На данашњи дан: Рођен Љубодраг Симоновић

    Љубодраг “Дуци“ Симоновић, легендарни кошаркаш Црвене звезде и репрезентације Југославије, рођен је 1. јануара 1949. године у Врњачкој Бањи. Био је најбољи играч на свету 1970. године, а због својих ставова против капитализма, новог светског поретка, допинга у спорту и разних других неправди имао је проблеме и често му није било дозвољено да изнесе своје мишљење у медијима.

Слога из Краљева је била почетна станица у његовој кошаркашкој каријери. За први тим је заиграо са само 13 година, и већ тада је било је јасно да се ради о великом таленту. За Црвену звезду је наступао од 1967. до 1976. године. У црвено-белом дресу је постигао 4431 поен на 262 званичне утакмице (просек 16,9 поена по мечу). По укупном броју поена је шести стрелац у историји клуба. Учествовао је у освајању две шампионске титуле 1969. и 1972. године, три национална купа (1971, 1973. и 1975.) и Купа победника купова 1974. године.

Владимир Цветковић је шездесетих година предводио Звезду и два пута био најбољи стрелац лиге, али тек када су стасали млађи играчи Симоновић, Капичић, Славнић и Вучинић, окитио се титулом 1969. године. Дуци је седамдесетих уз Капичића био најбољи стрелац Црвене звезде. Са просеком од 22,8 поена предводио је тим до 12. шампионске титуле 1972. године. У сезони 1972/73, црвено-бели су стигли до полуфинала Купа европских шампиона, где су заустављени од ЦСКА из Москве и то без Цветковића који се повукао пре почетка те сезоне, и Симоновића коме је меч у Тел Авиву против Макабија 10. јануара 1973. године, када је постигао 38 поена, био последњи у елитном такмичењу. Те сезоне је после повлачења Цветковића требао да се бира нови капитен клуба, а Дуци је издејствовао да играчи гласањем донесу одлуку. Драган Капичић је изабран за један глас више, а Дуци је открио и доказао да је гласање било намештено. Из управе клуба је морао да оде некадашњи ас Ратомир Вићентић, а Дуци је под утиском свега престао да долази на тренинге и отишао у Енглеску, да би усавршио језик. У тим се вратио тек осам месеци касније, када му је управа Звезде запретила одузимањем стана.

 У сезони 1973/74 Звезда је освојила свој за сада једини европски трофеј – Куп победника купова, а Дуци је био најбољи стрелац екипе са 234 постигнута поена на 11 утакмица (21,3 поена по мечу). Била је то последња сезона у којој је Симоновић играо заједно са Славнићем и Капичићем у тиму, јер је наредне сезоне отишао у војску, а у сезони 1975/76 из истих разлога у тиму није било Моке и Капоње. Није тајна да је Симоновић био у лошим односима са Славнићем и Капичићем, који су били најбољи пријатељи у тиму, док се Дуци више дружио са Вучинићем и Сарјановићем. Различити карактери и поделе у екипи коштали су клуб освајања већег броја трофеја, јер је крајем шездесетих и у првој половини седамдесетих година 20. века Звезда играла најатрактивнију кошарку у Југославији.

За Дуција су седамдесетих били заинтересовани и клубови из НБА лиге. Он је хтео да игра у најјачој лиги на свету и да новац који би тамо зарадио поклони Звезди за изградњу своје дворане. Међутим, тадашња правила и управа Звезде нису дозволили да Симоновић постане први европски кошаркаш у НБА лиги. Последњу сезону у клубу 1975/76, одиграо је на врхунском нивоу. Против Партизана је постигао чак 59 поена, што је трећи најбољи учинак на једној утакмици у историји клуба, и то у време када тројке још нису биле уведене. Ослабљени црвено-бели су те сезоне били пети у првенству, а Дуци је на 26 утакмица забележио 664 поена (просек 25,5) и био далеко најбољи играч и стрелац тима. Навијачи су га обожавали због својих партија, али и личних ставова, па се дешавало да му се спонтано придруже на улици у великом броју.

Каријеру је наставио у немачком Бамбергу, где је бриљирао у две сезоне. Бележио је и преко 40 поена, а на гостовању против Гетингена 1978. године убацио је 55 поена. Све то је било довољно да га крајем седамдесетих прогласе за најбољег кошаркаша у историји Немачке лиге. Играо је на крају каријере и за Лифам из Старе Пазове.

У дресу репрезентације Југославије уписао је 1018 поена на 107 утакмица. Учествовао је у освајању прве златне медаље у историји националног тима, на Светском првенству у Љубљани 1970. године, када је био играч са највише освојених лопти у тиму (3,17 у просеку на шест утакмица). Проглашен је за најбољег кошаркаша на свету 1970. године. Са репрезентацијом је од 1967. до 1972. године освојио још и сребрне медаље на европским шампионатима 1969. у Италији и 1971. у Немачкој, када је бележио 13,3 поена по мечу и био други стрелац тима иза Крешимира Ћосића. У колекцији има још две сребрне медаље са јуниорских шампионата Европе у Италији 1966. и Шпанији 1968. године.

На олимпијским играма у Минхену 1972. године Југославија је изгубила утакмицу против Порторика, а два њихова играча била су позитивна на допинг тесту. Цео тим Југославије одлучио је да не настави такмичење док се овај случај не реши. Међутим, утакмица је регистрована постигнутим резултатом, а само је Симоновић остао доследан и напустио је Олимпијско село. Никада више после тога није позиван у репрезентацију, иако је био један од најбољих играча у Европи. Чак седам пута је играо за селекцију Старог континента, а страни клубови су желели да играју пријатељске утакмице са Звездом само уколико је у тиму био Симоновић. Једно време је на тренинзима наступао са цуцлом у устима, јер је важио за играча који је много причао, па је на тај начин желео да се више усредсреди на игру.

 Док је играо у Старој Пазови пукао му је капилар на плућима, услед хладне хале, што га је одвојило од кошарке, а имао је великих материјалних проблема све док пре неколико година није добио националну пензију. Због својих ставова није му било дозвољено да ради у Југославији, а по његовим речима у једном од интервјуа услед тешке материјалне ситуације нарушено му је здравље, шверцовао се у градском превозу, јео само кромпир и лук, његов пас је боље живео, иако је Дуци докторирао филозофију и постао магистар правних наука. Дуги низ година се борио за правду и истину на бројним пољима. Велики је противник допинга у спорту и било ког средства које није у духу спорта и фер-плеја. Још као играч схватио је да врхунски спорт постаје само рекламни пано великих компанија и гладијаторска борба робова, а не надметање и ослобађање човека кроз игру.

Аутор је књига: “Побуна робота“ (1981.), “Спорт – Капитализам – Деструкција“ (1995.), “Филозофски аспекти модерног олимпизма“ (2001.), “Олимпијска подвала“ (2007.), “Нови свет је могућ“ (2007.), “Устај радниче !“ (2011.), “Последња револуција“ (2013.), а најавио је да ће се и у наредном периоду посветити писању књига.