Најава, Куп полуфинале реванш: Партизан – Црвена звезда

Наиђу тако дани. Не препознајеш боје априла. Не препознајеш своје руке. Изгледају ти као крила. Летимо високо, на крилима љубави према њој. И још више и више. Летели смо у суботу, срца су нам била пуна. Осетило се у зраку оно Звездино, кад полудиш сам од себе, када ти је најбитнија чињеница да си ту. Када си ту због ње, када ти ништа више не треба, па погледаш око себе, лево – десно, загрлио брат до брата, на врху си света и певаш од среће. Није битно да ли је 45.000 или 15.000 око тебе, хук је јачи од мисли у твојој глави. Ређали су се наши хитови, “Још давно ко дете”, “Циганин сам то не мења ствари”, Звезда оооо… то нико не може да нам узме. Нико! Титулу хоће да нам украду, праве будалама све око себе, а нико не проговара. Док се не чује хук “Север, Исток и Запад са нама у напад!”. У напад на њих. Јуриш на победу!

Њихове крађе и отимачине, које само ми смемо да коментаришемо, јер остали не желе да виде, ћемо за тренутак “стрпати у други план”. Верујем да неки мисле – “ ако нема титуле, не треба нам ни Куп”, али иако је то “само Куп”, топло око срца када Звезда диже трофеј, још први Робијев тренерски, је нешто неописиво. Међутим, избацити лопове и славити је испред свега. Битно је почети од нечега, да би изградили нешто морате ударити темељац. Они су нама украли Куп, време је да га вратимо назад. Нашем младом тиму, победе и трофеји су неопходни. А ми се хранимо победама. Када сте у игри сами против свих, победа је слатка, а када је она против оних против којих је најбитнија, самопоуздање је јаче. Гледао сам утакмицу Спортинг Лисабон – Бенфика и када сам видео радост навијача Спортинга после постигнутог гола најомраженијем ривалу, мисли су одлутале ка среди, осмех изашао на лице, усне мрдале у ритму наших песама, а срце је је давало ритам и чекало. Чека онај тренутак када је радост тих навијача у зеленом мрвица онога што је у мени и наспрам моје љубави оног тренутка када Звезда постигне гол и слави. Тада сам ја срећан човек!

ЦЗ Н П
„Маракана“ : 19   14 2 3   30:11
„ЈНА“ :             15     5 2 8  15:35
Укупно :         34  19 4 11 45:46
•    ( само утакмице у купу )

Први дерби у Купу одигран је 23. новембра 1947. године на “ЈНА” ( тадашњи ”ЦЂА” ) у 1/4 финалу. Победили су 2:1 ( Бобек, Језеркић – Вукосављевић). Ми смо повели голом Банета Кенгура Вукосављевића а Бобек и Језеркић, који је иначе стрелац првог гола у историји дербија у нашем дресу, преокренули. Наша прва победа на “ЈНА” у Куп утакмицама извојевана је 9.октобра 1958. године резултатом 3:2 у ½ финалу. Победили смо головима Чика Боре Костића, Шекуларца и Антона Рудинског, а стрелци за њих били су Вукелић и Михајловић. Бобек је уочи утакмице враћен из пензије, да би само две недеље касније заједно са Чика Рајком одиграо последњи дерби, који је засладио, ко други него Бора Костић. 1958. године освојен је четврти трофеј у националном купу, а прва Звездина Звезда, господин, џентлмен, уметник и Зведино препознавање Чика Рајко Митић се на Дан републике (29. новембра) опростио од активног играња фудбала. Наша фудбалска легенда, репрезентативац и капитен, провео је 14 сезона у свом црвено-белом дресу.

Највећи пораз у Купу у дербијима на “ЈНА“ јесте 6:0, 29.новембра.1952 године. А највеће победе су резултатом 3:1, три пута. Једна од њих је и “она Робијева”, 2. маја 1990. године. Роби, Рефик Шабанаџовић и аутогол Спасића, који је уједно и био стрелац за њих.

Најефикаснији наши стрелци у Купу су, наравно, Чика Бора Костић и Бранислав Вукосављевић – Кенгур са по 4 гола, а Марко Валок, рекордер по броју голова у “Вечитим Дербијима”, је најбољи и у Купу са 5 голова.

Запамтили су Филипа Касалицу. Запамтили су која је њихова улога у овој дербију.

Али, њихови медији и сателити и даље не верују. Ни Бог нам није веровао тих дана. Ни природа. Ни људи. Веровала је само наша огромна љубав. Љубав према Звезди. Зажмурите, бројите до десет. Док бројите замислите, осетите тај дерби, победу у коју смо само ми веровали. Сетите се те атмосфере која их је поразила и поставила на њихово место. Отворите очи, крените на утакмицу. На то нежељено место, да победимо противника на његовом тлу! Да донесемо победу кући, као доказ почетка њиховог краја. И запамтите, дигните главу горе, високо, поносно, ви сте Звездаши!

Ако можеш да сачуваш главу када сви око тебе губе своју, Ако можеш да верујеш себи када сви у тебе сумњају и сам придодајеш њиховим сумњама, Ако можеш да чекаш, а да ти не досади чекање или ако си преварен да не лажеш, Ако можеш да сањариш, а да снови не овладају тобом, Ако можеш да размишљаш, а да ти маштање не буде циљ, Ако можеш да се суочиш са успехом и неуспехом и да сматраш те две варалице као да су потпуно исте, Ако можеш да поднесеш када чујеш да су истину, коју си рекао изврнули ниткови да би направили замку за будале, или да посматраш пропаст онога чему си посветио цео живот, и да погрбљен са дотрајалим алатом поново ствараш, Ако можеш да присилиш своје срце и нерве и тетиве да те служе дуго иако их више немаш и тако издржиш када нема ничег у теби, сем воље која ти довикује: „Истрај!“. Ако можеш да испуниш један незабораван минут, садржајем који траје шездесет секунди, сети се да си ти Звездаш и крени на дерби! Твоја је земља и све што је на њој и изнад свега ти си човек, пријатељу мој!

Ми живимо за њу, ми желимо победу! Ми смо уз Вас! Још давно ко дете, ја нашао сам пут, да будем уз тебе и срећан и љут! Звезда те зове!

Партизан – Црвена звезда, 11. април 2012. 19:30 ЛАВ Куп Србије, ½ финале реванш меч , стадион : „ЈНА“, Београд.