На данашњи дан: Рођени Драган Џајић и Александар Трифуновић

Драган Џајић, најбољи и најпопуларнији српски и југословенски фудбалер свих времена, легенда Црвене звезде, рођен је 30. маја 1946. године у Убу. У првом тиму Звезде је као играч провео чак 14 сезона (од 1963. до 1975. и 1977/78), 19 година био је технички директор (од 1979. до 1998. године), а у два наврата и председник клуба, од 1998. до 2004. и поново од 2012. године.

Са 389 одиграних званичних утакмица рекордер је црвено-белих. Укупно је одиграо 590 мечева за Звезду – највише у историји клуба и постигао 278 голова, од тога 155 у званичним сусретима. Рекордер је Звезде и по броју првенствених мечева – 305. Као играч освојио је пет шампионских титула (1964, 1968, 1969, 1970. и 1973.), Четири Купа (1964, 1968, 1970. и 1971. године), Средњоевропски куп 1968. године, трофеј Супершампиона Југославије 1969. и Куп прволигаша 1973. године.

Прочуо се као талентовани дечак са Уба, а човек из Партизана је једног дана тачно у подне требао да посети Џајићеву кућу и поприча са Драгановим оцем о могућности да мали Џаја заигра за црно-беле, међутим људи из Црвене звезде су то сазнали, били су бржи и на Џајићево задовољство постао је фудбалер подмлатка црвено-белих. Звездини оперативци вероватно нису ни сањали да ће дечак са Уба преокренути историју фудбала на овим просторима у корист Звезде и постати најбољи играч којег је ова земља под разним именима икада имала.

За први тим је дебитовао са свега 16 година, 11 месеци и шест дана на утакмици против титоградске Будућности (0:0) 8. јуна 1963. године, када је постао до тада најмлађи дебитант у тиму Звезде, а данас је шести на тој листи, након што је Лука Јовић на мечу против Војводине пре два дана постао други најмлађи дебитант у Звездиној историји иза Милка Ђуровског.

     Био је то једини Џајин меч у сезони 1962/63, јер је дебитовао у последњем колу, а у сезони 1963/64 одиграо је 22 првенствена меча, постигао четири гола, а у Купу је на три утакмице два пута био стрелац. Звезда је освојила дуплу круну и то после три сушне сезоне, а Џајић је био убедљиво најмлађи играч у тиму чије су узданице били још и Бора Костић, Зоран Прљинчевић, Владимир Дурковић, Владица Поповић, Војкан Мелић, док се и легендарни Драгослав Шекуларац вратио у тим у финишу сезоне после дуге суспензије због инцидента у Нишу који се догодио у јесен 1962. године.

Наредне сезоне у другом колу Купа шампиона екипу Црвене звезде зауставио је Глазгов Ренџерс у мајсторици у Лондону са 3:1 (у првом мечу у Глазгову Ренџерс је славио са 3:1, а Звезда се реванширала са 4:2 у Београду). Те сезоне је Џајић у шампионату на 28 утакмица постигао девет голова, а у сезони 1965/66 на 27 лигашких мечева је девет пута матирао противничке чуваре мреже укључујући и погодак против Партизана у 58. минуту у победи од 2:1. Био је то почетак серије голова Џаје против вечитог ривала, а укупно их је постигао девет, по чему је уз Бору Костића најбољи Звездин стрелац у првенственим дербијима против црно-белих. У међувремену је дошло и до смене генерације у клубу, а у сезони 1966/67 за новог тренера постављен је Миљан Миљанић, који је у први тим убацио играче из омладинске школе, које је добро познавао обзиром да је био тренер подмлатка. У сезони 1966/67 Џајић је на 24 утакмице у шампионату постигао 13 голова, по један у дербијима у Хумској (1:1) и на Маракани (3:2). Доласком у тим играча који су по годишту били блиски или исте старости као и предводник црвено-белог тима екипа постаје доминантна у југословенском фудбалу и ствара већу предност по броју трофеја у односу на остале клубове.

Од сезоне 1967/68 почела је Звездина трогодишња владавина. Освојена је дупла круна, а капитен и већ тада велика Звезда тадашње велике државе постигао је 12 голова у 27 лигашких мечева, док се у Купу на четири меча исто толико пута уписао у стрелце, укључујући и два поготка против Бора (7:0) у финалу. Касније је освојен и Средњоевропски куп, где је Драган у четири меча постигао четири поготка (три против мађарског Диошђера у првом мечу осмине финала у победи од 3:0).

Титула је одбрањена у сезони 1968/69, а Џајић је на 33 одиграна сусрета забележио 16 голова, што му је лични рекорд у једној првенственој сезони. Истицао се дриблинзима и асистенцијама, то су били сјајни центаршутеви углавном за центарфора Војина Лазаревића, који се надавао голова главом после Џајиних прецизних додавања. Звездина једанаестица је уживала велику популарност међу навијачима, као ниједан играч ни пре ни после њега на овим просторима.

Трећа узастопна титула првака освојена је у сезони 1969/70, а Звездин капитен је на 30 утакмица постигао 13 голова и био најбољи стрелац тима. У освајању Купа је на шест сусрета забележио три поготка, био први стрелац Звезде, а гол који је постигао у реваншу финала против Олимпије у 118. минуту продужетка за победу од 1:0 и освајање пехара, често је истицао као најдражи у каријери. Та Звездина генерација је играла у препознатљивом саставу годинама. Поред Џајића највећи терет у освајању гомиле трофеја изнели су Јован Аћимовић, Војин Лазаревић, Мирослав Павловић, Станислав Караси, Зоран Антонијевић, Ратомир Дујковић, Стеван Остојић, Кирил Дојчиновски, Бранко Кленковски, Милован Ђорић, Живорад Јевтић, Петар Кривокућа, Трифун Михајловић…

Црвено-бели су у сезони 1970/71 у походу на европски трон застали у полуфиналу против Панатинаикоса у Атини (0:3), а Џајић је постигао сјајан гол против Ујпешта, један од најлепших у историји Купа шампиона, али није играо на мечевима против грчког тима и у реваншу против Карл Цајса у Београду због црвеног картона који је добио у Јени у првом мечу, иако ничим није изазвао искључење. То је био велики хендикеп за Звезду у наставку такмичења, мада су и без њега црвено-бели у првом полуфиналном мечу испрашили Панатинаикос у Београду са 4:1, али шта се у реваншу десило и даље је велика мистерија, више од четири деценије касније. У шампионату Југославије 1970/71 Џајић је постигао 12 голова у 29 утакмица, а Куп је освојен победом против тузланске Слободе у два меча (4:0 и 2:0) уз шест голова треће Звездине звезде на шест сусрета у најмасовнијем такмичењу. У сезони 1971/72 на 23 лигашка меча постигао је осам голова.

Пету титулу шампиона са Звездом освојио је у сезони 1972/73, када је на 20 утакмица постигао девет голова. Наредну сезону је пропустио због војске одигравши само први четвртфинални меч Купа шампиона против Атлетико Мадрида у Београду (0:2). У сезони 1974/75 Звезда је у Купу победника купова избацила славни Реал Мадрид у четвртфиналу, на пенале са 6:5, у реваншу који је завршен резултатом 2:0. Капитен је постигао гол главом у 36. минуту, а дриблинзима је потпуно излудео свог чувара Камача, иако је тај меч играо недовољно опорављен. Чак пет пута је биран за најбољег спортисту Црвене звезде у избору Звездине ревије, од 1966. до 1970. године, по чему је рекордер међу црвено-белим спортистима уз легендарног скакача у даљ Ненада Стекића. Џајић је више пута биран за најбољег фудбалера у Југославији у разним анкетама, а 1969. године изабран је и за најбољег спортисту Југославије у традиционалном избору дневног листа Спорт.

Од 1975. до 1977. године наступао је за француску Бастију у којој је оставио дубок траг. На 56 лигашких мечева постигао је 31 гол, од тога 21 у 35 мечева у сезони 1976/77, када су заузели треће место у првенству. У Звезду се вратио 1977. године и одиграо опроштајну сезону, а затим је постао технички директор клуба. На овој функцији је са Звездом стигао до титуле шампиона Европе и света 1991. године, освојио још осам шампионских титула и седам националних купова, а као председник Црвене звезде освојио је четири шампионске титуле укључујући и најсвежију 2014. године и четири Купа.

За репрезентацију је од 1964. до 1979. године одиграо 85 утакмица и постигао 23 гола. Дуго је био рекордер по броју одиграних утакмица за национални тим, а ако се рачуна само СФР Југославија онда је и даље рекордер. Дебитовао је у пријатељском сусрету против Румуније (1:2) 17. јуна 1964. године, а последњи меч одиграо је против Аргентине (4:2) 16. септембра 1979. године у Београду. Капитен репрезентације био је 53 пута. На шампионату Европе 1968. године постигао је победоносни гол против тада актуелних шампиона света Енглеза за тријумф од 1:0 и пласман у финале. Преваривши Вилсона и славног Бобија Мура лобовао је легендарног голмана Гордона Бенкса. Италија је однела победу и трофеј у поновљеној утакмици финала победом од 2:0 (први меч 1:1). Са два гола био је најбољи стрелац финалног турнира шампионата Старог континента 1968. године. Те године био је и трећи фудбалер Европе по избору магазина Франс фудбал. Играо је и на пет мечева Светског првенства у Западној Немачкој 1974. године и то као капитен. Забележио је више наступа у селекцијама ФИФА и УЕФА, а званично је проглашен и за најбољег српског фудбалера свих времена. У многим анкетама је сврставан међу 100 најбољих играча Европе и света у историји фудбала.

Александар Трифуновић, некадашњи кошаркаш, капитен, а касније и тренер Црвене звезде рођен је 30. маја 1967. године у Београду. За црвено-беле је као играч наступао у два наврата, од 1986. до 1988. и од 1991. до 1997. године, а са клупе је предводио клуб у три сезоне (2002/03, 2004/05 и 2009/10).

У дресу екипе са Малог Калемегдана одиграо је 290 утакмица и постигао 2370 поена освојивши две шампионске титуле 1993. и 1994. године и Суперкуп Југославије у сезони 1993/94.

За први тим је дебитовао у сезони 1986/87, када је као млади и талентовани кошаркаш добио прилику на укупно 29 мечева, али са малом минутажом. Следеће сезоне је нешто више играо, а истакао се у Купу Југославије, где је у четири утакмице забележио 33 поена. Уследио је прелазак у Задар, где је провео три сезоне, све до заоштравања ситуације на овим просторима, па се вратио у Звезду 1991. године. У сезони 1991/92 Трифа је у плеј-офу бележио 11,3 поена по утакмици, али Звезда није успела да освоји титулу и прекине две деценије дуг пост, али већ у сезони 1992/93 црвено-бели са окосницом тима састављеном од играча који су рођени у Београду (Небојша Илић, Саша Обрадовић, Александар Трифуновић, Зоран Јовановић, Растко Цветковић и Дејан Томашевић), што је раније био редак случај, успевају да освоје наслов шампиона Југославије после 21 године паузе са 3:2 у победама против Партизана у финалној серији. Трифуновић је у лигашком делу бележио 12,6 поена по мечу, а у плеј-офу је на седам сусрета постигао укупно 75 поена.

Следеће сезоне црвено-бели због санкција нису могли да наступају у Евролиги, а екипу је напустио први стрелац Небојша Илић. Ипак, после кратке епизоде у Лиможу у тим се вратио Саша Обрадовић и Звезда је најпре на самом крају 1993. године освојила Суперкуп Југославије победом над ОКК Београдом (који је тада носио назив Инвест Експорт), резултатом 83:78, а Александар Трифуновић је био најефикаснији на утакмици са 22 постигнута поена. Иако је изгледало да Звезда те сезоне има слабији тим од Партизана, јер су до плеј-офа изгубили све вечите дербије, ситуација се у доигравању потпуно променила и изабраници тренера Лалета Лучића предвођени Сашом Обрадовићем и Милетом Лисицом поново стижу до титуле, овога пута са 4:1 у победама против Партизана у финалној серији. Трифуновић је у плеј-офу имао просек од 12,7 поена по утакмици, а у лигашком делу је са 467 поена био најбољи стрелац клуба. Сезона 1993/94 му је и најбоља у Звезди, јер је на 47 утакмица у првенству и Купу постигао 682 поена (просек 14,5 по мечу).

    И у сезони 1994/95 имао је запажен учинак у Звездином дресу и био један од ослонаца екипе. У лигашком делу шампионата бележио је 13 поена по утакмици (325 поена на 25 сусрета), али су црвено-бели имали знатно слабији тим и нису успели да стигну до треће круне у низу. Играо је Трифа још две сезоне након тога у Звезди, а посебно се памти његова тројка са више од пола терена у једном дербију против Партизана.

Каријеру је наставио у немачком Фрибургу (1997/98), а након тога је две сезоне играо за пољски Шљонск из Вроцлава од 1998. до 2000. године. Играчку каријеру је завршио у дресу београдског Беопетрола у сезони 2000/01.

Определио се за тренерски позив и игром случаја је био тренер Звезде у сезони 2002/03, због немогућности да екипу води Змаго Сагадин услед административних проблема. Следеће сезоне био је Сагадинов асистент, а након одласка са клупе словеначког стручњака, Трифуновић је поново преузео црвено-беле у току сезоне 2004/05. У два наврата је водио литвански Лијетувос Ритас, од 2006. до 2008. године и у сезони 2010/11. Са овом екипом је освојио Балтичку лигу 2007. године и играо финале Улеб купа, а два пута их је одвео у топ 16 фазу Евролиге, у сезонама 2007/08 и 2010/11. Био је тренер грчког Паниониоса у сезони 2008/09 и руског Спартака из Санкт Петербурга 2009. године, да би током сезоне 2009/10 поново преузео Црвену звезду након одласка са клупе Аце Петровића. Велике успехе постигао је као стратег Жалгириса у сезони 2011/12, када је освојио триплу круну. Био је шампион и победник Купа Литваније и освајач Балтичке лиге. Од децембра 2013. године преузео је казахстанску Астану.