Dragoslav Šekularac bio je jedinstven, kako na terenu tako i van njega. Svojim šarmom, lucidnošću i harizmom privlačio je pažnju ljudi gde god se pojavi. Divili su mu se i ljudi koji nisu gledali fudbal ili su navijali za protivničke klubove, a mi smo od druge Zvezdine zvezde odlučili da se oprostimo kroz feljton interesantnih anegdota izdvojenih iz knjige „Ja, Šeki“ autora Jova Vukovića. Prvi odlomak osvrt je na odrastanje crveno-bele legende.

Uvek sam voleo da se piše o meni. Dosad su to radili drugi, a sada sam prvi put u prilici da sam ispričam celovitu priču o svom životu. Znam da je svaka lična ispovest, usmena ili pismena, hod po žici istine, sa koje lako može da se sklizne u narcisoidnost i samohvalisanje. Trudiću se da tom žicom pređem od prve do poslednje stranice ove knjige. Ovo je šansa kakvu do sad nisam imao i zato ne bih smeo da je propustim.

Rodio sam se 8. novembra 1937. godine u Štipu, pitomom gradiću na obali rečice Otinje, u središnjem delu Makedonije. Mog oca Bogosava tamo je dovela potraga za poslom, nakon što je završio Pravni fakultet u Beogradu. Međutim, osim radnog mesta, on je tamo našao i ljubav svog života, moju majku Donku, devojačkog prezimena Markovski. Taj brak Crnogorca, čiji su preci iz okoline Berana, i lokalne Makedonke, bio je plod ljubavi dvoje mladih, na šta rodbina nije uticala, iako je u to doba važilo pravilo da se mladi udaju i žene uz saglasnost roditelja. Taj patrijarhalni običaj je, u međuvremenu, gotovo potpuno nestao, kao i praksa da se dolazak prinova u kući obeležava rafalima iz oružja raznih kalibara.

Moj dolazak na svet oglašen je pucnjavom iz pištolja, jer je radosna vest „prvo pa muško“ obradovala ne samo oboje mojih roditelja, nego i svu rodbinu, s obe strane. Posebno radostan bio je Bogosav, pošto su kod Crnogoraca sinovi oduvek radije dočekivani od ćerki. Četiri godine kasnije dobio sam brata Mirka, ali njegovo rođenje nije izazvalo takvo uzbuđenje u porodici kao moje. Nepisano pravilo da se muškim prvencima raduje više nego kasnijoj deci, ma koliko ih bilo, u našem narodu je, u dobroj meri, i dalje na snazi. I Mirko je igrao fudbal, ali je, posle kraće karijere, otišao u biznis, što mu je omogućilo dobar život na razvijenom Zapadu. Po karakteru smo dosta različiti, on je uvek bio mirniji, ozbiljniji i promišljeniji.

Rodni Štip sam počeo da upoznajem tek kada sam imao sedam-osam godina, pošto se moja porodica, nekoliko meseci po mom rođenju, odselila u Beograd. Posle rata neko vreme smo živeli u Čoki, na severu Banata, odakle smo se 1948. godine vratili u glavni grad. Od tada Beograd smatram jedinim gradom u smislu da nigde drugo ne bih mogao trajno da se nastanim. Uvek i svuda sam govorio „moj Beograd“, ali ne zbog poze ili nekog hvalisanja, pošto se radi o prestonici, nego zato što sam to stvarno osećao. Najveća vrednost Beograda oduvek je bio njegov kosmopolitski duh, njegova spremnost da prihvati i ugosti svakog, bez obzira na to odakle dolazi.

Upoznavanje Štipa ostvarivao sam tokom letnjih meseci koje sam, kao predškolac i osnovac, u tom gradu provodio sa bakom Draganom, koja je bila moja dobra vila i žena koju sam, pored majke, voleo najviše na svetu. Dedu po majci nisam ni upoznao, umro je pre mog rođenja. Valjda i zbog toga što njen unuk nema dedu, baka Dragana se na sve načine trudila da mi svaki dan učini lepim.

Pričala mi je priče, vodila u šetnje i stalno nutkala slatkišima, koje je majstorski pravila. Trpela je moje nestašluke, štitila me pred majkom, a naročito pred ocem, koji je bio dosta preke naravi. Mog Bogosava, pre svega, pamtim po batinama, kojima me je često „čašćavao“, mada, kad pošteno govorim, najčešće sa pravom. Od kada znam za sebe, bio sam sklon raznim nestašlucima, pri čemu se nisam libio ni da udarim na starije i jače od sebe.

Svuda sam želeo da zavirim, sve da probam, a da bih postigao cilj, posezao sam i za sitnim prevarama. Iz Štipa se posebno sećam kovačkih radionica, gde sam uživao da se petljam oko velikih mehova, što je bilo opasno, s obzirom na blizinu vatre i usijanih metala.

Za fudbal me je zagrejao ujak Nikola Markovski, dosta spretan u toj igri, iako nije bio aktivni fudbaler. Najviše sam voleo da igram na pesku u isušenom koritu rečice Otinje, u kojoj bi tokom letnjih vrućina nestajalo vode.

Meštane Makedonce zapamtio sam kao vrlo vredne i blage ljude. Voleo sam i da slušam njihove, uglavnom setne, pesme, koje sam kasnije, kad bih se našao u kafani ili na nekoj zabavi, često naručivao. Pamtim to vreme i po skromnosti i spremnosti tog naroda da se međusobno ispomaže i da iskreno pomognu nepoznatom. Kada god sam bivao nostalgičan, sećao sam se detinjstva i tih dragih ljudi. Oni koje sam kasnije sretao širom sveta bili su, uglavnom, mnogo zatvoreniji i sebičniji.

Tekst na sajtu SD

Komentari

avatar
  Subscribe  
Obavesti me o