Звездашки времеплов: Тома Здравковић

Црвену звезду су стварали и њено име урезали међу славне и бесмртне многи уметници у копачкама, али Црвена звезда не би била то што јесте да није имала своје уметнике и ван терена, људе који су својим животима живели дух звездаштва, бити мангуп, бити шмекер, бити господин. Данас вас подсећамо на разговор који је објављен пре више од 20 година, са човеком који нажалост више није међу нама, али кога се увек сетимо кад Маракана запева “Нек’ нам Бог да среће“. Један једини, мајстор кафанске музике-Тома Здравковић.

Ревија “Звезда” или Звездина ревија број 412, август 1990.

Људи са трибина

Тома Здравковић, певач за све генерације и вечити заљубљеник у црвено-беле боје

ВОЛИМ ФУДБАЛСКЕ БОЕМЕ

Кад смо недавно били на једном од солистичких концерата Томе Здравковића, још једном смо се уверили зашто овај кантаутор тзв. новокомпоноване музике носи епитет – певач за све генерације. У Сали која може да прими око 1000 људи било је деце од десетак година, а било је и оних у већ поодмаклим годинама. По принципу “од седам до седамдесетседам”. Тома је певао за све њих, полако их загрејавао, а кад су дошли на ред хитови као што су Цигани, Цигани па О Данка, Данка, Дотако сам дно живота, О мајко моја што ме роди … у сали је настао делиријум одушевљења. Егзалтирана маса радовала се према свом узрасту и добу.

Сада, ових врелих летњих дана (лето 1990.) седимо у стану популарног певача, испијамо хладно пиће уз адекватно мезе и правимо друштво старом другару, великом боему из два разлога: Прво да му олакшамо муке јер је Тома недавно имао саобраћајни удес у коме је сломио кјучну кост па сад сав нервозан лежи у гипсу, а Друго, већ кад смо ту, и да направимо разговор за Звездину ревију. Уосталом са Томом ових дана кад муку мучи са повредом и можете само о фудбалу да разговарате.

Међутим и ту морате да сузите. Никако о фудбалу – онако уопштено. Рецимо, о Осимовом изостављању Панчева или Савићевића из тима на Мундијалу 90’. То никако. То би нервозног Здравковића још више унервозило. Него само о оном лепом, што Томи леже на срце и дође му као мелем на рану, а то је његова Звезда и његово виђење Звездиних фудбалских асова кроз све генерације.
– Ценим Рајка Митића, Џајића, Пиксија и друге великане нашег клуба који су од Звезде напривили оно што данас јесте. Па, био бих луд кад их не би ценио. Значи не би знао ништа. А ја знам … Гледао сам их све. Још сам долазио на стари стадион. Онда гледао из дана у дан како се диже и расте Маракана. Данас кад дођеш у Звезду имаш шта да видиш – Светско фудбалско чудо. Кажу – а партизан ? … Ма какви. То би било исто као када би упоређивао Електронску индустрију (Ниш) и Филипс. Ма глупости. Обишао сам свет, али оно што Звезда има и какав је она гигант, мало клубова може да се похвали. Међутим …

Ту Тома Здравковић застаје, отпија гутљај хладног шприцера па каже:
– Не знам како ћеш то да схватиш. Уствари знам, да ћеш да ме разумеш, али не знам како ћеш све то да ставиш у новине. Да не испадне – онај индијанац нема везе са педагогијом, а прича којешта.
Не разумем ?! …
– Ти знаш шта сам ја све радио у животу. И не кајем се због тога. Имао сам гомиле пара, а онда сам једног дана дошао до дна живота кад сам остао без динара у џепу. Онда сам се поново дигао и данас ми не недостаје ништа. Када бих се поново родио, не бих ништа мењао. Човек треба да живи пун живот.
Опет не разумем ?! …
– Разумеш … моје срце куца за фудбалере хазрдере који живе пун живот. Баш као што сам га ја живео. Они свој таленат не деле на кашичицу већ га немилице арче па шта испадне. Такви су били Шекуларац, па Срба Стаменковић, Сеад Сушић … а из других клубова, покојни Зоран Миладиновић, пре свих. Ипак, Шеки је за све њих – индијанац ! Чудо од човека !

Тек сад ми је јасно оно са педагогијом. Мислиш, да не кажу: Ево Тома велики Звездаш, а овамо квари нам децу својим изјавама за новине.
– Па да ! Боемштина и спорт ? … То је оно што не иде. Али видиш, по мени, иде. Шта фали Шекуларцу. Остаће записан док је света и века као чудо од човека и талента. А шта ће ми више од тога. Неки кажу одиграо је Шекуларац за први тим Црвене Звезде мање од 400 утакмица, док је тамо неки, нема смисла да им сад помињем имена, одиграо много више од њега. А ја да ти сад набрајам те који су одиграли по 400 утакмица за први тим, можда, и ниси чуо за њих. Добро, ти јеси …, али мој син који има дванаест година сигурно није. А за Шекуларца ? … Нема шансе. Чим почнеш да се интересујеш за фудбал прво ти је да чујеш за Шекуларца. Хтео или не хтео…

Тома Здравковић и данас гледа све утакмице Црвене Звезде, наравно кад му обавезе то дозвољавају. Али ако не може да се одрекне своје Звезде може макар да болује за романтичним временима која су заувек прошла.
– Па јел’ ти знаш да су Шекуларац и Миладиновић били најбољи другари ван терена, а у дербију љути противници. Колико сам ноћи провео са њима у “Кристал” бару (налазио се на месту где је данас Југоеxпортова продавница) – Сећам се, једне вечери у бар наврате Крца Томић, бек Црвене Звезде и Спасоје Паја Самарџић репрезентативно десно крило ОФК Београда, и – право за наш сто. Покојни Зоран Миладиновић их пусти да попију по једно пиће па им рече: “А сад ‘ајде лепо кући на спавање. Ово није за вас. Немојте да радите оно зашта нисте рођени. Упропастићете каријере, а никад нећете бити уписани у листу ноћних “шмекера”. Паја и Крца су тај Зоранов савет схватили сасвим добронамерно и касније, увек су истицали како им је Зоран помогао да се врате на прави пут и не праве неке глупости које им нису својствене.

Из старе гарде фудбалера, популарни певач истиче и Тодора Веселиновића за кога каже:
– Никад нећу прежалити што Тоза није носио дрес Црвене Звезде. За утеху и Војводина има црвено-беле дресове. (смеје се) Какав је само то фудбалер био ? … А тек лафчина, другар… Такав је и данас као тренер. Јел’ се сећаш кад је Војводина 1974/75 под његовом диригентском палицом освојила друго место иза сплитаког Хајдука ? Ми смо те године играли нешто слабије и били трећи. Али за утеху, целе те сезоне уживао сам у игри Тозе Веселиновића. Кад се само сетим њихових утакмица: ком’ пет ком’ шест.

Јасно је из свега да Тома Здравковић не воли данашњи тзв. индустријализован фудбал па нам на крају овог разговора за Звездину ревију каже:
– Свестан сам да је фудбал данас постао бизнис број један и да ниједан тренер не сме да ризикује и даје предност лепим над корисним. Али зар није тако и у песми у мом послу. Ја сам ипак остао онај стари непоправљиви романтик. Уосталом, сада у 52. години живота, касно је да било шта мењам. Ах, само да оздравим и изађем из ова четири зида …
Нама је преостало, на крају, само да пожелимо Томи Здравковићу да то буде што пре.

Бранислав Ковач

Текст је преузет са форума навијачке групе “Делије Север“.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.