Прича једног звездаша

Седео је на том месту. Тамо, где је безброј пута туговао, још више се радовао. Где је славио, певао, понекад плакао. До смака света, најављеног Мајанским календаром, остало је још сат времена. Наслоњен на наслон седишта, гледао је у правцу терена. Осећао се чудно, није навикао да буде сам на овом месту.Вече пре тога, провео је са друговима. Провели су се на њихов начин. Добра ракија, добра песма, добро зезање… још ту ноћ су пили. Последњи пут, у име старих времена. Желео је да их запамти веселе. Наздрављао је са свима, гледао их у очи. Видео је оно што је Желео. Зар у њима, онај који је целој прици и давао смисао, живео је. То вече, последње вече са њима на окупу, са целом екипом, са својом браћом, завршио је осмехом. Није се поздравио, није волео да се опрашта. Сачекао је зенит журке и неопажено се извукао напоље.

Још 45 минута је остало. Није више био сам. На Северу је видео двоје људи. А он… он се изгубио у мислима.

Киша је падала тог дана. Напољу је време било ужасно, ветар је дувао као да је имао намеру да збрише све са свог пута. Пријало му је. Ишао је напред, упркос ветру. Пријало му је зато што је осећао да са налетима ветра све што га је мучило – одлази. Да киша спира сузе са лица. Коса, по правилу неуредна и помало расцупана, слепљено је падала на лице. Волео ју је. И болело га је што није ту, крај њега. Болела га је свакодневница без ње. Болело га је што му је толико далеко. Болеле су га његове грешке. Њене речи. Није желео да прихвати да више није ту крај њега. И безброј пута је кроз главу провлачио све, размишљао о свему… Замишљао је како се љуби са њим. Како воде љубав. Како су срећни. Како се смеју. Како се дрзе за руке, грле, како му спава на грудима. Није имао снаге да се бори, да те мисли избаци из главе. Ноћ је била црна, мрачна. Она му је рекла да за њега у њеном зивоту више нема места. Срце је хтело да му искочи из груди. Желео је да јој да целог себе. До краја, сад и заувек. Одбила је.

37 минута до најављеног смака света, из размишљања га је тргла песма. „На своју веру, на своју земљу поносан сам ја“… почео је да пева у себи. Песма је постајала све гласнија. Одрастао је ту. Рођен је у најлепшој земљи на свету. И када би све сабрао, увек би остајала чиста љубав да га веже за Србију. Чиста, невина, дечија љубав. …“за један град на Балкану и клуб у њему живим ја“… Али, ма колико волео Србију, Београд је имао посебно место у његовом срцу. Био је то његов град. Осећао га је у себи, осећао је тај дух, осећао је… једноставно, осећао је тај град као своју кућу. И лепе ствари… и ружне… састанци, пољупци, туче, крв, зној, сузе, осмеси, уздаси, растанци, дочекана јутра са друговима, лајање на звезде…знао је да тај град никада неће моћи да избаци из себе. Ни себе из њега. Уосталом, њу је у њему први пут видео.

24 минута до смака света је остало, а у његовој глави прва утакмица у животу. Прва утакмица, победа 2:0, и прва титула после 5 година. Победа Црвене Звезде. Победа његове страсти, узрока небројених радости у његовом зивоту. На помисао да је ово можда последњи пут да седи ту, почео је да му се враћа филм на сва нервирања, псовања, скакања због гола, све песме, све радости… обрисао је очи и са осмехом гледао ка терену. Био је срећан што је ту. Био је срећан због свега што је прошао на том месту. Скинуо је шал са врата, принео грб устима и пољубио га. Знао је да ће му недостајати. Био је поносан зато што је звездаш. Био је поносан зато што је циганин. Раширио је шал и немо поздравио свог шампиона.

15 минута до смака света, још пар људи је дошло на запад. Тог дана, одлучио је да посети нека места која је највише волео. Био је на Ташмајдану, на терену за баскет на Јулином брду… али, већи део дана провео је у шетњи од Правног, преко Таша, Трга, Кнеза, и завршио је на Калишу. Музика је ишла у позадини, направио је импресивну плејлисту. ЕКВ, Азра, Црна удовица, Арт дилер, Фит, Кики Лесендрић, Марчело, БГ Синдикат… после су досли Маидени, Металлика, Лед Цепелин… Вајтснејк… Сео је на Калиш, извадио из ранца Дyлан Дога и Дампyра и ставио их поред себе. Данас их је купио на трафици. Кад се све сабрало, био је задовољан. Болеле су неке ствари, али је био свестан да је то школа коју је морао да прође. Цена одрастања. Сазрео је, средио приоритете. Рашчистио са прошлошћу.

7 минута до смака света, чуо је кораке како се приближавају. Осетио је руку на рамену. „Знаш, овде, баш на овим местима, са татом сам славио прву титулу. Тад су сви улетели на терен, а матори ми рече да сам још мали и да ће бити прилике. И плакао сам као киша. Моја Звезда, шампион, еј! Па било ми пуно срце. Села је поред њега. „Знам. Причао си ми о тој утакмици много пута. Јеси добро?“, питала га је док му је пролазима прстима кроз косу и покушавала да му намести чуперак који се упорно дизао пркосећи гравитацији.“Јесам, ок сам. Ти, јеси завршила све?““Ахам, поздравила сам се са свима, завршила обавезе и дошла овде. Нисам желела да те чекам кући, а знала сам где ћу те наћи.“3 минута је остало до смака света. Окренуо се ка њој, пољубио је, нежно је загрлио и привио уз себе. Помирисао јој је косу и за тренутак се изгубио. „Хвала ти што си ту. И хвала ти што радиш ово. Знам чега се одричеш и знам колико остављаш.““Хеј, немој ми захваљивати. Ово радимо заједно. Заједно гурамо причу, заједно градимо све. Заједно дочекујемо смак. Заједно ћемо га и преживети“. Насмејао се од срца. Погледао је на сат. Време за које је смак света био најављен је прошло пре непуних минут. Погледао је у девојку која му је била у наручју, пољубио је. Борио се са собом, није желео да почне да плаче. „Ајде, ајде, смири се. Знам да ће ти недостајати све ово, али вратићемо се. Погледај ме“. Погледао ју је у очи. „Знам да ти је ово дом, али морамо да урадимо шта смо се договорили. Нема поенте више чекати“. „Дом је тамо где си ти. Где смо ми.“, одговорио јој је. У себи је знао да неће бити лако. Знао је да ће ноћас слабо спавати. Знао је да ће она слабо спавати.Ипак, био је убеђен да раде исправну ствар. И опет, ма колико тешко, био је убеђен у једну ствар. Имао је њу поред себе. Неће бити сам.

Изашли су са стадиона загрљени. Још једном је застао, погледао преко рамена.“Вратићу се“, рекао је у себи и кренуо даље.

Аутор: Страхиња Николић