Незванични портал СД Црвена звезда, Моја Црвена звезда, има обавезу да своје верне посетиоце обавести зашто у претходна два дана није било вести о инциденту на „Маракани“.



mcz_logoОд самог оснивања и почетка рада, портал Моја Црвена звезда има само једну, једину страну, став и истину. Зове се Црвена звезда. Највећи, најпопуларнији и најпраћенији колектив наше породице је свакако фудбалски клуб. Свакога дана, некада и сата, се дешава нешто у клубу трагично, комично или мање трагично и комично, а ви сте увек били добро информисани о томе. Немили догађај који се догодио у понедељак увече је прерастао у спрдњу медија и према играчима и према самом клубу, у којој ми нисмо желели да учествујемо. Циљ појединих медија је трка за што јачом ексклузивом, али они немају коме да штете, нити имају кочнице у свом послу. Зато је „Фарма“ најгледанија. Ми се никада нисмо крили иза истине, већ је увек транспарентно говорили, а сада нисмо желели да учествујемо у класичном срамоћењу наших фудбалера, чија је искреност искориштена. Критике и похвале за игру и однос увек  можете видети, али у овој игри не желимо да учествујемо.

Са друге стране, постоји још клубова у нашој породици о којима многи не пишу, јер немају користи или нису „атрактивни“ за медије а у предстојећим данима представљају Црвену звезду у најбитнијним такмичењима. Моја Црвена звезда има обавезу и задовољство да пише о њима. Одбојкашице Црвене звезде у уторак започињу учешће у Лиги Шампиона четврту годину за редом! Одбојкаши започињу одбрану трипле круне утакмицом Суперкупа у четвртак! Кошаркаши после 13 година учествују у Евролиги! Рукометаши се боре против свих и свега, а за викенд играју дерби против миљеника савеза из Ниша! Ватерполисте очекује спектакл против Про Река, у срамотној режији ЛЕН-а, а у петак започињу одбрану дупле круне у Нишу! Рагбисти играју највећи дерби рагбија у Србији против Дорћола! Ту су и рукометашице, кошаркашице… И они су Звезда! О овоме ћете увек моћи да прочитате на нашем сајту, као и до сада.

Сваки колектив СД Црвена звезда има апсолутну, безусловну и највећу могућу подршку сајта Моја Црвена звезда и увек ће имати. Увек смо ту да помогнемо, али никад нећемо учествовати у блаћењу и срамоћењу наших играча и клубова.

Хвала на поверењу, ми ћемо се увек трудити да будемо што бољи можемо.

Уредништво портала Моја Црвена звезда

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

EURO-LEAGUE-CRVENA-ZVEZDA-ZALGIRIS-LOZA-NEKORISCENA_slika_O_1584839Након пуне деценије и по кошаркаши Црвене звезде резервисали су место у елитном европском кошаркашком такмичењу. По први пут, КК Црвена звезда биће учесник УЛЕБ Евролиге и сусрет са руском Локомотивом Кубан ући ће у историју нашег клуба као сусрет којим ће наш клуб након „година пакла“, надамо се, отворити једну нову, много успешнију страницу у својој пребогатој историји. Истовремено, предстојећи дуел је и добра прилика да се осврнемо на пређашња учешћа Црвене звезде у најеминентнијем кошаркашком друштву Европе.

Црвено-бели кошаркаши су у досадашњој историји четири пута узимали учешће у Купу европских шампиона и Евролиги. Одиграли су 54 меча, а остварено је 16 победа уз 38 пораза. Остварен је и кош коефицијент 4.090:4.331. Први пут у елити Црвена звезда је наступила у сезони 1969/70, а учешће је обезбедила освајањем шампионске титуле у шампионату некадашње Југославије у такмичарској 1968/69. Био је то 11. по реду шампионски ловор нашег клуба. У историју клуба, као први мечеви елитног такмичења, ушли су дуели са луксембуршком Спартом. Након два убедљива тријумфа (112:92; 128:84), уследио је двомеч у оквиру осмине финала са атинским Панатинаикосом. „Зелени“ су декласирани у Београду 91:66, тако да је пораз у Атини (75:83) био сасвим довољан да се обезбеди учешће у четвртфиналној групи Купа шампиона. Групна фаза је донела дуеле са браниоцем трофеја московским ЦСКА, будућим шампионом Европе Ињисом из Варезеа и француским Асвелом. У тој конкуренцији наши кошаркаши нису могли да учине више изузев часне борбе и у овој фази су окончали своје премијерно учешће. Екипу Црвене звезде те сезоне чинили су Владимир Цветковић, Драган Капичић, Љубодраг Симоновић, Драгиша Вучинић, Зоран Славнић, Тихомир Павловић, Немања Ђурић, Мирослав Тодосијевић, Срђан Шкулић, Иван Сарјановић, Зоран Лазаревић, Дубравко Капетановић и Горан Ракочевић. Са клупе је екипу предводио Милан Бјегојевић.

Сезона 1972/73 донела је ново учешће Црвене звезде у Купу европских шампиона, а управо та сезона донела је и највећи успех клуба у овом такмичењу. Треба напоменути да су црвено-бели друго учешће у елити обезбедили освајањем шампионске титуле у сезони 1971/72, сезони која је имала драматичну завршницу, јер су Црвена звезда у сплитска Југопластика морали у мајсторици да одлучују о шампиону Југославије. До четвртфиналне групе црвено-бели нису имали већих проблема. Елиминисани су холандски Левис фламингос (107:74; 72:88) и екипа Партизани из Тиране (99:74; 94:83). Групна фаза је донела више него тешке противнике, али су се црвено-бели испрсили и у конкуренцији Реал Мадрида, Симентала из Милана и Макабија из Тел Авива, освојили другу позицију и обезбедили пласман у полуфинале елитног такмичења. Остало је упамћено да су пулени тренера Братислава Ђорђевића оба пута савладали велики Реал. У Београду је било 80:70, а у Мадриду 77:74. Противник у борби за велико финале био је велики ЦСКА из Москве. Поново су Московљани били непремостива препрека и црвено-бели су са два пораза (90:98; 83:100) морали да окончају поход на врх Европе. Црвено-бели ростер чинили су Драган Капичић, Зоран Славнић, Дргиша Вучинић, Љубодраг Симоновић, Горан Ракочевић, Зоран Лазаревић, Иван Сарјановић, Божидар Пешић, Зоран Латифић, Веско Пајовић, Зеферијано Граси и Грубовић.

До новог учешћа у елитном такмичењу прошло је пуних 26 година. Сезона 1998/99 донела је прво учешће Црвене звезде у кошаркашкој Евролиги. Током прве фазе наши кошаркаши су одмерили снагу са загребачком Цибоном, атинским Панатинаикосом, турским Ефесом, шпанском ТДК Манресом и Макабијем из Тел Авива. Две победе у 10 сусрета (Цибона у Загребу 80:77 и ТДК Манреса у Београду 88:60) били су довољни само за шесту, последњу позицију у групи. Током друге фазе црвено-бели су укрстили копља са литванским Жалгирисом, француским По Ортезом у турским Фенербахчеом. Поново су остварена два тријумфа у шест мечева (Жалгирис 77:69 и Фенербахче 88:66) чиме је и окончано учешће у елити. Црвено-бели дрес у овој сезони носили су Миленко Топић, Јово Станојевић, Игор Ракочевић, Златко Болић, Никола Јестратијевић, Оливер Поповић, Стеван Пековић, Лука Павићевић, Владе Дивац, Владимир Радмановић, Драгољуб Видачић, Растко Цветковић и Демијан Нинковић. Интересантно је напоменути да су током ових 16 евролигашких мечева, чак тројица тренера седела на ужареној црвено-белој клупи. Михајло Павићевић је предводио екипу на једом сусрету, четири пута је тим на паркет извео Борислав Џаковић, а Јовица Антонић је забележио 11 наступа.

Већ наредне сезоне, 1999/2000, КК Црвена звезда је поново учествовала у кошаркашкој Евро елити. Било је то четврто и до сада последње учешће нашег клуба, али учешће које је истовремено било и најнеуспешније. На укупно 16 мечева током две фазе такмичења, остварене су само две победе. Током прве фазе, у конкуренцији солунског ПАОК-а (једини савладан у Београду 65:64), московског ЦСКА, Бенетона из Тревиза, Барселоне и француског Шолеа, црвено-бели су последњу, шесту позицију у групи. Ни наставак такмичења није донео блиставија издања, па је у дуелима са Панатинаикосом, Реал Мадридом и љубљанском Олимпијом остварен свега један тријумф и то против „змајчека“ у Београду – 83:77. Ростер Црвене звезде у овој сезони чинили су Никола Јестратијевић, Игор Ракочевић, Драган Луковски, Горан Бошковић, Златко Болић, Владимир Радмановић, Жељко Топаловић, Јово Станојевић, Владимир Тица, Милош Вујанић, Милутин Алексић и Владимир Цветић. Руководство црвено-белих је успело да обори сопствени рекорд, пошто је екипу на 16 мечева водило укупно четири тренера; Јовица Антонић (5), Момир Милатовић (1), Владислав Лучић (7) и Стеван Караџић (3).

Овиме је стављена тачка на Звездина досадашња учешћа у елити. После 14 година поново ћемо одмерити снаге са најбољима и остаје нада, али и објективна очекивања да ће у дуелима са Локомотивом Кубан, Макабијем из Тел Авива, Панатинаикосом, Лаборал Кућом и Лиетувас Ритасом, бити остварен резултат бољи него у претходна два учешћа. Имена Рашка Катића, Бобана Марјановића, Бранка Лазића, Александра Цветковића, Ивана Раденовића,…, али и искусних интернационалаца Јаке Блажича, Де Маркуса Нелсона, Блејка Шилба и Чарлса Џенкинса, то и гарантују. Ви уживајте на паркету, ми ћемо на трибинама и заједно ћемо учинити нешто,…

Статистика учешћа КК Црвена звезда у елитном такмичењу:
- најубедљивије победе:
1. Ц. звезда : Спарта (Луксембург) 128:84 – сезона 1969/70
2. Ц. звезда : Левис фламингос (Холандија) 107:74 – сезона 1972/73
3. Ц. звезда : ТДК Манреса (Шпанија) 88:60 – сезона 1998/99
4. Ц. звезда : Партизани Тирана (Албанија) 99:74 – сезона 1972/73
5. Ц. звезда : Панатинаикос (Грчка) 91:66 – сезона 1969/70
- најубедљивији порази:
1. Ц. звезда : Ињис Варезе (Италија) 65:99 – сезона 1969/70
2. Ц. звезда : ПАОК (Грчка) 53:82 – сезона 1999/2000
3. Ц. звезда : Жалгирис (Литванија) 65:91 – сезона 1998/99
4. Ц. звезда : Реал Мадрид (Шпанија) 71:96 – сезона 1999/2000
5. Ц. звезда : Бенетон (Италија) 63:88 – сезона 1999/2000
- највише одиграних мечева у елити:
1. Никола Јестратијевић 31 уткмица
2. Златко Болић 29 утакмица
3. Владимир Радмановић 28 утакмица
4. Игор Ракочевић 26 утакмица
5. Драган Капичић 22 утакмице
- највише поена у елити:
1. Игор Ракочевић 343 поена
2. Драган Капичић 342 поена
3. Никола Јестратијевић 342 поена
4. Драгиша Вучинић 275 поена
5. Зоран Славнић 258 поена
- тренери са највише учешћа:
1. Јовица Антонић 16 утакмица
2. Братислав Ђорђевић 12 утакмица
3. Милан Бјегојевић 10 утакмица
4. Владислав Лучић 7 утакмица
5. Борислав Џаковић 4 утакмице

64
САДА МОРАМО ЈАЧИ НЕГО ИКАДА
САДА МОРАМО ЈАЧИ НЕГО ИКАДА

Ево већ пети дан полако пролази, а осећање беса не јењава. Зашто, момци?! Зашто?! Чему гол у 17. секунди?! Зар вам тај грб који носите толико мало значи, да просто не желите ни мало да се потрудите да остане неукаљан?

Наш фудбалски клуб је у расулу. То је чињеница са којом ми навијачи морамо да се помиримо. Јер што пре нам та болна истина дође до мозга, тим пре ћемо се тргнути из снова и ући у реалност. А свака реалност је, ма колико тешка и сурова била, боља од снова и живљења у ружичастом свету.

Питате се, чему ово писаније. Пишем, као припадник Северне Армије, који ту Звезду, попут свих вас у црвено-белом, воли више од живота – пишем, како бих скренула пажњу многима, који су под тежином недавних немилих догађаја мало изменили свој курс у односу на онај прави, једини…

Читајући ових дана коментаре по разним друштвеним мрежама, не могу а да се не запитам – да ли сам једина којој ти коментари интернет навијача више сметају, него што изазивају смех или неко позитивно осећање?! Јесте, тачно је да су нас обрукали, и јесте, тачно је да већина њих не заслужује да носи дрес нашег великана, али ту смо где смо, такви су какви су, бољих од њих тренутно немамо! Шта ћемо сада? Да се окренемо и одемо? Делије никада нису били навијачка група која се бави прозивањем својих играча. Одиграли су лоше, веома лоше, рекли смо им шта смо имали, али сада је доста, морамо кренути даље! Прогутај свој бес и негативну енергију коју осећаш испољи тако што ћеш доћи на Мару и 90 минута нећеш престати да певаш! Север је увек био епицентар енергије и снаге, не само за трибине, већ и за оне на терену. ПОКРЕНИМО СЕ МИ, КАКО БИ СЕ ПОКРЕНУЛИ И ОНИ!!!

САДА МОРАМО ЈАЧИ НЕГО ИКАДА
САДА МОРАМО ЈАЧИ НЕГО ИКАДА

Имамо још 10 дана да се саберемо и спремимо за следећу утакмицу. 19. октобра дочекујемо Нови Пазар на свом терену, те је преко потребно да Север буде пун људи којима је крв црвено – бела. Не сумњам да ће прави навијачи бити ту, али хтела бих да позовем све оне којима су пуна уста разноразних критика, прозивки, теорија завере и сличних небулоза, да следеће суботе буду са нама… ТИ, КУЋО, ДОЂИ НА СЕВЕР И ОДРАДИ СВОЈ ДЕО ПОСЛА, а остало препусти онима који су за то задужени.

Желим још да само у име сваког навијача апелујем на све фудбалере да се запитају где играју, и да у сваку утакмицу уђу са страхопоштовањем према Звезди коју носе на свом дресу. Само то ће бити довољно, и игра ће сигурно бити боља.

А ми, Делије, као што већ рекох, морамо бити уз свој клуб, сада више него икада.

И када дође туга, ја Звездо бићу с тобом, кунем се Севером својим, славом и светим Богом… И када ти лоше крене, ја нећу те напустити, И У СРЕЋИ И У ТУЗИ, СЕВЕР ЋЕ С ТОБОМ БИТИ!!!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

48

Кажу да нада последња умире. Гледајући утакмице плеј офа квалификација за Лигу Шампиона и Лигу Европе крајем августа, тужно скрећући поглед што даље од резултата, јер мог тима нема, сетио сам се шта је нада. Нада је када 23.августа 2000. године Динамо Кијев долази у Београд пред 45.000 гледалаца, а ти си као у сауни и чекаш тај звиждук јер те 90 минута дели од Лиге Шампиона.

Тада смо били најближе ономе што нам је данас сан. А тај сан је у прошлости био јава, када су људи долазили у Звезду да раде и стварају оно у шта се ми кунемо, а не да узимају и краду. У недељу се прослављало 50 година наше „Маракане“, а уместо Црвене звезде Доњи Срем је држао час фудбала. Да ли је данас нада не изгубити од Доњег Срема? Када смо били Црвене звезда тада су људи долазили у клуб јер су заслужили, а данас они који имају бољу комбинацију и који морају или који дају гол на утакмици против нас. Па, уместо 5 хиљада зарад некога су плаћени и по 100 пута више. Неки беже из клуба када схвате где су дошли, Звездина деца бирају Чукарички и Вождовац испред ње, ниже се пораз за поразом, а у ложи више нема легенди клуба које су отеране. Сада су ту кумови, пријатељи, менаџери, бизнисмени. Најбољи показатељ где је и ко је данас Црвена звезда је да у ложу можеш да уђеш и у шорцу и са торбицом под руку, уз обавезан прек и намрштен поглед, да не помињем друге улазе, а када се знало ко је Црвена звезда на аеродром и путовање ниси могао без кравате и одела, а у ложу… када дигнем поглед ка ложи не видим Пижона, Пиксија, Деја, Робија, Дарка.. а то је знак да је нешто није добро.

Некада је постојао петогодишњи план успеха и кодекс понашања. Данас постоји план процента и комбинација и ропство у којем деца од 11, 12, 16, 17 година имају менаџере. Раније се у Звезду долазило јер је то била част, играти за Барселону, Ливерпул, Милан или Јувентус или Црвену звезду. Данас деца иду свуда, а Љутице Богдана заоибилазе. Времена се мењају, али ми смо променили све. Зато наду тражим у прошлости или у фантазији, па сам збуњен. Не знам да ли је права или лажна. Јер од 7 до 77 година и данас одваја од уста, стопира, даје све за ту наду. Нема ручка, ужине, пића са пријатељима или сока детету, али има за карту на „Маракани“. Да ли се то цени? Да ли је оне на терену брига што 40.000 људи вапи за сваком недељом да би гледало Звезду и поред свега што они приређују, а то је све само не фудбал, што се свађају са свима или им је свака утакмица одрађивање посла? Зашто би неког који има 250 хиљада и не даје ништа било брига за оног који нема ништа а даје све?

Војводина може да победи Бурсу и буде на корак од Лиге Европе, Ријека може да избаци и Жилину и победи Штутгарт и уђе у Лигу Европе. Динамо Загреб већ годинама игра или Лигу Шампиона или Лигу Европе, као и комшије. А ми се радујемо када они не уђу, јер смо већ пре њих стали пред неким „моћним тимом“ из Украјине, Чешке, Кипра ускоро можда Казахстана, Азербејџана. Постоји и невероватна доза среће код жреба и сијасет других околности, али немојте да се заваравамо и да лажемо сами себе да би нам било лакше, да срећа даје голове сваке сезоне и слива милионе у касу других клубова. Скендербег из Албаније може да се носи са Черноморецом, а ми не можемо. Данас екипа из дворишта, из краја може да се носи са Црвеном звездом. Клубови са Кипра, из Украјине, Румуније, Бугарске, Аустрије… сви су доживели експанзију, успех, бљеснули, а где смо ми? Нама играчи беже из клуба, са аеродрома, капитени нам иду у другу лигу Турске, не знамо који је чији играч док не дође на промоцију, не знамо да ли је играч откупљен или позајмљен, коме се дугује за услугу, ко даје новац и ко доводи играче а после уцењује клуб који једини испашта. Поред свега, тренер је довео најбоље појачање. Трибина одређује мишљење, тера се и пљује капитен који има 150 утакмица за клуб, важних голова, пет и по година у дресу, клуб ћути, а желимо нормалну средину и јединство. Скандира се свима, само не Звезди. Људи у управи једни другима подмећу ногу и праве клопке, чекају неуспех клуба да би се међусобно оптуживали, а када то постане смешно крив је Толе. Никада нисмо били уједињенији него против Толета. Зар није боље да смо били овако уједињени да победимо у дербију и освојимо титулу, против Черномореца, за појачања… а онда можемо да кажемо: „ Да, Томиславе Караџићу, ти си крив!“. Очигледно је и Толе параван за муљања, јер психологија масе која је притом вођена слепом и фанатичном љубављу је сјајан начин за искоришћавање. Доста је муљања, доста је политике, доста је саопштења, доста је гурања свега под тепих јер се од њега више не видимо! Не тражимо куле и градове, не тражимо најбоље играче на свету, тражимо Звезду. Наду.

Nada
Nada

Црвена звезда је шампион Европе и света, три пута полуфиналиста и 5 пута четвртфиналиста Купа Шампиона, финалиста Купа Уефа, полуфиналиста и 2 пута четвртфиналиста Купа Купова. 25 титула и 24 Купа су освојена. И још много трофеја и 5 милиона навијача и више. Оно што немају ни Рим, ни Париз, ни Берлин, ни Атина, до скора ни Лондон није имао. Зар су све ове генерације могле да се боре и пролију крв и зној да би освајали трофеје, газили Реал Мадрид, Арсенал, Ливерпул, да би их славили 50 година касније, а данас се плашимо гостовања у Крушевцу, Крагујевцу, Ивањици и Доњег Срема на „Маракани“? Очигледно смо некад били сила, ја верујем да смо и даље. Али, свака утакмица ме сурово враћа у реалност, а ја се одбијам од ње као од мартинелу и одбијам да то поверујем. Име и даље вреди. Чувајмо га, боримо се. Очигледно да „управу“ не интересује ништа осим самопрокламовања, муљања, малверзација и комбинација, узимања новца и процената, саопштења и настављавања политике претходника који од 2007. године као канибали једу клуб. Приватизација је за њих нови начин за зараду и лични маркетинг. До пре годину дана би на помен приватизације бурно реаговали, данас се тиме диче. За њих је Црвена звезда параван, политички поен и магнет за њихов џеп и њима ови трофеји, традиција и величина нису битни, осим када преговарају и вагају о величини сопственог текућег рачуна и личној користи. Људи немају за хлеб, али имају за Црвену звезду. Нама су трофеји и име све. За нас је Црвена звезда симбол, религија, љубав, живот, сан. Бег од реалности. Нада.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

0910javorcz1

Рано јутро, ноћ се грчевито борила да је дан не савлада, мешале су се боје и тама, било је некако прохладно, таман да телом прође она страшна језа, као када смо на неком непознатом терену, пуни страха и ишчекивања шта доносе наредни тренуци.

Целе ноћи није могао лепо да спава, окретао се по кревету од узбуђења, страха од непознатог и маштања о сутрашњем дану. За њега то није био обичан дан, то је био дан за који се живи, дан о којем је маштао цело своје детињство и коначно је требао да га доживи. Знао је да ће га памтити целог свог живота, ма колико дуго он трајао. Иако ненаспаван, није био уморан; после прања зуба, почео је да се облачи. У сваком његовом покрету се осећала нервоза, срце му је лупало све јаче, дах се кратио, а знао је да још није ни близу свог циља, знао је да је много поранио. Након што је завршио све јутарње рутине, сео је у ћошак и почео да размишља, да визуализује дан пред њим, замишљао је тих савршених 90 минута. Осећао се поносно, срећа је преплавила његово срце, знао је да је дан за ПОБЕДУ! Знао је да не може да буде другачије.

Време је некако брзо пролетело у том маштању, екипа је стигла. Преплавио га је набој позитивне енергије. Док је улазио у ауто, ноге су му клецале. Све ово му је било чудно, тако је био далеко од планиране локације, а осећао се као да је тамо. Другари су били насмејани, весели, викали су и почели да певају те добро познате песме. Растао је ниво адреналина, а у комбинацији са пивом је довео крв до тачке кључања. Никада срећнији, знао је да је свет његов. После неколико краћих пауза, мокрења поред пута и ко зна колико отпеваних песама (ваља се подсетити неких старијих, ко зна можда се баш оне запевају касније, а срамота је не знати све), видео је то чувено здање, ту тврђаву која је стварала легенде, на којој је живео дух многих генерација које су стварале причу о њој, причу која је постала легенда о припадности, о другарству, солидарности, чистој енергији, причу о ЉУБАВИ!

Више није чуо своје другаре, није ни певао, само је гледао у то здање, опијен његовом лепотом, заљубио се на први поглед, као када је видео своју прву девојку. Никада до тада у животу није видео ништа слично. Створила се хемија. Слушао је многе приче о њој, замишљао је са слика и из прича старијих ортака, али није ни претпостављао да је толико велика, да је толико моћна. Паркирали су се, није ни знао где, знао је само да што пре жели да уђе на њу, да буде део ње, да постане део њене историје, јер знате, она је сваки човек који је икада крочио у њу, она је свака реч која је изговорена на њој, она је свака парола, порука, кореографија која је икада истакнута на њој, она је свака мисао замишљена на њој, она је наша “Мара”! Стајао је у дугом реду, сетио се да је скорије стајао у сличним редовима али да су људи у њима били уплашени, нервозни, да су стално бојажљиво гледали у небо, а сада је све било другачије, као да је доживео деја ву али са тотално супротним, позитивним емоцијама; опет су сви гледали у небо али као да су се молили за нешто свето, за неки виши циљ, несебично и од срца. Коначно је ушао унутра. Вауууу, није могао да дише првих неколико секунди, поглед се губио у даљини. Ушао је у неки нови свет, њему дотад непознат, али најлепши који је до тада искусио. Боје су постајале сјајније, звуци чистији, ваздух некако пријатан, мирисао је на њему добро познат мирис детињства, на мирис новогодишњих петарди, што је код њега изазвало додатан осећај топлине, осећао је да је одувек био део тог на први поглед хаоса, те реке људи која се ужурбано креће као да не зна куда иде али је добро знала да је већ ту где треба да буде. Срце је закуцало као никада, осећао је спокој и мир, знао је да је на светом месту, знао је да је постао његов део.

Осетио је млак ударац по глави. О да, насмејани другар му је ударио ћушку; остао је закопан у оном истом месту и другари су га изгубили на трен. Корачао је све ниже и ниже, скакао са степеника на степеник све док није ушао у гротло, гротло позитивне енергије. Свуда у ваздуху се осећала вибрација победе, вибрација успеха, улазила је у сваку његову ћелију, сва тела су постала једно, једна вибрација, једна жеља, једна мисао, једини могући сценарио, ПОБЕДА. А онда је громогласно загрмела. Да, то је једна од оних добро познатих, она омиљена. Замуцао је несигурно, а онда је глас почео да му буде толико моћан да није знао да ли је то он. Први пут је осетио ту фреквенцију Севера, од које се тресе тло под ногама и улази у тела свих присутних. Коначно је почело. Није чуо почетни звиждук. Није чак ни видео кад је почело, већ је био трећи минут, био је у екстази, срећан, задовољан, опчињен, спокојан. Његово добро, неискварено срце је куцало са десетинама хиљада других срца. Зрачило је својом искреношћу, својом чистотом. Лупало је брже него иначе, као кад се врати са баскета иако је стајао у месту. Судбина? Не! Да! Можда?

derbi0001a

Није му био први пут, ишао је често на разна места, постао је део лоше приче. Поспан али сигуран у себе, спреман на оно што га очекује. Можда је некада био добар момак али се ни он више није сећао тог времена, прешао је ту границу и ужас је постао његова свакодневница, страх је био његово природно окружење. Знао је да мора стално да се доказује, ма која цена била како би остао део тог миљеа, миљеа зла, подземља, права јачег, где ум кладе ваља а снага царује.

Отишао је до подрума и из старог штека је извукао. Била је застрашујућа, опасна, зрачила је страхом, и сам је се плашио. Узео је пажљиво у немирну руку и сакрио у ногавицу. Екипа је била ту, спремна за покрет, бесна, наоштрена, решена да се освети за све патње које јој је нанео неко са друге стране, напајала је онај предмет из ногавице негативном енергијом, а он се као Луцифер хранио њиховим страховима, бесом и злом. Као да је постао жив, жељан греха, жељан СМРТИ! Стигли су на локацију, добро познату, место које нису волели. Ушли су унутра а да их нико није проверавао, као да је из оне ногавице деловала нека сила која је одагнала надлежне од себе.

Одједном је толико добра било око ње, толико позитивне енергије да није могла да издржи. Тек понегде се осећала као да је са својима, није могла да издржи више, морала је да побегне одатле, морала је да уништи извор добра, да уништи најчистијег међу једнакима, да угаси пламен живота, да зада коначан ударац чистој доброти. Окружена добротом, 20 минута се борила да полети. А онда, храњена злом скоро цео један живот, винула се у небо. Сви су на тренутак застали, ситуација није била као и обично. Тама је прекрила небо, зло је шпартало небом као кобац када надлеће своју ловину. Била је у потрази за најчистијем срцем, а оно је било и највидљивије. Зрачило је неупоредиво јаче од других, било је на супротној страни. Тако чисто, тако искрено, зрачило је оном дечијом, неисквареном љубављу. Било је као магнет који је привукао зло, коју му је рекао: ја ћу ти се супротставити, ја ћу те победити, нећеш никога другог повредити, ја ћу те усисати као црна рупа. И онда БУУМММ, зло је ударило у добро; белина га је прогутала, озрачила је све присутне. Срце је стало, распаднуто на комаде! А онда је попут фебруарског снега, подељено на делиће чисте доброте почело да пада на све присутне, да улази у њихова срца, да постаје део њих. То срце је почело да куца у свима нама. Његови делићи су и дан данас присутни у наших срцима, ту су да нам укажу на прави пут, на пут добра! СРЦЕ ЈЕ ПОБЕДИЛО!!!

Ацо, и дан данас живиш у нама, у нашим срцима; и дан данас ми те осећамо, твоје присуство; и дан данас си део приче о њој, о нашој највећој љубави. Ти си део славне историје, приче која се прича и настаје сваким даном. Оставио си нам у аманет поруку да пре свега будемо људи, навијачи, жељни успеха свог тима и љубави. ХВАЛА ТИ!!!! ВЕЧНО ТВОЈ СЕВЕР!!!

В. Мајсторовић

12

На јучерашњи дан, пре тачно 50 година, наша друга кућа отворила је своје капије за звездашку армију.

Њени зидови чувају причу о љубави, њен терен је вечито бојно поље где гигант чека новог изазивача како би га призмељио и показао му ко у тој „тврђави„ царује. На њој су се десили највећи успеси српског фудбала, на њеним трибинама увек је највише публике, њен сваки кутак исписан је славом коју проносе Црвена звезда и њени навијачи. Тај стадион има посебну енергију, нису случајно баш ту падали најбољи, није се случајно баш ту родио првак Европе и Света, највећи клуб на Балкану и захваљујући тој енергији створена је онаква навијачка армија коју мало ко има.

1112_cz_spartak_52

О хуку „Маракане“ причају сви, то је место где небо уме да се отвори, место где стадион експлодира на стисак навијачког детонатора, место где са свих страна грми Маракана. Видео сам многе стадионе, није ме задивио ни Сан Сиро приликом нашег гостовања у Милану, Рим има свој Олимпико, Буенос Ајрес своју Бомбоњеру, Ливерпул свој Енфилд, али наш стадион је за мене најлепши на свету, само зато што има ту енергију која просто струји и спаја навијачку масу на исту таласну дужину, стварајући пакао противнику, изазивачу, који се већ у тунелу док опипава зидове који се тресу покаје што је на то место крочио. Кажу људи да је тај тунел чаробан, да захваљујући томе што је северна трибина изнад њега, Звезда води 1:0 и пре првог звиждука. Такође када се поведе прича о нашем стадиону, многи истичу место са ког је Михајловић упутио лопту против Бајерна као најзначајније и најсрећније на целом терену, са те леве стране је центрирао и Гума Богдановић за Лекића против Тбилисија, да и Короман у последњем минуту меча против Јавора када је пронашао Калуђеровића и још многи други. Свако место које носи такву енергију има своје кључне тачке.

marakana

Како је наш стадион добио статус „несовојиве тврђаве“ може се причати до сутра, али рецимо само да ту нису успели да победе ни Арсенал, Ливерпул, Бајерн, Милан, Реал, Рома, Лацио, ПСВ, Ренџерс, ПАО, Бенфика, комшијска деца су пунолетство дочекала чекајући победу у првенственом дербију на нашем стадиону. Најтрофејнији фудбалски музеј на овим просторима налази се на нашем стадиону, у њему има много трофеја, 25 титула првака, 24 национална купа, прваци Европе и Света. Наш стадион није само један у низу спортских објеката, он има душу, сваки његов део прича о легендама које су ходале његовим травнатим тепихом, али и његовим трибинама. Трибине су му посебне због људи који их испуњавају, зна се већ годинама ко где стоји, кога ћеш где срести, већ више од дванаест година виђам исте фаце из периода мог одрастања, ту су, само их не дај Боже тешка болест може одвојити од њихових места, они су исто део стадиона, без њих он никада не би био то што јесте.

…МАРАКАНО ТУРИСТИЧКО МЕСТО ЈА САМ ТЕБЕ ПОСЕЋИВ`О ЧЕСТО!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

122
Маракана
Маракана
Маракана
Маракана

Док се у Србији поново покреће циркус после бруталне крађе ФК Нови Пазар на стадиону „ЈНА“, Црвена звезда ће се поново сакрити од сопствене неспособности. Невероватна пљачка у режији челника највећег ривала и њиховог господара и чувара Бранка Ружића, који је де факто председник ФК Партизан, је незапамћена у крининалном и напаћеном српском фудбалу, какве нисмо имали прилике да гледамо ни у времену Франциска Франка, Масима Моратија и Жељка Ражнатовића Аркана. Али, где је ту одговорност за пораз у Ивањици? Где је ту критика према себи? Првенствено треба да гледамо сопствено двориште и у њему тражимо кривце. Јер ни Сир Алеx Фергусон, ни Карло Анћелоти, Меси и Ибрахимовић нам не би помогли данас. Није само труло у држави Данској.

Приступ фудбалера Црвене звезде никад није био на горем нивоу. Ако су проблем биле плате и јако лоша финансијска ситуација, шта је сада проблем? Да ли су поново за пораз криви капитен Милијаш и Јован Крнета? Срамотно понашање на терену играча који представљају Црвену звезду је скандалозан. Није проблем незнање, то смо имали прилике да видимо више пута, ни та неугодна традиција, ни физичка спрема на коју се сви ваде, него приступ. О физичкој спреми је срамота причати, већ реци само да је Черноморец после 15 дана одмора кренуо у припреме за нову сезону.

Томислав Караџић свакако мора да напусти место председника ФСС у року од одмах и то није спорно. Спорно је да ли је он крив за 4 гола које је постигао Јавор, за сраман приступ и вуцарање на терену и за бројне скандалозне бламаже које су нам приређивали наши љубимци током година иза нас. Уместо да се запитамо ко су људи који нам воде клуб и продају маглу, част изузецима, ми настављамо да спроводимо политику Горана Весића и рат саопштењима. Спин, спин и спин. Уколико смо најавили иступање, одмах треба да иступимо, јер је заиста срамота учествовати у оваквој лиги. Међутим, Црвена звезда је данас машина за прање пара коју су многи измузли а очигледно је и данашњим руководиоцима параван за сопствене комбинације и проценте од играча. Спортски директор се већ истакао таквим потезима, а јасно је да ко доведе свог играча, он га представља и на промоцији. Тако је и обманут Милош Нинковић, као и Ненад Милијаш, како смо и ми навијачи обмањивани годинама уназад. Слепом, фанатичном и вечном љубављу према симболу и давном идеалу, Црвеној звезди.

Јасно је да је Томислав Караџић у сваком сегменту гробар српског фудбала и марионета Бранка Ружића, високог функционера СПС и чувара „вечитог ривала“. Јасно је да је највеће појачање када имаш председника ФСС. Али, није јасно зашто сто сами себи противници и зашто вицепремијер Александар Вучић није помогао и рукометном клубу Црвена звезда, колико је помогао КК Партизан, после јавног притиска и кукања у недоглед? Зар треба да се баве истим методама и у нашем РК који сачињавају хероји, Ненад Перуничић и секретарица клуба. Клуб без УО, саплитан и масакриран свим могућим замкама на сваком кораку и даље постоји бори се. 2.7м € ће добити КК Партизан од генералног спонзора Црвене звезде, која није добила толики новац, иако није ни заслужила. А тражили су исти третман? Зашто нису добили исто што и КК Црвена звезда до доласка Небојше Човића? Када су певали на сваком кораку са својим полтроном, новинаром Сос канала Владаном Тегелтијом, „курва умире, курва гаси се“, када су се иживљавали као када чопор 30 паса нападне једног. Где је проблем? Женски одбојкашки клуб Црвена звезда има скоро идентичне успехе као КК Партизан, али кога то интересује, њима новац, пажња и захвалност за успехе нису потербни? А шта ћемо са рукометним клубом, од кога сви перу руке и склањају се од молби, које као да су заразне? 80.000 € је потребно РК Црвена звезда за решавање тренутне ситуације са дужницима, мање од 10% датог износа комшијама у кошарци. А буџет за целу сезону је 250.000 €, најскромнији могући, па би можда после ватерпола имали првака Европе и у рукомету. Јер они знају шта је Црвена звезда и они имају срце и оно друго ниже, што је потребно за резултате. Али, њих учи господин Ненад Перуничић, као што је шампионе у ватерполу, господин Дејан Савић. Рукометни клуб Црвена звезда је од стране председника РСС и рукометног савеза Србије јавно нападнут, угрожаван и видљиви су њихови поступци да се клуб угаси. Да ли је СД Црвена звезда стала иза свог клуба и једног од најуспешнијих колектива? Није, као што није ни ФК Црвена звезда иза свог капитена, Ненада Милијаша. Јер, достојанство је тамо негде.

Бранко Ружић гледа само и искључиво свој клуб и како да одмогне Црвеној звезди. Што је показао x пута, па тако и јутрашњом провокацијом и исмевањем саопштења, на којем смо брже боље потрчали да одговоримо. Уместо да одговор дамо на стадиону у Ивањици, на терену и у свлачионици играчима и победимо у складу са реномеом, именом и нивоом клуба, ми смо одговорили још једном бруком и на спин, спином. Али, да се разумемо није срамота изгубити. Шампион се постаје тако што изађеш и победиш кад је најтеже. А ми, одавно нисмо.

Зато питамо шта је достојанство? Где смо га изгубили и ко смо постали? Али, нећемо, не дамо никад да се предамо! Бранићемо и ФК Црвена звезда до оздрављења и РК Црвена звезда до победе. Тражили су исти третман и добиће га.

А фудбалери…

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

41

Наслов и порука истог можда неком делују излизано јер се понављају годинама, али то је само доказ самовоље мањине која се иживљава над већином, мањине која целокупну спортску јавност игнорише, мањине којој је у таквом систему лепо. Сваком царству дође крај, време је и да овај сада слободно можемо рећи најомраженији председник ФСС оде у неславну фудбалску историју ове земље, јер је својим ангажовањем и стављањем у службу само једног клуба, нанео несагледиве последице развоју фудбала и некада поштеној игри у којој су сви били равноправни ван терена.

1040347216508cd93d5c560078983368_orig.jp

 

Сјајну атмосферу пре одласка на СП у Јужној Африци, уништио је терањем господина Антића ког је као и целу репрезентацију овај народ волео, подржавао и пратио свуда. Култ репрезентације, који је почео тада да се ствара је разбијен отпуштањем Радомира Антића и повлачењем најискуснијих играча из такве нездраве атмосфере као што су Дејан Станковић и Немања Видић. Проблем Караџића са навијачима Црвене звезде доживео је кулиминацију у Ђенови, тада су Делије отишли са јасном намером да направе прекид како би се дотични повукао са места председника ФСС, али ни то му није било довољно.

 

tolelopata.jpg

partizan_spartak_tole_sportal.rs.jpg

 

Срамно финале купа између Партизана и Војводине 2011. године памтиће се и по скандирању навијача Партизана које је гласило „је** Толе глупе цигане“ на шта је „господин“ председник ФСС отпоздрављао својим партизановцима. Памти се и његов изостанак са терена након Звездиног освајања купа годину дана раније. Терор над осталим клубовима се наставио и наредне две године, гледали смо сумњиве победе шампиона, свирање пенала против Црвене звезде ван казненог простора, свирање сумњивих пенала и слободњака у Суботици, трагикомичне црвене картоне које су добијали играчи Војводине на стадиону ЈНА пролећа 2012. и питали се има ли краја циркусу!?

 

delije-ispred-fss-1352314897-227542.jpg

 

Гледали смо намештене распореде првенства, правдане Бергеровим таблицама, међутим може се констатовати да су то „Толетове таблице“ ,јер према Бергеровим ниједан тим не гостује чак три пута у прва четири кола. У међувремену продефиловали су многи клубови филијале шампиона, клубови чији председници су били или јесу чланови УО и скупштине Партизана што је вероватно за председника ФСС регуларно. Репрезетација је постала полигон за менаџерске играче, репрезентативни фудбал је додирнуо дно поразима од Македоније, Словеније, Естоније, ремијем са Шкотском и многим другим шамарима.

nav.JPG

 

Прво коло шамионата 2013/14 почело је новом бруком, режираном од стране судија, онако очигледна крађа се не памти, било је свега у претходним годинама, али када дође тим без измена и тренера, тим који се борио за опстанак и судија га осакати, свира непостојећи пенал и призна гол који је само он видео, е то још нисмо видели! Била је то права премијера једног унапред режираног првенства, од „Толетових таблица“ па до избора судија овог лета и промоције Вождовца, све је наговештавало урнебесну премијеру, режија ни ове сезоне није заказала. Само има један проблем са том режијом, чини се да ће их „појести“ тон филмови, чујте како то звучи: ТОЛЕ ОДЛАЗИ!!!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

32

1011_cz_partizan_kup_2- Једва чекам четвртак…

-Увек иста прича, па ви сте блесави – смешкала се мама.

- Јао, жено, ти то не разумеш! То разумемо само ми – замишљено је одговорио ћале и као по наредби почео да прича. Много пута испричане приче, али никад једнако занимљиве. Увек је ту неки нови детаљ. Детаљ који се чува у срцу. И тако годинама.

-Знаш ти кад сам ја почео да навијам за Звезду? 1968! Дао Џаја гол Енглезима и ето… Знам да ћеш сад да ме зезаш да сам из средњег века, али нису тада сви имали телевизор. Имао је мој кум, а ми деца трк код њега да гледамо фудбал. У то време сам и почео да шутирам крпењачу. Ау, колико сам волео фудбал… Колико сам заволео Звезду.

- И пренос утакмица си слушао на транзистору? – покушавам да га задиркујем.

- Да, да. Само се ти смеј, али тако је било. Све док нисам постао свој човек и отишао на Маракану.

Па настави даље, знам причу, али дај да је чујемо опет.

- Е, сине мој, одмах после војске сам почео да радим. Послали ме баш овде, у Нови Сад. Брена певала у Дому војске, сећам се као да је било јуче.

- Добро, ћале, пусти Брену!

- И баш тада играла Звезда са Андерлехтом. Зарадио ја лепе паре, али треба то носити кући. Ма идем, морам да идем. Убедим цимера да иде са мном. Он је био партизановац, али њима била част да нас гледају. Какав смо фудбал играли… Ееее… И узмемо ми ауто, имали неког „Фићу“ и правац Београд. А тамо… Циркус! Обрнуо сам шест кругова на Славији. Једва некако дођосмо до Маракане. Али ми немамо карте. Карата на благајни нема, али има тапкароша колико хоћеш.

- И? Све паре?

- Јој, не питај. Траже нам по 100 марака. Каквих 100 марака, па шта ћу кући однети? Ломимо се, хоћемо, нећемо. Ма дај паре, нек иде живот. Па ово чекам годинама. Дали ми по 200 марака за карте и некако се угурасмо на запад. Целу утакмицу стајали на једној нози. Никад толико људи нисам видео. Пршти на трибинама, пршти и на трави. У року од 15 минута две пречке, а не као данас , не могу пола терена да пређу…

- Не скрећи са теме. Шта би?

- Како шта би? Па знаш, причао сам ти бар десет пута. Изгубили смо. Било 2:1 за њих. А у Белгији играли 1:1. Плак’о сам као мало дете. Ја због пораза, цимер због 100 марака. Али не лези враже… Наш друг маршал накачио милицајце на коње, па нас и они повијали. Некако се извучемо, али није ни ту крај нашим авантурама. Паук нам однео ауто.

- Који пут ово слушам и увек се смејем.

- Смејао сам се и ја. Од муке. Платили казну и назад за Нови Сад. Дошли тамо, а у кафани гледају снимак, ни не знају шта је било. Кући сам се вратио без пребијене паре, месец дана сам живео на паштетама. Али срце ми било пуно! После сам ишао редовно. Онај луди рат ме спречио да пратим Звезду ’91.

- Е, ћале, сад знам на кога сам овако луда.

- А је л’ лудило или није, али да је феномен… Па знаш ли ти колико сам ја километара прешао због Звезде? Ма није ми жао, опет бих. Па ја сам гледао Џају, Дулета, Пижона, Пиксија, Деја, Робија… Памтим и Бари и Токио. Што себе малтретирам овим нефудбалом овако матор? Знаш ти – наставља стари да се присећа…

- Средила сам нам карте за четвртак – прекидам га у сред реченице.

- То! Идемо! Кад сам гледао Реал, Милан и Барселону, ред је да видим и тај… Како оно беше?

- Черноморец, тата, Черноморец.

-Ма не гледамо ми противнике, него нашу Звезду. Је л’ тако, сине?

- Тако је, тата.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

foto: sportske.net
foto: sportske.net
foto: sportske.net

Тренер кошаркашког клуба Партизан затражио је исти третман за свој и наш клуб и одавно се нисмо овако сложили са његовим ставом.

Црвена звезда је због дугова МОРАЛА да направи петогодишњи програм реорганизације и да ступи у фузију са ФМП-ом.

Сада Партизан дугује, зар не? С ким ће се фузионисати и колико ће реорганизација трајати није важно. ТРАЖИМО ИСТИ ТРЕТМАН!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!