Mихо, срећан рођендан!

Бомбардер, Гвоздена левица, Левоноги бомбардер, Барбика, Гладијатор, Божја левица! Нису се само тресли голмани, пречке, стадиони од његовог шута. Његов шут је био тема и предмет на многим универзитетима. Јачина шута постала је нова мерна јединица, а он један од најбољих стрелаца дефанзиваца света. Најбољи извођач слободних удараца икада. Неки датуми би били само пролазни, да их не прославе велики људи и велика имена. 20. фебруар је један од њих, захваљујући њему. 20. фебруара 1969 године рођен је Синиша Михајловић, Звездин бомбардер, чија је лопта кренула да исписује најлепше странице наше историје.

Миха је рођен у Борову, где је и направио прве фудбалске кораке. Фудбал је био Синишина љубав од малих ногу. Његова опседнутост фудбалом се наставила и кроз тинејџерски период. На бројним турнирима млађих категорија широм Југославије био је најбољи. Био је мета великих клубова. Скаути највећег клуба Црвене звезде, на челу са бившом легендом великим Кулетом Аћимовићем, су га пратили средином ’80-тих година, али није дошло до трансфера. Синиша је био на проби у београду и одиграо је пријатељски меч против Рада. У победи од 5:0, постигао је два гола, али то није било довољно да потпише за вољени клуб. За први тим НК Борова је дебитовао 25. маја 1986. године против Шпарте из Белог Манастира и био стрелац јединог гола за свој тим. Резултат је био 1:1. 1988. године, 19-шњи Михајловић долази у Нови Сад и појачава редове Војводине. У истом прелазном року су уз Михајловића, стигли и Јокановић, Вујачић и Мирослав Тањга, и велико тренерско име на клупи Љупко Петровић. Уз ветеране, предводника Милоша Шестића и голмана Чеда Мараса, Синиша је одиграо кључну улогу у освајању југословенског шампионата што је био невероватан успех. Освојити шампионат једне од најјачих лига у то време, када се играо фудбал, поред “Велике четворке” југословенског фудбала, било готово незамисливо. Са Михом, све је било могуће. У децембру ’90 године Нови Сад је заменио Београдом.

10. децембра 1990. године , тачно у дванаест часова, Михајловић је дошао у Црвену звезду. Клуб за који је навијао од малена. Величина каква је Драган Џајић је склопио последњу коцкицу, мозаик, најлепши витраж за највећи успех. Трансфер вредан милион немачких марака је у то време био највећи на овим просторима, а наша вечна радост. Прво је у утакмици за инфаркт против немачког великана Бајерна из Минхена, Михајловић послао лопту у средину у последњим тренутцима меча, а Аугенталер је проследио у мрежу Аумана. Због тога ћу бити и Михи и Аугенталеру захвалан до краја живота. То је један од два највећа момента у нашој историји. А затим, четврта серија, Миха сигуран, Мозер после њега и онда Дарко Панчев ставља тачку. Голови из слободних удараца као од шале, гол у дербију који сви памтимо, титуле. За само две године испунио је свој и наш сан. Вихор на левој страни, гвоздена левица, челични ударац. Две титуле првака, првак Европе, првак Света. Хвала, Миха!

У лето ’92, иако је требао да потпише за Јувентус јер је практично све било договорено, Вујадин Бошков је преузео Рому, па је Синиша појачао „Вучицу“ и постао становник „Вечног града“. Почео је сјајно не својој левој страни, али се у току сезоне повредио Карбони, који је уз Миху био једини левак, па је Миха морао принудно на левог бека, на наговор Бошкова. Иако се и на принудној позицији уклопио и имао одличну дебитантску сезону, Рома није. У другој сезони Бошкова је на клупи заменио Карло Мацоне, а Миха остао на истој позицији. То је био најтежи период Михине каријере. После две године у Роми, уследио је позив Сампдорије. Сампдорија је протеклу сезону завршила на трећој позицији, тада најјаче лиге света, и освојила куп Италије, па је Миха лета ’94 године, први пут сарађивао са великим шведским стручњаком, Свеном Гораном Ериксоном. Ериксон је препородио Миху, али не на истој позицији. Миха је постао стуб одбране, централни дефанзивац. Миха се придружио Владимиру Југовићу у плавом дресу Ђеновљана, заједно са Валтером Зенгом који је заменио места са Ђанлуком Паљуком. Михин деби је био скоро па савршен. Дебитовао је у мечу Супер купа Италије против великог Милана и постигао гол из слободног ударца, али је Сампдорија изгубила трофеј после пенала, који је Миха промашио. Нису блистали у Серији А, али у Купу Купова су застали на корак од трофеја. Падали су пред Михом и Југом Грасхоперс, Порто, били су стрелци против оба тима. И упенал серијама и у игри. А затим у ½ финалу Арсенал је био успешнији, управо после пенал рулета. У реваншу на „Марасију“, Миха и Југа у прве две серије нису били успешни. Четири године у Ђенови убедиле су амбициозног вођу Лациа, да поред Свена Горана Ериксона доведе и Миху у жељи за скудетом и трофејима.

Миха се врати у „Вечни град“, али овог пута је променио средину. За њим је стигао још један Звездин понос. Звездино дете, капитен, узданица, Дејан Станковић. А када стигну Звездаши негде, успех је загарантован. Скудето је стигао у руке Лациа. Миха је постао једини играч у Серији А и вероватно једини играч на свету, који је постигао хет-трик из слободног ударца. „Гранде Михајловић“, „Веро Гладиатор“, „Ирон ман“ су били само неки називи у италијанској штампи. Скудето, три купа Италије, Супер куп Италије, Куп Купова, Супер куп Европе, прелепи голови из слободних удараца за шест година проведених у небеско-плавом дресу. Следећа дестинација, Милано и Интер.
Дошао је у Милано на позив великог пријатеља, Роберта Манћинија, који је преузео тренерску палицу, као слободан играч. И у 36 години блистао је као младић, терорисао голмане, који нису смели да стављају руку да не би остали без ње. „Гранде Миха“ је подсећао на најбоље дане. За њим је у Милано стигао и његов кум, Дејан Станковић. И у интеру је узимао трофеје. Скудето, два купа Италије и Супер куп Италије. Завршио је каријеру спектакуларним опроштајем у Новом Саду, када је окупио крем фудбала на „Карађорђу“ и своје бивше саиграче. По завршетку каријере постао је помоћни тренер Манћинију.

Данас је тренер. После асистентске помоћи Манћинију, преузео је Болоњу, затим спасио Катанију и поставио је на ноге, а последњи ангажман му је био у Фиренци, када је био тренер Фиорентине. Изјавио је да ће једног дана, за две, три, пет или шест година бити тренер Црвене звезде и репрезентације Србије и да су то његове највеће жеље. Данас га многи виде као наследника.

Срећно ожењен, отац петоро деце, Миха је бомбардер на сваком плану. Често је током каријере због свог темперамента имао проблеме. Бројни „дуели“ са Виером, Мутуом, Јеремисом, Ибрахимовићем су били последица његовог ратничког духа.
За репрезентацију Југославије је одиграо 63 утакмице и постигао 9 голова. Играо је на СП 98 и ЕП 2000. Део је најјаче генерације, која није успела да оствари велики успех.

Увек када је дао гол, са осмехом детета је трчао према клупи. Али, један детаљ је посебно урезан у памћењу. Гол у дербију када је претрчао цео терен са осмехом и она Милојкова „ Михајловић у средину, иди, иди, уђи, уђи…“, од када осмех са наших лица не силази. Осмех који нас је довео до Барија наших живота. Велики господин, шмекер. Бомбардер и барбика. Најбољи извођач слободних удараца икад. Звездин осмех, Синиша Михајловић.

Сетите се када смо као клинци сви подизали крагне када би пикали фудбал са другарима у парку, да би били као Миха. Али, не може. Један је Миха. Стварно најбољи!

Срећан рођендан, Миха!