Интервју: Александар Јанковић, „Звезда Србија“ коначно на киосцима

Часопис „Звезда Србија“ након дужег временског периода поново се нашао на киосцима. У овом броју, можете прочитати веома занимљив и опширан интервју са Александром Јанковићем, тренером Црвене звезе, све о Рајку Митићу, разговор са Денисом Шефиком, Небојшом Човићем… Преносимо део разговора са Јанковићем:

ЗС: Ретко у јавности причате о томе да сте били капитен свих селекција у млађим категоријама и да сте један од играча из чувене Чика Томине свеске?

– Дошао сам прве недеље септембра 1980. године на Маракану на пробу. Био сам изузетно ситан, а тренирали смо на шљаци која је служила као паркинг када су велике утакмице. Када су ми јавили да сам „прошао“ то је било равно потпису уговора са Реал Мадридом. Еј, играм у Звезди. 

ЗС: Чега се још сећате из тих дана?

– Тренинзи су били у осам ујутру, али сам ја од Београђанке 42-ком долазио сат и по времена раније и чекао да почне тренинг у пуној опреми. Копачке број 27, дрес, шортс, штуцне.

ЗС: Памтите ли још неки детаљ?

– Скупљао сам лопте на више од 250 утакмица. То је за мене било све, живот. Тачно се сећам играча који ми је бацио костобране, оне старе које сам после носио. То су ти моменти који учвршћују вашу везу са клубом. Никада се низам везивао за појединце именом и презименом, већ за Звезду. То сада клинци не осећају као што смо ми.

ЗС: На занимљив начин сте били сведок доласка актуелног председника Владана Лукића у клуб?

– Био сам као дете доста ситан и углавном сам седео на клупи. Имао сам око 30-40 пријатељских утакмица за Звездине петлиће. Носио сам „седмицу“ на дресу. Знам да смо играли пријатељски меч са Вождовцем када је Лука дошао на пробу. На полувремену је требао да ме замени и Тома му је рекао „Ако даш гол остајеш“. Он је ушао уместо мене на полувремену и постигао два. У тој генерацији су још били Ивица Момчиловић и Предраг Катић, моји садашњи помоћници, Мусовић, технички координатор Горан Негић, Саша Маринковић, Бобан Миладинов…

ЗС: Како сте се борили са противницима, с обзиром да сте, како сами кажете били доста „ситни“?

– Тренирао сам неколико година са пет година старијим од себе док нисам дошао у неке тамо пред, пред петлиће. Био сам буквално маскота екипе. Свакодневно сам добијао „батине“, кући сам одлазио полу плав. Али сам се сваки наредни дан враћао са још већом жељом. Спартански сам се борио. Касније сам због стажа у клубу и односа, био капитен свих млађих селекција у којима сам играо.

ЗС: У зиму 1991. године сте били у Поречу на припремам са генерацијом која се попела на кров Европе и света?

– Загреб, Пореч, Будва, Требиње… Свуда смо играли пријатељске утакмице и мени као 19-годишњаку је било неизмерно задовољство и част да будем уз такве величине, људске и играчке, какве је Звезда тада имала. Нису они случајно Златна генерација. Нама, који смо улазили у први тим као млађи играчи, било је изузетно напорно.

ЗС: Да ли се већ тада слутило да можемо да освојимо КЕШ и Интерконтинентални Куп?

– Није се постављало питање уопште. Меч са Грасхоперсом је био преломни тренутак. После победе у Цириху, било је јасно да је то то. 

ЗС: Чиме смо се издвајали од осталих?

– То је био невероватан „концентрат“ људских и играчких величина. Коцкице су склапане врло пажљиво, водило се рачуна о свакој ситници када су довођени играчи. Нису случајно довођени Дејо, Панчев и остали. У тренутку када је стигао Белодедић из Румуније, који је био дар са неба, дилеме није било. Најбољи смо у Европи. Тај период никада нећу заборавити. 

ЗС: И поред тога, већ наредне сезоне сте одлучили да се спакујете и одете на други крај света, Аустралију?

– Избио је рат, дошло је до промене тренера и нисам више хтео да чекам. Природно је било да очекујем да добијем прилику да играм, али Љупковим одласком тај договор је био поремећен. Спаковао сам се и отишао у Аустралију. Желео сам да се изборим за свој идентитет, да се изборим за своје место, и да ме не посматрају као сина Бобија Јанковића. 

ЗС: Из ове перспективе, да ли је то био паметан потез?

– У фудбалском смислу и није, али каква год да је, то је била моја одлука. Био сам свестан њене тежине, и одговорности коју сам преузео. Због тога сам мислим брже сарео од мојих вршњака. 

ЗС: Повреда коју сте доживели натерала вас је да окачите копачке о клин са 29. година?

– Знао сам да ћу се тешко вратити. Френетично сам се трудио да се опоравим, уосталом као и у свему што радим и што сам радио још од осме године живота. Схватио сам да не могу да достигнем топ ниво. То се поклопило са доласком Муслина за тренера. Ратко Достанић је отишао у Обилић и Муки ме је позвао на разговор.

ЗС: Шта вам је рекао том приликом?

– Казао ми је да ме види у тренерском послу и да би желео да радимо заједно. Рекао ми је и да не може, и не жели да ми каже да престанем да играм, јер је он сам играо до 34. а ја сам имао 29. Договорили смо се да размислим, и да он неће доводити никога за асистента док ја не преломим.

ЗС: Прихватили сте врло брзо понуду?

– Размишљао сам седам дана, схватио сам каква ми се прилика пружа и шта ми се нуди, окренуо нови лист и загризао из све снаге. Процена у почетку је била да сам још млад да бих радио на терену са играчима од којих су неколико старији од мене, и у прво време сам се бавио скаутингом, и заједно са Муслином сам припремао утакмице. 

ЗС: Освајање титуле те сезоне била је одлична препорука?

– Тако је. Узели смо шампионат, отишли код председника Џајића који је наравно прихватио потпуно план да могу да радим са екипом на терену. 

ЗС: Сећате ли се датума када сте одрадили први тренинг са играчима?

– Наравно. Било је то 5. јуна 2001. године. Имали смо прозивку на атлетској стази Маракане. Седамнаест дана касније играли смо прву утакмицу са Омонијом на Кипру, било је 1:1, а на том мечу деби је забележио и Немања Видић. 

ЗС: Познати сте по томе да играчима „сажваћете“ све детаље пре меча?

– То је ствар приступа. Број информација које ја прикупљам пред сваки сурет је енорман. Али не оптерећујем играче тиме. Дам им један, два, највише три задатка које треба да испуне током утакмице. Играти у Звезди је најлепше, али и најтеже. И да они не би размишљали о навијачима, притиску, менаџерима и било чему другом, усмерим их тако да се посвете само оном што тражим од њих на терену.

ЗС: Прихватају ли за сада момци све ваше замисли?

– Суштина свега је да они схвате да то што ја тражим од њих има сврху. Сваком мечу приступам на исти начин, без обзира на име противника како бих могао исто да тражим и од њих. Победа је светиња. Замислите да сам после Бордоа рекао, идемо у Нови Пазар да победимо само зато што смо ми Звезда. Да ли бих имао право да нисмо победили да кажем изгубили смо јер играчи нису имали добар приступ? Наравно да не бих, јер у том случају сам ја први који није урадио свој део посла. Да се не спремамо детаљно и озбиљно за сваки меч, имали бисмо одлике провинцијских тимова, који запну против најјачих, истроше се, а онда у наредној утакмици приме три комада код куће.

ЗС: Одакле вам информације да су скаути Бордоа посматрали меч са Радом на више локација. Да је један био на источној трибини, два на западној, један у ложи…?

– Ако хоћу да идем у Европу, онда морам да знам где се та Европа налази. Нису они то радили зато што су играли са нама, већ то стално чине. Тако функционишу. Увек се трудим да будем корак испред колега. 

ЗС: То се учи у школама за тренере или…?

– Не, фудбал је занат, утакмица је живи организам, морате све да пратите, јер на високом нивоу детаљи одлучују. Бордо је на основу два парамнетра спремао игру за двомеч са нама. Један је наше прошлогодишње искуство са Реном, а други утакмица са Радом. Ми смо међутим, променили неке ствари и они су током свих 90 минута у Београду били у чуду. Нису успели да нас „провале“. 

ЗС: Изненадили сте их и у Француској? Да ли је истина да сте „прекомпоновали“ екипу после пет минута у реваншу?

– Видео сам да играчи имају проблем у почетку, и нисам могао да их пустим да „живе утакмицу“ с тим. Видео сам по њиховим погледима према мени да нешто није у реду. Могао сам да кажем, ајде гази само, ми смо Звезда, али бисмо у том случају вероватно попили пет комада. 

ЗС: Шта сте променили?

– Увек имам план Б, другачије смо се поставили на терену, екипа је „легла“ и сматрам да иако смо играли са по свим параметрима 20 пута јачим ривалом, на терену нисмо деловали слабије. 

ЗС: На којим основама градите атмосферу у тиму?

– Само на основу односа према послу, никако личном. На свом примеру им показујем како и колико морају да раде. Зато имам могућност да сваком играчу кажем све у лице. Некада то није пријатно, али сви они временом схвате да је то што је наш највећи интерес резултат и да се окупимо око те идеје. 

ЗС: Приступате толико озбиљно послу да се стиче утисак да ћете у наредних десет година бити тренер Звезде?

– Не дозвољавам да било шта што могу да урадим, заиста и не спроведем. Када су ме сменили 2008. године, био сам исти као и сад, потпуно миран. Знао сам да сам предузео све што је било до мене, али и да са друге стране не могу да утичем на ствари које су ван мог домашаја. Све што је до мене, радим са великом озбиљношћу, као да ми је последње у животу. 

ЗС: Из Бордоа сте се вратили у шест ујутру, и после свега што се тамо догодило само неколико сати касније свежи, са осмехом сте се појавили на конференцији и саопштили списак младих репрезентативаца? Како то?

– Ког дана је био меч са Бордоом?

ЗС: 30. августа.

– А конференција кад је била?

ЗС: 1. септембра.

– Па то је значи нови дан. Сутра је увек нови дан. Могли смо да кукамо, то је сигурно. Али нисмо, већ смо извукли страховиту поуку. Људи су се бавили Бајком и Максом, јер су склони индивидуализацији. А да је Макса испуцао лопту, писали би сутрадан да вреди 20 милиона. А уствари нити је он крив, нити вреди толико. Ми смо имали два невероватна емотивна пика због притиска и стреса којем смо били изложени.

ЗС: На које тренутке конкретно мислите?

– У првом полувремену имамо миран меч. Опасни смо у нападу, сигурни у одбрани. Долазимо до вођства и идемо у плус фазу. А онда примамо други гол, и моји играче, сви оборе главе, гунђају себи у браду, иако је остало 20 минута до краја, треба нам само један гол, а плус имамо играча више. Признаћете, крајње изводљиво.

ЗС: Како сте успели да их тргнете?

– Прво сам покушавао да дозовем сваког појединачно. У томе нисам успео, потрошио сам седам-осам минута и посегао за последњим адутом, који се коси са неким мојим схватањима фудбала.

ЗС: А урадили сте шта?

– Извео сам штопера и убацио шпица само да би их раздрмао, да би увидели да треба да стиснемо, да имамо реалну шансу за успех. Урадио сам то да би се они пренули кад виде на табли број 15 и да излази Јовановић, а улази Бабаљ. Да се запитају, шта ради овај. Буквално сам их ресетовао… 

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.