Ugasio se život Bore Kostića, zlatne levice Crvene zvezde, i jugoslovenske reprezentacije. Ostavio nam je veliko fudbalsko delo, koje će mnoge podsećati na ono najvažnije u fudbalskoj igri – postignuti golovi. Golgeter iz Obrenovca rođen 14. juna 1930. godine, odigrao je 580 utakmica i dao 539 golova za Crvenu zvezdu, 33 utakmice i 26 golova za reprezentaciju. Malo je utakmica na kojima nije postigao gol. Bora je bio dobar čovek, poštovan i cenjen.
U Medija centru stadiona Crvena zvezda održana je komemoracija povodom smrti velikog Bore Kostića.
– Svi koji znaju Boru Kostića znaju da je bio dobar čovek, dobar otac, i veliki pobednik. Uvek je znao da se nađe u najboljoj poziciji za gol. Hvala mu što je učinio da i ja postanem ono što jesam – cenjeni fudbaler. Kada nam je bilo teško da pobedimo nekoga, kada se bližio kraj utakmice, i kada nam nisu uspevale kombinacije, mi smo imali striktan zadatak, da padnemo na 25-30 metara od gola, da bude slobodan udarac da bi ga Bora izveo. On je to radio besprekorno. Hvala mu za sve što je uradio za mene, za Crvenu zvezdu, jer dati toliko golova, nije mala stvar – rekao je Dragoslav Šekularac
Posebno emotivno bilo je izlaganje Vladice Popovića, Kostićevog nekadašnjeg saigrača, i predsednika veterana FK Crvena zvezda.
– Nas su u Crvenoj zvezdi uvek učili da stegnemo srce, i da izdržimo kada je najteže. Danas je takav dan. Pretežak i tužan na rastanku sa Borom Kostićem, svojevrsnom Zvezdinom zvezdom, pre svega velikim drugom i čovekom. Odlazi u legendu naša zlatna levica, čovek koga naša generacija ispraća kao rođenog brata. Potekla je naša suza onoga časa kada smo čuli za strašnu vest, i uveć će poteći kada se setimo našeg neuporedivog bombardera i tvorca toliko golova, pobeda i trofeja u ime igrača dve generacije u kojima smo delili mladalačke radosti. Četiri puta je osvajao državno prvenstvo, u tadašnjoj ligi, koja je bila jedna od najjačih u Evropi, i tri puta nacionalni kup. Ostavio je najlepšti ukras Crvenoj zvezdi – odigrao je 580 utakmica, i sa čak 539 golova postao je nenadmašni strelac kluba. Možda tek u ovom, najtužnijem danu spoznajemo svu veličinu Bore Kostića.
Počeli su u obrenovačkom Radničkom Bora i njegov brat Voja, da bi mudri ljudi iz našeg kluba zapazili golgetera još kao sedamnaestogodišnjeg centarfora, koji je uz lekarsku dozvolu igrao za prvi tim. U Zvezdu je došao sa 20 godina i dugo je čekao da bude naslednih nekog asa iz čuvene navale: Ognjanov, Mitić, Tomašević, Takač, Vukosavljević, a kada mu se šansa ukazala, jer se jednostavno morala ukazati, Crvena zvezda je dobila nenadmašnog fudbalskog gromovnika koji će sedamnaest godina nositi njen dres. Nosiće ga u velikim egzibicijama koje su očaravale navijače Crvene zvezde, ali i pristalice svih drugih klubova. Kada je u Beograd došao slavni brazilski Botafogo – sa Gariničom, braćom Santos i Didijem na čelu, u jednom od najlepših mečeva koji se pamte bilo je 2:2, a oba gola za Crvenu zvezdu postigao je Bora Kostić. Na još čuvenijoj utakmici sa moskovskim Dinamom, zato što je na golu bio najbolji golman sveta Lav Jašin, Zvezda je dobila utakmicu sa ubedljivih 4:1, a Bora je slavnom čuvaru mreže dao gol iz slobodnog udarca sa 35 metara udaljenosti. Jednom, 1956. godine, u susretu sa Nogometnim klubom Zagreb, bilo je 7:2, a Bora je postigao šest golova. A samo malo posle toga, gostovali smo u Sofiji. Polufinalni meč za Dunavski kup protiv Lokomotive završen je rezultatom 4:4, a sva četiri gola za Crvenu zvezdu postigao je Bora Kostić.
Za naš tim debitovao je 7. jula 1951. Posle deset godina dobio je dozvolu da karijeru nastavi u Lanerosiju iz Vićence. Italijani su bili oduševljeni njegovim startom, ali nisu imali volje da ga duže leče od vrlo komplikovanog preloma noge. Mi te volje jesmo imali. Vratio se Bora i odigrao još četiri sezone za Zvezdu, od ’62. di ’66. godine. Selektori reprezentacije poneli su se prema Bori Kostiću kao prema mnogim izrazitim strelcima. Jednom je igrao za tada značajnu „B“ reprezentaciju, i postigao dva gola. Za „A“ tim odigrao je samo 33 utakmice i postigao 26 golova. Takvi rekordi su retki u svetu. Nažalost, ovde nisu previše poštovani. Kada bi se prevarili da ga stave u tim, Borin uspeh bio bi ovakav: kao kapiten reprezentacije osvojio je srebrnu medalju na finalnom turniru prvog Kupa evropskih nacija u Parizu. U finalu je naš tim izgubio od Sovjetskog saveza sa 2:1, ali – iste te, 1960. godine, na Olimpijskim igrama u Rimu, kapiten Bora Kostić primio je pobednički pehar i zlatnu medalju, jedinu u istoriji fudbalskog sporta na našim prostranstvima.
Po završetku najbogatije fudbalske karijere koja se može zamisliti, Bora se posvetio trenerskom pozivu kao diplomirani stručnjak. Red je da bar na oproštaju od Bore kažemo: nije bio shvaćen kao trener.
A poslednju reč – kako nju naći: hvala ti, Boro, veliko ti hvala za sportsko delo koje ostavljaš. Tvojoj porodici Crvena zvezda izražava duboko saučešće, a svima nama ostaje da se zauvek sećamo velikog Bore Kostića – rekao je Vladica Popović.
Slava našem slavnom Bori!