Ако верујеш, бићеш ту!

 „Ако можеш да чекаш, а да ти не досади чекање…“

Онда си био део Звезде свих ових година! Био си ту када су се славиле титуле, кад се скандирало играчима на прославама, кад смо доминирали у дербијима. Када су великани падали пред пуним трибинама нашег стадиона! Када нам је читав свет био под ногама! Ти, твој отац, твој деда, небитно је! Величина наше Звезде учинила је све нас својим нераскидивом делом, као што смо и ми њу учинили посебним делом свога бића.

Али си исто тако био ту и кад није ишло! Кад је на трибинама било 800 људи… Кад су клуб водили они који не заслужују ни да приђу нашој Маракани… Онда када смо изгубили статус који смо имали у неким много ширим оквирима од ових наших, српских, и када смо уз ликовање неких других тонули све дубље… Када смо дошли до тога да онај који је био један од нас погази све што је било и прелепу прошлост замени својом ружном садашњошћу… Ускоро и ружном будућношћу… И тада си био ту! Трпео си и мирио се са судбином, надајући се, све време. Чекао си, чекаш и даље. Али, то чекање ти није досадило, нити може досадити. Не, јер си чекао и волео у исто време! Радовао се и туговао, певао и плакао свих ових година само због ње…

 „Ако можеш да се суочиш са успехом и неуспехом и сматраш те две варке као да су потпуно исте…“

 Онда ћеш увек бити ту! Шта год смо радили, добро или лоше, једна ствар нас је увек издвајала од других. Ми смо били ту и када је било добро и када је ишло наопако! Да ли је у питању оних 100 000 против Бајерна или већ поменутих 800 људи од пре пар година, није битно. Битно је да је увек било оних који су били ту. И увек ће их бити, мање или више. Оно што волимо, никада није напуштено. Можда тада нисмо, ти који ово читаш и ја били међу тих 100 000 људи, али наша светиња увек је имала армију иза себе. Јуче су је пратили наши очеви, ми ћемо је пратити данас, сутра ћемо на то упутити своје потомке, а они ће свој завет ширити даље. Како год, увек ћемо бити уз своје!

Јер, како рече Љуба Тадић, нема велике љубави, без велике радости, али и без велике патње! И тако је било одувек. Успеха и неуспеха је било, и биће. А ако смо спремни да их прихватимо такве какви су… Само као варке… Свој смо завет испунили, оно што осећамо показали. И заувек обележили себе и остали верни.

„…или да посматраш пропаст онога чему си посветио сав живот и да, погрбљен, с дотрајалим алатом опет ново ствараш…“ 

 Онда ћеш и суботу бити ту! Учинићеш да пропаст коју нам душмани желе буде само плод њихове подле маште! Борба траје већ годинама, али се чини да су најважније битке управо дошле. Наша прича ствара се изнова и изнова, и поред свих недаћа! То што је погрбљено, то је наш дух, од свих мука и туге. То је дух који смо успели слогом да ојачамо и учинимо га поново победничким! И управо тај дух учинио је да дођемо до нечега чему се сви диве последњих година, а то је све више и више људи на трибинама, упркос све лошијим резултатима на терену.

Хоћемо ли трпети и даље понижавања и подсмевања? Хоћемо ли дозволити да нечија мржња буде јача од наше љубави?

 Ја нећу! И онај ко неће, а уверен сам да нас је много таквих, у овој бици биће уз своје. Биће уз своју светињу спремнији него икад на коначни обрачун! Спремнији него икад да је одбрани, свако на свој начин! Ми ћемо то урадити онако како то једино умемо. Други део остаје на оних 11 који истрче на зелени тепих!

Да они који су се осилили и који су вештачким путем дошли на пиједестал буду враћени тамо где им је увек било место! Да се врате ствари у свој природни поредак, када се већ по изласку из тунела наше светиње, само при погледу на лице једних и других могло видети ко ће битку добити и чија ће армија славити победу! Верујем да свако од нас то жели. А једини начин да се то деси је да уз своје будемо и онда када не иде. Онда када је најпотребније.

Ово је више од првенствене утакмице. Ово у суботу је више од дербија. Не знам да ли постоји неко ко већ десет дана не размишља о том 26.новембру! Када се чује „вечити дерби“, све пада у воду. И дотадашња форма, играчи које не волимо, спорне судијске одлуке… Ово је нешто посебно, нешто што годинама траје. И што нам је годинама доносило највеће радости. Тако опет мора бити!

Појединци нам већ јавно прете, као да не знају да долазе у нашу кућу, своје двориште притом не гледајући. И таквима се можемо супротставити на само један начин. Свом својом снагом и бројношћу! И што је најбитније, фасцинантном љубављу према клубу! Не дозволимо да се угледамо на лошије од себе и да мржња према туђем буде јача од љубави према свом! Како рече један велики Звездаш и велики човек, ми смо Звездин народ! А тај народ увек је био сушта супротност од овога што сам поменуо.

Сви који то могу, не треба да размишљају ни једног јединог тренутка! Када, ако не сада? Зна се одувек да је наш тим био једно заједно са својим навијачима! Само онда када су обе стране биле велике, имали смо прилику да видимо праву Звезду. А, јасно је да једно без другог не могу.

Исто тако, јасно је шта нам је чинити свима! Црвено-бели народе, дођи на стадион, рашири шал и из свег гласа запевај „Добро знај да увек ту сам ја!“ Нек се Звездин противник ус уплаши од буке! А на крају, ако да Бог, да загрми једно ужичко, за нашу душу и за нашег Жутог! Па, заслужили смо!

Хоћемо победу у дербију! До коначне победе!

 Ако верујеш, бићеш ту! 

Све што сад, хоћемо је…