48

Кажу да нада последња умире. Гледајући утакмице плеј офа квалификација за Лигу Шампиона и Лигу Европе крајем августа, тужно скрећући поглед што даље од резултата, јер мог тима нема, сетио сам се шта је нада. Нада је када 23.августа 2000. године Динамо Кијев долази у Београд пред 45.000 гледалаца, а ти си као у сауни и чекаш тај звиждук јер те 90 минута дели од Лиге Шампиона.

Тада смо били најближе ономе што нам је данас сан. А тај сан је у прошлости био јава, када су људи долазили у Звезду да раде и стварају оно у шта се ми кунемо, а не да узимају и краду. У недељу се прослављало 50 година наше „Маракане“, а уместо Црвене звезде Доњи Срем је држао час фудбала. Да ли је данас нада не изгубити од Доњег Срема? Када смо били Црвене звезда тада су људи долазили у клуб јер су заслужили, а данас они који имају бољу комбинацију и који морају или који дају гол на утакмици против нас. Па, уместо 5 хиљада зарад некога су плаћени и по 100 пута више. Неки беже из клуба када схвате где су дошли, Звездина деца бирају Чукарички и Вождовац испред ње, ниже се пораз за поразом, а у ложи више нема легенди клуба које су отеране. Сада су ту кумови, пријатељи, менаџери, бизнисмени. Најбољи показатељ где је и ко је данас Црвена звезда је да у ложу можеш да уђеш и у шорцу и са торбицом под руку, уз обавезан прек и намрштен поглед, да не помињем друге улазе, а када се знало ко је Црвена звезда на аеродром и путовање ниси могао без кравате и одела, а у ложу… када дигнем поглед ка ложи не видим Пижона, Пиксија, Деја, Робија, Дарка.. а то је знак да је нешто није добро.

Некада је постојао петогодишњи план успеха и кодекс понашања. Данас постоји план процента и комбинација и ропство у којем деца од 11, 12, 16, 17 година имају менаџере. Раније се у Звезду долазило јер је то била част, играти за Барселону, Ливерпул, Милан или Јувентус или Црвену звезду. Данас деца иду свуда, а Љутице Богдана заоибилазе. Времена се мењају, али ми смо променили све. Зато наду тражим у прошлости или у фантазији, па сам збуњен. Не знам да ли је права или лажна. Јер од 7 до 77 година и данас одваја од уста, стопира, даје све за ту наду. Нема ручка, ужине, пића са пријатељима или сока детету, али има за карту на „Маракани“. Да ли се то цени? Да ли је оне на терену брига што 40.000 људи вапи за сваком недељом да би гледало Звезду и поред свега што они приређују, а то је све само не фудбал, што се свађају са свима или им је свака утакмица одрађивање посла? Зашто би неког који има 250 хиљада и не даје ништа било брига за оног који нема ништа а даје све?

Војводина може да победи Бурсу и буде на корак од Лиге Европе, Ријека може да избаци и Жилину и победи Штутгарт и уђе у Лигу Европе. Динамо Загреб већ годинама игра или Лигу Шампиона или Лигу Европе, као и комшије. А ми се радујемо када они не уђу, јер смо већ пре њих стали пред неким „моћним тимом“ из Украјине, Чешке, Кипра ускоро можда Казахстана, Азербејџана. Постоји и невероватна доза среће код жреба и сијасет других околности, али немојте да се заваравамо и да лажемо сами себе да би нам било лакше, да срећа даје голове сваке сезоне и слива милионе у касу других клубова. Скендербег из Албаније може да се носи са Черноморецом, а ми не можемо. Данас екипа из дворишта, из краја може да се носи са Црвеном звездом. Клубови са Кипра, из Украјине, Румуније, Бугарске, Аустрије… сви су доживели експанзију, успех, бљеснули, а где смо ми? Нама играчи беже из клуба, са аеродрома, капитени нам иду у другу лигу Турске, не знамо који је чији играч док не дође на промоцију, не знамо да ли је играч откупљен или позајмљен, коме се дугује за услугу, ко даје новац и ко доводи играче а после уцењује клуб који једини испашта. Поред свега, тренер је довео најбоље појачање. Трибина одређује мишљење, тера се и пљује капитен који има 150 утакмица за клуб, важних голова, пет и по година у дресу, клуб ћути, а желимо нормалну средину и јединство. Скандира се свима, само не Звезди. Људи у управи једни другима подмећу ногу и праве клопке, чекају неуспех клуба да би се међусобно оптуживали, а када то постане смешно крив је Толе. Никада нисмо били уједињенији него против Толета. Зар није боље да смо били овако уједињени да победимо у дербију и освојимо титулу, против Черномореца, за појачања… а онда можемо да кажемо: „ Да, Томиславе Караџићу, ти си крив!“. Очигледно је и Толе параван за муљања, јер психологија масе која је притом вођена слепом и фанатичном љубављу је сјајан начин за искоришћавање. Доста је муљања, доста је политике, доста је саопштења, доста је гурања свега под тепих јер се од њега више не видимо! Не тражимо куле и градове, не тражимо најбоље играче на свету, тражимо Звезду. Наду.

Nada

Nada

Црвена звезда је шампион Европе и света, три пута полуфиналиста и 5 пута четвртфиналиста Купа Шампиона, финалиста Купа Уефа, полуфиналиста и 2 пута четвртфиналиста Купа Купова. 25 титула и 24 Купа су освојена. И још много трофеја и 5 милиона навијача и више. Оно што немају ни Рим, ни Париз, ни Берлин, ни Атина, до скора ни Лондон није имао. Зар су све ове генерације могле да се боре и пролију крв и зној да би освајали трофеје, газили Реал Мадрид, Арсенал, Ливерпул, да би их славили 50 година касније, а данас се плашимо гостовања у Крушевцу, Крагујевцу, Ивањици и Доњег Срема на „Маракани“? Очигледно смо некад били сила, ја верујем да смо и даље. Али, свака утакмица ме сурово враћа у реалност, а ја се одбијам од ње као од мартинелу и одбијам да то поверујем. Име и даље вреди. Чувајмо га, боримо се. Очигледно да „управу“ не интересује ништа осим самопрокламовања, муљања, малверзација и комбинација, узимања новца и процената, саопштења и настављавања политике претходника који од 2007. године као канибали једу клуб. Приватизација је за њих нови начин за зараду и лични маркетинг. До пре годину дана би на помен приватизације бурно реаговали, данас се тиме диче. За њих је Црвена звезда параван, политички поен и магнет за њихов џеп и њима ови трофеји, традиција и величина нису битни, осим када преговарају и вагају о величини сопственог текућег рачуна и личној користи. Људи немају за хлеб, али имају за Црвену звезду. Нама су трофеји и име све. За нас је Црвена звезда симбол, религија, љубав, живот, сан. Бег од реалности. Нада.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

0910javorcz1

Рано јутро, ноћ се грчевито борила да је дан не савлада, мешале су се боје и тама, било је некако прохладно, таман да телом прође она страшна језа, као када смо на неком непознатом терену, пуни страха и ишчекивања шта доносе наредни тренуци.

Целе ноћи није могао лепо да спава, окретао се по кревету од узбуђења, страха од непознатог и маштања о сутрашњем дану. За њега то није био обичан дан, то је био дан за који се живи, дан о којем је маштао цело своје детињство и коначно је требао да га доживи. Знао је да ће га памтити целог свог живота, ма колико дуго он трајао. Иако ненаспаван, није био уморан; после прања зуба, почео је да се облачи. У сваком његовом покрету се осећала нервоза, срце му је лупало све јаче, дах се кратио, а знао је да још није ни близу свог циља, знао је да је много поранио. Након што је завршио све јутарње рутине, сео је у ћошак и почео да размишља, да визуализује дан пред њим, замишљао је тих савршених 90 минута. Осећао се поносно, срећа је преплавила његово срце, знао је да је дан за ПОБЕДУ! Знао је да не може да буде другачије.

Време је некако брзо пролетело у том маштању, екипа је стигла. Преплавио га је набој позитивне енергије. Док је улазио у ауто, ноге су му клецале. Све ово му је било чудно, тако је био далеко од планиране локације, а осећао се као да је тамо. Другари су били насмејани, весели, викали су и почели да певају те добро познате песме. Растао је ниво адреналина, а у комбинацији са пивом је довео крв до тачке кључања. Никада срећнији, знао је да је свет његов. После неколико краћих пауза, мокрења поред пута и ко зна колико отпеваних песама (ваља се подсетити неких старијих, ко зна можда се баш оне запевају касније, а срамота је не знати све), видео је то чувено здање, ту тврђаву која је стварала легенде, на којој је живео дух многих генерација које су стварале причу о њој, причу која је постала легенда о припадности, о другарству, солидарности, чистој енергији, причу о ЉУБАВИ!

Више није чуо своје другаре, није ни певао, само је гледао у то здање, опијен његовом лепотом, заљубио се на први поглед, као када је видео своју прву девојку. Никада до тада у животу није видео ништа слично. Створила се хемија. Слушао је многе приче о њој, замишљао је са слика и из прича старијих ортака, али није ни претпостављао да је толико велика, да је толико моћна. Паркирали су се, није ни знао где, знао је само да што пре жели да уђе на њу, да буде део ње, да постане део њене историје, јер знате, она је сваки човек који је икада крочио у њу, она је свака реч која је изговорена на њој, она је свака парола, порука, кореографија која је икада истакнута на њој, она је свака мисао замишљена на њој, она је наша “Мара”! Стајао је у дугом реду, сетио се да је скорије стајао у сличним редовима али да су људи у њима били уплашени, нервозни, да су стално бојажљиво гледали у небо, а сада је све било другачије, као да је доживео деја ву али са тотално супротним, позитивним емоцијама; опет су сви гледали у небо али као да су се молили за нешто свето, за неки виши циљ, несебично и од срца. Коначно је ушао унутра. Вауууу, није могао да дише првих неколико секунди, поглед се губио у даљини. Ушао је у неки нови свет, њему дотад непознат, али најлепши који је до тада искусио. Боје су постајале сјајније, звуци чистији, ваздух некако пријатан, мирисао је на њему добро познат мирис детињства, на мирис новогодишњих петарди, што је код њега изазвало додатан осећај топлине, осећао је да је одувек био део тог на први поглед хаоса, те реке људи која се ужурбано креће као да не зна куда иде али је добро знала да је већ ту где треба да буде. Срце је закуцало као никада, осећао је спокој и мир, знао је да је на светом месту, знао је да је постао његов део.

Осетио је млак ударац по глави. О да, насмејани другар му је ударио ћушку; остао је закопан у оном истом месту и другари су га изгубили на трен. Корачао је све ниже и ниже, скакао са степеника на степеник све док није ушао у гротло, гротло позитивне енергије. Свуда у ваздуху се осећала вибрација победе, вибрација успеха, улазила је у сваку његову ћелију, сва тела су постала једно, једна вибрација, једна жеља, једна мисао, једини могући сценарио, ПОБЕДА. А онда је громогласно загрмела. Да, то је једна од оних добро познатих, она омиљена. Замуцао је несигурно, а онда је глас почео да му буде толико моћан да није знао да ли је то он. Први пут је осетио ту фреквенцију Севера, од које се тресе тло под ногама и улази у тела свих присутних. Коначно је почело. Није чуо почетни звиждук. Није чак ни видео кад је почело, већ је био трећи минут, био је у екстази, срећан, задовољан, опчињен, спокојан. Његово добро, неискварено срце је куцало са десетинама хиљада других срца. Зрачило је својом искреношћу, својом чистотом. Лупало је брже него иначе, као кад се врати са баскета иако је стајао у месту. Судбина? Не! Да! Можда?

derbi0001a

Није му био први пут, ишао је често на разна места, постао је део лоше приче. Поспан али сигуран у себе, спреман на оно што га очекује. Можда је некада био добар момак али се ни он више није сећао тог времена, прешао је ту границу и ужас је постао његова свакодневница, страх је био његово природно окружење. Знао је да мора стално да се доказује, ма која цена била како би остао део тог миљеа, миљеа зла, подземља, права јачег, где ум кладе ваља а снага царује.

Отишао је до подрума и из старог штека је извукао. Била је застрашујућа, опасна, зрачила је страхом, и сам је се плашио. Узео је пажљиво у немирну руку и сакрио у ногавицу. Екипа је била ту, спремна за покрет, бесна, наоштрена, решена да се освети за све патње које јој је нанео неко са друге стране, напајала је онај предмет из ногавице негативном енергијом, а он се као Луцифер хранио њиховим страховима, бесом и злом. Као да је постао жив, жељан греха, жељан СМРТИ! Стигли су на локацију, добро познату, место које нису волели. Ушли су унутра а да их нико није проверавао, као да је из оне ногавице деловала нека сила која је одагнала надлежне од себе.

Одједном је толико добра било око ње, толико позитивне енергије да није могла да издржи. Тек понегде се осећала као да је са својима, није могла да издржи више, морала је да побегне одатле, морала је да уништи извор добра, да уништи најчистијег међу једнакима, да угаси пламен живота, да зада коначан ударац чистој доброти. Окружена добротом, 20 минута се борила да полети. А онда, храњена злом скоро цео један живот, винула се у небо. Сви су на тренутак застали, ситуација није била као и обично. Тама је прекрила небо, зло је шпартало небом као кобац када надлеће своју ловину. Била је у потрази за најчистијем срцем, а оно је било и највидљивије. Зрачило је неупоредиво јаче од других, било је на супротној страни. Тако чисто, тако искрено, зрачило је оном дечијом, неисквареном љубављу. Било је као магнет који је привукао зло, коју му је рекао: ја ћу ти се супротставити, ја ћу те победити, нећеш никога другог повредити, ја ћу те усисати као црна рупа. И онда БУУМММ, зло је ударило у добро; белина га је прогутала, озрачила је све присутне. Срце је стало, распаднуто на комаде! А онда је попут фебруарског снега, подељено на делиће чисте доброте почело да пада на све присутне, да улази у њихова срца, да постаје део њих. То срце је почело да куца у свима нама. Његови делићи су и дан данас присутни у наших срцима, ту су да нам укажу на прави пут, на пут добра! СРЦЕ ЈЕ ПОБЕДИЛО!!!

Ацо, и дан данас живиш у нама, у нашим срцима; и дан данас ми те осећамо, твоје присуство; и дан данас си део приче о њој, о нашој највећој љубави. Ти си део славне историје, приче која се прича и настаје сваким даном. Оставио си нам у аманет поруку да пре свега будемо људи, навијачи, жељни успеха свог тима и љубави. ХВАЛА ТИ!!!! ВЕЧНО ТВОЈ СЕВЕР!!!

В. Мајсторовић

12

На јучерашњи дан, пре тачно 50 година, наша друга кућа отворила је своје капије за звездашку армију.

Њени зидови чувају причу о љубави, њен терен је вечито бојно поље где гигант чека новог изазивача како би га призмељио и показао му ко у тој „тврђави„ царује. На њој су се десили највећи успеси српског фудбала, на њеним трибинама увек је највише публике, њен сваки кутак исписан је славом коју проносе Црвена звезда и њени навијачи. Тај стадион има посебну енергију, нису случајно баш ту падали најбољи, није се случајно баш ту родио првак Европе и Света, највећи клуб на Балкану и захваљујући тој енергији створена је онаква навијачка армија коју мало ко има.

1112_cz_spartak_52

О хуку „Маракане“ причају сви, то је место где небо уме да се отвори, место где стадион експлодира на стисак навијачког детонатора, место где са свих страна грми Маракана. Видео сам многе стадионе, није ме задивио ни Сан Сиро приликом нашег гостовања у Милану, Рим има свој Олимпико, Буенос Ајрес своју Бомбоњеру, Ливерпул свој Енфилд, али наш стадион је за мене најлепши на свету, само зато што има ту енергију која просто струји и спаја навијачку масу на исту таласну дужину, стварајући пакао противнику, изазивачу, који се већ у тунелу док опипава зидове који се тресу покаје што је на то место крочио. Кажу људи да је тај тунел чаробан, да захваљујући томе што је северна трибина изнад њега, Звезда води 1:0 и пре првог звиждука. Такође када се поведе прича о нашем стадиону, многи истичу место са ког је Михајловић упутио лопту против Бајерна као најзначајније и најсрећније на целом терену, са те леве стране је центрирао и Гума Богдановић за Лекића против Тбилисија, да и Короман у последњем минуту меча против Јавора када је пронашао Калуђеровића и још многи други. Свако место које носи такву енергију има своје кључне тачке.

marakana

Како је наш стадион добио статус „несовојиве тврђаве“ може се причати до сутра, али рецимо само да ту нису успели да победе ни Арсенал, Ливерпул, Бајерн, Милан, Реал, Рома, Лацио, ПСВ, Ренџерс, ПАО, Бенфика, комшијска деца су пунолетство дочекала чекајући победу у првенственом дербију на нашем стадиону. Најтрофејнији фудбалски музеј на овим просторима налази се на нашем стадиону, у њему има много трофеја, 25 титула првака, 24 национална купа, прваци Европе и Света. Наш стадион није само један у низу спортских објеката, он има душу, сваки његов део прича о легендама које су ходале његовим травнатим тепихом, али и његовим трибинама. Трибине су му посебне због људи који их испуњавају, зна се већ годинама ко где стоји, кога ћеш где срести, већ више од дванаест година виђам исте фаце из периода мог одрастања, ту су, само их не дај Боже тешка болест може одвојити од њихових места, они су исто део стадиона, без њих он никада не би био то што јесте.

…МАРАКАНО ТУРИСТИЧКО МЕСТО ЈА САМ ТЕБЕ ПОСЕЋИВ`О ЧЕСТО!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

122
Маракана
Маракана

Маракана

Док се у Србији поново покреће циркус после бруталне крађе ФК Нови Пазар на стадиону „ЈНА“, Црвена звезда ће се поново сакрити од сопствене неспособности. Невероватна пљачка у режији челника највећег ривала и њиховог господара и чувара Бранка Ружића, који је де факто председник ФК Партизан, је незапамћена у крининалном и напаћеном српском фудбалу, какве нисмо имали прилике да гледамо ни у времену Франциска Франка, Масима Моратија и Жељка Ражнатовића Аркана. Али, где је ту одговорност за пораз у Ивањици? Где је ту критика према себи? Првенствено треба да гледамо сопствено двориште и у њему тражимо кривце. Јер ни Сир Алеx Фергусон, ни Карло Анћелоти, Меси и Ибрахимовић нам не би помогли данас. Није само труло у држави Данској.

Приступ фудбалера Црвене звезде никад није био на горем нивоу. Ако су проблем биле плате и јако лоша финансијска ситуација, шта је сада проблем? Да ли су поново за пораз криви капитен Милијаш и Јован Крнета? Срамотно понашање на терену играча који представљају Црвену звезду је скандалозан. Није проблем незнање, то смо имали прилике да видимо више пута, ни та неугодна традиција, ни физичка спрема на коју се сви ваде, него приступ. О физичкој спреми је срамота причати, већ реци само да је Черноморец после 15 дана одмора кренуо у припреме за нову сезону.

Томислав Караџић свакако мора да напусти место председника ФСС у року од одмах и то није спорно. Спорно је да ли је он крив за 4 гола које је постигао Јавор, за сраман приступ и вуцарање на терену и за бројне скандалозне бламаже које су нам приређивали наши љубимци током година иза нас. Уместо да се запитамо ко су људи који нам воде клуб и продају маглу, част изузецима, ми настављамо да спроводимо политику Горана Весића и рат саопштењима. Спин, спин и спин. Уколико смо најавили иступање, одмах треба да иступимо, јер је заиста срамота учествовати у оваквој лиги. Међутим, Црвена звезда је данас машина за прање пара коју су многи измузли а очигледно је и данашњим руководиоцима параван за сопствене комбинације и проценте од играча. Спортски директор се већ истакао таквим потезима, а јасно је да ко доведе свог играча, он га представља и на промоцији. Тако је и обманут Милош Нинковић, као и Ненад Милијаш, како смо и ми навијачи обмањивани годинама уназад. Слепом, фанатичном и вечном љубављу према симболу и давном идеалу, Црвеној звезди.

Јасно је да је Томислав Караџић у сваком сегменту гробар српског фудбала и марионета Бранка Ружића, високог функционера СПС и чувара „вечитог ривала“. Јасно је да је највеће појачање када имаш председника ФСС. Али, није јасно зашто сто сами себи противници и зашто вицепремијер Александар Вучић није помогао и рукометном клубу Црвена звезда, колико је помогао КК Партизан, после јавног притиска и кукања у недоглед? Зар треба да се баве истим методама и у нашем РК који сачињавају хероји, Ненад Перуничић и секретарица клуба. Клуб без УО, саплитан и масакриран свим могућим замкама на сваком кораку и даље постоји бори се. 2.7м € ће добити КК Партизан од генералног спонзора Црвене звезде, која није добила толики новац, иако није ни заслужила. А тражили су исти третман? Зашто нису добили исто што и КК Црвена звезда до доласка Небојше Човића? Када су певали на сваком кораку са својим полтроном, новинаром Сос канала Владаном Тегелтијом, „курва умире, курва гаси се“, када су се иживљавали као када чопор 30 паса нападне једног. Где је проблем? Женски одбојкашки клуб Црвена звезда има скоро идентичне успехе као КК Партизан, али кога то интересује, њима новац, пажња и захвалност за успехе нису потербни? А шта ћемо са рукометним клубом, од кога сви перу руке и склањају се од молби, које као да су заразне? 80.000 € је потребно РК Црвена звезда за решавање тренутне ситуације са дужницима, мање од 10% датог износа комшијама у кошарци. А буџет за целу сезону је 250.000 €, најскромнији могући, па би можда после ватерпола имали првака Европе и у рукомету. Јер они знају шта је Црвена звезда и они имају срце и оно друго ниже, што је потребно за резултате. Али, њих учи господин Ненад Перуничић, као што је шампионе у ватерполу, господин Дејан Савић. Рукометни клуб Црвена звезда је од стране председника РСС и рукометног савеза Србије јавно нападнут, угрожаван и видљиви су њихови поступци да се клуб угаси. Да ли је СД Црвена звезда стала иза свог клуба и једног од најуспешнијих колектива? Није, као што није ни ФК Црвена звезда иза свог капитена, Ненада Милијаша. Јер, достојанство је тамо негде.

Бранко Ружић гледа само и искључиво свој клуб и како да одмогне Црвеној звезди. Што је показао x пута, па тако и јутрашњом провокацијом и исмевањем саопштења, на којем смо брже боље потрчали да одговоримо. Уместо да одговор дамо на стадиону у Ивањици, на терену и у свлачионици играчима и победимо у складу са реномеом, именом и нивоом клуба, ми смо одговорили још једном бруком и на спин, спином. Али, да се разумемо није срамота изгубити. Шампион се постаје тако што изађеш и победиш кад је најтеже. А ми, одавно нисмо.

Зато питамо шта је достојанство? Где смо га изгубили и ко смо постали? Али, нећемо, не дамо никад да се предамо! Бранићемо и ФК Црвена звезда до оздрављења и РК Црвена звезда до победе. Тражили су исти третман и добиће га.

А фудбалери…

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

41

Наслов и порука истог можда неком делују излизано јер се понављају годинама, али то је само доказ самовоље мањине која се иживљава над већином, мањине која целокупну спортску јавност игнорише, мањине којој је у таквом систему лепо. Сваком царству дође крај, време је и да овај сада слободно можемо рећи најомраженији председник ФСС оде у неславну фудбалску историју ове земље, јер је својим ангажовањем и стављањем у службу само једног клуба, нанео несагледиве последице развоју фудбала и некада поштеној игри у којој су сви били равноправни ван терена.

1040347216508cd93d5c560078983368_orig.jp

 

Сјајну атмосферу пре одласка на СП у Јужној Африци, уништио је терањем господина Антића ког је као и целу репрезентацију овај народ волео, подржавао и пратио свуда. Култ репрезентације, који је почео тада да се ствара је разбијен отпуштањем Радомира Антића и повлачењем најискуснијих играча из такве нездраве атмосфере као што су Дејан Станковић и Немања Видић. Проблем Караџића са навијачима Црвене звезде доживео је кулиминацију у Ђенови, тада су Делије отишли са јасном намером да направе прекид како би се дотични повукао са места председника ФСС, али ни то му није било довољно.

 

tolelopata.jpg

partizan_spartak_tole_sportal.rs.jpg

 

Срамно финале купа између Партизана и Војводине 2011. године памтиће се и по скандирању навијача Партизана које је гласило „је** Толе глупе цигане“ на шта је „господин“ председник ФСС отпоздрављао својим партизановцима. Памти се и његов изостанак са терена након Звездиног освајања купа годину дана раније. Терор над осталим клубовима се наставио и наредне две године, гледали смо сумњиве победе шампиона, свирање пенала против Црвене звезде ван казненог простора, свирање сумњивих пенала и слободњака у Суботици, трагикомичне црвене картоне које су добијали играчи Војводине на стадиону ЈНА пролећа 2012. и питали се има ли краја циркусу!?

 

delije-ispred-fss-1352314897-227542.jpg

 

Гледали смо намештене распореде првенства, правдане Бергеровим таблицама, међутим може се констатовати да су то „Толетове таблице“ ,јер према Бергеровим ниједан тим не гостује чак три пута у прва четири кола. У међувремену продефиловали су многи клубови филијале шампиона, клубови чији председници су били или јесу чланови УО и скупштине Партизана што је вероватно за председника ФСС регуларно. Репрезетација је постала полигон за менаџерске играче, репрезентативни фудбал је додирнуо дно поразима од Македоније, Словеније, Естоније, ремијем са Шкотском и многим другим шамарима.

nav.JPG

 

Прво коло шамионата 2013/14 почело је новом бруком, режираном од стране судија, онако очигледна крађа се не памти, било је свега у претходним годинама, али када дође тим без измена и тренера, тим који се борио за опстанак и судија га осакати, свира непостојећи пенал и призна гол који је само он видео, е то још нисмо видели! Била је то права премијера једног унапред режираног првенства, од „Толетових таблица“ па до избора судија овог лета и промоције Вождовца, све је наговештавало урнебесну премијеру, режија ни ове сезоне није заказала. Само има један проблем са том режијом, чини се да ће их „појести“ тон филмови, чујте како то звучи: ТОЛЕ ОДЛАЗИ!!!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

32

1011_cz_partizan_kup_2- Једва чекам четвртак…

-Увек иста прича, па ви сте блесави – смешкала се мама.

- Јао, жено, ти то не разумеш! То разумемо само ми – замишљено је одговорио ћале и као по наредби почео да прича. Много пута испричане приче, али никад једнако занимљиве. Увек је ту неки нови детаљ. Детаљ који се чува у срцу. И тако годинама.

-Знаш ти кад сам ја почео да навијам за Звезду? 1968! Дао Џаја гол Енглезима и ето… Знам да ћеш сад да ме зезаш да сам из средњег века, али нису тада сви имали телевизор. Имао је мој кум, а ми деца трк код њега да гледамо фудбал. У то време сам и почео да шутирам крпењачу. Ау, колико сам волео фудбал… Колико сам заволео Звезду.

- И пренос утакмица си слушао на транзистору? – покушавам да га задиркујем.

- Да, да. Само се ти смеј, али тако је било. Све док нисам постао свој човек и отишао на Маракану.

Па настави даље, знам причу, али дај да је чујемо опет.

- Е, сине мој, одмах после војске сам почео да радим. Послали ме баш овде, у Нови Сад. Брена певала у Дому војске, сећам се као да је било јуче.

- Добро, ћале, пусти Брену!

- И баш тада играла Звезда са Андерлехтом. Зарадио ја лепе паре, али треба то носити кући. Ма идем, морам да идем. Убедим цимера да иде са мном. Он је био партизановац, али њима била част да нас гледају. Какав смо фудбал играли… Ееее… И узмемо ми ауто, имали неког „Фићу“ и правац Београд. А тамо… Циркус! Обрнуо сам шест кругова на Славији. Једва некако дођосмо до Маракане. Али ми немамо карте. Карата на благајни нема, али има тапкароша колико хоћеш.

- И? Све паре?

- Јој, не питај. Траже нам по 100 марака. Каквих 100 марака, па шта ћу кући однети? Ломимо се, хоћемо, нећемо. Ма дај паре, нек иде живот. Па ово чекам годинама. Дали ми по 200 марака за карте и некако се угурасмо на запад. Целу утакмицу стајали на једној нози. Никад толико људи нисам видео. Пршти на трибинама, пршти и на трави. У року од 15 минута две пречке, а не као данас , не могу пола терена да пређу…

- Не скрећи са теме. Шта би?

- Како шта би? Па знаш, причао сам ти бар десет пута. Изгубили смо. Било 2:1 за њих. А у Белгији играли 1:1. Плак’о сам као мало дете. Ја због пораза, цимер због 100 марака. Али не лези враже… Наш друг маршал накачио милицајце на коње, па нас и они повијали. Некако се извучемо, али није ни ту крај нашим авантурама. Паук нам однео ауто.

- Који пут ово слушам и увек се смејем.

- Смејао сам се и ја. Од муке. Платили казну и назад за Нови Сад. Дошли тамо, а у кафани гледају снимак, ни не знају шта је било. Кући сам се вратио без пребијене паре, месец дана сам живео на паштетама. Али срце ми било пуно! После сам ишао редовно. Онај луди рат ме спречио да пратим Звезду ’91.

- Е, ћале, сад знам на кога сам овако луда.

- А је л’ лудило или није, али да је феномен… Па знаш ли ти колико сам ја километара прешао због Звезде? Ма није ми жао, опет бих. Па ја сам гледао Џају, Дулета, Пижона, Пиксија, Деја, Робија… Памтим и Бари и Токио. Што себе малтретирам овим нефудбалом овако матор? Знаш ти – наставља стари да се присећа…

- Средила сам нам карте за четвртак – прекидам га у сред реченице.

- То! Идемо! Кад сам гледао Реал, Милан и Барселону, ред је да видим и тај… Како оно беше?

- Черноморец, тата, Черноморец.

-Ма не гледамо ми противнике, него нашу Звезду. Је л’ тако, сине?

- Тако је, тата.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

foto: sportske.net

foto: sportske.net

Тренер кошаркашког клуба Партизан затражио је исти третман за свој и наш клуб и одавно се нисмо овако сложили са његовим ставом.

Црвена звезда је због дугова МОРАЛА да направи петогодишњи програм реорганизације и да ступи у фузију са ФМП-ом.

Сада Партизан дугује, зар не? С ким ће се фузионисати и колико ће реорганизација трајати није важно. ТРАЖИМО ИСТИ ТРЕТМАН!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Једна прича о нама и њој. Испричана је хиљаду пута на хиљаду начина. Помало стара, скоро колико и клуб. Март нам је пролеће, април нада, у мају нам стављају катанац и све тако у круг. Несрећне године остављамо за собом. Памтимо их, то је сигурно. Остављамо и све своје лудости када су нас укућани, пријатељи гледали са чуђењем док смо одлучно корачали натраг, тамо где нам је једино било место!

i-34

Одавно се не трудим да објасним себи и другима где је граница толеранције, где престаје лудост и почиње реалност. У овој причи схваташ, ако си прави, да нешто није у реду ако пар вечери пре меча са аматерима, сањаш како се десетине хиљада таквих као што си ти, слива ка стадиону и не плашиш се да ће нас бити мање. Једноставно знаш. Још један јул, још једна нада, године је нису угасиле. Инат у теби, у мени нам не да да спавамо ноћ пре. Преко столице стоји дрес. На столу је годишња карта. Не мислим на победу. Само чекам да дођем на стадион, да загрми оно наше.

Од онога да у инат лошем, певам гласније, сваки пут дођем до наде да је дошао дан када ће поред наше бесконачне љубави, успеси и титуле украсити нашу кућу, наше песме и све године, када нам…..није било лако. Увек са тобом!

Поред новог изгледа сајта, наша редакција је одлучила да део графике нашег и вашег сајта посвети спортовима који до сада нису имали довољно медијског простора, а заслужују то, јер су део наше црвено- беле породице. Овога пута представљамо теквондо, најмасовнију борилачку вештину на свету, коју је код нас на најбољи начин промовисала Милица Мандић, иначе члан ТК “ Галеб“.

tk crvenazvezda1

Теквондисти Звезде на тренингу

Теквондо (Taekowondo) је врста борбе без оружја која води порекло из древне Кореје. „Тае“ значи нога, ударити ногом или уништити ногом, „Квон“ је рука, ударити руком или уништити руком или песницом, а „До“ значи пут или метод. Теквондо је самоодбрамбена техника борбе без оружја која укључује примену удараца ногама и рукама (са земље и из скока), блокове, ескиваже, итд. То је много више од обичне физичке борилачке вештине. Теквондо је систем тренинга тела и ума у коме је нагласак стављен на развијање моралног карактера. У питању је борилачка вештина настала комбиновањем различитих борилачких стилова који су током протеклих 2000 година постојали у Кореји, као и у неким земљама које је окружују (Кина, Јапан, итд.).

На Олимпијским играма  у Сиднеју, теквондо је постао званични олимпијски спорт. Данас више од 30 милиона људи тренира теквондо и то је убедљиво најбројнија борилачка дисциплина данас.

tk crvenazvezda2

Припрема за спаринг

TК „Црвена Звезда“ члан је Спортског Друштва „Црвена Звезда“ од почетка 1996. године. Добра организација, стручан и предан рад учинили су да се клуб за кратко време вине у сам врх југословенског, а касније и српског теквондо спорта.

Један ја од најуспешнијих теквондо клубова у историји наше земље који је 2000. године освојио титуле екипног првака државе у обе такмичарске дисциплине – и у формама и у борбама, што је јединствени случај у близу 20 година дугој историји теквондо спорта код нас.

Од свог оснивања, ТК „Црвена Звезда“ је, поред осталог, освојио чак 6 титула екипног првака државе, са чиме се може похвалити мали број клубова код нас.

Наш теквондо клуб  уписује дечаке и девојчице у три узрасне категорије, 5-10 година, 11-16 година и 17 година и старије. Тренинзи се одржавају на две локације, на стадиону Црвене звезде и на Бановом брду. Главни тренер нашег клуба је Жељко Катарић. Званични сајт ТК Црвне звезда је   www.taekwondo.org.rs Посетите их и придружите се!

175

grbУ нашој Звезди ништа ново. Управа посвађана и подељена, играчи радије бирају Чукарички него нас, а тренер кад је видео кога треба да спрема за Европу покупио се и отишао уз поздрав: “Вратићу се кад будете нормалан клуб.“ Исто то нам је рекао и Роби. Ако то виде један странац и једна легенда, онда нешто дефинитивно није у реду с нама.

Нормалан клуб, то ми већ данима одзвања у глави. Како је клуб у којем се тачно знало ко шта ради дошао до тога да се у њему не зна ни ко пије, ни ко плаћа. Нарочито ко плаћа (нико). Господо из управе, нама је мало мука од свега и вашег продавања магле. Звезда се воли и кад је прва и кад није, то смо бар доказали свих ових година. Клуб који су градили чика Рајко, Бора, Шеки, Амбасадор и многи други не мора да буде првак по сваку цену, али мора да буде КЛУБ. Онај господски који је играче враћао са аеродрома због неношења кравате, а не онај који их вија по истој тој згради да нам не побегну јер су избачени из станова. Верујем да сваки навијач разуме ситуацију у којој смо и колико је тешко радити у таквим условима, али исто тако верујем да нико од нас не може да разуме да се бијете по канцеларијама, да један од вас то јавља новинарима и да им показује уговоре, да од вас 16 бар 10 има приватне комбинације и да  се на састанцима по 5-6 сати играте чији је тата јачи. Мука нам је од ваших струја и међусобног подметања. Почните већ једном нешто да радите и да решавате проблеме уместо што стварате нове. Већ годинама се на нашој Маракани скупља малограђанштина, а сад толико заудара да ни ми више не можемо да трпимо. Хоћемо наш клуб натраг! Онај који прљав веш задржава у кући и у којем се тачно зна ко шта ради.

Господо, за овај клуб навијају људи који сваког викенда одвајају по пар хиљада динара да би били уз своју Звезду. Да ли знате како се осећамо свих ових година, а нарочито последњих неколико дана? Изађите из својих скупих аутомобила, ослушните мало шта народ говори. Неки од нас одвајају од уста да би дошли на стадион, многи жртвују изласке и летовања, неки уместо да купе играчку детету дају те паре за улазницу. Не, ми не тражимо Роналда и Месија, само нећемо да правите будале од нас. Црвена звезда више нема времена, а ви га већ превише трошите. Или се уједините или се разиђите!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!