Најава : Црвена звезда – ОФК Београд

“ И АКО ЈЕ КЕЦ К’О ВРАТА, ПЕВАЋЕМО ИЗ ИНАТА!”, истина српског фудбала. Како другачије коментарисати то да играч добије црвени картон, али да може да игра следећу утакмицу? Заиста СуперЛига! Није то алиби за резултат у Ужицу. Алиби за онакву игру не постоји. Ја сам својим очима видео да се поновило, исто оно што сам гледао пет дана пре. Деја ву. Не знам шта је потребно више да урадимо да би ти исти који носе дрес, дрес за који се умире, брани животом, схватили озбиљно своје улоге и своју реалност. Реалност је да они играју за Црвену звезду! Имају ту срећу, сан и привилегију коју сања свако дете. Да почупам сву косу, изгризем нокте, преплачем Дунав и Саву, изгубим живце, покидам гласне жице, разболим се десет пута, умрем од нервирања, да им дам своје руке и ноге да би били у предности над противником, јер са својима не делују озбиљно. Да играм за противнички тим и дам аутогол. Шта да радим? Не схватам, али стварно не схватам да они носе дрес клуба какав је Црвена звезда, да им је тренер легенда каква они за пет живота не могу да буду, да имају 4 милиона навијача иза себе који су спремни сваког тренутка да дају живот за грб који они ни не озноје. И примају плату. Мотив? И луд би нашао мотив у овоме. Јел треба да ми улетимо у терен, дамо гол за вас, трчимо за вас? Онда нам ви не требате!

Александар је све рекао у тексту после меча, ја то потписујем. И хоћу Звезду, да ми се врати. Изгубила се негде, ја хоћу да је нађем, ухватим за руку и вратим. Волео бих да се са сваким играчем видим и да га питам да ли је свестан чије боје брани и ко му је тренер? Изађите на терен и радите свој посао. Погините за ове славне боје живота вредне. Ја сам свој живот Звезди дао, да имам још један дао бих га. Ви дајте свој максимум, јел то тако тешко? Некима од вас су тих ’90 минута пролазно време, нама су све. Чудите се и љутите што сте кажњени? Ја се чудим како су неки од вас професионалци и зашто носе дрес Црвене звезде. У суботу се обележава 60 година од наше прве титуле! Тада су свети дрес носили господа о којима се и данас прича, витезови који су срцем носили наш клуб до највећих висина.

Прави градски дерби, иако често позиције на табели не говоре и не показују тако. Најстарији клуб и најтрофејнији, најбољи, највећи српски клуб. Све у једном у суботу на “Маракани”, може се рећи историја и све лепо српског фудбала, онога што је од њега остало.

Офк игра можда и најлепши фудбал, све заједно гледано, последњих година. Имају сјајног тренера, веома млад и перспективан тим коме, управо то искуство фали за веће домете. Зову их „мали Арсенал“, због сјајног скаутинга и једне од најбољих школа на овим просторима.  У овој години су прославили један век од свог настанка, што је за клуб на овим просторима за дубоко поштовање. На састанку који је 1. септембра 1911. године одржан у кафани “Женева”, која се налазила на углу Александрове и Београдске улице, основан је један клуб, који ће у наредним годинама исписати најлепше странице нашег предратног фудбала, а тај клуб живи и дан данас и поред тога што су га укидали, реименовали, селили… 2011. године, тадашњи БСК, касније Металац,  а данас ОФК Београд, слави златни јубилеј, први век свог фудбалског битисања! После избора прве клупске управе и пошто је изгласала правила клуба, скупштина је донела одлуку да клупско игралиште буде подигнуто на уступљеном терену београдске општине, на некадашњем Тркалишту (бивши хиподром), где се данас налази Технички факултет. Име је усвојено на предлог Милоша Екерта, банкара «Прашке кредитне банке», који је дао идеју да се новоформирани клуб зове Београдски Спорт Клуб! Надимак им је био “Београдски Плави”!

У децембру ’44 БСК и СК 1913, најтрофејнији београдски предратни клубови, се не помињу својим именима него “плави” и “црвени” и играју у корист сиромашних породица. Од ’45 не постоје више ни под тим називом, а 5. маја те године, заванично су укинути сви тадашњи клубови без помињања поименце, прогласом Министарства просвете и потписом Митре Митровић – Ђилас, да би се тиме обзнанило јавности оно што је већ укинуто пре више од шест месеци.

Оснива се тим УСАОС-а (Уједињена Социјалистичка Антифашистичка Омладина Србије) – ФК Црвена Звезда и тим И Армије који је преименован у Централни Дом Југословенске Армије Партизан, по узору на московски ЦДКА (касније ЦСКА). Црвеној Звезди додељује се стадион СК Југославије (некадашњи СК 1913 и Велика Србија), а ЦЂА Партизан стадион БСК-а!

25. марта 1945. године године оснива фудбалски клуб синдиката металаца – ФК Металац. Исте године, сада Металац, постаје првак Београда (лига од 6 тимова), а у одлучујућој утакмици побеђена је наша Црвена звезда. Плаво – бели узимају редовно учешће у шампионатима нове државе које се игра од сезоне 1946-47. 22. јула 1950., на иницијативу Владимира Дедијера, тадашњег политичког функционера, а предратног навијача БСК-а, враћено је име БСК и он по свему подсећа на истоимени клуб од пре рата, па се и плаво-бела боја дресова мења у тамно плаво – светло плаво, а грб је скоро идентичан оном предратном! Клуб се такмичи под нашим старим именом све до 26. новембра 1957. године, када, у то време, БСК долази у доста лошу финансијску ситуацију и тада се, после фузије са нижеразредном ТСК Шумадијом, у коју су ушли јаки државни функционери („генексовци“ – оперативци УДБЕ), који су пре тога били у управи Партизана, опет мења назив клуба у данашњи ОФК Београд, а оснивачка скупштина одржана је у сали радничког универзитета “Браћа Стаменковић”. Префикс ОФК је додат и да би клуб коначно добио свој стадион – Омладински, који је добио на коришћење од града. До тада је БСК плаћао кирију за коришћење нашег, Звездиног стадиона, па би их Звезда некад и тужила за неизмирење исте. Када је Звездин стадион постао неподобан за прву лигу, БСК је играо на Партизановом или некадашњем стадиону БСК-а.

Данас, популарна Офка, наставља историју својих предака. На челу, уз Робија, једним од најбољих тренера тренутно на овим просторима, Дејаном “Швабом” Ђурђевићем, и новим младим талентима који кроз Офк Београд кроче пут у други клуб, покушавају да ураде нешто више од уобичајеног. Родић, Петковић, Пуровић, Павловић, Османагић, Батиоја и другови су нова ударна снага. Тренутно су девети на табели. Из десет одиграних утакмица, имају 4 победе, 5 пораза и један нерешен меч, уз гол-разлику 11:13. Играју и у ¼ финалу Купа. У последње два меча уз две победе, имају гол-разлику 7:0. После слабог старта, почели су да се “опорављају”, а после меча са нама желимо им све најбоље. Вицешампионску позицију и да се сретнемо у финалу Купа.

Мала историја „Романтичара“ у којој се доста подудара са нама. Стари ривали, прави градски ривали. Офк Београд и Црвена Звезда.

ЦЗ Н ОФК

„Маракана“ :                          58  36 14 8      130:64

„Омладински Стадион“ :       59 25 19 15      97:68

Укупно :                              118 62 33 23   231:134

Финале Купа 2006 одиграно на неутралном терену. Победили смо 4:2

– Први међусобни меч одигран је 1946 године, када је ОФК играо под именом Металац. У обе утакмице те сезоне ОФК је био бољи, 3:1,1:0. Под именом БСК прва утакмица одиграна 1950. године, ми смо оба пута били бољи – 3:0, 5:2. А под именом ОФК Београд, прва утакмица одиграна је 1957 године. И у тој сезони смо били оба пута бољи, 1:0,2:0.

 

ОФК Београд је први пут славио на „Маракани“ 1961/62, а на Старој Карабурми у сезони 1964/65. Наша најубедљивија победа на Карабурми је 6:2 из 1995. године (Дарко Ковачевић 2х, Ненад Сакић, Небојша Крупниковић, Дражен Подунавац и аутогол Терзић – Петар Пуача 2х). Последњи дуел на Карабурми завршен је ремијем (0:0).

Велики је број асова који су наступали и на „Маракани“ и на “Омладинском Стадиону” – Михајло Пјановић, Славољуб Муслин, Петар Пуача, Абоубакар Оумару, Огњен Короман, Весељко Тривуновић, Ненад Јестровић, Митар Мркела, Александар Јевтић, Лазар Тасић, Сава Антић, Драгослав Шекуларац, Драгослав Степановић, Душко Тошић, Срђан Мркушић, Рајко Митић, Немања Пејчиновић, Милош Шестић… Небојша Крупниковић и Дејан Стефановић су наши играчи који су потписали за ОФК, али нису уписали ниједан меч за њих. Љупко Петровић, Милан Живадиновић, Ратко Достанић су били тренери оба тима, а Александар Кристић је био наш шеф стручног штаба, а био и тренер у млађим категоријама Офк. Данас дрес Офк-а носе и Милан Пуровић и Немања Николић, наши бивши играчи.

Те 1951. Црвена звезда са Чика Рајком Митићем, освојила је прву титулу, успевши да претекне загребачки Динамо захваљујући гол-разлици. Звезда је у тој сезони пролећни део такмичења завршила на четвртом месту са 14 бодова, иза Динама (20), Хајдука (17) и Партизана (16). Неколико кола пре краја првенства, Динамо је имао великих пет бодова предности. У претпоследњем колу, у Загребу, догодила се права драма. Звезда је повела голом легенде Косте Томашевића у 5. минуту, да би Динамо изједначио поготком Велфлија из пенала у 25. Домаћин је жестоко нападао, али је Звезда у финишу, из контранапада постигла победносни гол – стрелац опет Томашевић. У последњем колу – драма. Динамо је на гостовању у Београду играо само нерешено против БСК-а (2:2). Звезди је у „вечитом дербију“ против Партизана, у борби за прву титулу, била потребна победа од 2:0 или 5:1. Звезда је била домаћин на стадиону ЈНА, пред 50.000 гледалаца и головима Томашевића и Тодора Живановића, победила је великог ривала, за који су тада играли Бобек, Чајковски. Стандардни тим у 1951. години је био овај: Мркушић, Станковић (Тадић), Звекановић, Палфи, Дискић (Ђурђевић), Ђајић, Огњанов, Митић, Томашевић, Живановић (Златковић), Језеркић (Вукосављевић), тренер Жарко Михајловић. То су јунаци који су проносили име нашег тима, донели му прву титулу и храбро газили напред. Када је одлични судија Васа Стефановић одсвирао крај, настало је такво славље, какво Београд дотад није доживео. Хиљаде навијача Звезде је прву титулу прославило чак и с упаљеним буктињама од згужваних новина. Најбољи стрелац првенства је био Коста Томашевић са 16 голова.

Тада није постојало одустајање као опција. Храбро је сваки играч гинуо за грб, који не стоји без разлога на страни срца. Тада, ни у лудилу, Звездин играч није помишљао да је готово, немогуће је било могуће јре био Звездин играч. Тада су се писале прве стране најлепше приче историје, љубави, живота који живимо. Порази су били часни и пролазни, за победу се живело и оне су се памтиле. Од тог 5. новембра 1951. године, наша Звезда је освојила још 24 титуле, 20 купова, титулу првака Европе и Света. Падали су бројни великани пред нама. Падали су на колена при самој помисли да долазе на “Маракану”, Чика Рајку, Џаји, Пижону, Шекију, Декију, Деју, Робију, Пиксију, Југи, Михи, Дарку, Филету, Војину, Кости, Чика Бори, Дики… многим другима. А ви, господо? Јел сте свесни да су ваша имена у служби Звезде, да нико за вас не би знао да не носите дрес о коме причамо? Ви и ваше каријере су пролазне. Лоша форма, утакмица, Европа не прашта, нема вас. Црвена звезда остаје. Да се наша деца, унуци радују некој новој светској титули, да се радују новим успесима, головима као што ми радимо данас. Једино што ће о вама бити записао је да сте носили црвено-бели дрес и грб. Од вас зависи како. И ви имате образа да истрчите у том дресу, браните тај грб и одиграте како одиграте? Зато, у суботу храбро, достојно и покажите зашто носите свети дрес. Јер Звезда живот, све друго су ситнице!

А да ли ћете ви доћи на „Маракану“ у суботу? Мој одговор знате. Проба за славље титуле. Да им покажемо како се то ради, како је то кад Звезда слави! Све што смо желели, све што смо хтели, то су нам дали црвено-бели!

СВИ НА МАРАКАНУ!

 

 

 

 

 

 

 

 

Црвена звезда – ОФК Београд,  субота 5. новембар 2011. 18:00х, Јелен Супер Лига 10. коло 2011/2012, стадион : „Маракана“, Београд.