Новогодишњи МЦЗ интервју: Понос Црвене звезде!

Празници су време када се породица окупља на једном месту, време славља и радости. Зато смо и пред ову Нову годину и Божић желели да вас окупимо око ове наше црвено-беле породице и да вам представимо њене најуспешније чланове. Надамо се да ћете и ви препознати са колико љубави они играју за нашу Звезду и да ће то бити довољан разлог да се са њима дружите не само за празнике, већ на свим теренима током целе године.

Овај пут екипа сајта МЦЗ се састала са великим шампионкама, девојкама које су често знале једине да нас обрадују и за које с правом кажемо да су понос Црвене звезде. Прочитајте о њиховим првим корацима, колико им значе дрес Црвене звезде и ваша подршка. Сара, Јулија и Љубица су шампионке, оне су одбојкашице Црвене звезде!

Сара, када и где си почела да тренираш одбојку?

Сара: Почела сам да тренирам са 6 година у Спартаку, пошто сам ја из Суботице. Тамо сам почела да тренирам у пионирској екипи, али ту нисмо имали баш пуно успеха. Убрзо сам прешла у кадетски тим и са њим сам освојила државно првенство 2009. године. Била сам у екипи са Саром Клисуром која је сада у сениорској репрезентацији. У осмом разреду сам прешла у Визуру, тренирала сам са сениорском екипом, а играла сам и за јуниорке и кадеткиње и са њима сам освојила првенство прошле године.Уследио је долазак у Звезду и друго место у кадетској конкуренцији, а већ са 16 година дебитовала сам за први тим.

Јулија, како се осећаш у Звезди и Србији?

Јулија: Осећам се веома лепо, уживам овде.

Први кораци у одбојци

Јулија: Одбојком сам почела да се бавим у петом разреду. Мама и тата су желели да се бавим неким спортом зато што је то здраво и зато што је много боље да се време после школе проведе на тренингу него испред телевизора. Отишла сам на тренинг, стекла пријатеље и било ми је веома забавно.

 Да ли си имала проблема у прилагођавању на начин живота у Србији?

Јулија: Не бих то назвала проблемима, радије бих рекла да је у питању изазов. Тешко је кад дођете у неку земљу где не знате никога, не знате језик. Црвена звезда је мој први клуб у иностранству, никад до сада нисам била раздвојена од породице, живела сама… Вероватно би било лакше да сам у некој земљи у којој се говори енглески, јер би ми било лакше да се споразумем, али тешко је и мојим саиграчицама јер се и оне прилагођавају мени.

 Када си дошла у Звезду због твог презимена смо мислили да си Српкиња.

Јулија: Не, нисам, али ко зна, можда имам и српске крви у својим венама. Породица мог деде је живела на овим просторима пре светских ратова, моје презиме Миловић се завршава на ић као и ваша презимена, можда заиста вучем корене одавде, не знам, али било би веома интересантно да откријем то. 

 Да ли можеш да упоредиш одбојку у Србији и Мађарској?

Јулија: Могу да кажем да је одбојка у Србији на знатно вишем нивоу. Све је много другачије. Новине из Мађарске су ме питале да напишем чланак на ту тему и могу да кажем да је основна разлика у томе што овде много више људи тренира одбојку и онда из те масе можете да нађете много више талената. У Мађарској одбојка није толико популарна, нпр. рукомет је много популарнији, а он у мојој земљи заузима позицију као код вас одбојка. Много више се улаже у рукомет, док ви можете из велике групе људи који се баве одбојком да бирате најбоље. То би била главна разлика.

Љубице, шта би издвојила као најважнији тренутак у 2012. години?

Љубица: Тешко је одвојити један догађај, али утакмица против Спартака кад смо освојиле титулу после 0-2 ће ми сигурно заувек остати у сећању. И почетак ове сезоне је био веома добар, освојиле смо прве бодове у Лиги шампиона, после и још неколико сетова, тако да морам и то да издвојим као неке битније моменте. 

 На личном плану нека буде то што сам завршила средњу школу и уписала факултет, а у одбојци је као што сам рекла то освајање титуле. Са Звездом имам три дупле круне, али ова ми је најдража јер сам дала много већи допринос него раније, а и сама утакмица је била таква да не може да се заборави. Одлучује се о томе да ли ћемо бити шампиони и успевамо да направимо такав преокрет, заиста незаборавно.

 Да ли можеш да упоредиш прошли тим са овим сада?

Љубица: Главна снага прошлог тима су биле три искусније играчице које сада играју у иностранству, али ми које смо остале сјајно смо се уклопиле са играчицама које су дошле у тим. Постоји нека енергија између нас, па чак и људи који гледају утакмице кажу да играмо све као једна и вероватно је то оно што нас одваја од осталих екипа. Кад погледате саставе других екипа, пре свега Спартака и Визуре, види се да смо по квалитету ту негде, али та наша атмосфера и јединство у екипи дају нам снагу да се вратимо и када губимо. Доста смо напредовале, играмо течније, добро се познајемо и ако до краја сезоне све остане овако као сада биће и боље него прошле сезоне. Сигурна сам у то, имамо феноменалан кадар, репрезентативке Ану Бјелицу и Јовану Стевановић, што је велика ствар и за нас, јер оне могу доста да нам помогну својим искуством. Ми смо заиста права екипа!

Сара, за тебе као најмлађу у екипи шта је био највећи проблем при преласку из јуниорске у сениорску конкуренцију?

Сара: Није ми био велики проблем. Срећна сам и захвална што имам прилику да радим са њима и напредујем у највећем клубу у држави. Значи ми доста што имам подршку старијих саиграчица, а и тренер ми доста помаже. Указао ми је шансу у Лиги шампиона, без обзира на пораз доста значи када осетите како то изгледа у великој сениорској екипи. Надам се да мојих 5 минута тек долази.

 Колико си имала одрицања због одбојке?

Сара: Имала сам доста одрицања. Нпр. до другог полугодишта осмог разреда сам ишла у школу у Суботици, а затим сам прешла у Визуру у Београду, тако да нисам ишла на матуру са својим друштвом из Суботице, већ са новим друштвом из Београда. Имам два брата и сестру и са њима не могу често да се виђам, чак и ако добијем слободан дан то ми није довољно за Суботицу. Кад сам дошла у Звезду спремале смо се за државно првенство, сваки тренинг је био битан, нисам уопште имала времена да се виђам са породицом. Једино са трибина када су долазили на моје утакмице. 

Како ти је у Звезди?

Сара: С обзиром да сам била у три најбоља клуба у земљи могу да кажем да се у Звезди најбоље ради, све је много другачије. О томе сведочи и табела где се све јасно види. 

Јулија, с ким из екипе проводиш највише времена?

Јулија: Са Николином (Лукић) ха ха ха. Она је моја цимерка. Све девојке познајем исто времена и све су веома драге и фине и код сваке волим нешто другачије. Никад не можете да упоређујете људе. 

Да ли излазите заједно?

Јулија: Да, понекад излазимо заједно кад имамо времена. Љубица ме је водила у золошки врт, понекад одем на кафу са Милицом, Теодором и осталим девојкама. Сви су веома добри према мени. 

Љубице, пошто си ти најдуже у екипи, да ли желиш да нам откријеш како је песма ’’Не може нам нико ништа јачи смо од судбине’’ постала заштитни знак ЖОК Црвена звезда?

Љубица: (смех) Мислим да је та традиција настала баш у првој сезони кад сам ушла у први тим. Играле смо веома добро, доста убедљиво смо побеђивале, мислим да су противнице успевале тек по неки сет да нам откину, а и била је то сезона када се Звезда вратила после доминације Поштара. Стварно смо имале много добар тим, биле су ту Бојана Живковић, Јелена Благојевић, Нађа Нинковић, играле смо одлично, није да смо баш биле јаче од судбине (смех), али заиста је спонатно дошло до тога. Далеко од тога да смо желеле да провоцирамо било кога, нити је то било уперено против неке одређене екипе, једноставно, из те добре атмосфере изашла је и та песма. Сада се пева прво она, па затим ’’Још једна победа и титула’’ и верујем да ће то певати и генерације које долазе. Чак су је и наше девојчице из клуба усвојиле, па се често може чути и после победа у пионирској конкуренцији. Надам се да ћемо је на крају сезоне заједно отпевати.

Да ли постоје још неке песме које волите да пуштате пред утакмицу?

Љубица: То се мења периодично, али имамо обичај да донесемо звучнике у свлачионицу и пуштамо песме које тренутно слушамо. Увек нека од девојака донесе оно што јој се свиђа, па пуштамо док се свима не свиди (смех). Не могу сад да издвојим неку песму посебно, али углавном слушамо домаћу музику. Пошто имамо једну играчицу, коју нећу сад да именујем, а која много воли Елитне одреде, рећи ћу да су нам они увек на репертоару (смех).

Колико вам значи играње у Лиги шампиона и да ли можете искуства из ње да пренесете на домаћи терен?

Љубица: Лига шампиона је за нас сјајна прилика да видимо где смо и претходне три године смо имале срећу да будемо у групи са најјачим екипама и за нас је то добро јер можемо да видимо где смо у овом тренутку у односу на њих, да видимо које су нам границе и да се упоредимо са најбољим играчицама Европе. Наравно, било је и утакмица где једноставно нисмо имале никакву шансу, али то је и нормално кад спрам себе имате искуснијег и уигранијег противника који вам не дозвољава да покажете своју најбољу игру и који тачно зна како да вас заустави. Од таквих противника може доста да се научи и касније примени кад играте против играча на тој позицији. Ја бих издвојила Наташу Осмокровић чије сам потезе као мала упијала, а онда кад сам имала прилику да играм против ње видела сам колико је и дан-данас она квалитетан играч, јер је у појединим тренуцима против нас играла као да нас на терену нема. Играње са таквим екипама и таквим играчицама нам доста значи и у првенству, јер можемо хладније главе да одиграмо неке важне поене. 

Сара: Срећна сам што сам баш са Звездом дебитовала у Лиги шампиона, а још срећнијом ме чини то што сам са само 16 година заиграла у тако великом такмичењу. Било је то врло лепо искуство, а и велика је ствар што смо били на корак од тога да победимо Локомотиву. Узели смо два сета кад сам била у постави, а то ми је била прва утакмица у Лиги шампиона. Успели смо и другим екипама да откинемо бар по сет, тако да могу да будем презадовољна. О самом значају тог такмичења за нас као тим сложила бих се са оним што је Љубица рекла, заиста представља велико искуство.

Јулија: Када сте одбојкашица играње Лиге шампиона је врх ка којем тежите, због чега играте. То је највиши ниво и зато треба да уживате у сваком тренутку. Наше је да тренирамо, дамо све од себе и пробамо да се надмећемо са најбољим тимовима и играчицама света. То је изазов из којег можете доста да научите и да сазрите као играч. 

Да ли сте имале неког идола кад сте почињале да тренирате одбојку?

Јулија: Не могу да кажем да сам имала одређеног идола, пошто веома поштујем преданост и тежак рад, дакле, не једног играча као играча, већ неке ставове, начин на који се неки играчи понашају, размишљају, на то сам се угледала. Мораш стално да будеш концетрисан на оно што радиш, да научиш да се подредиш тиму, да идеш и на оне лопте за које знаш да не можеш да их стигнеш. Ја верујем у упорност, марљив рад и да уколико заиста верујеш у себе и успеш да одбациш све оно што те спречава на путу до циља, тај циљ ћеш и остварити. То су особине које желим да постигнем.

Не постоји одређени играч на којег се угледам, али волим да гледам мушку одбојку. Много је бржа од женске и као техничар можете много да научите од мушкараца. У суштини, гледам све техничаре у обе конкуренције који играју у Лиги шампиона или у неком великом такмичењу. Учим много од њих, како раде, које потезе направе током утакмице. Не угледам се на само једног играча, трудим се да ’’покупим’’ што више од доста њих, јер онда могу бирам између више решења у игри.

Љубица: Ја сам од својих првих одбојкашких корака била одушевљена са Жаклин Карваљо. Не само игром, већ и са њеним

изгледом. Познато је да се одбојкашице често проглашавају за најлепше спортисткиње, а она има све, сјајно игра и сјајно изгледа. Већ сам споменула Наташу Осмокровић која сад има 34-35 година, а којој би и даље позавидео сваки примач на планети. Њих две се издвајају, али постоји још много играчица које су сјајне по неким мојим критеријумима, тј. које би могле да ми буду идоли. Доста ценим и наше домаће играчице и сматрам да имамо велики број изузетно квалитетних одбојкашица. Могла бих да издвојим Ању Спасојевић због које и носим број 15 на дресу.

Сара: Не могу да наведем неко конкретно име, немам идола, али дивим се свакој играчици која је успела да направи нешто у одбојци. Гледам на све, понашање на терену, став који има нека играчица, доста ценим упорност. Као и Јулија, не гледам неког играча посебно, него се трудим да покупим што више квалитетних особина од различитих играча. Учим од њих и тако надограђујем себе. Ето, у последње време доста радим са Љубицом, па се може рећи да и од ње доста учим. Кажу и да веома личимо, па нас само по броју разликују (смех). 

Љубица: Да, често нас мешају, још имамо и исту боју косе, па људи често не знају која је напред, а која позади. Код Саре ми се свиђа што нема страх, а дебитовала је тако млада у Лиги шампиона. Морам да признам да сам се ја тресла када сам први пут заиграла за Звезду у сениорској конкуренцији, требало ми је два дана да се смирим. Пред Саром је заиста лепа будућност уколико настави вредно да ради.

Сара: Заиста немам страх, не оптерећујем се тиме да ли водимо или губимо. Уколико је ситуација тешка и добијем прилику, бодрим саиграчице на терену исто као и кад сам поред њега. У таквим ситуацијама подршка и осмех доста значе. Тако је било и против Спартака, губиле смо, ушла сам у игру, потрудила се да унесем позитивну енергију и успеле смо да направимо преокрет. Имала сам и додатни мотив, јер смо играли против мог бившег клуба, а пре утакмице сам се шалила са другарицама из Спартака која ће од нас да победи. Тако да је победа била још слађа.

Јулија, да ли си и ти научила нешто од Љубице (смех)? 

Јулија: Тешко питање. Сигурно да јесам, не само од Љубице, него од свих играчица у тиму. На првом месту како да играмо заједно, да будемо тим. Напредујемо из тренинга у тренинг, из утакмице у утакмицу, а оне ме охрабрују да будем још боља. Мислим да сам се и ја доста променила у корист тима, јер у суштини све је ствар поверења. Кад знате да ће ваш саиграч бити уз вас без обзира на све, онда и ви играте боље, а то је у ствари оно што чини тим. 

Рекли смо да су одбојкашице често међу најлепшим спортисткињама, да ли сте свесне своје популарности и колико она утиче на вас? Љубице, ти си за ове две године откако сарађујемо добила безброј брачних понуда на нашем сајту. Како реагујеш на то?

Љубица: Морам да признам да у почетку нисам била свесна за колико велики клуб играм, нарочито у одбојкашким оквирима, али кад долазиш из млађих категорија Звезде временом схваташ колика је част играти за тај дрес и грб. Због те величине клуба свуда смо промовисане, позивају нас на разне промоције, људи долазе у Шумице да нас гледају, на неки начин и због тога што смо их ми привукли. Свесна сам те популарности, али немам неки опипљив доказ да она постоји, нити се нека девојка због ње променила, не дижемо нос у небеса, али наравно да нам импонује. Нарочито због тога што смо девојке, па увек прија када те похвале, да ли физички изглед или игру. Доста нам значи кад људи дођу због нас на утакмицу, нарочито Делије, које су феноменалне. Мени је најлепши тренутак у досадашњој каријери био када смо изашли пред пун Север. Не могу да вам опишем тај осећај, тресеш се, не можеш да се смириш, тај тренутак када изађеш пред њих, подигнеш пехар, а цела трибина пева само за тебе, да смо ми њихови шампиони, то је нешто потпуно невероватно. Кад играмо пред њима утакмица је потпуно другачија. Имаш трему, чујеш како ти срце лупа, али знаш да имаш невероватну подршку. Морам да истакнем да је у Москви било заиста посебно. Играш толико километара од куће, а дође толико људи да навија за Звезду. Тад ти буде јасно за колико велики клуб играш и будеш поносан на себе што уопште имаш прилику да будеш један мали део тако великог клуба. Колико год навијача да дође они су увек најгласнији и мислим да имамо најбоље навијаче на свету!

Да ли сте задовољне посетом у Шумицама?

Љубица: Евидентно је да има разлике када играмо неку јачу утакмицу. Веће је интересовање, на утакмицама ЛШ дворана је била пуна. Ја се још увек надам да ће Делије доћи на неку нашу утакмицу, али не могу да се пожалим, увек има људи на нашим утакмицама, често имамо подршку и кад играмо ван Београда. 

Сара, да ли ти осећаш популарност? Колико се повећао број захтева за пријатељство на фејсбуку?

Сара: Ух, повећао се толико да сам морала да угасим профил. Стизало ми је толико порука, људи су ми писали на профилу, све су то биле лепе поруке, углавном подршке, али дешавало се да не видим поруке од чланова породице и блиских пријатеља. Неки су успели и да дођу до мог броја телефона, нисам ни знала ко ми пише. Људи су почели да ме препознају нарочито после утакмица Лиге шампиона, пошто су ти мечеви били преношени на телевизији. Углавном су ми се јављали да ми пруже подршку и заиста се захваљујем на томе. Учим од Љубице како да се носим с тиме (смех). Дешавало се да ме другари из Суботице питају зашто им не одговарам на поруке, а ја не стигнем ни да их видим. Тако да је профил на фејсбуку привремено угашен (смех). Било ми је смешно у Москви, пошто смо се загревале испод трибине са нашим навијачима и у једном тренутку навијачи су почели да понављају сваку нашу реч. 

Надовезала бих се на оно што је Љубица рекла и позвала бих навијаче да нас подрже у што већем броју, јер нам њихова подршка заиста пуно значи. 

Јулија, за тебе људи кажу да би могла да се бавиш и манекенством. Да ли ти осећаш популарност у Србији?

Јулија: Стварно то кажу? (смех) Ја не знам ништа о томе, заиста немам тај утисак, али то је зато што не говорим српски, па нисам ни свесна шта се говори. Једино на фејсбуку видим да се повећао број захтева за пријатељство, има их на стотине, али доста значи кад знате да имате подршку. Значи нам и кад дођу организовано навијачи, екипа игра много боље. Не сматрам себе посебном, само се трудим да играм одбојку што боље и слушам шта ми Рале (Ратко Павличевић) каже. Не могу да кажем да не прија када вас људи препознају, али никад нисам размишљала о томе на тај начин. Никад ми није пало на памет да мора да сам популарна чим ми толико људи пише, ја једноставно волим да причам са људима, да их упознам, не размишљам о популарности. Покушавам да причам на српском, али не иде ми баш најбоље (смех). 

Како ти се свидело у Москви када је доста људи навијало за вас?

Јулија: То је утакмица коју волим. Ја заиста волим да играм одбојку. Почнеш из забаве, а онда наставиш зато што заиста уживаш у њој. Имамо могућност да пружимо задовољство другима, да усрећимо људе, још ако одиграмо на врхунском нивоу то је само шлаг на торти, забавимо људе суботом увече. Шта више можемо да тражимо? Уживамо ми, уживају противници, ужива публика. У одбојци заиста осећам слободу, осећам се као дете на игралишту које све то ради из забаве, и ако успете то да урадите и под притиском играња за велики клуб у великом такмичењу, онда је то заиста шлаг на торти.

Сара, колико ти је тешко да уклопиш обавезе у школи са тренинзима?

Сара: Баш због великог броја тренинга морала сам да пређем на ванредно школовање, али ја немам проблем са школом. Увек сам била одличан ђак, увек сам имала све петице. У првој години сам ишла редовно док сам још била у млађим категоријама, али сада заиста не могу да идем редовно. Играмо ЛШ, доста путујемо, имамо много тренинга и обавеза, некад и по цео дан. Често не стигнем ни са другарима да се видим. Учим код куће, испите дајем редовно, то је једино што ми преостаје тренутно. 

Да ли пратите још неке клубове из Звездине породице?

Јулија: За мене је тешко да их пратим пошто је све на српском, па не могу толико да будем упућена у резултате, али била сам са Николином на дербију на Маракани. Биле смо на Северу и било је невероватно! Била је сјајна утакмица, победили смо након великог преокрета и било је невероватно како навијачи подржавају свој тим. Причала сам и свом тати да мора да дође на дерби, да осети ту енергију, да види како хиљаде људи певају као један, како су организовани… Не знам да ли има нешто лепше од тога кад људи на тај начин подржавају свој клуб. 

Љубица: Мислим да нам ове године иде веома добро, побеђују и ватерполисти и кошаркаши. Била сам на једној утакмици ватерполиста у Лиги шампиона, била је сјајна атмосфера, а пратим их и преко ТВ-а кад не стигнем да одем. Мислим да ове године стварно сви заслужују велику подршку. 

Да ли можеш да издвојиш неке играче Црвене звезде? (о одбојкашима је било речи касније)

Љубица: Добро, сигурно да је Игор Ракочевић на првом месту. Реч је о фантастичном играчу, његови квалитети су свима познати и сјајно изгледа. Наравно, ту је и Андрија Прлаиновић. Њега волим још од игара за репрезентацију, а сада је на срећу у Звезди. Ту је и Лука Миливојевић, као и многи други. 

Сара: И ја сам такође била на дербију на Северу са другарима из рукометног клуба и било је сјајно. Задивило ме је и то што су људи у таквој гужви пазили једни на друге и да се неко не повреди, а осећај када сте прекривени Звездином заставом и када су бакље око вас је фантастичан. Пратим и остале клубове колико могу, јер се често дешава да имамо тренинг кад они играју. Када је био ватерполо дерби журила сам са тренинга да стигнем да гледам и успела сам да видим само последњи гол. Звезду највише пратим на вашем сајту, јер ту се информишем о резултатима свих наших клубова и чини ми се да долази Звездино време. Ако бих морала некога да издвојим од Звездиних спортиста онда је то Дарко Лазовић. Увек се истиче својим играма, млад је и талентован, лепо изгледа. Мислим да баш добро представља Звезду. 

Љубица: Обавезно додајте и Бајковића (смех)

Јулија, да ли ти се свиђа у Србији?

Јулија: Да, веома ми је лепо овде. Трудим се да обиђем што више, да упознам град, културу, да нешто научим. Обишла сам доста, скоро сам била у ботаничкој башти. Јако ми се свиђа. Нарочито лепо ми је било кад је пао снег. Провела сам 3 сата напољу и доживела један потпуно другачији Београд. Још увек нисам изашла са девојкама у неки клуб, јер заиста нисмо имале времена, али надам се да ћемо ускоро изаћи све заједно после неке велике победе. 

Да ли је ово био први пут да си провела Божић одвојено од породице?

Јулија: Да, то је био први пут и нисам била баш у божићном расположењу тај дан због тога. Нисам имала Бадње вече, ни јелку, али морам да кажем да сам добила поклон од мојих саиграчица на Божић. Била је то веома лепа торта и то ми је улепшало дан. Такође, моја породица ме је посетила за викенд пре Божића. 

Какве су ваше амбиције кад је одбојка у питању?

Јулија: Само желим да тренирам и да напредујем, па ћемо видети. Волела бих да заиграм у некој од најјачих лига и ако се посветим довољно, ако будем добро радила и ако будем имала среће, ко зна. Не желим ништа да планирам, сада сам овде и размишљам само о садашњости. Свиђају ми се италијанска и пољска лига, имају доста добрих тимова, доста се улаже и може много да се напредује. Те две земље би ми одговарале и због тога што су у Европи и што је култура слична оној из које ја долазим. 

Љубица: Сигурно да у неком тренутку свако од нас размишља где би могао да настави каријеру. Мени се Италија посебно свиђа и мислим да бих могла добро да се снађем тамо. Волела бих да проведем бар део каријере у тој земљи, али има доста добрих лига-Азербејџан, Турска, Русија, игра се добра одбојка и у Азији. Поред Италије свиђа ми се и Турска у којој играју сјајни клубови као што су Вакиф, Галатасарај, Фенербахче, па чак и да се оде у неки други клуб у тој земљи је велика ствар, јер ти се пружа могућност да играш против њих.Међутим, још је рано да се размишља о томе, ми смо у Звезди и клуб је тај који брине о тим стварима. 

Сара: Ја имам уговор до 18. године и тренутно размишљам само о Звезди. То су још две године, има довољно времена. Једино о чему сад размишљам је то да што више напредујем у најбољем клубу у Србији, а после ћемо видети. У некој будућности волела бих да пропутујем што више, да ли ћу кренути од Италије, Турске или Русије није толико ни важно, све су то земље у којима се игра сјајна одбојка, али као што сам рекла, сада сам овде и само ми је Звезда у мислима. 

Колико је за вас добро што у одбојци не постоји толики утицај менаџера као у другим спортовима?

Љубица: Код нас мало другачије функционишу ствари. У клубу се тачно зна ко потписује уговор и на колико година, кад може да се иде, нема толико промена као у другим спортовима. Ја не памтим када се десило да је из Звезде нека девојка отишла на полусезони. Драго ми је што је тако, атмосфера у клубу је добра и не морамо да бринемо о таквим стварима, нити постоји нека ’’виша сила’’ која нам одређује шта да радимо. Битно је да играчи имају своју слободу и да не морају да брину уколико имају лош дан или недељу.

Одбојкаши су инсистирали да вам поставимо ово питање. Да ли пратите њихове утакмице и кога бисте издвојили?

Ове сезоне се поклопило да Звезда има представнике у Лиги шампиона у обе конкуренције, па се често дешавало да кад ми играмо у Београду они играју на страни и обрнуто. Често нам се поклапају и тренинзи, али се дружимо и максимално их подржавамо. Трудимо се да их пратимо у домаћем првенству колико год можемо. Они су сјајна екипа, показали су то прошле и ове сезоне, а показаће и у будућности. Тешко је некога издвојити, али хајде да кажемо да су окоснице те екипе Митић, Петковић и Вујић зато што су сениорски репрезентативци, али са свима се сјајно дружимо.

Порука за навијаче?

Љубица: Стварно мислим да имамо најбоље навијаче и заиста сам била фасцинирана када је на фудбалску утакмицу на почетку сезоне дошло више од 40 000 навијача што ниједном другом клубу не би пошло за руком све и да плате људе да дођу. Позивам их да дођу на наше утакмице кад год су у прилици, јер је наша победа и њихова. Што се вашег сајта тиче, ми смо већ колеге с обзиром на то колико дуго радимо заједно. Надам се да ћемо још дуго сарађивати као што смо до сада, заиста сте најбољи и само тако наставите.

Сара: Такође бих желела да вас похвалим, ваш сајт је заиста најбољи од свих који се баве Црвеном звездом и позвала бих људе да вас прате, јер сам видела да вам мало фали да дођете до бројке од 40 000 на фејсбуку.

Јулија: Позвала бих навијаче да дођу у што већем броју на наше утакмице, а ми ћемо се потрудити да им узвратимо добром игром и добром забавом.

Још једном се захваљујемо сјајним девојкама и одличним одбојкашицама на издвојеном времену и на сваком тренутку среће који су нам подариле својим играма и резултатима. Надамо се да сте уживали читајући овај интервју и да ћете им и у 2013. бити велика подршка. Пуно среће и здравља и успешну Нову годину жели вам ваш МЦЗ!