Кошарка на овим просторима толико има историјских успеха, асова и врхунских стручњака и када пишемо о њима неке речи се понављају, али нису фразе јер не губе сјај. Тако су, на пример, звање кошаркашка легенда понели многи заслужни, а међу њима важно место заузима велики тренер Владислав Лале Лучић.
По много чему посебан и ненадмашан, између осталог због рекорда у реномираним клубовима Црвеној звезди и Партизану јер је једини стручњак који је водио и мушки и женски тим „вечитих“ и са оба погона освајао трофеје. Једноставно, Лале је и независно од свега – институција!
Један од стубова, ослонаца југословенске и српске кошарке јер је дуго радио у оба табора вечитих ривала и у мушкој и женској конкуренцији и на оба места поставио базу, темељ и остварио успехе за памћење. Свакако, један од најбољих тренерских изданака чувене југословенске школе кошарке, али препознатљив по свом стилу рада и шарму. Оставио је значајан траг и у улози селектора у женској репрезентацији Југославије и мушким националним тимовима Немачке, Обале Слоноваче, Нигерије, ширио знање и по Европи и Африци, направио чудо са Шалеом, женским тимом из мале француске провинције…
Тренерски маг из златног доба југословенске кошарке, Биг Лале, данас слави 80. рођендан и у разговору за „Спорт Клуб“ покушава да сажме богату кошаркашку и животну причу…
– „Има толико тога да се исприча, то би стало у књигу, или у неки добар филм. Играо сам у Црвеној звезди, био сам, што би Мока Славнић рекао, добар клупски играч, зато што сам грејао клупу. После сам постао тренер сасвим случајно, на наговор Милана Циге Васојевића, који ми је поверио рад са Звездиним јуниоркама. И сасвим случајно освојим државно првенство у Сарајеву 1968. године, што ми и није било тешко када сам имао у тиму Снешку Зорић, која је постизала 50 поена по утакмици. Имао сам дугу каријеру, која се у нашој земљи само свела на два клуба, али најзначајнија Звезду и Партизан, али са радошћу се сећам и рада у БАСК, где сам кратко био по повратку из Обале Слоноваче. Ту сам довео и Драгана Капичића и Горана Ракочевића, уживао у дружењу са сјајним људима као што су Ђока Патика, Мика Митровић. Рецимо, Воја Божанић је играо центра… Углавном, знало се, после тренинга и утакмица роштиљ и пиво су били обавезни“, уз осмех започиње разговор за „Спорт Клуб“ Владислав Лале Лучић.
Трофејни стратег наставља у нешто озбиљнијем тону и осврће се на златно доба клупске каријере, током којег је остварио изванредне резултате, али и лансирао многе врхунске играче и играчице.
– „Освајао сам осамдесетих и деведесетих са свим екипама и титуле и купове, али свакако, највећи резултат ми је био враћање титуле мушкој екипи Црвене звезде после 21 године, 1993. и женској 1989. после осам сезона. У Француској сам у Шалеу за две године освојио два првенства и Куп. То мало место, сеоце, има 1.000 становника, а на утакмицама их је било у дворани 1.500 и сви су пијани прослављали титуле. У то време је тренер Лиможа био Божа Маљковић, њега су тада у Француској прогласили за тренера године у мушкој конкуренцији, а мене у женској. У Нигерији су ме назвали оцем тамошње кошарке, живео сам у Африци шест лепих година… У раду са немачком репрезентацијом сам поставио базу, када сам дошао у тиму је још био Детлеф Шремф, подмладио сам састав и променио много тога и касније су дошли успеси.“
Захваљујући Лучићу и немачки НБА ас, тада седамнаестогодишњи Дирк Новицки заиграо је за национални тим Немачке.
– „Био ми је симпатичан, упадљиво добре грађе, висок, плавокос, назвао сам га Јенки бој. Видело се да је талентован, мало сам радио са њим на исправљању шута, међутим, није било лако убедити његове родитеље да дође на мини припреме пред квалификациони меч за ЕП, против Португалије. Отпутовао сам у Вирцбург код њих, а они обоје инжењери имали су неке озбиљније планове у вези сина. Ипак, успео сам да их убедим да ће Дирку много значити тих 10 дана у репрезентацији. Касније је тај тим са њим остварио врхунске резултате. Захваљујући њему и немачка кошаркашка федерација је привукла најјаче спонзоре и све је то условило даљу експанзију кошарке код њих. Сећам се да им је Најки давао 4,5 милиона евра годишње. Увек кажем где би био крај нашем Савезу да смо имали те паре.“
Лучић скромно додаје како је Новицког само усмерио, указао му на неке основне ствари, али не приписује себи заслуге за каснију Диркову славу.
– „Када сам био млад тренер ментор ми је био Бора Ценић, он је био сјајан стручњак старог кова, инсистирао је на елементарним стварима. Најпре је играче учио кошаркашкој азбуци, па тек онда да ’читају’ и ја сам следио тај метод рада. Никада нећу заборавити и када сам почињао као тренер у женској јуниорској екипи Црвене звезде, наше тренинге је у континуитету недељу дана пратио професор Александар Николић. Позвао ме је на разговор и рекао, ово радиш добро, ово ти је одлично, али ово ти није добро, припази на то. Профа и његова чувена педагогија и дипломатија. Оно што је, у ствари, хтео да ми каже било је, коњу један, појма немаш, мораш много да учиш и радиш.“
Подужи је списак врхунских играчица и играча са којима је сарађивао и наравно, тешко је присетити се многих.
– „Жарко Паспаљ, Владе Дивац, Саша Ђорђевић, Жељко Обрадовић, Мишко Марић, Предраг Стојаковић, Саша Обрадовић, Небојша Илић, Александар Трифуновић, Игор Ракочевић, Владимир Радмановић и многи други, немогуће их је све набројати. Са много будућих НБА звезда сам радио, волео сам младе играче, фокусирао сам се на њихов развој, форсирао сам их много, код мене су одиграли најбоље сезоне у каријерама. У Црвеној звезди сам много ценио МиИету Лисицу, био је велики борац и велики радник, нажалост, није више међу нама… Колико само врхунских кошаркашица сам тренирао, рекордерки по броју наступа у репрезентацији. Рецимо, Биљану Мајсторовић и Јелицу Комненовић у Партизану, Елеонору Вилд, Анђелију Арбутину у Звезди и многе друге. Био сам осамдесетих помоћник селектора Циге Васојевића у годинама када је југословенска репрезентација била међу три најбоље на свету. То је тим, који умногоме подсећа на данашњу женску репрезентацију Србије, а предводиле су га Разија Мујановић, Данира Накић, Бојана Милошевић и остале изванредне играчице.“
Радећи са Цигом и сениорском женском репрезентацијом Југославије седам пута је освојио Балкански шампионат и злато на Универзијади 1987. године. А почетком овог миленијума у улози координатора женских репрезентативних селекција освојио је прегршт одличја са млађим националним категоријама, између осталог јуниорско сребро на СП и злато на ЕП. За трофејну каријеру добио је низ вредних награда из којих издваја оне на које је најпоноснији.
– „Поносим се највише Октобарском наградом, затим Наградом за животно дело од УКТС. Више пута сам биран за најбољег домаћег тренера, добио сам разна признања и у Француској и у Обали Слоноваче и осталим земљама. Наравно, сачувао сам све то, а посебно се о тим вредним предметима, наградама и трофејима, снимцима, фотографијама, текстовима, брине моја супруга Лила. Просто не могу да верујем шта је све скупљала и сачувала. Све ме то испуњава, а нарочито сам срећан и због бројних кошаркашких пријатељстава. Ево, сада сам баш добио авионску карту да гостујем у Руанди на шампионату Африке. Леп је осећај када знам да ме нису заборавили. Радио сам у Африци, гостовао тамо на тренерским клиникама и драго ми је да то памте и цене.“
Све су то незаборавни мометни, али у сећању сјајног стручњака остали су и неки мање лепи тренуци. Лучићу је тешко пао пораз у реванш финала Купа Радивоја Кораћа против италијанског Меша у Београду 1998. године, када је Звезда пропустила велику шансу да освоји престижни европски трофеј.
– „Никада нисам одгледао снимак те утакмице, иако сам имао обичај да погледам где смо грешили, меч са Мешом, једноставно нисам могао. Пласман у финале био је велики успех, а после победе у првој утакмици у Верони били смо на корак до пехара, али нисмо успели. Наравно, тренер увек први сноси одговорност, али и играчи као да нису веровали да можемо да остваримо тај успех. Једноставно, нисмо били спремни због целокупне атмосфере и притиска који се створио.“
Убрзо је уследило финале плеј-офа са ФМП-ом и отказ после пораза у другој утакмици, при резултату 1:1 у серији, који му је уручио тадашњи председник клуба Војислав Стојаковић.
– „Доживео сам да будем смењен усред финалне серије, а сам пласман у финале је био велики успех. То ме је заиста повредило и заболело. Тај човек је, малтене, уништио моју каријеру. Није могао да поништи све што сам урадио у животу, али ме тим невероватним, нестручним потезом понизио и никад се није извинио. Тада сам био у најбољим годинама за посао.“
У финалу плеј-офа против ФМП-а Звезда је до титуле стигла под вођством Михајла Павићевића, после 3:1 освојила титулу. Зато се популарни Лале шали како са Звездом има две и по освојене титуле. Онда се наредне године догодио непријатан ударац и од Партизана.
– „Освајање Купа са Партизаном 1999. године је био велики успех. После тога се десило НАТО бомбардовање, па прекид првенства, а титула је припала првопласираној Будућности. Ко год је пратио мој рад знао је да моје екипе достижу оптималну форму крајем сезоне, ко је могао да претпостави да ће да се деси бомбардовање и да неће бити плеј-офа… Из Партизана сам отишао јер је због финансијске кризе сваки играч имао спонзоре, који су хтели да постављају услове о минутажи првотимца којег плаћају. То су биле неке ружне ствари, нисам желео да сносим одговорност за нешто за шта нисам крив. А уочи те сезоне смо погрешили што смо учествовали на турнирима у Тел Авиву и на Кипру и то у новом саставу, без Томашевића, па смо од Панатинаикоса, Макабија и Киндера доживели високе поразе. И то је изазвало незадовољство финансијера клуба и довело до тога да се растанемо на почетку сезоне.“
И та два несрећна сплета околности била су крај једне блиставе каријере у мушкој кошарци, због чега је Лалету остао горак укус. Ипак, од тренерског посла опростио се у много лепшем друштву, у женском тиму Црвене звезде, у који се вратио 2000. године. Са Звездашицама је освојио Куп 2003. и дуплу круну у сезони 2003/04 са генерацијом, коју су предводиле Ана Јоковић, Иванка Матић и Стојанка Остојић. Што би се рекло, ко зна – зна…
Иако су га његови „вечити“ одавно повредили и скратили му импозантну каријеру Лале џентлменски гледа напред, не осврће се превише. Не пропушта вечите дербије, сада их, додуше, због пандемије короне прати од куће, а на питање за кога навија овако одговара:
– „Практично, ја сам рођен у Звезди, то је мој клуб, али провео сам лепе тренутке и у Партизану. Знате, ја сам ’потурица’ радио сам на обе стране, једини сам који је радио и у мушкој и женској Звезди и Партизану, али има још тренера и играча, који су радили или играли у оба тима, рецимо, Далипагић, Славнић, Жеравица, Вујошевић… Ипак, Звезда ми је више на срцу. Међутим, са свима из оба клуба и дан, данас имам добре односе, у Звезди сам увек добро примљен. Као што је познато, био сам и председник Звезде у оно несрећно време, борили смо се колико се могло.“
Непоновљиви стратег истиче да је кошарка његов живот и дан данас, када је напунио 80 лета и на карактеристичан, шармантан начин прича како проводи пензионерске дане:
– „У кући мора да се зна ко је газда, даљински управљач телевизора је увек код мене. То ми је највећа забава, пратим све спортске канале и уживам. Пре пандемије короне имали смо редовна дружења, Милорад Белић, Бата Ђорђевић, Божидар Маљковић, Драгослав Ражнатовић и ја и разни људи из света кошарке. Кад се окупимо личимо на Мапетовце. Срећом, никога од нас није закачила корона, придржавамо се свих мера и вакцинисани смо. Ове године проводим више времена у природи, у викендици у Гроцкој. Супруга Лила и ја имамо четворо унучади, три унука и једну унуку, нашу мезимицу. Ја сам њихов УНПРОФОР, надгледам да ли се добро слажу, шалим се, велики су то момци већ, а унука наша мезимица, недавно је постала пунолетна“.
А шта прослављени стручњак мисли о данашњој српској кошарци?
– „Реално, кошарка је спорт који нама лежи. Талената увек имамо, али времена су се променила, сада се појављују у нешто мањој количини. Свеједно, не би требало бринути за будућност наше кошарке. Увек ћемо имати асове, а ја сам много ценио несебичне, тимске играче, који су себе подређивали колективу. Такав је био Лисица у Звезди, Арсеније Пешић у Партизану. Данашња кошарка је прилично комерцијализована, ту и тамо има неке помоћи клубовима и савезу са стране, али то није довољно. Прави бум је направљен 1970. године освајањем првог светског злата, на сваком кораку ницали су терени, свуда се играо баскет, а тога сада нема. Деца играју у школама кошарке, које ретко производе врхунске играче, углавном се баве сопственим профитом. Данас се другачије размишља, малишани имају узоре, Новака у тенису, Јокића у кошарци, сањају њихов новац и славу, а и родитељи их усмеравају у том правцу. Свака физичка активност је добра, није здраво да деца седе поред компјутера по цео дан и играју видео игрице, мада, признајем и ја сам се тиме заразио. Све у свему, ово су нека друга, нова времена, али верујем да ће наша кошарка и убудуће да бележи врхунске резултате. Некада смо имали Стручни савет, који је играо кључну улогу и у трофејним годинама, али и кад негде нешто мало зашкрипи“, додао је Лучић.
Радећи у иностранству научио је више страних језика и неретко је на великим међународним такмичењима у неформалним дружењима са спортистима из разних земаља играо језичку симултанку, са свима на њиховом језику…
– „Језици ми иду од руке, течно говорим енглески, француски, италијански, а сналазим се и на афричким јоруба и хауса језицима и помало на шведском. Једино нисам успео да научим немачки, некако ми није лежао“, смеје се Лале.
Велики шармер, радо виђен у друштву, увек спреман на шалу, присетио се и неких анегдота из играчких и тренерских дана.
– „Док сам играо у Звезди имали смо Куп утакмицу у Чачку са Борцем, играо је за њих тада и Радмило Мишовић. Наш тренер је због болести напустио утакмицу и ми смо били упућени на чика Мирка из управе. Борац узме тајм-аут и њихов тренер им прича о игри, а нас чика Мирко мотивише причом какав нам је кајмак купио на пијаци у Чачку. Затим, друга ситуација, Обала Слоноваче, пред утакмицу у свлачионици дајем последња упутства екипи како да игра. У то устаје један играч и уплашено каже, али тренеру, они играју ’пију, пију’. Покушао је звучно да дочара како је противнички тим брз и стиже на све стране. Радо се сећам и финала плеј-офа кошаркашица са Елемесом, пун ’Пионир’, а главни добошар, вођа навијача био је Небојша Илић. Тад је био клинац, имао је косу и био је леп“, мангупски ће Лале.
А на питање какав је план за данас, како ће да прослави рођендан поново је уследио шеретски одговор.
– „Ја сам летње дете, рођено у време лубеница. Увек сам као мали добијао лубеницу за рођендан и поједе се та лубеница и терај даље. Рекао сам мојима бићу задовољан и данас ако ми донесу једну лепу лубеницу. А супруга Лила је додала да ћу да добијем и питу од вишања приде. Куд ћете боље“, уз осмех и ведар дух додао је Владислав Лучић.
Шмекер, наш Лале (интер)национале…
Владислав Лале Лучић је рођен 7. августа, 1941. године у Београду. Најпре је био играч Црвене звезде од 1955. до 1965. године, првотимац је постао 1960. и у наредних пет сезона одиграо 69 мечева и постигао 114 поена.
Почео је тренерску каријеру у женској јуниорској екипи Црвене звезде 1967. године, а од 1970. до 1975. водио је Партизанове кошаркашице, а затим, до 1980. био селектор мушке репрезентације Нигерије. Са најбољим кошаркашима Обале Слоноваче, које је водио од 1981. до 1983. године, постао је шампион афричког континента. После тога је са кошаркашицама Партизана освајао титуле првака, а краће време водио је и мушки тим црно-белих.
Женском погону Звезде вратио је титулу 1989. године, после осам година, а наредне сезоне је у КЕШ довео до трећег места. Од 1990. до 1992. године предводио је француски Шале, где је узео две титуле првака. Мушком тиму Звезде донео је титулу после 21 године поста, победом над Партизаном у серији 3:2. У сезони 1993/94. најпре је освојио Суперкуп Југославије са црвено-белима, а касније је одбранио и титулу са 4:1 у финалу против Партизана.
Потом је као селектор водио репрезентацију Немачке на ЕП 1995. и 1997. године.
У Звезду се вратио током сезоне 1997/98. Одвео је тим до финала европског Купа Радивоја Кораћа. У финалу плеј-офа против ФМП смењен је при резултату 1:1 у серији, после чега је Звезда освојила титулу (3:1), у чему је Лучић имао велике заслуге. Касније је са кошаркашима Партизана узео Куп 1999. године, а од тренерског посла се опростио на кормилу женског тима Црвене звезде, после освајања Купа 2003. и дупле круне 2004. године.
(извор/фото: sportklub.rs)
1 comment
Gospodin. Lale, hvala za sve