Најава : Црвена звезда – Партизан

Када је имао 4,5 година тата је сина одвео на место где је он највише волео да његов мезимац буде. Дечак је био јако мали и његово поимање, било какво мишљење и осећања према том месту су била тотално супротна ономе што је његов тата осећао и желео. Иако је оцу то јако сметало, болело га, није желео да намеће своје. Сматрао је то својом грешком, али је као и сваки родитељ правио уступке свом наследнику. Овај уступак је био нешто више од тога, али опет је била за нијансу јача љубав и улога родитеља него лична жеља. Родитељи то знају, знају како је то одрицати се. То зна свако ко воли. Мислио је и да је дечак још мали, да ће се временом све променити, да ће кренути очевим стопама, али није било тако. Често је та разлика, осећање, у будућности била камен спотицања оца и сина.

То место, очево одредиште, где је водио сина је стадион, односно, просторије највећег и најомраженијег ривала његове највеће љубави. Сушта супротност, рођени ривали, Троја против Спарте, добро против лошег, два света, жирондинци против јакобинаца, Север и Југ. Отац је цео живот посветио њима, волео их изнад свега, дечаку је било мрско и да помисли на њих, а камоли име да помене. Дечакова љубав је била на другој страни од очеве, његови снови су ту почињали, живели. Тада је за млађе категорије и још шта у том клубу био задужен и одговоран, Флоријан Матекало, кога је отац познавао и јако поштовао. Дечак није ни слутио ко је тај човек, а ни разлог посете том месту. Кренуо је разговор између саговорника, када је отац питао Матекала да ли би његов син могао да дође на пробу и почне да тренира, на шта је Матекало одговорио потврдно са осмехом и додао да може одмах да почне. Дечак је скочио, као да су га појурили лавови, и рекао им да ни мртав то не би прихватио, ни за шта на свету и кренуо да иде ка излазу, љут. Матекало се насмејао рекавши да је дечак још мали и да има још времена, а отац је мењао боје. Прво се зацрвенео затим поплавео, па наставио да мења боје на лицу. Није веровао. Срушио му се свет у моменту.

Дуго касније ниједан од њих то није заборавио. Пролазиле су године, ређале су се утакмице тих омражених ривала које су поделили највољеније у два супротна табора, две супротне стране. Ни корак се нису померили у својим размишљањима, осећањима, све је било исто, само су се времена мењала. Исте ситуације у различитим временима. Као времеплов у коме је све познато. Отац је то доживљавао као свој највећи пораз. Фамозног 16. априла 2008. године посвађали су се, пар месеци нису реч проговорили. Они који су се у свему слагали и разумевали, нису одступили. Шест месеци касније,  очев последњи дерби је био у октобру 2008. године, када је његов тим славио против дечаковог у гостима 2:0, али коме он није могао да присуствује. Заједно су били на дечаковој првој утакмици 15 година пре, нису ишли на очеву последњу заједно. Касније је тата рекао сину – “ Победио сам те!” уз онај родитељски осмех, благ, разоружајући. Син је био ван себе због пораза, резигниран, није видео даље од прста, одговорио је – “ У грбу вам Звезда, у имену Бари, ко сте ви уствари?”. Није разумео очеве речи, није размишљао, али је касније ипак схватио поруку. Питао се да ли је касно, да ли је све то вредело? Био је растрган између две стране. Можда никад и неће знати одговор, можда га већ и зна. Увек пред утакмице против ривала, сети се тога. Када је пала ноћ, а на небу се појавиле звезде у оном безброју који се у виђа у слободној природи, ниједна није била сјајнија од Црвене звезде. Зато су сину, том дечаку победе над њима важније и вредније од било чега. Једноставно тај осећај, прави осећај Звездаша, не може да се мери ни са чим, то је нешто на шта си предодређен и рођен за то, и нема даље. Не може свако то да буде. Зато када се родиш, мораш да знаш, или гробар или си победник, Звездаш. И када буду престале све поделе на свету, увек ће постојати она између нас и њих. Ова утакмица је заиста, много више од игре. Ништа није исто после ње, ни буђење, спавања нема. Или радост или туга. 141 пут причају исту причу која некада има различите крајеве, али увек има исти циљ. Круг који се не затвара, већ само шири. Вечита прича.

ЦЗ Н П

„Маракана“ :        69     35 20 14       114:76

„ЈНА“ :                 71     22 23 26        92:97

Укупно :               140   57 43 40      206:172

Све укупно до сада је одиграно 227 дербија, уз  100 наших победа, 56 нерешених исхода и 71 пораз – гол разлика је 363:306.

Први „Вечити Дерби“ одигран је 5. јануара 1947. године, на стадиону „ЈНА(ЦЂА)“, по невероватно ниској температури, -19 и пред око 4.000 гледалаца. Победили смо 4:3. Јован Језеркић је записан златним словима у историји, као први стрелац у историји „Вечитих Дербија“. И није само постигао први гол, већ је био троструки стрелац. Повели смо 3:0, а затим замало сами себи одузели победу. Стјепан Бобек, Предраг Ђајић аутогол, Кашанин аутогол – Јован Језеркић 3џ, Предраг Ђајић. Они су први пут победили већ у следећем дербију, 27. априла 1947. аутоголом Бранка Станковића.

Ми смо последњи пут славили у реваншу ½ финала купа – 1:0, тако прекинувши пост од три године без победе. У последњих пет првенствених дербија смо изгубили, а у последњих 8 првенствених дербија нисмо победили. Време је да се ствари врате на своје место.

Први пут дерби под рефлекторима био је 50. дерби, 7.маја 1972 године, а први дерби који је директно преношен на ТВ био је 37. „Вечити Дерби“, одигран 5. децембра 1965. године.

Најпосећенији „Вечити Дерби“ био је 59. првенствени дерби, одигран 7. новембра 1976. године. На „Маракани“ је било рекордних 100.000 гледалаца, од којих 90.142 са плаћеним картама. Победили смо 1:0, голом Зорана Филиповића. Дерби са најмање гледалаца био је у 1/2 финалу купа СЦГ, игран 11. маја 2005. године, са само 8.000 присутних гледалаца.

Први црвени картон добио је Љуба Спајић, наше дете, наша легенда. А први дерби одигран без голова је 29., 1. октобар 1961. године. Наш Владимир Дишљенковић је бранио на пет утакмица и није примио ниједан погодак, Живорад Јевтић је одиграо 10 утакмица у нашем дресу и ниједном није поражен. Игор Бурзановић је био стрелац на свом дебију у дербијима, а на 5 одиграних дербија, стрелац је 4 гола. Зоран Филиповић је био наш тренер на 4 „Вечита Дербија“  и није ниједном поражен.

Два пута су „Вечити Дерби“ судили странци. 25. августа 1957. године Италијан Ливерани, а 2. марта 1958. године, Аустријанац Кајнер. Обе утакмице су игране на нашем стадиону и обе су завршене резултатом 2:2.

Наша најубедљивија победа је 6:0, 17. новембра. 1958. године. А најтежи пораз 7:1, 6. децембра 1953. године.

Најефикаснији у међусобним дуелима је Марко Валок са 18 постигнутих голова из Партизана на 18 одиграних утакмица, а код нас Бора Костић са 13 голова. Драган Џајић и Милан Галић су постигли по 9 голова, Коста Томашевић 8, а Зоран Филиповић 7 голова.

Највише утакмица одиграо је Момчило Вукотић 25. Бора Костић је одиграо 23 утакмице, а Драган Џајић 21.

Бела Палфи, Божидар Дреновац, Миливоје Ђурђевић, Миомир Петровић, Бранко Зебец, Јован Језеркић, Антон Рудински, Василије Шијаковић, Велибор Васовић, Радивоје Огњановић, Звездан Чебинац, Милан Бабић, Дејан Јоксимовић,  Ранко Борозан, Далибор Шкорић, Горан Милојевић, Милко Ђуровски, Клео, Владимир Стојковић су носили дресове оба клуба.

Ако желите да имате успомене, морате прво да их проживите. Ја их имам. Ако су наспрам вас на другој страни, они који немају, не обраћајте пажњу на њих, стварајте историју. Ваши животи су у служби Црвене звезде. Изађите и победите. Само тако ће вас памтити. Да је мени само пет минута са вама. У свлачионици, тунелу, терену.. да чујем тај хук и подршку своје браће и пријатеља, да са вама изађем у борбу против свих, погинем за црвено-бели грб и победим. Неком то можда не значи ништа, мени је то све. Играјте, момци. Њих ће гурати неки у црном на терену, ми ћемо Вас носити до победе. Они ће покушати све, ми ћемо бити јачи. Следите наш хук, попните се на талас наше песме, носиће вас наши гласови. Можда ће доћи дан када наше све не буде довољно, када нас буде издала храброст. Када гинемо, гинемо заједно. Али ово није тај дан. Браћо, пријатељи, Звездини синови, није сваком место, на светом месту. Ви сте привилеговани, искористите то. Победите, усрећите нас у црвено-белом. Пишите историју. Ми не заборављамо! Играћемо заједно Звездину игру. Другачију од других. За Звезду!

Када уђете на свето место, па када са свих страна чујете “ Звезда ооооооо”, заледи вам се крв у венама, више вам по зими не буде хладно, показивајући велико срце. Не знате где се налазите у том тренутку, али имате онај осећај као у најлепшем сну из којег не желите да се пробудите, намерно продужавајући останак у њему. Изван себе сте, дали би све на свету да сте ви, барем на 5 минута на тој трави. У једном тренутку би урадили хиљаду ствари, имате и лептириће у стомаку, не знате шта ћете, а хтели би много. Дајете себе, не мислите ни на шта, само на њу. То је љубав! Зажмурите сад! Зажмурите! Зажмурите и направите, премотајте филм у својој глави, направљен од свих дербија на којима сте били. Направите трејлер, вашу најаву коју нема нико други. Помешајте радост, срећу, тугу, бол, гнев, нестрпљење, неизвесност, лудост, љубав, па свето поново небројено пута. Отворите очи сад. Ставите се у позицију дечака.. Реците Ви да ли знате одговор. Неки ће рећи да, неки не.Али сви ми заједно знамо да ХОЋЕМО ПОБЕДУ!  ХОЋЕМО ПОБЕДУ, ПОБЕДУ У ДЕРБИЈУ! Твоје место је на “Маракани”, одиграј своју улогу! Звезда ооооооо, Звезда оооооооо, Звезда оооооооо…

СВИ НА МАРАКАНУ!

Црвена звезда – Партизан, субота 26. новембар 2011. 18:00 сати, Јелен Супер Лига 13. коло 2011/2012, стадион : „Маракана“, Београд.