Дух Звездаштва

Уживајте у причи једног великог Звездаша и његовој љубави према клубу у причи коју преносимо са портала redstarbelgrade.info.

Moје име је Марко, имам 18 година и живим у Грделици, која је од Београда удаљена 305 км и налази се на југу Србије. Све је почело пре шест година, моја прва утакмица је била Раднички Ниш – Црвена звезда, у сезони 2005/06, али се нисам надао да ћу након шест година завршити где сам завршио. Морам да признам да ме је већ тада понео хук навијача који су певали као навијени сат који не стаје. Још као клинац сам био веома комуникативан и лако сам се уклапао у неку другу средину, тако је и било у мом навијачком животу: упознао сам пријатеље са којима сам и дан-данас у добрим односима. Годином за годином упознавао сам и много добре људе који су ми увек излазили у сусрет како би ми помогли. Не могу да пропустим а да их не споменем, моје другаре из Ниша, Крушевца, Лесковца, Куманова, Врања, Новог Сада, Јагодине, Пожаревца, Смедерева, Смедеревске Паланке итд… Али један тренутак не могу да заборавим – после толико година је дошло гостовање у Француској. Играло се против клуба Рена из истоименог града, који се налази негде око 400 км западно од Париза и против ког је Звезда играла 25. августа 2011.

Али на то гостовање сам кренуо другачије у односу на све остале навијаче – СТОПОМ, а морао сам да пређем 2800 км у једном правцу. Да бих стигао, морао сам из Грделице да кренем у понедељак послеподне, негде око 6 поподне, а „руту“ пута ћу да појасним у наредним редовима. Кренуо сам стопом из Грделице до мотела Предејана, а затим сам од Предејана морао да хватам стоп до Ниша или Београда – тако је и било, ухватио сам стоп до Ниша, односно до нишке наплатне рампе „Наис“. После краћег времена ухватио сам превоз до Београда колима, али нисам рекао у почетку да сам кренуо са 300 динара које нисам могао да потрошим нигде у Европи, већ само у Србији. Стигао сам у Београд око десет увече и отишао сам право на железничку станицу, где сам ухватио воз до Љубљане. За карту сам се, што би рекао наш народ, „шверцовао“ и ишао сам тако све до хрватске границе док нису ушли хрватски цариници и почели да праве проблем око повратне карте и новца за пут кроз Хрватску. Дали су ми забрану од 24 часа и вратили ме назад, што ја, наравно, нисам хтео да урадим, него сам, када сам сишао на нашу границу код Шида, узео хемијску оловку и преправио забрану коју су ми написали да бих могао да дођем до жељене станице – Рена. Од Шида сам отишао стопом до аутопута који води из Београда за Загреб, изашао сам на стоп код неке наплатне рампе и ухватио сам неког Македонца који је ишао до Љубљане. Када сам дошао до српске и хрватске границе, сада нисам имао проблема. Ишао сам даље и стигао до словеначке границе, где су ми ударили печат са којим сам могао да уђем у земље Европске Уније. Изашао сам на словеначку границу и ту ме је повезао неки Хрват који је ишао до Милана, али смо морали да свратмо до Трста, где је он поправљао папире за пролаз кроз Италију. Док је он то радио, ја сам се шетао по граду, али после је дошло време да се крене за Милано – ишао сам на све или ништа и рекао сам сам себи „или стижем или остајем овде док не нађем превоз за назад“.

Испред Милана је била бензинска станица поред града Бергама, где је постојао и паркинг за камионе и где сам морао да се истуширам(иначе се плаћало два евра, али ја сам се провукао као возач камиона), истуширао сам се, али сам био превише уморан, па сам морао да мало одспавам. Сео сам на столицу на бензинској пумпи, успавао се и пробудио око шест ујутро. Имао сам још само два дана да дођем до Рена. Након што сам се пробудио, ухватио сам превоз до Милана,  ушао сам у град који сам први пут видео и није ми било јасно где да идем, али сам мало познавао енглески језик, што ми је помогло да се снађем у граду, иако су Италијани били неки чудни људи који нису хтели да причају, па сам морао сам да се сналазим како знам и умем. Ушао сам у метро и стигао сам до крајње станице и отишао на аутопут који води до Торина. Сишао сам до железничке станице и ушао сам у ТЗВ, најбржи воз у Европи, који је ишао до Париза. Ускочио сам и сео сам у А класу, али нисам ни купио карту, само сам ушао и сео. Воз је кренуо и ишао до границе са Француском, где је ушла погранична полиција и тражила пасоше, где сам ја наравно дао и кренуо сам даље. Дошао је француски кондуктер и тражио ми карту коју, наравно, нисам имао. Рекао ми је да му дам пасош, ја сам дао, а он ми је написао казну која је износила 118 евра до Лиона(мада сам пре тога добио да једем и пијем јер сам седео у А класи) и истерао ме је из А класе у Б класу. Дошло је време када је требало да изађем, али сам намерно остао у возу, јер сам морао да стигнем у Париз да бих ухватио воз до Рена. Тако је и било, успавао сам се и стигао у Париз.

Када сам изашао, у животу нисам видео више возова и већу станицу од париске главне железничке странице. То је било оно што сам и очекивао. Отишао сам да питам кад иде воз за Рен, они су ми рекли да морам да идем на неку другу станицу где морам да ухватим воз за Рен, што сам ја и урадио и отишао сам метроом тамо где су ми рекли и ушао сам на станицу,  не сећам се како се тачно звала, углавном, ја сам стигао у Париз око 11 увече 24. августа, а морао сам да чекам воз за Рен ујутру у 05:45, који је требало да дође тамо по реду вожње око пола осам, али имао сам проблема на железничкој станици јер су морали да је затворе због чишћења, а ја сам спавао на вратима јер, када би они отворили, морали би прво да ме пробуде што је било најбоље како се не бих понов успавао. Пробудио ме полицајац са кером и ушао сам у воз (наравно без карте) и опет сам морао да добијем још једну казну, овог пута од 112 евра, али ме није брига, некада ћу сакупити те паре и платићу.

Стигао сам у Рен једно 12 сати пре утакмице, што је било најбоље, јер сам морао нешто да поједем. Отишао сам до пекаре, кад чујем да причају неки Срби, али ипак да проверим и стварно су биле Делије. Питао сам их одакле су и како су дошли, а они ми одговорили да су из Београда и да су стигли бусом. Када су ме питатали како сам ја дошао, ја им одговорио да сам мало стопом, мало возом. Причали су између себе како је моје путешествије било за медаљу. Касније су отишли, а ја сам још мало блејао по граду и на крају сам видео исте те људе у центру Рена, звали су ме да им се придружим, на шта сам и пристао. Касније смо отишли у неки паб у који су дошли бригадири и сви срећни и задовољни. Били смо мало под алкохолом, а пре поласка је неки репортер из Београда, бар се тако представио, хтео да нас слика, што они нису хтели, већ су му рекли да мене слика, јер сам ја дошао стопом из Грделице. Сликао ме и питао ме одакле сам и како сам стигао, што сам му ја и објаснио. Све је то прошло, скупили смо се и кренуо је велики кортео до стадиона. Када сам стигао до стадиона, ту су почели да се крсте и да ми причају да нисам нормалан што сам дошао стопом, почели су да ми сакупљају паре за повратак, али Делије из Ниша су ми понудили да се вратим до Ниша бусом, дали су ми карту јер нисам имао и рекли ми да видим како ћу за спавање, али ја сам рекао да то није проблем, не морам ни да спавам, само да стигнем у Србију. Навијање је било невероватно од првог минута све до краја, чак смо навијали и пола сата након утакмице, иако смо изгубили 4-0, било је заиста незаборавно. У повратку смо, као „најозлоглашенији навијачи у Европи“, имали велику пратњу кроз Француску.

Била је прича где да спавамо, али на крају смо решили да идемо до Беча и ту да спавамо, тамо су нам помогли наши навијачи из Беча и нашли су нам хотел. Заборавио сам да кажем да сам код себе имао географски атлас за основну школу, што је био хит у аутобусу јер смо гледали како да стигнемо до Аустрије. Следећег дана смо стигли у Аустрију и дошли у тај хотел који се налазио на крају града. Спавали смо по собама, али у нашој соби је спавало нас седморица, а дозвољена су шесторица, јер су због мене другари из Смедеревске Паланке спавали по двојица у кревету… Сутрадан смо кренули за Србију, али била је прича да ћемо на крају стати и у Будимпешту, где смо и свратили, али смо стигли у тренутку када је био неки Беер Фест, где нам обезбеђење није дозволило да уђемо, па смо само шетали по кеју поред Дунава. Када је дошло време да кренемо за Србију, нико није хтео, али јбг… кренули смо и ја сам се на крају успавао. Када смо стигли на границу, неко ми је само узео пасош и однео, тога се само сећам. После наше границе имали смо пратњу све до Ниша, а ја сам се растао са другарима из Ниша и сишао сам на наплатну НАИС, одакле сам и кренуо за Француску пре неколико дана. Када сам стиго у Грделицу и када су ме видели, сви су били одушевљени – кад бих ушао у неку кладионицу или кафић, сви су имали исечак из новина који је избацио онај репортер из Рена… Ето, то је било гостовање у Француској, али га се ја и дан-данас сећам и желим да се понови, надам се да ће бити ове године…

До тада, сваке ноћи сањам ја, Маракана препуна…