Звездашки времеплов: Доктор О

Црвена звезда је од самог оснивања била клуб који је излазио из оквира тада југословенске средине и вероватно једина институција која је успела да сачува у себи праве српске традиционалне вредности са једне стране, а са друге да прва искорачи из неких превазиђених калупа и да донесе дух модерне Европе и на ове просторе. Зато је Звезда била призната и позната на свим меридијанима, а за њене утакмице се тражила карта више од Аустралије до Бразила. Све то Црвена звезда не би постигла да у својим редовима није имала визионаре, људе који су имали храбрости да мењају, да буду ти који постављају стандарде. Један од оних због којих “Звезда игра тотално другачије од других“  је и Др Александар Аца Обрадовић, старијим звездашима познат и као “Доктор О’‘. Текст који је објавио недељник “Време“ пре 12 година преносимо у целости:

Др Аца Обрадовић 1922–2000.

Доктор О

Двадесет трећег јуна 2000. фудбал и Београд остали су без др Аце Обрадовића, „Доктора О“, без једне вансеријске личности, можда симбола времена у коме се с извесним разлозима говорило да људи на власти не би требало, ако неће компликације, да дирају три институције: Патријаршију, Политику и Црвену звезду. Богами ни „Мадеру“, у времену у коме је та кафана у јавности доживљавана као некакав сенат. Из одломака из опуса изјава самог Др О видимо да је Технико био човек са истанчаним, породично негованим осећајем за кафану, ту важну институцију српског друштва, у којој се мешају и разводњавају „револуција“ и „реакција“, у којој се тестира воља моћних и моћ „чаршије“, у којој се састају моћ, умеће и новац Смислио је и дефиницију тог феномена: „Без Мадере нема каријере.“ Прича се да је бивши главни уредник „НИН“-а Драган Марковић, иначе стални посетлац „Мадере“, стоик кад губи у политичким обрачунима, при крају Осме седнице узбуђено рекао свом пријатељу-сараднику: „Ови како су кренули, ући ће и у ‘Мадеру’, ту ћемо се бранити од стола до стола…“ Кад је сарадник почео да препричава ту параболу, с „друге стране“ је дошао сув коментар једног и сада моћног човека: „Да, избациће их и из ‘Мадере’…“ Интрига каже да се осипајуће и остарело друштво из „Мадере“ ипак бранило – наводно је пре две године чак уприличено прерано кречење да би се са зида ове култне кафане некако скинуо постер једног новог бизнисмена и његовог клуба. Време, тај неумитни судија, однело је „четника“ међу „партизанима“, козера, трговца, играча на жици, „техноменаџера“ с менаџерском лиценцом, човека који је на својој кожи тестирао (не)флексибилност једног система „негде између“ истока и запада, човека који је кварио имиџ једног режима, или је тај имиџ својим „несташлуцима“ стварао, „махера“ који у овом времену мора да делује наивно, типа који је само играо мало отвореније од оних који су имали више моћи, оних са којима се некако осећао равним, стручњака или мешетара, доктора медицине или фудбалског техника коме се никад није посрећило да буде селектор, прогнаника из фудбала или његову „сива еминенција“… Мит постаје власништво и оних који, као потписници ових редова, немају никакве везе с фудбалом, а ни с „Мадером“, може да прерасте у духовно наслеђе и урбани фолклор једног великог града. Др Аца Обрадовић (1922–2000), који је и био и није био све што му се приписује, иначе миљеник новинара, неће више давати никакве коменаре.

(Не)подобни четник

„За време рата био сам у четницима“, сећа се Аца Обрадовић у интервјуу који је дао „НИН“-у ’94. „У Мионици код Ваљева, сви су, нормално, били четници.“ Иако због двогодишњег „стажа“ у четницима није имао великих проблема, бар када је реч о затворским казнама (пошто су га Немци заробили ’42, годину дана провео је у логору на Бањици, одакле је побегао, затим две године борави у Бечу, да би се ’44. поново придружио четницима у Мионици), ипак је тај детаљ из његове биографије у поратно време био у најмању руку „отежавајућа околност“. Када су га, по оснивању клуба, Боба Михајловић и Бобек позвали да дође у Партизан, то је било неизводљиво управо због „политичке неподобности“. По формирању Црвене звезде Аца Обрадовић улази у проширену управу тог клуба.

Генерали

„Генерали и војска су држали Партизан. У Звезди је била углавном омладина, и због тога је Звезда била популарнија. У Партизану је било много Хрвата, што у руководству, што у фудбалском погону. Сетимо се само Бобека, Чајковског, Зебеца, Белина, Шоштарића… То је такође било од утицаја. Ми смо имали готово све играче из Србије и Београда. Било је ту неке националне подељености. То се тада звало реакција, а сада патриотизам“, говорио је „др О“ о тим временима и ривалитету који је од почетка постојао између два највећа клуба („НИН“, 1. јул ’94).

„Полицијски клуб“ или просто „Звезда“

Аца Обрадовић је, иначе, негирао уврежено мишљење да је Црвена звезда „полицијски клуб“. Сматрао је да тај епитет носи екипа Радничког, а да је Звезда „одувек била клуб београдске омладине, универзитетски, академски“, и да је због тога „увек имала највише навијача“ („НИН“, 10. јун 1992).

Говорио је да „без Звезде не може да живи“ и да му је „животни сан да Звезда буде првак Европе“. Када се то догодило ’91. у Барију, за Ацу Обрадовића то је било задовољство које „не може речима да опише“. Због Звезде се одрекао академске каријере, а био је одличан студент Медицинског факултета и после завршетка студија постао је асистент. Пред дилемом да ли да буде доцент на факултету или директор Звезде, одабрао је ово друго.

Беара

„Све је у ствари зависило од Аце Обрадовића. Он је ударио темеље великој, модерној, европској Звезди. Аца је велики човек Звезде“, рекао је својевремено у интервјуу Бори Кривокапићу „моћни човек тог клуба“ Дража Марковић. Исти је морао да демисионира из управе Црвене звезде због афере која је избила довођењем из Сплита у Београд Владимира Беаре. У том послу дошла је до изражаја сналажљивост, па и мангуплук Аце Обрадовића. Због тадашњих прописа, по којима је фудбалер који прелази из тима у тим имао седам дана форе да се предомисли, Аца је буквално крио Беару недељу дана јер је Хајдук имао добре везе са УДБ-ом.

„Плашили смо се да могу утицати на Беару да промени мишљење“, говорио је о тој афери Обрадовић. „Крили смо га тако те недеље преко дана, а увече би се појављивао на јавним местима где је могао да буде виђен, али свако вече у другом граду. Рецимо, када смо га крили у Тополи и сутрадан одмах одвели у, чини ми се, Крагујевац, у Тополу је истог дана стигла федерална полиција. Али касно, наравно.“

Велики голман добио је опремљен стан у Београду, а шушкало се да је добио и паре које су му исплаћене у иностранству, што је на неки начин потврђивала и једна изјава Драже Марковића. Аца Обрадовић је то негирао. Као што је у том трансферу био први, а потом је довео у Звезду и Зебеца, па Васовића из Партизана, што је за оно време било нечувено, тако је први платио велике паре за једног играча, за Остојића из нишког Радничког за кога је Звезда дала два милиона динара, „које су скупили београдски приватници“, казаће тим поводом, али ће касније додати да су то биле „улудо бачене паре“.

Контроверзни догађаји или, просто, време, оставили су траг на односе човека и клуба у коме је био од оснивања. „Звезда изгледа не осећа потребу за мном, не зове ме. Ја сам нећу да идем, и тако се мимоилазимо“, говорио је, не без горчине, Аца Обрадовић крајем ’76. и причи додао још туробних тонова. „У фудбалу постоји један геније који је, нажалост, без посла. Тај геније је Драгослав Шекуларац. Убеђен сам да ће бити велики тренер, као што је био велики фудбалер. Можемо да причамо шта год хоћемо, али Шеки о фудбалу све зна.“ Шекија је, када је имао 17 година, Др О убацио у први тим Звезде.

Голман, или беше халф

Приликом куповине играча било је и смешних ситуација. У једном интервјуу пре двадесетак година говорио је о играчу Спартака из Суботице, чијег имена није могао да се сети, а по кога је кренуо једне ноћи да би предухитрио конкуренцију. „Несрећа је била што су два фудбалера Спартака становала у истој згради. Лепо узмемо човека, ставимо га у кола и кренемо за Београд. Негде на пола пута, после мојих ‘излива нежности’ како ће он бити страшан халф, те велики центарфор, момак некако дође до речи и успе да каже како он као голман тешко може сада да мења место на терену. Тада га вратисмо назад и узесмо правог.“

Посао

„Аца је први у земљи почео да од фудбала ‘прави посао’, наилазио је на многе отпоре и супротстављања. Та оријентација је ‘стекла право грађанства’; Аца је, међутим, бар у Београду, остао без могућности за рад. Али, за Ацу нема проблема…“ (Дража Марковић „Живот и политика“).

Светско првенство у Чилеу 1962. подударило се са чувеним Титовим говором у Сплиту у коме је, осим помињања братства и јединства у офталмолошком контексту, рекао и да „нема професионализма, да морамо да се ослањамо на аматеризам“. И док су други репрезентативци, учесници завршног турнира, имали и дневнице и премије, наши фудбалери су били – без пребијене паре! Иако је од наших исељеника у САД успео да намакне новац играчима за премије, руководство репрезентације, застрашено Титовим говором, то није дозволило. Тим је по завршетку такмичења „продат“ за 48.000 долара. „А вредео је бар милион долара“, вајкао се потом Аца Обрадовић.

Техноменаџер

Одлуком Градског комитета комуниста Београда, 1966. бива најурен из Звезде због „техноменаџерства“. „Тражио сам да ми објасне шта је то ‘техноменаџерство’, али нису успели, није знао нико да ми објасни“, говорио је Др О скоро три деценије касније. Исте године одлази у САД и „за дванаест дана“, како је сам казао, направио је екипу Сан Франциско Клиперс. Пет играча из Југославије, неколико из Порторика и Бразила, Ивана Топлака је довео за тренера и у првој сезони освојио шампионску титулу! Америка је постала и земља фудбала. За двадесет година у тој земљи биће регистровано преко 30.000 јуниора, фудбал ће ући у школе и на универзитет, велики бизнис ће наћи свој интерес, а круна свега биће организација Светског првенства у фудбалу 1994.

Године 1982. Аца Обрадовић је добио дозволу ФИФА-е да ради као менаџер. „Годинама сам покушавао да је добијем“, рекао је том приликом. „Међутим, то је толико запетљано и тешко ишло да сам већ мислио да дигнем руке од свега. Сада сам ја први менаџер са лиценцом код нас .“ До данас је остао и једини наш фудбалски сртручњак са поменутом лиценцом.

Ранковићевих 200 долара

Корени „техноменаџерства“ Аце Обрадовића и уласка новца у фудбал сежу у далеку 1952. и везани су за тадашњег свемоћног човека УДБ-е Александра Ранковића. Наиме, наша репрезентација је на Олимпијским играма у Тампереу играла утакмицу против репрезентације СССР-а. С обзиром на пламтећи сукоб Тита и Стаљина било је то „више од игре“, утакмица која се није смела изгубити. Прва је завршена нерешено 5:5, а другу смо победили резултатом 3:1.

„Био је то дотад невиђен дочек и догађај“, сећа се Аца Обрадовић повратка играча у Београд. „Добили смо премије по 200 долара… Вођа пута био је неки Станковић, тада директор ‘Југометала’, чији је рођени брат био Ранковићев заменик. Тај Станковић нам је рекао да је Ранковић у првом тренутку одредио премије од по 500 долара. Међутим, те паре које смо добили за то време су биле невиђене. Онда смо отишли на море у Дубровник. Било је свеопште одушевљење.“

Маракана

Идеја за градњу „Маракане“ у Београду припада Аци Обрадовићу, а непосредан повод за изградњу новог стадиона била је забрана играња полуфиналне утакмице КЕШ-а 1957. на старом стадиону – „због дотрајалости трибина“. Главни оперативац био је тадашњи директор Генекса Влада Вишњић, али сам Др О каже да је „иза свега стајао Крцун“.

„Светско је правило да великим клубовима руководе они који имају паре или они који имају власт. У капитализму су то људи који имају паре, а у социјализму они који имају власт.“ („НИН“, 8. јул ’94)

Прва доживотна

По повратку из САД Аца Обрадовић одлази у Љубљану и постаје технички директор Олимпије. Та авантура ће се по њега неславно завршити јер ће средином априла ’74. Дисциплински суд ФСЈ-а, после „разматрања регуларности појединих утакмица прошлогодишњег првенства“, донети, уз остале, и одлуку о томе да се „др Аца Обрадовић доживотно дисквалификује због покушаја да режира резултат утакмице између Сутјеске и Олимпије“. У време када се афера распламсавала новинару загребачког „Вјесника“ Аца Обрадовић је рекао: „За мене кажу да сам ‘махер’, да знам начине изигравања, да познајем све ‘фолове’. Има у томе истине. Нисам се јуче родио, а фудбал ми је годинама био посао. Куповао сам играче. За квалитетног фудбалера бих све дао. Снашао бих се и направио прекршај ако би то требало. Али, утакмице и бодове не бих куповао! Немам путера на глави, и оваква завршница није моје масло.“

По изрицању казне Аца Обрадовић је после нешто више од годину дана ипак доказао своју невиност и казна му је укинута. У сличној ситуацији налазио се још два пута, и после свега је изјавио: „Био сам три пута доживотно кажњаван забраном вршења свих функција у фудбалу. Сва три пута сам помилован због – недостатка доказа… Мој највећи ‘грех’ у фудбалу био је, а то никада нисам ни крио, што сам за Звезду куповао играче. Никакве друге ‘мућке’ не могу се довести у везу с мојим именом“.

Мадера

Аца Обрадовић је лансирао крилатицу „без ‘Мадере’ нема каријере“. У време када је он био један од челника Црвене звезде у „Мадери“ се скупљала разнолика екипа – од оних који су водили клубове, пре свега Звезду, значи политичари и фудбалски стручњаци, преко спортских и политичких новинара, до глумаца. Судбина многих људи је на овај или онај начин одређена разговорима за неким од столова те познате кафане, било да је реч о играчима или тренерима, политичарима, привредницима или новинарима.

Кафана му је, иначе, била страст. Отворио је велики мотел у Љубљани (продао га касније држави), а пре неколико година и кафану у родној Мионици. „Како и не бих када су мој чукундеда, деда и отац били кафеџије“, говорио је. Када га је пре шест година новинар „НИН“-а Лука Мичета упитао „на шта конкретно мисли“ када каже да „жели у Београду да отвори праву светску кафану какву Београд треба да има и какву заслужује“, Аца Обрадовића је одговорио: „Хоћу да купим ‘Мадеру'“. Није је купио. Можда и због тога „Мадера“ више није оно што је била.

Душан Радуловић
Милан Милошевић

Време број 495, 1. јул 2000.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.