Даниел „Дане“ Корица, један од најбољих српских атлетичара свих времена, вишеструки шампион некадашње велике државе на дугим пругама и члан АК Црвена звезда, чију је славу годинама проносио на атлетским стазама, рођен је 10. јуна 1945. године у славонском месту Кутини.
Његови родитељи Марија и Дане су пореклом из Лике. Имао је веома тешко детињство. Одрастао је у сиромашној породици као треће од шесторо деце. Живели су скромно, у малој кући на селу. Због веома лоших услова у којима је живео, лоше исхране и ходања зими у поцепаној обући, са тринаест година добио је тешку упалу зглобова. Отац га је одмах однео у болницу. Да није тад отишао, заувек би остао непокретан. Његова колена су била напуњена течношћу као лопте. Неких двадесетак пута су му стављали гипс, али сваки пут кад би га скинули, његове ноге су поново отекле и напуниле лимфом и крвљу. Тек када је отишао у рехабилитациони центар у Ловран, близу Опатије, његово стање се побољшало. Колена су му пунктирали у гипсана корита. Кад су му, коначно, после годину дана ослободили ноге, призор је био ужасавајући. Сви његови мишићи су атрофирали, па су му ноге биле подједнаке дебљине као и руке. Постепено је оживео ноге топлом водом у базену и вежбама. Али с обзиром да се лечење одужило, па је због дугог лежања у кревету добио туберкулозу, односно две рупе (каверна) на плућима. Три месеца је свакодневно морао примати по две вакцине, а морски ваздух је знатно побољшао ствари.
Тако прикованог за болнички кревет, осим доктора нико га није посећивао, па је поред школских књига могао само да чита спортске новине. Ту је читао о успесима легендарног дугопругаша и маратонца Фрање Михалића, па се зарекао да ће ако једног дана поново стане на ноге постати репрезентативац Југославије у атлетици.
Без обзира на забране доктора да се не напреже, Дане је почео да тренира. У кући је био поштеђен тежих послова, па је у свакој прилици ишао на трчање. Међутим, највише је трчао ноћу, по околним ливадама и шуми. Тада је у селу био неасфалтиран пут без осветљења, па је он трчао, наравно, бос. Често је имао проблема са тим јер су му пуцали нокти када је наишао на неке жиле трешњиног дрвета. Па ипак, док је трчао, морао да се крије од оца, јер се он много бринуо, па му није дозвољавао да се форсира. Једном га је чак и истукао, кад га је нашао знојавог после тренинга.
Кад је мало очврснуо, учланио се у Атлетски клуб „Мословина“. Тренинзи су се одвијали шест километара од села, па је он сваки дан трчећим кораком ишао до игралишта, тамо тренирао, па се враћао, такође трчећи.
И поред тога, мештани и укућани, нису подржавали његово трчање. Сељаци су га сматрали чудаком, јер уместо да ради са оцем, он трчи, као да је полудео. Више пута су се жалили родитељима на њега, иако ништа лоше није урадио. Тако, на пример, једном га је један комшија дрвосеча у шуми видео како обува спринтерице са шиљцима и трчи. Отишао је до његових родитеља и рекао да им син није нормалан и додао да ће га ударити секиром уколико нападне на њега оним „ексерима на ципелама“.
За њега, атлетика је увек била само хоби, јер у то време је било потребно да свако има занат. Он је одувек желео да буде прецизни механичар, међутим, после основне школе, почео је учити за произвођача чађи, глине и креча јер је од тога могао преживети. Потом се запослио као физички радник, па је из треће смене враћао кући трчећи по ауто-путу. Тада није било пуно кола, па је мање-више безбедан.
У војсци у Тетову је подмићивао десетаре паклицама цигара и наполитанкама како би га пустили да се провлачи испод жице и трчи на дрвеним праговима пруге Скопље-Тетово, тако да се једном приликом након његовог повратка у касарну за њим некако стигла и два полицајца којима је душа била у носу са питањем „Шта си украо, од кога бежиш?”, али им је некако објашњено да Дане тренира атлетику, па му је касније дозвољено да користи игралиште локалног фудбалског клуба Љуботен из Тетова. Након 18 месеци у војсци у Црвену звезду га је довео Жика Стевчевић, велики заљубљник у атлетику и Корица је у Звездином дресу касније остварио врхунске резултате.
Остало је историја. Корица је постао велики шампион. По шест пута узастопно освајао је титулу првака Југославије на 5.000 и 10.000 метара од 1968. до 1973. године. На 5.000 метара тријумфовао је следећим резултатима: 1968. (14:44,6), 1969. (14:05,8), 1970. (14:09,8), 1971. (14:03,6), 1972. (13:55,6) и 1973. (14:13,6), док је на 10.000 метара титуле освајао 1968. (30:47,4), 1969. (30:58,6), 1970. (31:02,7), 1971. (29:37,6), 1972. (29:53,2) и 1973. (30:39,8) уз пар титула првака државе у крос кантрију, а трчао је и на 2.000 и 3.000 метара. Од великих међународних успеха издвајају се победа на Универзијади 1973. године у Москви, четири тријумфа на Балканским атлетским играма на 5.000 и 10.000 метара, три победе на познатом надметању „Пет млинова“ у Италији, пет тријумфа на Балканском кросу, пет победа на кросу „Политике“, а ту су и пето место на Европском првенству 1969. године у трци на 5.000 и 10. позиција на 10.000 метара, као и четврто место на 10.000 метара на Европском шампионату у Хелсинкију 1971. године. Наравно ту су и бројна учешћа у екипним титулама првака Југославије са Црвеном звездом, чији је Дане био дугогодишњи члан.
Обарао је и државне рекорде на 2.000, 3.000, 5.000 и 10.000 метара, побеђивао чувеног светског рекордера, аустралијанца Рона Кларка, Француза Норпорта… Своје личне рекорде остварио је током 1971. године и то 13:31.2 на 5.000 метара и 27:58,39 на 10.000 метара.
Дуже време је био непобедив на Старом континенту и то баш у том периоду. На Олимпијске игре у Минхену 1972. године стигао је као први фаворит и непоражен у Европи на 10.000 метара годину дана, али се баш тада десио терористички напад током такмичења на коме су живот изгубили израелски спортисти. Под утиском и страхом због свега што је тада видео, Дане није могао да спава ноћ пред трку, па је касније исцрпљен на крају стигао тек седми на циљ.
Дипломирао је и докторирао на ДИФ-у. По завршетку атлетске каријере био је професор физичке културе, савезни капитен атлетске репрезентације Југославије у време великих успеха на Европском првенству у Сплиту 1990. године, касније и генерални секретар Спортског савеза Србије.
