 44.години? Нису схватили поенту стања у српском рукомету и шамар вашег повратка.

Никад не размишљам о последицама, питањима, коментарима… у том тренутку сам тако одлучио. Ја сам човек који кад одлучи нешто – тако је, то може бити погрешно или не, али то је моја одлука. Једино сам са супругом причао. Ја сам активан са екипом, увек постоји жеља за победом, да ли кад играмо фудбал на тренингу или утакмицу. Увек сам максимално ангажован са екипом. У том тренутку сам осетио да тако треба. Када видиш на тренингу 10-12 играча, од којих се 5-6 појави да би радило вежбе опоравка са стране јер су повређени, онда је то преозбиљан проблем. Многи су повређени играли. За клуб који волиш дајеш себе до максимума. Не само ја, сигуран сам да би то и Антон Букилић урадио. Осећаш одговорност. Тако да нисам размишљао каква ће реакција бити, како ће се схватити, нити сам хтео себи да дајем на значају. Нисам ни мислио да треба, а и био је кратак период да би се распредало о томе да ли сам или нисам требао. Ја сам чист пред собом. Мени је срце било пуно, ја сам уживао са екипом. Можда сам и могао мало више да помогнем, али искидао сам се и било је потребно више времена за мене и повреде без тренинга. 

Да ли сте задовољни како је екипа реаговала на ваш повратак, на ваше присуство на терену?

Прву утакмицу смо изгубили, ту је.. ја сам неко ко тешко подноси пораз. То је неки нерв који се кува у теби. Тешко ми је пало, од жеље да добијемо и кренемо добро. Моје реакције после утакмице су биле јако лоше и поједини су дочекали да ме представе у лошем светлу. То је једноставно карактер једног спортисте који је навикао и који је имао срећу да буде успешан у каријериМожда су мало лошије реаговали него што сам ја очекивао.

Иако је повратак покренуо многа питања, показали сте како рукомет може бити леп спорт када играју велемајстори. Уживали смо. Завидна форма.

Не бих о томе, одавно сам прошао то…. нисам ја једини који се у тим озбиљним годинама враћа на терен. Јесам направио већу паузу, и жао ми је што је била велика разлика између нормалнијег тренинга. Десила се и повреда, па сам играо и без тренинга, без опоравка. Криво ми је због тога, желео сам да дам већи допринос екипи у сваком сегменту. 

На крају, изборен је опстанак са 1.места, са просеком година екипе који је мањи од 21. Ако изузмемо Огњена Кајганића и вас. Јако млада екипа.

Можда и млађи. Мали Лаза, Вукан, Гачевић, Леовац, Вујовић.. то је 97.годиште. У принципу, њима је ово било каљење. Можда је било збрда-здола, али мислим да мораш да се избориш у сваком тренутку када добијеш шансу. Можда за њих ово и није било лоше, у смислу да осете притисак и да схвате шта се тражи од њих и како да се носе са тим.

ИДЕЈА О ИГРАЊУ ВАН БЕОГРАДА – ако треба, ако сам приморан да бирам то или празне Шумице, онда сам за то. Када уђеш у Шумице, суморно је и тужно ући када видиш 150 људи на трибинама који су ти пријатељи, родбина, тренери..

Када причамо о новој сезони, на каквом је путу Звезда?

Ако причамо о играчком кадру, сада желим да је бољи. Просто смо морали неке ствари да радимо због клуба и великог дуга, који је на срећу, смањен за 70%. То је огроман успех. Нисам се водио са оним да по сваку цену јурим титуле а да уваљујем клуб у још веће дугове. Да сам узео титулу нахранио бих себе и свој его, а одвео клуб у стотине хиљада већег дуга. Ја нисам тај тип који ће то урадити. Битно ми је било да здраво размишљам и да сваке године враћамо дуговања колико можемо, по цену свих критика и критика навијача који су навикли на Звездине трофеје, свестан да ћу бити на тапету због тога. Једноставно је мој циљ био да се врати што већи дуг. Сада желим бољи играчки кадар у наредној сезони. Све смо учинили да стабилизујемо клуб. Звезда је сада много здравија него што је била, и то је велика срећа. Али није скроз здрав клуб, још увек. Имамо репове. Требаће нам година, две да све очистимо како треба.

Из екипе су отишли капитен Владимир Цупара, Никола Милошевић и још током сезоне Воја Брајовић.

Ако причамо о играчима који су отишли, искрено, мени су се због префер односа многе ствари обиле о главу. Воја Брајовић је био неко ко је мени био као члан фамилије. Желим му да се врати на онај пут на којем је био и за који сам сматрао да треба да иде. 

За Цупару сам рекао да је то много добар момак и да му желим сву срећу, због његовог односа, понашања и поштовања клуба. То једино и тражим од њих. Он је то заслужио. 

Милошевић је неко ко је дуго лутао и кога су други направили несигурним. Он има јако добар потенцијал и жао ми је што није остао још годину дана. Мислим да би наредне сезоне направио озбиљнију надоградњу која би му касније олакшала пут. Али, он је тако одлучио и срећно.

Да ли ће бити још одлазака?

Не знам, искрено, за сада. Разговарао сам са свима и свакако радим на томе да томе не чекамо појединце, да имамо екипу када почну припреме. Од много ствари зависи да ли ће бити одлазака и долазака нових играча. Можда се и отвори могућност за два, три озбиљнија играча, то бих волео. Желео бих да ове године будемо још конкурентији. Највише бих волео да смо направили тим за титулу, јер је то нешто што је једина сатисфакција за све лоше ствари које смо прошли овде. Звезда је нешто посебно у мом животу, у Звезди сам доживео и најгоре ствари у каријери. Неочекивано и болно.

За када је заказан почетак припрема?

У плану је за 27.јул, првенство почиње 20.септембра. Видећемо да ли ћемо почети у том термину, требају још неке ствари да се заврше, и станови за нове играче и да видимо где ћемо. Моја жеља је да то буде у близини Београда. За сада смо у разговору и са потенцијалним појачањима, никога још нисмо потписали конкретно, очекујем то у наредних недељу дана, а да ћемо до тада објавити ко нас је појачао, а ко отишао из Црвене звезде.

Perun2У резултатском смислу, један од највећих недостатака је била подршка навијача у Београду, генерално.

Подршка траје с времена на време, када је дерби. Генерално да, то је велики проблем. Причали смо и на Скупштини о томе. У Београду је велико оптерећење и пуно догађаја. Кошарка је експлодирала, феноменални резултати, Евролига, велика еуфорија. Фудбал је фудбал, главна реч. Можда се навијачи вежу са тим да не јуримо ништа, вежу се за еуфорију титула, а ми то немамо, нажалост. Колико бих волео и колико ми смета што их нема, толико је и разумљиво. Имамо такав тим да они не осећају потребу. Зато је и ова идеја за променом домаћинства. Да играмо у некој мањој средини где ћемо имати много већу подршку. Не могу сви да долазе и на фудбал и на кошарку и на рукомет, али можемо да видимо да имамо негде 500 наших навијача и огромну подршку, а овим клинцима то много, много значи. Видели сте како реагују.

Да ли мислите да би тако, практично, Звезда сваку утакмицу играла као гост?

Прочитајте још  Ивана Катанић верна Црвеној звезди!

Добро, па… ако треба, ако сам приморан да бирам то или празне Шумице, онда сам за то. Када уђеш у Шумице, суморно је и тужно ући када видиш 150 људи на трибинама који су ти пријатељи, родбина, тренери.. и то је то. Изгубиш и мотив и енергију. Немаш подршку. 

О РУКОМЕТУ У СРБИЈИ И ЗВЕЗДИ – „Ја не кријем и увек истичем – мени је најлепше било када је Роби био ту. Просто, када је Роби био тренер, то је била нека посебна енергија, драж, искрено све, нека лудачка еуфорија, препун стадион, свуда подршка и са стране, то је било то. Данас сам све мање на стадиону…“

Колико мислите да ће наредна сезона бити квалитетнија у односу на претходну, обзиром да су се десиле промене у екипама?

Мислим да неће, да ће бити слабија по овоме што видим. Има пуно одлазака из клубова. СЕХА лига има своју тежину, пуно играча жели да игра СЕХА лигу због већег броја озбиљних утакмица, да би били и на видику. Ако имаш екипу која је жељна борбе, напретка, рада, можеш надоместиш недостанак квалитета.

Да ли мислите да је квалитет лиге одраз стања српског рукомета?

Апсолутно да. Све је проблематично. И сама лига, суђење у лиги и систем лиге, репрезентација… све је то одраз мањка спортских ствари, који појединци који нису били спортисти то не осећају.

Који је разлог да Звезда има најквалитетније млађе категорије а има најмање играча у репрезентацији, и да је на ширем списку А репрезентације имала само два играча?

Мислим да је то одраз некултуре, што смо ми постали какви јесмо. Можеш да ме волиш или не волиш, али ако имам добре момке, онда ти момци заслужују. Када оду из Звезде, они су у репрезентацији. Могу да имам проблем са тобом, али га не преносим на твоју фирму. Жао ми је што Звезда трн у оку већ годинама, то је јасно као дан. Када погледамо млађе репрезентативне категорије, чак и у кадетској где су требали да буду и Гачевић и Леовац, нема ниједног играча. У омладинској су два играча на ширем списку, изузимајући два играча која су отишла (Цупара, Милошевић). Чудно ми је да они људи који су прошли свет и видели свет имају тако мала размишљања. По симпатијама, а не по томе што заиста јесмо. То је већ тако годинама уназад.

Да ли мислите и да је сујета проблем?

Мислим. Несигурни људи покушавају да дају себи на значају покушавајући да спусте неког са именом и тежином. 

Колико вама отежава то што појединци Рукометни клуб Црвена звезда гледају кроз вас и однос са вама?

Ми нисмо више ни људски, ни културом, ни принципима оно што смо били. Све оно што нигде нисам доживео, ни близу, доживео сам овде само због тога што сам оно што јесам. И што не дам на неке ствари. Овде све што тако размишља није подобно. Све што је на нижем нивоу, да кажем, све је прихватљиво. Ако може да се плива у свему. Жао ми је због тих момака који заслужују. Поводљивост, притисци са свих страна… ваљда ће доћи дан да се и то промени. Иначе, рукомет умире.

Из године у годину стање у рукомету је све горе.

Све горе и горе, то је очигледно. Ево, сам систем такмичења… оно што сам говорио да плеј-оф треба да буде спектакл, да буде плеј-оф у правом смислу, да доноси драж, надметање, публику, тв преносе. А то су четвртифинале, полуфинале и финале. Ово није плеј-оф. Ово је нека мини лига, ко скупи више бодова. Нема везе са плеј-офом, није то та драж. Кад играш против неког полуфинале на две, три добијене утакмице. Све оно што други спортови имају, ми немамо. Плеј-аут, где губиш бодове које си освојио у току сезоне, па преносиш неке тамо бодове, па се деле. Све је накарадно. Гледајући репрезентацију, бар смо у млађим категоријама били доминатни, европски и светски прваци и то се изгубило. Једино што је ова петиција која је била јесте за спорт који нам је донео толико лепог. Људи то не разумеју, зато што су уљуљкани у својих 15 година и не желе напред, не дају по цену било чега. Иако нису шутнули лопту на гол. То је сурова истина.

Да ли постоји могућност промене система?

Не верујем, мислим да не. Док је у овом саставу све, не верујем. Немам ништа против појединаца лично, већ против целог тог система, не желе да чују за друго. Свако ко је направио нешто и жели промену, он је неподобан. Немам ништа против тога да неко остане и 30 година ако жели промене, жели модернизацију, жели да прати трендове, жели успех.

Ви стално помињете пун Пионир, пуне Шумице и повратак на ту стазу успеха.

Не знам ни сам више шта је потребно… рукомет је у већини земаља у Европи трећи спорт, негде други. Много више новца се сада тражи. У ватерполу можеш са једним буџетом да будеш првак Европе, у рукомету не можеш. Потребно је много више новца, имаш клубове са по 10-15 милиона буџета. Неки немају ограничење буџета. На пример, када би се уз неку већу финансијску инјекцију у Звезду вратили репрезентативци, имали би простора за успех. Мислим да и дан данас овај народ воли рукомет као што га је волео раније. Мислим да карактерно припада народу као фајтерски спорт, пун тензије, пун динамике. Негде ми се чини да су људи мало и изгубили енергију за спорт, у свој муци.  

Ви сте неко ко је често на Звездиним утакмицама и поред проблема у рукометном клубу. Често сте у Пиониру, на Маракани.

Ја сам Звездаш, комплетан. Волим да гледам Звезду, мој клуб. Драго ми је због наших успеха. Кошаркаши су феноменални, у фудбалу је мучење. Ја не кријем и увек истичем – мени је најлепше било када је Роби био ту. Просто, када је Роби био тренер, то је била нека посебна енергија, драж, искрено све, нека лудачка еуфорија, препун стадион, свуда подршка и са стране, играли смо, то је било то. Данас сам све мање на стадиону. Кошарка је била феноменална, момци су фајтери прави. И сезона је била феноменална и тако је и требало. После толико година, то је требало тако. Ја бих волео да је тако констатно у Спортском друштву, да имамо константност. У ватерполу смо само имали две године, нажалост, свега је било, задовољство велико. Ја се сећам лепог времена, када је Цвеле био ту, када је Спортско друштво било доминантно, сви су клубови били горе, на врху, имао си успех. Потребан је неко ко би могао то да повеже. 

Да ли ћемо поново позвати навијаче, за крај. То је и порука.

Хоћемо, звали смо их пуно пута. Стварно бих јако волео да су ту. Не треба нама много. Овај предлог је зато што желимо да нас неко гледа. Нама треба мало да направимо добру атмосферу, да играче подигне за 20-30% више него што јесу. Мало треба за Шумице.

Мало треба, али и то мало је некад, за неког, превише, ако неће. Нека ова порука буде позив да се направи корак ка голу. И ови момци играју за Звезду, носе Звездине дресове, грб, и маштају како је то кад даш гол, трибине полуде и ти ниси фудбалер. Ви можете то да им приуштите, као што је Ненад Перуничић нама приуштио да имамо рукометни клуб. Звездаши, Цигани су увек били еманципована господа, са манирима, мангупи и шмекери који пољубе руку, дају цвет, стисну руку и поздраве, који умеју да награде и захвале. Наградите Терминатора и рукометаше. Ко зна… са нама се може, све што се пожели.

п.с. И запамтите, оно што ради Арнолд Шварценегер је филмски, нереално. Оно што ради Перун…

11694138_10154005868039119_1224680124_n

Коментари

1 Коментар на "МЦЗ интервју: Ненад Перуничић – Смањили смо дуг, желимо навијаче, најлепше је било са Робијем!"

Обавести ме о
avatar
 
smilegrinwinkmrgreenneutraltwistedarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouth
Слике
 
 
 
Аудио и видео фајлови
 
 
 
Поређај по:   најновијим | најстаријим | највише гласова
Vucko
Гост

Sa nama si bio i kada je najteze, Perune legendo, vole te Nislije!

wpDiscuz