Огњен Короман, некадашњи везни фудбалер Црвене звезде и наше репрезентације, рођен је 19. септембра 1978. године на Палама.
За црвено-беле је наступао у два наврата, од 2007. до 2009. године и у сезони 2010/11. Одиграо је 113 такмичарских утакмица, постигао 17 голова и учествовао у освајању дупле круне 2007. године.
Короман је почео да тренира фудбал у млађим категоријама сарајевског Жељезничара, а почетком деведесетих година преселио се у Београд, где је играо у млађим категоријама Црвене звезде. Учио је од некадашњих мајстора београдских црвено-белих, Владимира Петровића “Пижона“, Зорана “Жоте“ Антонијевића и Томе Милићевића. Међутим, када је напунио 18 година руководство клуба није рачунало на њега, па је морао да се доказује у другим срединама. Носио је дресове крагујевачког Радничког од 1997. до 1998. и суботичког Спартака до 2000. године, а афирмисао се у дресу ОФК Београда, за који је наступао од 2000. до 2002. године.
Као фудбалер плаво-белих са Карабурме дебитовао је и у дресу репрезентације Југославије, а одличне игре пружио је и у дресу Динама из Москве, за који је од 2002. до 2003. године у 38 лигашких сусрета 11 пута био стрелац.
Проглашен је и за најбољег страног играча у руском првенству, а касније је наступао и за Крила совјетов од 2003. до 2005. године, Терек из Грозног 2005. и енглески Портсмут од 2005. до 2006. године.
У Звезду је стигао у зимском прелазном року 2007. године као репрезентативац и велико појачање. Допринео је освајању дупле круне постигавши три гола на 15 мечева, а од тога је најзначајнији погодак постигао у финалу Купа против Војводине за вођство од 1:0 у 62. минуту, а коначан резултат био је 2:0 за црвено-беле, који су на тај начин одбранили дуплу круну у сезони 2006/07, јер су на крају шампионата имали огромних 17 бодова више од вечитог ривала.
Огњен је наредне сезоне у квалификацијама за Лигу шампиона постигао победоносни гол против Левадије (1:0), али екипа није успела да елиминише Глазгов Ренџерс у одлучујућој рунди квалификација. Звезда је ипак такмичење у Европи наставила у Купу УЕФА, где је Короман у групној фази постигао сјајан гол против Бајерна (2:3) у Београду, када је у незадрживом продору дриблинзима стигао до шеснаестерца и погодио мрежу против славног тима, за који је тада наступало неколико фудбалера који су ове године са Немачком освојили Светско првенство.
Два гола је постигао у ремију против Партизана (2:2), али и поред тога што Звезда није поражена те сезоне у шампионату и што је била најефикаснији тим лиге уз победу од 4:1 против комшија у другом делу сезоне, није стигла до титуле. Короман је у сезони 2007/08 одиграо 41 меч у свим такмичењима, постигао осам голова и уз Ненада Милијаша био најбољи играч екипе. Изабран је и у идеални тим шампионата у избору Спортског Журнала.
Ни наредна сезона није била успешна за Звезду, која је имала очајан почетак сезоне. Короман је у свим такмичењима забележио 27 наступа уз четири поготка, да би каријеру наставио у јужнокорејском Инчону, где је играо као позајмљен фудбалер од 2009. до 2010. године. У Звезду се вратио у сезони 2010/11, али није поновио одличне игре из ранијег периода. На 28 сусрета постигао је само два гола. Играо је још једном и за Крила совјетов од 2011. до 2012. године.
У дресу репрезентације одиграо је 36 мечева и постигао један погодак. Дебитовао је 13. фебруара 2002. године против Мексика (2:1). Био је један од ослонаца националног тима у квалификацијама за Светско првенство, да би у Немачкој 2006. године одиграо два сусрета, против Холандије (0:1) и Аргентине (0:6). Последњи меч за Србију забележио је 22. августа 2007. године против Белгије (2:3).
Бранислав Вукосављевић, фудбалер Црвене звезде из раног периода клупске историје и повремени репрезентативац Југославије, рођен је 19. септембра 1929. године у Београду.
Каријеру је почео у петлићима Балкана из Миријева, а касније је носио дресове још два београдска клуба у млађим категоријама, Пролетера и Радничког.
За Звезду је наступао од 1947. до 1953. године. Одиграо је 97 такмичарских утакмица и постигао 47 голова, а укупно је забележио 219 мечева уз 138 погодака рачунајући ревијалне, пријатељске, турнирске и утакмице сличног типа. Учествовао је у освајању две шампионске титуле 1951. и 1953. године и три национална купа 1948, 1949. и 1950. године.
У Звезди је најчешће наступао на позицији левог крила. У освајању првог Купа у историји клуба 1948. године постигао је четири гола у четири меча, од чега два у финалу против Партизана у победи од 3:0. У шампионату 1948/49 на 16 утакмица постигао је шест голова, један у тријумфу против Динама у Загребу (3:1). Трофеј у Купу је одбрањен 1949. године, а Вукосављевић је у полуфиналу постигао одлучујући гол у 84. минуту за победу против другог тима Партизана од 2:1. Бриљирао је на турнејама по Швајцарској и Белгији 1949. године, када је Звезда показивала снагу победама против ривала са којима данас не може ни да дође у позицију за одигравање неког сусрета, а камоли да помисли да савлада неки квалитетнији европски тим.
У шампионату 1950. године био је стрелац пет голова. Поново је матирао голмана Партизана у тријумфу резултатом 3:1, а погодио је и мрежу сплитског Хајдука у ремију 2:2. Са шест голова био је најбољи стрелац Звезде у походу на трећи узастопни трофеј у Купу Југославије, а једном се уписао и у поновљеном мечу финала против загребачког Динама (3:0). Са Тихомиром Огњановим чинио је најбољи тандем крила у Европи, а као харизматичан млад играч био је љубимац прослављеног глумца и навијача црвено-белих Љубе Тадића са којим је био пријатељ.
Прву титулу првака са црвено-белима је освојио 1951. године, када је на седам сусрета два пута матирао противничке голмане. После опоравка од повреде, у шампионату 1952. године уз Рајка Митића био је голгетер екипе. Постигли су по осам погодака, а Вукосављевић је и у Купу био најбољи стрелац тима постигавши шест голова, од чега је три забележио против Кварнера из Ријеке у четвртфиналној победи од 8:1. Другу титулу са Звездом је освојио у сезони 1952/53, када је на 13 утакмица постигао осам голова и био други по ефикасности у шампионском тиму. Да је остао у Звезди вероватно би био међу највећим легендама у историји клуба, али животни пут га је одвео на другу страну.
Касније је са великим успехом играо у Швајцарској за Грасхоперс, у чијем дресу је постигао чак 122 лигашка поготка у периоду од 1953. до 1958. године. Тада није било дозвољено да млади фудбалери одлазе у иностранство, али је Бане са непуне 24. године због студија германистике под покровитељством УН добио дозволу државног врха да оде у Швајцарску, јер је то била и добра реклама за Југославију у том тренутку. У сезони 1955/56 био је најбољи стрелац шампионата Швајцарске са рекордна 33 гола. У победи против Белинцоне (6:0) постигао је свих шест погодака и пресудно утицао на освајање дупле круне. У сезони 1953/54 дао је 28 голова, а 1956/57 се 26 пута уписивао у стрелце. Касније је истовремено био и играч и тренер у Винтертуру од 1958. до 1960. године.
За репрезентацију Југославије наступао је два пута и то 30. октобра 1949. против Француске (1:1) у Паризу и 13. новембра 1949. против Аустрије (2:5) у Београду. Касније није добијао прилику, иако је блистао у швајцарској лиги, која је у то време била једна од јачих у Европи. Политика савеза била је да у националном тиму играју фудбалери из домаћих клубова.
Касније је био и тренер Грасхоперса од 1960. до 1963. године, као и спортски директор овог клуба. Као дипломирани економиста годинама је био директор београдског Центротуриста. Својим пословним и политичким везама помогао је многим бившим саиграчима, међу којима је био и некадашњи фудбалер Звезде, Аца Аранђеловић, који је био у немилости комунистичке власти због тога што је био један од првих играча који су после рата емигрирали у иностранство. Бане га је упослио као туристичког водича у свом предузећу. Помогао је и Кости Томашевићу, Предрагу Ђајићу, као и Рајку Митићу због сукоба са челницима клуба, а био је и покровитељ ветеранске секције Црвене звезде. Преминуо је 10. новембра 1985. године у Београду.
