Интервју – Слободан Маровић

Преносимо вам у целости интервју Слободана Mаровића за портал рефлексија.мe, аутора Иване Миловић.

Слободан Маровић – човјек који је са Црвеном Звездом освојио свијет

Често носталгично пустимо тај чувени, историјски снимак, осјетимо готово једнаку емоцију, језу и задовољство када чујемо глас коментатора, који узбуђено говори: “Црвена Звезда је шампион Европе, Црвена Звезда је побједник Купа европских шампиона. Највећи успјех југословенског клупског фудбала.”

И једно је сигурно. Били ми навијачи Црвене Звезде или не, морамо признати да је осварила оно о чему маштају многи фудбалски клубови широм Европе. Са великим задовољсвом, Рефлексија вам представља првотимца златне Звезде – Слободана Маровића. Док отркива којим је током ишла његова каријера, док објашњава осјећај када је Звезда освојила КЕШ-а и који су то били тежи тренуци у његовој каријери, изоштримо чуло слуха, у овом случају вида.

Ваша прва фудбалска лопта?

Моја прва фудбалска лопта, била је баш овдје, у Бару. Изгледало је много другачије, сада изгледа много боље.Када нешто волиш од малих ногу, онда то уђе у крв. Као клинцу то ми је била само игра, а касније временом добија нове димензије, размишљаш озбиљније. Прво по ливадама, спортским игралиштима, касније у Морнару, чији је стадион тада био у другом крају града. Тако је све кренуло…

Фудбал, породична традиција?

Отац и брат су тренирали фудбал. Брат се касније бавио и тренерским послом, овдје у Морнару.

Као четрнаестогодишњи дјечак прелазите у школу Звезде. Како памтите тај период раздвајања од породице и преласака у нову средину?

Тешко, тежак период за мене. Хтио сам да напредујем, да одем негдје. Кључ је био у рукама мојих родитеља, они су били ти који су одлучивали. На срећу били су позитивни, широки и пустили су ме да одем.Тек сада као родитељи видим колико им је било тешко да одлуче да пусте дијете 600 км далеко од куће, у непознато. Вјеровали су у мене, и у то да тамо могу нешто да урадим, и то је била права одлука. Све то се позитивно одразило. Њима могу да захвалим највише у животу, и што се тиче каријере, и генерално свега.

Осијек, и први професионални уговор. Колико сте напредовали тамо?

Тамо сам пуно напредовао. С’ обзиром на јаку конкуренцију у Звезди тада, морао сам да пођем да играм негдје да бих се доказао. Са 18 година стиже и први професионални уговор са Осијеком. То је био добар потез, јер је Осијек тада био прволигаш. Имао сам уговор двије године, али сам се након годину и по вратио, и потписао уговор са Звездом.

Дебитантски наступ за Звезду на европској сцени, 1986 године. Је ли се у том тренутку остварио вас дјечачки сан?

Прва званична утакмица на Европској сцени у дресу Звезде била је са Панатанаикосом. Као клинац од 14 година маштао сам да играм у првом тиму. Тада ми је било јако битно то што сам се вратио из Осјека. Са радом, трудом и квалитетом, успио сам у томе, и тада се свакако остварио мој дјечачки сан.

Сриједа 29.мај 1991. године. Црвена Звезда је у финалу КЕС-а пеналима савладала Олимпик Марсеј. Ваш осјећај у том тренутку ?

Осјећај је фантастичан, непоновљив. Када освојиш нешто што је најзначајније у том спорту. Срећа, радост, нешто о чему маштају многи клинци, нешто о чему маштају хиљаде фудбалера широм Европе. Једна велика ствар, у том тренутку ни мало лака. Треба пуно тога да се поклопи, првенствено је потребан квалитет, као у сваком спорту, срећа, а среца прати храбре. Ако је заслузиш, она и дође.

Како сте прославили титулу?

У Италији смо били уморни, отишли смо брзо да спавамо. Послије у Београду смо славили. То је било страшан дочек, нешто непоновљиво. Колоне људи од аеродрома до стадиона, а на стадиону 70 000. Када освојиш нешто тако значајно, ниси ни свјестан пар дана, да се то нешто догодило.

Исте те године, прваци Свијета?

Побиједили 3:0. Спортски речено ‘Убили смо их’, били квалитетнији, бољи. То је та наша генерација, били смо много јак тим.

Долазе те ‘Црне године’ рата, у Звезди распродаја?

Крај ’91, почетак ’92 у Звезди велика распродаја. Прво је отишло нас пет пет за редом, остало је 5-6 играча, а нових пет дошло. Тада се није могло играти у Југославији, у Београду конкретно, већ су играли у Мађарској, Румунији.

‘Сањали” сте веће клубове, одбили Селту и Лакоруњу. На крају ипак Норцепинг?

Мислио сам да могу да играм у неком већем клубу као на примјер Милан, Интер. Само освајање КШ (купа шампиона) давало ми је за право. Ту сам био мало брз, није имао ко да ме савјетује. Одбијем ова два-три, иако су били добри клубови, и на крају се појави Норчепинг. Отишао сам да останем на кратко, да покушам да играм годину-двије, јер је овје већ било вријеме рата и санкција. Међутим то је тамо ишло мало теже. Сплет неких околносиу. Не жалим због тога.

Каријеру завршавате у Кини. Можете ли нам мало приближити њихову културу?

У вријеме када сам ја добио позив, тада се већ отварало Јапан, Кина, Кореја, Земље Блиског Истока.Кина ми је остала у прелијепој успомени, скроз специфична земља. Било ми је фантастично. Вољели су ме, играо сам добро, био сам ‘Бог’ мислим у том смислу, код навијача. За двије године колико сам био тамо, прошао сам веци дио Кине. Скроз другачија култура. Када си нормалан, коректан, када се фино понашаш и када си професионалац, бориш се и дајеш себе, онда те воле, дали би ти све живо. Јако су добри и гостопримни. Када ниси (било је и таквих случајева) знају бити јако сурови. Одушевљен сам Кином. Као ‘свој на своме’.

Утицај Звездиних навијача, и безрезервне подршке са трибина?

Навијачи су били нас 12. играч, поготово у том периоду када сам ја играо. Гдје год да смо играли, Маракана се наравно подразумијева, потом Тузла, Ријека, Љубљана, увјек су нам били сјајна подршка. И то 70% наших навијача. То увијек прати велики клуб. И дан данас је тако. Једино је можда разлика што је то тада било ‘здравије’ навијање. Значи не мислим мањим жаром, него генерално данас скоро сви навијачи праве те проблеме. Звездини навијачи су генијални, сјајни. Звездини навијачи су најбољи. Нико на овим просторима, а и шире не може да направи такву атмосферу, тако као они. Волим навијаче Звезде!

Звезда некада и сад?

Нажалост, велика је разлика. Првенствено у организационом смислу. Од почетка до краја. Од оних најмањих, па горе до врха. Ситуација је таква каква јесте још и док смо ја и Роби радили са првим тимом. Велика дуговања, треба то све свести на нулу. Једна велика борба. Можемо само да се надамо да ће бити боље, јер када сам ја играо, а и прије мене, то је било другачије. То је истина, то је тако. Велики Клуб као сто је Звезда са врха, сада је на дну (у том неком организационом смислу) и у великој је кризи . Видјећемо, можда ова нова гарнитура нешто уради.

Ако би се пружила прилика да радите за неки клуб из ЦГ, да ли би прихватили, и који би то био?

Када би се десило прихватио бих евентуално Будућност. Клуб који има реноме, и традицију.

Слободан у приватном животу?

Породичан човјек. 25 година сам у складном браку, имам троје дјеце. Два сина и кћерку. Старији је четврта година на Факултету драмских умјетности, млађи Факултет за медије и комуникацију, и кћерка осми разред. Живим у Београду, осим што пар мјесеци сезоне будем у Сутомору јер се бавим туризмом већ десет година. Мало се рекреирам, љети пливам, радим вјежбе, истрчим. У Београду је већ то друга прича, идем на Аду, на Кошутњак, тако одржавам кондицију.

Нека анегдота, са путовања?

Паде ми на памет једна ситуација. Питао сам се да ли је и ово могуће, јер то нисам знао. Када сам био у Кини, играли смо против једног клуба са сјевера, скроз забачен град. Када смо ишли на тренинг, ја и и професор Кинез, који ми је био преводилац негдје око 7, 8 прије утакмице, у међувремену разгледамо град. Ја видим ресторан, на енглеском пише ‘догмеат’псеће месо. Ја гледам и не вјерујем.. Питам га: ‘Професоре, је ли се ја варам, или је ово ресторан псећег меса?’ Он говори: Да, да. Како професоре, је ли могуће да једете псеће месо. Мислим, ја сам знао да Кинези једу све што гмиже, лети и свашта нешто. Он нормално говори: ‘Да, да, да. То је супер месо, прелијепо. Купе их као мале псе, онда их гаје и хране’ Објашњава он мртав-хладан. Ја сам се у том тренутку фрапирао.

Вољела бих да за крај овог интервјуа, подјелите неку причу са нама.

Било је пуно тренутака у мојој каријери. И оних добрих и лоших. Издвојићу један. Била је ’88 година. У клубу су се мијењали тренери. Док сам био на припремама репрезентације, у истом том периоду су биле и клубске припреме. Нас двојица, тројица репрезентативаца смо накнадно дошли. Очекивао сам да ћу као репрезентативац, играти без обзира на конкуренцију коју имам. Али у међувремену прва утакмица, па друга, а мене нема. Као репрезентативац дођеш, а немаш привилегију.

Касније собзиром на лоше резултате (тада смо били 14. на табели) њега су склонили и тад је све почело поново да долази на своје мјесто, наравно борбеношћу, и игром на добром нивоу.

Конкурент игра обје. Повријеђен као и сваки спортиста, истрпим то, вриједно тренирам и мислим да ће све доћи на своје мјесто. Трећа утакмица, опет ме нема на списку. Ја љут и кажем тренеру ‘Данас не могу да путујем, боли ме глава’ А он мени каже (вјероватно је једва чекао) ; Е од сад, па на даље ће да те боли и стомак и глава’. Ја сам видио колико је сати и не одем на утакмицу. Послије ме оно што би се рекло, скроз склонио, ничим изазван и изненада. Као да је имао нешто против мене. Било је шиканирања, као у сваком спорту.То ми је био можда један од тежих тренутака у каријери. Касније с’обзиром на лоше резултате (тада смо били 14. на табели) њега су склонили и тад је све почело поново да долази на своје мјесто, наравно борбеношћу, и игром на добром нивоу.

Аутор: Ивана Миловић

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.