Осврт и анализа Звездиног неуспеха у Евролиги

Генеза битисања КК Црвена звезда у Евролиги 2020/2021

Коначно прошла је и сезона играња Евролиге у никад чуднијим околностима. Као што се зна наш клуб због вис мајор ситуације није имао адекватне услове играња у Европи због пандемије  COVID-19, фактор подршке публике који нас је доста омео у бољем учинку, то јест ускратио нас је да победимо у више утакмица.

Као и у животу, тако и у спорту имамо повезане узрочно последично чињенице које могу доста утицати на постизање бољих резултата.

Те компоненте би могли да поделимо у 5 сегмената :

1. Селекција

2. Припреме

3. Начин игре

4. Водјење утакмица

5. Публика

1. Селекција играча је свакако приоритетан услов доласка реномиранијих тренера у наш клуб. Готово сви преферирају неки свој избор играча које желе да доводе у клубовима где раде, сходно буџетима и финансијским могућностима клубова који их ангажују. У нашем случају ове сезоне сем пар предложених играча од стране председника Човић пуну аутономију и пресудну реч о доласку играча имао је тандем Караичић – Обрадовић. Смисао је био да Караичић скаутира и предлаже играче а Сале Обрадовић је то или одобравао или одбацивао. Наравно било је и играча које смо желели а били су прескупи за наше услове(пример Пангоса). И одмах мора да се нагласи селекција играча је била веома лоша, то је можда грубо речено али и истинито јер се показало као чињеница. Пун погодак може да се напише је био само Лојд, мада и он игра са доста амплитуда учинка, некад врхунски некад испод нивоа играча његове репутације, дакле фалио му је константни континуитет квалитетних партија. Мада сигурно је био наш најбољи играч и у неким мечевима нас је носио до победа или смо били конкурентни до самих завршница. Други играч који је показивао сасвим пристојан квалитет и био битан фактор у нашим учинцима био је сигурно Волден. Мада искрено и он је био концепцијски промашај у смислу да нема неки плејмејкинг а да му на позицији бека шутера конкурент био Лојд. Остали сем Добрића и Давидовца са солидним епизодним ролама били су испод нивоа врхунског квалитета који захтева Евролига. Промашај попут Терија, Колона, Рочестија, Хола и осталих су нас пуно коштали. О’ Брајант је посебна прича, дошао је као аквизиција у току сезоне и био је велика летошња жеља Обрадовића. Међутим и поред велике слободе коју је добио, видело се да је концепцијски промашај. Наиме он је доведен да игра на позицији 4 и да измишља поене када осталима у тиму не иде, а имали смо таквих вишеминутних баговања. Међутим показало се да он није био константна претња из спољних позиција због проблематичног шута и скилла да ствара спејсинг из дриблинга и решава акције попут рецимо Перпероглуа. Зато је још код Обрадовића пребачен на 5 и испоставило се да на тој позицији може бити користан за тим.

Припреме су одрађење углавном на Копаонику у сали хотела Гранд. Екипа је била скроз изолована од навијача, хотелских гостију и осталих посетилаца. Чињеница је да је владао велики страх од вируса Короне, рад екипе је био скоро искључиво фокусиран на салу хотела Гранд, што је ипак чудно јер кад смо већ дошли тамо могли смо да искористимо природне благодети планине и одрађујемо кондиционе футинге сваки дан горе доле. На жалост користили смо амерички систем тренинга који се базира на тимском раду, теретани и тактичким уигравању. Све би то било у складу са модерним трендовима базичних припрема када би играчи радили на себи током лета, али већина наших играча нема ту навику да усавршава тело и техничке финесе кад је летња пауза, зато су јаке и физички захтевне кондиционо припреме једноставно биле неопходност како би што спремнији ушли у сезону са компликованим условима и густим распоредом играња утакмица у низу. Ту су биле још и припремне утакмице против углавном лакших ривала који су нам дале лажну дозу самопоуздања да смо много јаки. Међутим током Евролиге спуштени смо жестоко на земљу јер смо због релативно лоших кондиционих припрема падали у самим финишима мечева, и тако пута десет.

Начин игре екипе увек носи лични печат тренера који тренира тим и усмерава играче на његов ниво визије и филозофије игре. То је свакако скроз легитимно и пожељно код сваког тренера који има свој плејбук, систем тренинга и форсирање замишљеног начина спровођења својих идеја. Неки тренери игру и вођење мечева базирају на тврду игру, јаку одбрану на мали број поседа, неки преферирају транзицију са већим бројем поседа, неки форсирају дисциплинован напад и јаку дефанзиву са одговорном игром свих играча. Наравно подразумева се и одговарајући профил играча који је у стању да пренесе и имплементира замисли и систем игре тренера. Овај тим једноставно није имао физику, атлетицизам, креативност, транзицију, пик игру и наравно пост игру, а чак смо били и веома проблематични у позиционом нападу. Ово су неке шокантне бројке које доказују ограничени таленат и лимитиран плафон играча за врхунско такмичење какво је Евролига. Наиме дефанзивно : били смо друга најгора одбрана и примали смо 1.022 поена по поседу, најгора одбрана пик анд рола 1.092ппп, у ИСО акцијама смо били други најгори и противницима смо дозвољава и 46.9% шута.

Најгора пост уп одбрана где смо дозвољавали 0.995ппп.

Друга најгора одбрана скок шутева, давали су нам 40.9% фг.

Офанзивно : трећи најгори напад Евролиге, постизали смо 0.948 поена по поседу, најгора екипа у транзицији са свега 1.076ппп, други најгори проценат шута у позиционом нападу, свега 43.8%фг, друга најгора реализација у близини обруча 55.4%фг, 1.155ппп, најгора реализација из пост уп акција 0.783ппп, наши центри су имали најгору реализацију из П&Р 47.3% фг.

Вођење утакмица је такође било проблематично, имали смо изражену поделу на стране и домаће играче. Странци су форсирани и преферирани као водеће нападачке опције у игри, док је за наше играче важио систем у најбољем случају водоноше као неки секонд унит, док су странци имали пуну слободу у игри, бирању решења и тактичких замисли. Приметно је било да су владали дупли стандарди и одговорност у мечевима, где је следила обавезна грдња на грешке наших играча, док је страним играчима било допуштано много тога са веома малом одговорношћу за резултате екипе. Свакако то је пореметио хемију тима и однос у свлачионици где је Сале постепено губио ауторитет код домаћих играча што се одражавало и на резултате тима. На жалост код Радоњића наставило се са лошим играма и исход свега тога је најгори резултат откад постоји овај формат такмичења, свега 10 победа и чак 24 пораза и претпоследње 17. место које је баш болно за клуб жељан да буде легитимни конкурент за Топ 8.

Публика : сигурно јако важан и битан сегмент где смо силом прилика играли без подршке наших навијача. Генерално и истинито многе победе у прошлим Евролигашким сезонама смо остваривали на жестоко навијање и притисак публике на гостујућим ривалима, многе победе смо извојевали ношени на крилима наших навијача. Та чињеница да смо били принуђени да играмо без публике нас је просто осакатила јер реално ми смо претежно домаћинска екипа од које многи противници зазиру јер имамо жестоке навијаче и навијање које нас је пуно пута вадило из пораза и доводило до победа, доста пута су гостујуће екипе падале под притиском публике, истина је да смо важили за врућ домаћи терен. То нам је заиста био велики хендикеп ове сезоне и свакако реалан фактор који мора да се узме у обзир кад се гледа учинак екипе. Сигурно би имали више победа да смо имали адекватну подршку наших навијача.