Мој покушај да вам пренесем најтужније тренутке које сам ја доживео са Црвеном звездом, као и моје стање у тим моментима. Нажалост, било је још тешких тренутка, али мене су ова три меча највише погодила, па сам зато њих изабрао.

Сваки савет је добродошао. Такође, ако имате неку идеју,  музичку жељу, тему  за неки наредни видео и тако те ствари, напишите то у коментару.

[two_third_last]

Франциско Ђенто освојио је Куп Шампиона чак шест пута, са мадридским Реалом, у периоду од 1956. до 1966. године. Бројни његови саиграчи то су чинили пет пута узастопно (1956-1960). Паоло Малдини и Алесандро Костакурта то су урадили пет пута, са Миланом, за 18 година (1989-2007). Бројне легенде Ливерпула (период 1977-1984) и успеле су то чак четири, Бајернове (1974-1976), Ајаксове (1971-1973), Миланове (1989-1994), Реалове (1998-2002), Барселонине (2006-2011) по три пута… Двадесет први век и много учесталији трансфери него некада донео је и играче који су то чинили са различитим клубовима, а међу њима су величине попут Рајкарда, Етоа, Редонда, Пикеа (два клуба) или легендарног Кларенса Седорфа, који је то учинио са чак три клуба.

10013077_399692883500956_1558718090_n
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Међу овим клубовима, можда и највећим на планети, и играчима, налази се име човека који је остао упамћен по много чему. У питању је човек који је на терену имао држање господина, играо са таквом елеганцијом, да је у свету фудбала добио надимак „Јелен“, по животињи која симболизује елегантно држање и став. На терену и ван њега био је миран, скроман, без испада и скандала за време каријере. Поштовао је играче и тренере свог и противничког тима. Иако се никада није истицао и наметао, био је прећутни вођа тимова у којима је играо и чијим је одбранама командовао. То је и његова позиција налагала. У своје време, уз Франка Барезија сигурно најбољи либеро света.

Прича се да је Драгослав Шекуларац тешко излазио на крај са мајсторима које је крајем осамдесетих имао у тиму и да се могло чути:

„Момци, немојте толико да муљате ту лопту, играјте једноставно, као Миле!“

Он је човек који је пре свих у претходном делу текста поменутих играча освојио титулу првака Европе са два различита клуба! У исто време, први је и једини човек (вероватно се то неће променити ни у далекој будућности) који је то урадио са два једина шампиона који су дошли из југоисточне Европе.

Даме и господо,  велики, легендарни, господин Миодраг Белодедић!

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Рођен је у Румунији, у српском селу Сокол(овац). Играо је за репрезентацију Румуније на три велика такмичења, укупно 53 пута, а изјашњавао се као Србин и Југословен. Судбина га је везала за звезду, и у једној и другој земљи. И најбоље године своје фудбалске каријере прошле су му управо у знаку звезде. Стеауа, у којој је играо у периоду 1982-1988. у преводу значи звезда, док о нашој Црвеној звезди не треба много говорити. Невероватан податак каже да је Миле формално дебитовао у црвено-белом у пријатељском мечу одиграном 28. јануара 1990. године ни мање ни више него између Црвене звезде и Стеауе! Навијачи Црвене звезде на том мечу Милету су поклонили печено прасе и погачу.

Али до тог дебија пут је био трновит… Кренимо редом…

Mиле је касно почео да игра „прави“ фудбал, тек у 16. години. Тада је отишао у Лучеафарул, клуб који су Румуни направили како би у њему окупљали највеће фудбалске таленте. Након годину дана (логично) одлази у Стеауу, клуб који је у то време био под патронатом једног од комунистичких диктатора, Николајеа Чаушескуа, и у наредних шест година оставља дубок и неизбрисив траг у највећем румунском клубу и помаже да он уђе у историју европског фудбала… У међувремену, 1984. године, одиграо се тежак догађај за њега. Отац му је умро, што га је још више зближило са мајком и сестром. Највећи румунски клуб у  Милетовој четвртој сезони долази до највећег успеха једног клупског спортског колектива са ових простора – осваја Куп Европских Шампиона. У Севиљи, 1986. године, савладали су екипу Барселоне након пенала, у којима се прославио чувени голман Дукадан, који је одбранио четири пенала Шпанцима. Какав подвиг су Румуни остварили говори и чињеница да је држава под диктатором Чаушескуом била потпуно изолована ((можда)блажа верзија данашње Северне Кореје) и да играчи нису могли ни да гледају утакмице великих европских клубова који су им били потенцијални ривали!

„Нисмо могли да знамо колико су добри Милан или Ливерпул, јер нисмо могли да их гледамо на телевизији“, рекао је својевремено Белодедић.

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Одиграо је још две сезоне у Букурешту, али је боравак тамо постајао неподношљив…

„Кад смо 1986. освојили КЕШ, обавестили су нас да ће нас примити Чаушеску лично. Припреме су трајале данима, долазили су разни инструктори, говорили су нам како да се понашамо, шта треба да му кажемо, у којем положају да нам буду тела, ма свашта… Дође и тај дан, ми се постројимо, излази Чаушеску, онако мали, већ видно остарео. Ма, један обичан старац. Е сад, пошто смо ми очекивали неку громаду од човека, знате како они сви на телевизији изгледају, нисам издржао а да се не окренем ка Маријушу Лакатушу, који је стајао поред мене. Рекао сам му: „Види га бре овај, ко мој деда Милисав!“

Миле више није могао. Покушавао је да на све начине побегне из Румуније. И успео је, упркос ригорозним контролама и специфичном положају играча Стеауе. Није препливао Дунав, нити се хватао за бодљикаву жицу и прескакао је, како се у то време причало, али је на волшебан начин успео да „превари“ Румуне и дође до слободе. Тачније, да постане симбол слободе, која је за све људе, северне суседе нашег народа, дошла веома брзо.

„Када смо се враћали са међународних утакмица одузимали су нам се пасоши. Једном приликом сам рекао да моја мајка има дозволу да пређе границу са Југославијом, јер иде у посету фамилији и да ја желим да пођем са њом.“

miodrag-belodedic-1379881931-370123

Логично, није му било свеједно. Ризиковао је,  рескирао, и био врло уплашен, иако му је у Југославији обећан политички азил. A могао је отићи у Француску или било коју другу земљу са запада, одакле је имао понуде, и обезбеди егзистенцију, али и без проблема реши проблеме са папирима. Али…

У Румуније је имао чин официра и изнад војничког одела које је пре спавања остављао поред кревета, за време војничког режима током боравка у Стеауи, стајао је постер Црвене звезде. А у његовом срцу и сну била је црвено-бела боја и жеља да некада обуче Звездин дрес. То је можда и појачало његову жељу да покуша на јуначки начин то да оствари. Ипак, оно што је занимљиво, прва „понуду“ коју је добио могла га је одвести на другу страну Топчидерског брда. Љубав према црвено-белом била је јача.

„Добио сам пасош и лепо, заједно са мајком, у децембру 1988, уочи светог Николе, отишли смо код рођака који се исто презивао Белодедић. Окорели Партизановац, „Гробар“, био је ожењен једном мојом сестричином. Кад сам му рекао да желим да играм у Југославији, он ми је одмах предложио да идемо у Партизан, али ја сам категорички одбио и стално сам му говорио да нисам за Партизан и нећу никако у Хумску, него у Црвену звезду! Кад сам обукао први пут дрес Црвене звезде дуго сам у огледалу гледао како ми стоји црвено–бела мајица коју сам сањао да обучем још док сам био дете од шест–седам година.

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Долазак на Маракану је био занимљив. Иако шампион Европе и један од најбољих либера у Европи, који, као и већина саиграча, није добио шансу да се опроба у некој јачој средини због оштрог режима у Румунији, Миле Белодедић морао је да објашњава Драгану Џајићу ко је и шта је. Зна се да је Џајић био љут због једног пораза и практично је одговорио Милету да му на десетине таквих као он свакодневно закуца на врата, у жељи да заиграју у Звезди… Ипак, некако, тај сусрет се срећно завршио.

„Отишао сам да гледам Звезду и закуцао на врата спортског директора (Драгана Џајића). Морао сам шест пута да му објашњавам ко сам и одакле долазим. Џаја ме питао: „Момак, знам да си играо финале Купа Шампиона, али на којој тачно позицији ти играш?“ Одговорио сам да играм на позицији централног одбрамбеног, либера… Он је рекао: „Аха… Видиш, баш нам такав треба!““

Миле је побегао и практично постао војни дезертер, јер су сви фудбалери Стеауе били официри по чину. Пред Звездом је био врло тежак задатак, да обезбеди папире и услове да заигра у црвено-белом.  Први корак био је пронаћи неки документ са Милетовом фотографијом да би могао са се региструје. Заслуге за то иду чувеном Воји Кису. Он је практично уз помоћ „калауза“ ушао у Милетову кућу у Соколовцима. Пронашао је Милетову возачку дозволу са фотографијом и она је представљала „папир“ који је послужио за регистрацију играча. До тада је играо, углавном под лажним именима, пријатељске утакмице. Занимљиво, како је сам Миле у једном неформалном разговору рекао, највећи број мечева одиграо је под презименом Кристић.

Док је Звезда са њим водила својеврсну борбу за легализовање Милетовог „бекства“ од гвоздене руке Чаушескуа, румунске власти су дезертера-официра осудиле на десет година затвора. Или су бар то желеле да учине, али нису стигле, јер су све сличне одлуке веома брзо поништене, након што је 1989. године пао режим диктатора.

Занимљива прича везује се за тај Милетов период у Звезди.

Пижон је неко време тренирао други тим Звезде, који су звали „јагњећа бригада“ јер су његови чланови ишли на славе широм Србије, где су играли ревијалне утакмице, после којих су следили роштиљи, музика и провод који су почаствовани домаћини обезбеђивали како би још неко време били у друштву играча велике Звезде… Миле је тај период издвајао као најдражи. Какав је професионалац био сведочи податак да је између два тренинга одлази да трчи на Авалу, иако је наставак његове каријере у Звезди (а и уопште) био неизвестан, на шта су пролазници добацивали:

„Гледај га, овај је лудак, није му доста што тренира по цео дан!“

Колико је Звезда била велики клуб показује и чињеница да је, иако се није знало када ће и да ли ће уопште заиграти у црвено-белом, обезбедила Милету плату, стан за њега и његову породицу у Миријеву (у комшилуку са Радиновићем, Просинечким, Најдоским, Стошићем…) и чекала… Веома мало недостајало је да постане тренер на Маракани, јер је било неизвесно да ће некада обући црвено-бели дрес у званичној утакмици… Ипак, Звезда је након поменуте „операције“ Воје Киса обезбедила папире, а Миле показао колико један лудак значи клубу који жели велики резултат у Европи. Можда не у првој, али у чувеној сезони 1990/91. сигурно да. Имао је жељу и да заигра за репрезентацију Југославије, али УЕФА и ФИФА нису желеле да направе баш толико уступак нашем фудбалеру.

У Риму је коначно одлучено да је све решено онако како су сви желели, а 28. децембар био је дан када је уговор званично потписан. Неколико дана пре тога, огласио се и Белодедић. Знајући га и знајући да се никада није разметао изјавама, било је јасно да не говори у празно. А он је рекао:

Први велики дан био је када сам дошао овде и упознао људе који воде клуб. Други, када сам добио вести из Рима. Трећи ће бити када са Звездом освојим Куп Шампиона! Освојићу га са Звездом као са Стеауом!

А када је дошао, на његовој позицији дочекао га је легендарни Бошко Ђуровски, у то време играч на заласку каријере, дугогодишњи капитен клуба и човек који је био један од фудбалера који су одиграли највише мечева у црвено-белом. Миле га је поштовао, али је добро знао колико може.

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

„Дошао сам у Београд из војничке дисциплине, управо је она била моја највећа предност!“

Та дисциплина одиграла је велику улогу у Звездином походу на КЕШ 1991. године. Његова смиреност, одсуство панике и онда када је она сасвим логична, елеганција, достојанство на терену, уливало је поверење свима, од стручног штаба, преко саиграча, до навијача. Колико би одбрамбених фудбалера одиграло дупли пас у ситуацији у којој је то учинио Миле у Минхену, пред лопту Просинечког за Бинића, након којег је пао гол? Колико би играча онако смирено и ноншалантно одреаговало у свом шеснаестерцу у неколико ситуација у Београду, у једној од најбитнијих утакмица великог клуба какав је Звезда, пред 90 000 људи, против дисциплинованих Немаца, који су умало направили чудесан преокрет? Само неко ко је био дисциплинован као они. Или још дисциплинованији од њих.

Често је истицао Љубомир Петровић (и не само он) да је Белодедић био кључни човек у походу на европску титулу. Није постизао голове као Панчев и Просинечки. Није правио мајсторије као Савићевић или решавао мечеве као Михајловић полуфинале или Дика финале. Није преоравао терен као Југовић, Најдоски, Радиновић, Шабанаџовић, Маровић, нити асистирао као Бинић….

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

У Румунији је био официр, у Београду је био командант! Командовао је својом одбраном и читавом екипом. Био је последња препрека испред капитена Стојановића. Са своје позиције најбоље је видео дешавања на терену и постројавао читав тим. На крају га је постројио и на постоље на којем је у Барију Дика добио „пехар са великим ушима“… 

Никада није много говорио, нити се истицао у медијима. Можда због тога што је сваки разговор са њим почињао причом о чувеном бекству из Румуније о којем се мање-више све знало. Знао је да каже да је свестан да можда изгледа као асоцијалан, посебно пред важне утакмице. Ипак, за то је имао објашњење, које је изнео у разговору за Журнал пред реванш против Бајерна.

„Сваки тренутак користим да се максимално психички припремим. Није то једноставно, није нимало лако, али сам до сада и на том пољу био успешан. То је рецепт који се показао успешним, док сам носио дрес Стеауе. Дан пре утакмице не желим ни да помислим на име противника. Зато много раније предвиђам сваки дриблинг, стварам ситуације у којима се у току игре морам наћи, анализирам потезе противничких играча. Сваки детаљ региструјем тако да када почне утакмица већ у глави имам створену представу шта ме очекује.“

Када је Дарко Панчев савладао Олмету, многе ствари у европском и светском фудбалу више нису биле исте. Србија и тадашња Југославија добиле су првог шампиона Европе. После низа финала и полуфинала евро-такмичења један од тимова са ових простора, онај највећи, постао је шампион Европе. Звезда је постала бесмртна, као други клуб из југоисточне Европе који је освојио КЕШ. А њен либеро ушао је у историју светског фудбала.

Постао је први играч у историји европског фудбала који је освојио титулу шампиона Европе са два различита клуба. Једини (можда и заувек) је то учинио са два клуба из овог дела Европе. Постигао је гол у финалу. Постао је човек који је освојио две титуле командујући одбранама које у финалима нису примиле гол у више од 4 часа фудбала (и Звезда и Стеауа играле су по 120 минута)!

Био је један од оних шест легенди које су шутирале и браниле пенале против Олимпика и ушао у историју. Али, као да се стидео тога, емоције није тако лако показивао. На Јутјубу можете пронаћи снимак тих чувених пенала и видети радост Михајловића, Робија, Бинића и Дарка Панчева након што су савладали Олмету. Миле Белодедић погодио је доњи десни угао Француза, окренуо се, прошао прстима кроз косу, осврнуо једном ка голу, као да је желео да буде сигуран да је лопта тамо где треба. А онда мирно, достојанствено и елегантно, са благим осмехом продужио ка саиграчима на центар игралишта. Као да је желео да каже: „Све ово сам већ доживео, сачекајмо крај…“ У сваком тренутку, на сваки начин покушао је да унесе мирноћу у екипу, а како и не би то урадио оваквим држањем у мечу који је већина тих момака одиграла само једном у својим каријерама. Не и он…

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Могли су и ови момци харати Европом и ући у историју, као неки о којима сам већ писао на почетку, али… Када је тим због већ виђеног распада Југославије у крви почео да се осипа, он је остао. Остао је да са својом Звездом постане првак света. У несрећном Суперкупу, против Фергусоновог Манчестера, који кукавички није смео да одигра реванш меч у Београду против Звезде којој тада није дорастао, није успео да подигне и свој четврти међународни трофеј (после КЕШ-а и СК-а са Румунима). Ипак, то му је пошло за руком неколико месеци касније у Токију. А ни тада није било лако. Када је Савићевић у првом делу испровоциран и искључен, при резултату 1:0 није било лако предвидети шта ће се до краја десити. У јеку критика Драгана Џајића упућених капитену Савићевићу у свлачионици на полувремену, Миле је, смирено, као и увек, само рекао:

„Са Дејом или без њега ови неће доћи у шансу да нам шутну на гол!“

Остало је добро позната историја. Звезда је постала и првак света, а Белодедић дошао до свог четвртог међународног трофеја за само пет година.

mile prvak svetaНакон тога, човек који је побегао од тоталитарног режима и диктатуре овога пута одлучио је да се склони од надолазећег рата. Заправо, од рата који је већ увелико био у току.

Често су га питали да упореди Чаушескуа и Слободана Милошевића, јер је код обојице био примљен са највећим почастима након што је постао шампион Европе. Говорио је да је Милошевић био опуштенији, а постоји и прича о његовом кратком разговору са Панчевом, управо о Белодедићу.

„Е, ово је онај Румун што је побегао од Чаушескуа.“ Слоба је кратко одговорио: „Знам, знам…“

Провео је у Шпанији четири године, опробао се и у Мексику, на самом заласку каријере, када је мало недостајало да поново заврши на Маракани. Ипак, непријатна искуства која смо помињали нису то дозволила…

„Враћао сам се из Мексика, где сам завршио уговор, и свратио до Београда да видим пријатеље. Џајић ми је тада рекао: „Миле, распакуј кофере, остајеш код нас!“ А била је напета ситуација, НАТО је већ претио бомбардовањем Србије. После свега што сам преживео, нови рат ми није био потребан…“

Каријеру је завршио тамо где ју је и почео, у Стеауи, овога пута у демократској Румунији, у фудбалу који више није био исти као у време у које је он био у зениту…

Са каквим је господством прилазио фудбалу и играо га показује и анегдота коју је Миле испричао, а која се догодила у току једног од највећих мечева у Звездиној историји. Био је то његов дуел са Клаусом Аугенталером.

“Борили смо се за позицију приликом једног корнера и одједном је његов златни ланчић којег је носио око врата завршио у мојој руци. Он се окренуо и пожурио назад у одбрану, а ја сам остао зачуђен и размишљао шта да радим са ланчићем. Сачекао сам следећи њихов корнер и вратио му га. Он ме је гледао у неверици, није знао да ли да ми се захвали или да ме удари”.

ФОТО: ФБ страница "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости"
ФОТО: ФБ страница „СД Црвена звезда – Славни дани наше прошлости“

Такав је био увек, посебан. Смирен, концентрисан, интелигентан. Скроман, а опет потпуно самоуверен на терену. Елегантан са лоптом и без ње, на терену и ван њега. Играч каквих данас више нема много, ако их уопште и има. Када је говорио о сећањима на Румунију, истицао је да му је жао само његовог Соколовца и да је често одлазио у Врачев Гај, село на српској страни, одакле би усамљен дуго гледао преко пута своје село и кућу и плакао… И није му тешко да ни након више од две деценије од одласка саслуша сваког навијача, а сви му, кад год га сретну, говоре о срећним временима, пореде их са овима у којима живимо… Јер, то је наш Миле… Један од оних који одавно није у Звезди и Београду, али су Звезда и Београд увек у њему. Један од људи који није изговарао када је дошао у клуб како га воли од малена и како би све дао за њега, већ то говори и више од две деценије након што је отишао.

Пре неколико дана, групи навијача која га је посетила у Букурешту и уручила пригодне поклоне, рекао је кратко и јасно:

„За Звезду све!!!“

milence

Даме и господо, велики господин, Миодраг Белодедић. Господин у копачкама…

Претходни текст о Роберту Просинечком можете прочитати овде, а у коментарима напишите о коме бисте желели да читате за седам дана.

Гледајући данашње стање ствари (говоримо о Црвеној звезди), не може се ни замислити да неки млад играч до своје 22. године живота одигра неколико сезона у континуитету. Још мање да у тих неколико сезона буде један од носилаца игре, љубимац навијача или неко ко постиже важне голове и доноси трофеје. Данас је то готово незамисливо.  Некада, у његово време, било је то другачије.

Он је у периоду од 1987. до 1991. године, односно, од своје 18. до 22. године живота у црвено-белом наступио 222 пута, постигао 53 гола, освојио 5 трофеја, погодио један од пет најважнијих пенала у историји Звезде, доживео да му се посвети скандирање у ритму Ужичког кола… И отишао, на 20 година. А када се вратио, чинило се као да је читаве две деценије био ту, на истом месту…

robert_prosinecki_slavlje_549672988

Иако сам пре нешто мање од два месеца писао текст (вероватно најдужи у свом животу ) посвећен Робију, поводом његовом рођендана, пре извесног времена осетио сам исту потребу. Ужичко коло које се неочекивано и спонтано вратило на трибине Пионира и Маракане мене је одмах сетило на једно. Сетило ме на онај хладни фебруарски дан од пре неколико година када је исто тако спонтано као у финалу Купа у кошарци пре месец дана кренуло чувено Ужичко, посвећено великом Жутом.

Имала је Звезда легенди и пре, неких чак и после њега, али је он увек био специфичан. Бити Хрват у Звезди у то време, када се само чекала прва варница која ће довести до крвопролића и распада велике државе, најблаже речено, није било једноставно. А опет, он никада није доживео никакву непријатност. Бити Хрват у Звезди 20 година касније, после крвавих деведесетих, готово да је незамисливо и немогуће. Ипак, он је то био и поново био обожаван, чак и више него за играчких дана. Најбоље се то видело у изјави једног од навијача, који су, како се тих дана говорило, имали битну улогу приликом његовог повратка на Маракану.

„Роби је легенда, остало су Хрвати…“

Иако се говоркало и писало да се ова изјава односила и на одређене људе из Загреба које је хтео да има у стручном штабу, то не мења чињеницу да је био обожаван и да су га са усхићењем дочекали и они којима је улепшао крај осамдесетих и почетак деведесетих и они који тада нису били ни рођени. Није такав ефекат могао да произведе свако. Он је свакако могао. Јер, он је Роберт Просинечки.

400072_306792836035582_348142509_n

Мајка Ема рођена је Српкиња, отац Ђуро Хрват. Како би обезбедио породицу, Ђуро је одлучио да оде у Немачку, где је Роби рођен, 12. јануара 1969. године. Мали је врло рано почео да шутира лопту, а његов отац, како би му син заиграо у својој земљи одлучује да се врати у Југославију 1979. године. Тачније, враћа се у Загреб. Ту ће се, осам година касније, десити вероватно најнепријатнији, али и најважнији тренутак у Робијевој каријери.

Мирослав Ћиро Блажевић, контроверзни хрватски тренер, направио је потез о којем ће се говорити и деценијама касније. Прича која је практично постала мит одиграла се 1987. године. У тој сезони, 1986/87, Просинечки је забележио и своје прве утакмице у дресу „Модрих“. На дебију против Жељезничара био је и стрелац, да би до краја сезоне забележио само још један наступ. Већ тада, био је видљив велики таленат, па је Робертов отац са правом тражио озваничење његовог боравка у Динаму професионалним уговором. Међутим, одговор је био негативан, а Блажевић прави невероватан потез и одриче се „Жутог“, уз речи: „Ако он постане играч, ја ћу појести своју тренерску диплому!“

Истог лета, Ђуро Просинечки желео је да његов син промени клуб и пронађе нови, који ће га прихватити. Постоји прича да је Драган Џајић приликом Робијеве пробе на Маракани у шали рекао да се закључају све капије на стадиону, док Жути не потпише уговор. Џаја је својевремено изјавио:

„Једном приликом смо боравили у Загребу, а испред хотела „Esplenade“ сачекао ме је човек који се представио као стриц Роберта Просинечког, младог фудбалера Динама и питао ме да ли би младић могао да дође на пробу у Звезду. Одговорио сам му да се појаве у Београду за неколико дана и да неће бити проблема. То се и десило. Већ након неколико минута, видео сам момка који је правио чуда са лоптом и предложио тренеру Васовићу да након овог организује још један тренинг, али на Маракани, како бисмо га још једном видели на делу. Поново сам био одушевљен. Након неколико Робијевих дијагонала рекао сам његовом оцу да ме сачека после тренинга да се договоримо око уговора. Уз то, добили смо вест од адвоката да Динаму не морамо да платимо ништа, што је било сјајно.“

Уз ову, постоји и незванична верзија приче, по којој је Џајић Просинечком старијем у току тренинга рекао да ће сви излази са стадиона бити закључани и да његов син неће изаћи са Маракане без уговора са Звездом…

Роби и Ђуро Просинечки
Роби и Ђуро Просинечки

Међутим, готово три деценије након тога, пре месец дана, Блажевић је покушао да се напрасно „опере“ од свега и изјавио је да је Роби практично одведен из Динама.

Жалостан сам да тај човек, који заслужује да буде вољен и моја породица га обожава, никада није хтео да каже истину. Кад сам радио-репортеру рекао да ћу поцепати диплому ако Просинечки буде играч, тада сам знао више од свих да мора да буде играчина. Толико су га загребачки новинари уздизали, да сам сматрао да ће му популарност ударити у главу. И рекао сам то тенденциозно, како не мислим. Пред утакмицу са Жељезничаром, потписао сам с њим уговор на четири године. Био сам уверен да је решен проблем. У то време директор Динама је Анте Павловић, а ја га зовем Анте Павелић. Био је генерални секретар ФСЈ, имао добре релације с Београдом. И он, разбојник, уговор направи неважећим. У договору са Црвеном звездом је то урадио. Просинечки је имао жељу да оде, урадио је то иза мојих леђа, нисам могао да га спречим. Толико га волим да сам после свега био срећан, јер је Звезда тада била 50 година испред ДинамаМислио сам да је једноставније да то прихватим као грех. Молио сам Робија да каже јавно како је отишао. Никад, ђубре, није хтео да то и учини. Доћи ће му једном из гузице у главу да Ћиро заслужује да каже истину.“

Како год, био Ћиро крив или не, Роби је већ у сезони 1987/88. заиграо за Звезду, а знак да Блажевић заиста треба да поцепа своју диплому први пут је дошао крајем године. На Светском првенству до 20 година у Чилеу, Роберт Просинечки са капитенском траком на руци предводио је репрезентацију Југославије до титуле првака света, а на крају првенства проглашен је и за најбољег играча планете у том узрасту!

Тада је све кренуло. Од малог, жгољавог дечачића, који је стидљиво тражио свој пут до Звезда у друштву Пиксија, Цветковића, Ђуровића, преко члана чувене „атомске навале“ Пикси – Мркела – Просинечки – Панчев – Савићевић, до човека који је у друштву мајстора из сезоне 1990/91. погађао у шеснаестини, осмини, четвртини финала и финалу Купа Шампиона и постао првак Европе са Црвеном звездом! Тако је постајао легенда Роберт Просинечки.

atomska navala 1988

Провео је шест година на Пиринејима, био један од оних који су наступали за два највећа шпанска клуба, Реал и Барселону, постигао гол у „Ел класику“, али није остварио оно што се од њега очекивало. Велики корак уназад направила му је тешка повреда, али…

„Знао сам пушити и по неколико кутија цигарета дневно, чак и Просинечки је био мала беба за мене!“

Ове речи Горана Јурића, некадашњег фудбалера и саиграча Просинечког у Звезди довољно говори шта је оно што је макар у одређеној мери, ако не и највише, спречило Робија да направи још већу фудбалску каријеру. И сам Жути се својевремено „бранио“, али никада није порицао своју љубав према цигаретама:

„Половина фудбалера пуши, али се никад не открију. Мене то опушта и нико не живи 100 година. Погледајте Ромарија! Најбољи је на свету, а сваку ноћ се проводи!“

Неке приче кажу да је након одласка у велики Реал пушио „само“ једну паклу дневно, а чињеница, коју је практично и сам потврђивао је да му је дуван једна од највећих страсти у животу. Поред безграничне љубави према жени и својим девојчицама, са којом никада ништа није поредио, неретко је истицао да без фудбала може, али без цигарета не!

Шестогодишњи боравак на Пиринејима заменио је повратком у Загреб, након читаве деценије, где је обукао дрес тадашње Кроације. Одиграо је три сезоне, у то време освојио са Хрватима светску бронзу у Француској ’98, другу репрезентативну медаљу на Светским првенствима, повео одличну генерацију Кроације два пута ка Лиги Шампиона, па обукао и дрес Драговољца, Олимпије, Стандарда, Портсмута, Загреба, маленог Савског Марофа (у 37. години)… И окачио копачке о клин.

А онда живео нешто мирније, пре крај каријере формирао је породицу и живео само за њу.

„Најважнији су ми породица и здравље, а све остало дође и прође. Каже се да, кад је човек здрав, има хиљаду жеља, а кад је болестан само једну. Иначе, жељу да заснујем сопствену породицу стекао сам крај својих родитеља где сам схватио колико то заједништво значи.“

То је доказао и када је 2002, након што је његовом оцу Ђуру дијагностикован рак дебелог црева, отишао из Портсмута и дошао да буде са њим у Загребу, све до његових последњих тренутака. Међутим, шест година касније и сам се разболео. Имао је велики и непредвидив проблем са центром за равнотежу…

„Пронађена ми је бактерија која омета центар за равнотежу. Испрва, нисам могао ништа, чак ни да одем у тоалет, губио сам равнотежу и осећао сам се као Титаник. Стално ми је бубњало у глави, имао сам вртоглавице. Прве сметње открио сам почетком 2009. Узрок свему је херпес који ми је оштетио живац код уха.“

Ипак, као и све у животу, пребродио је и то, уз подршку породице.

„Нисам тада упао у депресију, али како сам се четири месеца будио са истим проблемом, логично је да сам се забринуо и да ми је било тешко. Супруга је стварно имала тешке дане. Бринула се за мене, одвозила ме на прегледе, једну ћерку водила у школу, другу у вртић… Тих дана човек размишља о смислу живота, некако се више и топлије окреће породици. Признајем да је неописив осећај када време проводим са својим цурицама и супругом. Након професионалне фудбалске каријере имао сам много времена које сам у потпуности посвећивао породици, односно деци. Свакодневно сам их водио у школу, дочекивао, пратио на енглески или часове плеса тако да нам је то била навика… Због тога ми је било тешко када сам отишао у Кајзери.“

Ипак, пре Кајзерија, вратио се кући… Вратио се на Маракану. Био је ту мање од две године, гледао Партизану у леђа, освојио један Куп, није могао даље од квалификација у Европи… А отишао је као победник! Као да је освојио све што се може освојити! Љубав према клубу никада није крио, а спонтаност смо могли видети и када је, као дечачић који је 1987. долазио на Маракану, отишао из прес центра у августу 2012.

„Сузе? Јеби га, Звезда је мој клуб! Из Динама сам три пута отеран, док је у Звезди цео стадион скандирао – остани, тако да Звезди нисам затворио врата! То су два различита растанка… Чуо сам да су навијачи, након што сам отишао, на утакмици Црвена звезда – Бордо, носили транспаренте са написима: Хвала за енергију, хвала на свему и врата су ти увек отворена. То су за мене врло емотивне ствари.“

robi kzs

Колико је (био) поштован и обожаван где год да се појавио говори и податак да је у каснијем периоду каријере, која је после Барселоне већ била у великом паду, у Портсмуту сврстан у најбољи тим у историји клуба, иако је играо тамо само годину дана!? У Загребу су му понудили да буде спортски директор, након последње играчке године, а ту функцију је и обављао неко време. У Звезди је и поред недостатка резултата направио ренесансу и остао обожаван након одласка, а то не јењава ни дан данас. У Кајзерију је након неколико месеци добио кореографију преко целе трибине и скандирање, а затим је морао да повуче оставку коју је дао јер је био последњи на табели, јер су председник клуба и навијачи то тражили! У бившем клубу, Динаму, и данас је неостварена жеља газде, Здравка Мамића, као тренер „Модрих“…

Он је у периоду од 1987. до 1991. године, односно, од своје 18. до 22. године живота у црвено-белом наступио 222 пута, постигао 53 гола, освојио 5 трофеја, са 19 година реализовао пенала против једног од највећих састава фудбалске Европе свих времена, погодио један од пет најважнијих пенала у историји Звезде, доживео да му се посвети скандирање у ритму Ужичког кола…

Био је пети странац који је заиграо и за Барсу и за Реал. Заузео је пето место у избору за најбољег играча Европе 1991. године. Постизао је, једини у историји, голове за две различите репрезентације на Светским Првенствима- Југославију (1990, против УАЕ) и Хрватску (1998, против Холандије и Јамајке). Освојио је три репрезентативне медаље са три различите селекције (омладинска селекција Југославије 1987 – злато, млада репрезентација Југославије 1990 – сребро, сениорска репрезентација Хрватске 1998 – бронза). Освојио је 18 екипних и 11 индивидуалних признања у каријери! Поред такве каријере, стигао је и да се опроба и у позоришту! Наиме, глумио је у представи Филипа Шоваговића „Илијада“, у позоришту Гавела, 2001. године. 

420594_306787379369461_63499137_n

Шта то говори о једном човеку? Он није само играч, „седмица“, везњак, тренер, директор. Он није исти као остали. О њему довољно говоре признања, трофеји, однос других према њему, његова харизма, ентузијазам… Он је једноставно Роберт Просинечки. Он је Велики Жути.

„Он је легенда, све остало су Хрвати…“

Сугестије и критике поводом овог, предлоге и жеље за наредни текст и легенду о којој бисте желели да читате можете изнети у коментарима и у поруци нашој ФБ страници.

Те 1945. године завршен је највећи рат у историји човечанства. Формиране су бројне државе, а границе су још једном, не и последњи пут, промењене. Рођене су те године и бројне познате личности. Међу њима, уметници – Никита Михалков, Боб Марли, Ијан Гилан, Срђан Карановић, Ерик Клептон, спортисти – Франц Бекенбауер, Јуп Хајнкес, Герд Милер, Дане Корица, Илија Петковић, Зоран Жота Антонијевић и друге јавне личности…

На овим просторима, у време те 1945. године остале су рушевине. Требало је градити и све подизати од почетка, од темеља. И српски и југословенски спорт практично није постојао. Постојала је само дуга спортска традиција, предратни клубови који је требало да наставе да живе у истом или измењеном облику и спортисти, који су желели да после тешких година уживају у ономе што су волели у најбољих годинама свог живота. У складу са тим, формирани су или настављани и обнављани спортски колективи.

Један од њих основан је у Београду, на данашњи дан, 4. марта 1945. године. Судбина многих била је неизвесна, неки нису дуго потрајали, али се један истакао и издвојио касније као највећи и најпопуларнији. То је наша Црвена звезда!

rodjendan

Фудбалски клуб Црвена звезда основан је на иницијативу чланова Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. Првобитно месец дана раније, дакле у фебруару исте године основано је ново омладинско фискултурно друштво које је брзо прерасло у спортски колектив и добило име Црвена звезда. Прича о оснивању прерасла је у мит и веома је интересантна.

„Тим је добио име после дуге расправе између тадашњих председника спортског друштва Слободан Ћосић и Зоран Жујовић. После бројних предлога (Младост, Ударник, Торпедо, Динамо, Локомотива итд.), најзад је Ћосић рекао: „Да наше друштво назовемо Звезда!“, на шта је Крцун спонтано додао: „Одлично, само, кад је Звезда – нека буде црвена!“ Са овим предлогом сви присутни су се са задовољством сложили, мада је било предлога да се клуб назове и Плава звезда. Одређене су и боје: црвено-плаво-бело са белом петокраком звездом на црвеној мајици – дресу.“

Црвена звезда је формирана од остатака клуба Југославија – наследили су стадион Југославије, објекте, играче па чак и црвено-белу боју. О 32 године које су претходиле Црвеној звезди прочитајте у овом и овом тексту.

Прву утакмицу наш клуб одиграо је против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а и победио са 3:2, а стрелац првог гола био је Коста Томашевић. Током прве, оснивачке године одиграли смо укупно 36 мечева, забележили 30 победа, нерешено је било пет пута, а једини пораз доживљен је у Темишвару против Румуније.

Већ тада, Звезда је привукла београдску омладину, мангупарију, студенте. Бољу представу о томе стећи ћете читајући речи чувеног Богдана Тирнанића Тиркета.

„Историјски гледано, Црвена звезда је феномен јер је била друга; постојала је једна врста сапуна, један тролејбус (марка „ансалдо“), један једини начин куповине цица (на тачкице), један строги ујка из далека, и – два фудбалска клуба на Топчидерском брду.

Лако је разумљиво зашто је те далеке 1946. године клуб београдских студената привукао све оне којима је изнад свега било до могућности избора. Међу таквима нашло се и много финог света, бивших трговаца брашном и банкарских службеника, малих Микица из пропалих рентијерских породица, бледуњавих сењачких госпођица којима је трошно игралиште са дрвеним трибинама у Љутице Богдана, некада власништво Југославије, одједном постало симбол предратне елеганције, траг шарма прохујалих времена, онога што је било пре него што је подигнут камени, сиви стадион Партизана (који, истини за вољу, никада није био његов). Ако не можеш да славиш крсну славу, навијај за Црвену звезду.

Но, Црвена звезда тешко да би постала феномен какав јесте да у време свог настанка није привукла сву београдску мангупарију којој је изнад свега било до терања контре. Тако је и овај велики клуб стекао ореол велике зајебанције свега и свачега као главне ознаке београдског духа. Пробисвети из Савамале, Маринкове баре, са Чубуре и Неимара, они са Булбудера и Дорћолци, за које је трамвајска карта била мисаона именица, рингишпили домови културе, а ‘леб и мас’ основна исхрана, донели су на Топчидерско брдо своје пркосно непризнавање сваког ауторитета, свега што је изнад мере човекове и што се поставља као директна брана индивидуалности, разноликости. Душановачке девојчице удавале су се, међутим, тих година искључиво за навијаче Црвене звезде јер су они били главни у крају: носили су уске панталоне зване фрула и, нехајно наслоњени на бандеру, пљували у даљ, сладећи се украденим воћем са Каленић пијаце.

Њихова Црвена звезда била је предодређена да израсте у покрет око кога ће се, супротно тајном друштву „Црвена звезда“ из великих кафана, окупљати сви људи слободног духа. Београд је преко Црвене звезде понудио свима неке од својих најбољих особина: своју ноншаланцију, свој урођени пркос, своју духовитост која ће све дати на каламбур, за виц чија се поента може мерити и годинама. Од свих фудбалских афера које су забележене у последњих неколико деценија, а таквих има на килограме, једино су оне везане за Црвену звезду и – посебно – доктора О, који је одрастао у дворишту кафане Шумадија, у Небојшиној улици на дну Неимара, имале неког шарма, лудости: продати аутобус за Беару, киднаповати Остојића – тога се требало сетити. А сетити се правог штоса било је одувек главни циљ великих Звездиних играча попут Шекуларца.

И као што Београд није регионални град, већ гомила зграда на ветрометини светова, тако је и Црвена звезда клуб личног опредељења, припадности једном стању духа које је, баш зато што је београдско, универзално. Дошљаци се још честито не попну уз Балканску, а већ навијају за Црвену звезду. Зато је Црвена звезда страх и трепет на свим теренима, чак и онда када је састављена од једанаест левих сметала или када у њој играју поглавито ученици у фудбалској привреди, смер дунстер.Када је она противник, ви се не борите против одређене школе фудбала, већ имате окршај са овде поменутим стањем духа, духа који не мирује и који ће вас, дате ли му повода, сместити на право место уз праву меру извлачења ушију.

Клуб можете некако и победити, али изгледи свих партикуларизма, национализма, локалних заслепљености, свих мрачних владања душом, па и онога што је каткада мрачно у самој Црвеној звезди, једва да су вредни помена када се зна да за Звезду навијају људи који, на повике „Цигани, Цигани“, следеће недеље истакну километарску паролу: Цигани поздрављају свог шампиона.“

cigani pozdravljaju svoje sampione

Од првог дана, од Томашевића, Ђајића, Рудинског, Митића, Миљанића, Павића, Секулића, Обрадовића, Огњанова, Мркушића, Тасића, Владице Поповића, Спајића, Станковића, Костића, Васовића, Шекуларца, Беаре, Павике, Дујковића, Дурковића, Џајића, Лазаревића, Аћимовића, Крмпотића, Пижона, Савића, Филиповића, Керија, Јовановића, Остојића, Јовина, Муслина, Шестића, Ђуровског, Мусемића, Мркеле, Пиксија, Просинечког, Савићевића, Панчева, Михајловића, Југовића, Стојановића, Најдоског, Белодедића, Радиновића, Бинића, Маровића, Стошића, Шабанаџовића, Љупка Петровића, до Петковића, Ковачевића, Његуша, Станковића, Огњеновића, Пјановића, Друлића, Буњевчевића, Видића, Жигића, Пантелића, Басте, Јанковића, Милијаша, Звезда је била и остала велика. Остала је симбол реакције, омладине, господства. За Звезду се навијало и навија се, Звезда се волела и воли, за Звезду се живело, живи се и живеће се, док је год ње и њених навијача!

1948

Било је светлих тренутака, али и оних који ће се, надамо се, једног дана памтити само као лоша успомена. Али ни у једном од њих љубав и приврженост није јењавала. Чак, штавише, што је било теже, подршка и фанатизам били су све јачи и већи, што се види најбоље у протеклих неколико година, вероватно најтежих у деценијама дугој историји нашег клуба!

До данашњег дана, Звезда је изнедрила бројне легенде, а ми смо поменули само неке, јер је све немогуће издвојити. До данашњег дана, Звезда је освојила 25 трофеја националних првенстава, 24 национална Купа, по једном била шампион Европе и света, што је чини јединственом, када је реч о овом делу планете! Уз то, освојени су Дунавски, Средњоевропски Куп и бројни међународни турнири. Памте се мечеви између Звезде и Бајерна, Манчестера, Интера, Реала, Барселоне, Ливерпула, Арсенала, Милана, Ренџерса, Андерлехта, Бенфике – готово свих великана европског и светског фудбала! И то је оно што Звезду издваја од свих осталих.

Памте се и чувене посете на нашем највећем стадиону – Ференцварош (1975, 96 070 продатих улазница), ПАО (1971, 93 500), Партизан (1976, 90 142), Реал Мадрид (1975, 88 623), Карл Цајс (1971, 88 000), Бајерн (1979, 87 400), Барселона (1982, 227), ВБА (1979, 84 405), Андерлехт (1982, 83 044), Интер (1981, 81 369).

1971

Све то направило је од Звезде велики клуб и то ништа не може променити!

Када бисмо писали о историји Звезде и макар само поменули све битно што се за ових готово седам деценија дешавало, било би нам потребна читава књига, па ћемо се укратко, у кратким цртама осврнути на Звездину историју.

Од почетака, формирања Звездине приче и филозофије, минхенске трагедије која је приближила два велика клуба, Звезду и Манчестер Јунајтед, пројекта тоталног фудбала, изградње стадиона, несрећно изгубљених евро-мечева и финала, судије Микелотија, до формирања тима који ће коначно исправити све неправде и покорити Европу. Уследила су и тешка времена, рат, распад тима који је могао владати Европом још дуго, па повратак и нови пријатељство два клуба, као 40 година раније – Звезде и Олимпијакоса, а онда нови проблеми и незапамћена црна серија, која траје и дан данас…

Све то, и још много тога, десило се за само 69 година. Пролазили су и мењали се играчи, тренери, руководиоци, смењивале генерације навијача, али је једно увек остајала – Црвена звезда! Било је ратова, лоших играчких генерација и резултата, проблема, али једно никада није нестајало – љубав, приврженост и поштовање које су они који воле Звезду гајили према свом клубу. Јер, други немамо!

Последњих шест година донело је кулминацију свега тога. Трофеја није било, било је дугова. Није било идола деце, играча чије би се име изговарало на пољанчету за време терања лопте са другарима, било је преплаћених, фелеричних странаца и незналица које су каљали име, традицију и грб Црвене звезде. Било је подсмеха са неких других страна. Причали су нам да се она гаси, они што никад нису тако сјали. Али су и поред свих трофеја, успеха и подсмевања увек остајали тек комшија мали. А ми смо трајали. Чини се и пребродили оно најгоре, иако нас последње године уче да се то, када је Звезда у питању, не може никада са сигурношћу рећи. И чекамо титулу.

Разлике између некада и сада су велике. Некада се годинама чекала европска, данас домаћа титула. Некада је реакција истицала транспарент „Цигани поздрављају своје шампионе“, данас читав свет пароле „Чекамо титулу!“. Некада је Маракана падала у делиријум након голова против Бајерна, Реала, Вест Бромвича, данас је то случај против Телеоптика, Баната или Јавора. Некада је звездашки народ био безбрижан, обезбеђен, без много брига, данас је осиромашен, измучен, исцеђен. Међутим, има и ствари које се не могу променити. И има ствари које се не могу купити. То су верност и љубав према свом клубу. Јер ми други немамо!

И када вас питају зашто идете на утакмице и пратите нешто чему нема спаса, као што питају и мене, шта ћете одговорити? Када вам као аргументе наведу саопштења, шампоне, разбијене аутомобиле, препуцавања у медијима, сукобе у Управи, туче међу играчима, играче међу старлетама, дугове, шта ћете рећи?

Тада им само помените први део текста који сте управо прочитали. Помените им Звездине звезде, Бари, Токио, транспарент из ’46, Маракану, редове за карте, легенде клуба, оних 100 000 против Ференцвароша, Борине бомбе, Шекијеве мајсторије, Џајине дриблинге против Камача, оне Робијеве сузе из фебруара 2011, Савићевићеве дриблинге против Манчестера, Дарков пенал против Марсеја, Пиксијеве голове са центра игралишта и из корнера, онај пехар са великим ушима на којем је име Црвене звезде…

UEFA Champions League Trophy Handover & Draw

Јер, не иде се на стадион у овим временима, као и никада пре, због Милијаша, Бајковића, Џајића, Човића, Кокезе, севера, већ због Црвене звезде! Због величине клуба, љубави према њему, традиције, грба, музеја, Маракане!!! Да се радује и тугује, слави и пати… Јер како рече легендарни Љуба Тадић:

„Нема велике љубави без велике радости, али и без велике патње. Е,то вам је Црвена звезда. Има да се радујеш до неба, али секирација ти не гине. Сви смо ми Звездаши исти, а неки неће да кажу да смо сви исти. Е, ја нисам за те који се само радују. Сигуран сам да су прави звездаши и данас слични нама из првих Звездиних година. Изгубимо ми тако по неку утакмицу, па онако ошамућени да не знамо где нам је кућа, кренемо пешке ка Теразијама, ка “Мадери” у ствари. У њој су се тада окупљали звездаши. До “Мостара” – мук. После почнемо да причамо о нашим шансама, а 7-1 за противника. Те Рајко имао шансу, те Томаш промашио два зицера, и тако шанса за шансом, и када стигнемо до “Мадере” – Звезда изједначила. Новине не читамо неколико дана и готово… Е, кад победимо ми умемо да будемо мало и намћорасти. Те могао је да падне још неки гол, а у ствари растемо од среће. Ово је било кад смо освојили први Куп, па после три узастопно. Имали смо у друштву највећег љутка, највећег звездаша и пријатеља какви су одиста ретки. Бане је то био, Бане Вукосављевић. Дође он за сто после тог нашег првог Купа, па још није сео, а поче: дао два гола и неће више да игра за Звезду. Те намерно му нису додавали лопте, те и онај судија Лемешић се окомио на њега, кад, долази Боба Михајловић, он и доктор Аца су били из исте ратне војске и волео је да седи са нама. Честита Боба свима, честита Банету, кад у њему затрепери Звездина жила: Добро сте прошли са три комада, знаш кад ћете да видите Куп – никад! Шта ти је Звезда? Мртва позоришна, мртва фудбалска сезона и ја сам се преко лета мувао на Тари. Играју се нека деца лопте, а један човек виче на њих да се све разлама. Приђем ближе – Миљан. Заустави он вику. Ово је Куле, ово је Караси, оно су Цоле и Трифке. Чекамо једног дечка са Уба. Џају чекају. А они жгољави, ситни, никакви…Они ће бити шампиони? Немој Миљане да ме замајаваш тако ти Бога, рекох му. Али, шта знаш, рекох себи. Звезда је то. Сада се мало љутим кад неко каже: били смо европски шампиони. Нисмо ми били европски шампиони, него смо ми европски шампиони – заувек! Ми, Реал, Бајерн, Милан…То је наше друштво, а ово што играмо овде, то нам је за припреме. Некада су те припреме дуже, некада краће, Боже мој… Е сад, зашто се воли Црвена звезда. Од оног дана када ју је основала антифашистичка и студентска омладина, и кад нам је приступио огроман део народа тада називаног “реакцијом”. Волиш жену. Лепо, али шта још? Волиш девојку. Добро, али шта још? Фудбал је чудесна ствар, излаз у свет, а игра га Звезда. Е,онда има да волиш и Звезду. После, када то крене са колена на колено…Баш су лепо данашњи момци смислили, мене су погодили у жицу: Звезда је живот, остало су ситнице.“

764024214_08_122_413lo

Е, то вам је, драги моји, Црвена звезда! Цигани, Делије, Звездаши, срећан нам 69. рођендан!!!

На моју велику жалост, нисам имао среће да уживо гледам највећу генерацију у историји фудбала на овим просторима. Добро сам упамтио партије Југе, Михе, Робија, Генија у клубовима у којима су наступали након Звезде и у репрезентацији, али су само касете (данас ЦД-ови), постери, „Темпо“, исечци из новина оно на основу чега сам се уверавао у њихово мајсторство.

Почео сам да се разбољевам од болести која нема лека још као клинац. Слушајући на радио-преносима како је Перица терорисао вечитог ривала, гледајући како су Друла и Пјана решетали мреже у бившој заједничкој држави, али и Европи, те како је Буња слао гол-лопте са своје половине, какве се и данас у свету фудбала ретко виђају. И управо они су нам били идоли… Када сам купио дрес Немање Видића, био сам пресрећан. Нећу рећи фразерски као мало дете, јер сам дете фактички и био, али ми је било пуно срце што ми на леђима, преко црвено-белих пруга, на којима је и Звездин грб, стоји име човека коме сам се дивио у дебитантским мечевима за Звезду и репрезентацију, против Италијана (када је Инзагија ставио у џеп). Том човеку сам опраштао грешке као да их није било, мада их је он увек исправљао и „поништавао“ (Одензе). На сваком турниру носио сам број 26 на леђима, на великом фудбалу играо на позицији штопера. Док су многи на пољанчету и даље били Пјана, Друла, Деки, Роналдо, Зидан, ја сам „био“ Немања Видић…

Дошло је време за растанак, а након неколико трофеја које је освојио, свега што је пружио нашем клубу, Немања је Звезди донео и милионе од трансфера у Русију. Узевши у обзир стање у нашем фудбалу тада (а погледајте колико се још на горе променило за тих 10-ак година), логично је било да тако квалитетни играчи размишљају да се остваре у великим клубовима и направе велике каријере…

47

Имали смо тада узоре, била су то лепа времена. Нисмо им на ПЕС-у или Менаџеру давали капитенску траку и неизоставно их стављали у тим када год га играмо, већ смо пеглом пришивали на мајице слова, креирајући њихова имена или одвајали од џепарца да купимо дресове са њиховим презименима. Данас, када је дошло ово несрећно време, када се у Звезди не зна ко пије, а ко плаћа, а на терену њен дрес носе неки играчи који пре 10 година не би могли да дођу ни до друге лиге (да не причамо о чувеној ’91 или времену пре тога), ствари су се значајно промениле. И не само да ме боли то што нема више играча који би био узор младима, него ме убија то што према онима који су нама били узори неке нове генерације (а што је још трагичније, и старији), које своје узоре немају, немају ни трунке поштовања.

Први део текста представља нешто о чему причам годинама са друговима Звездашима, када после пораза од Јавора или ремија са Доњим Сремом правимо рекапитулацију и сећамо се „како је то некада било другачије“. Међутим, никада нисам размишљао да то поменем у неком свом блогу, иако сам их до сада написао на десетине. Ипак, оно што сам приметио протеклих дана страшно ме погодило и једноставно сам морао да напишем који ред о томе.

Ситуација око Александра Луковића попримила је одлике сапунице, саге и ја сам је одавно сврстао у ТОП 5 Звездиних трансфер сапуница у протеклих неколико година – „Нинковић“, „Салата, Божић, Волков“, „Драгутиновић“, „Торо“, сада и „Луковић“. Ситуација се мењала из дана у дан, па је на нашем сајту, а затим и на ФБ страници која окупља велики број Звездаша било могуће прочитати велики број коментара и различитих мишљења о овом случају. С обзиром да сам углавном ја пратио све што је имало везе са овим, могао сам да испратим све и видим шта навијачи мисле. Мало је рећи да сам био шокиран.

Да ли је човек који је играо ФУДБАЛ у Звезди, био члан шампионске генерације, донео толико радости (практично последње радости) Звездашима, а затим и неколико милиона евра од трансфера свом клубу заслужио да га пореде са било ким и сматрају незвездашем?! Чему коментари типа „Луковићу, један је Нинковић!“?

Да ли сте сви ви који сте то написали размислили о ситуацији у којој се нашао, тада Нине, а сада Луне? Ситуација је апсолутно иста! 

И Нинковић је имао шест месеци до истека уговора, ни њега клуб није хтео да пусти, ни он није хтео да се одрекне свог новца који му је следовао (сасвим логично и оправдано!), послат је на позајмицу, а када му је уговор истекао дошао је у Звезду. Луковић има шест месеци до истека, клуб неће да га пусти, човек не жели да се одрекне великог новца који му следује и најкасније у јуну, када му уговор истекне преселиће се на Маракану.

555809_615024345225132_662650891_n

Моје следеће питање је: Одакле право свима вама који пљујете и вређате Луковића да се размећете његовим новцем и то новцем који највећа већина нас који пратимо Звезду као навијачи нећемо видети, а камоли зарадити у свом животу?

Ми или наши родитељи радимо за 200, 250, 300 евра месечно. То је до 3000 евра годишње. Схватате ли да то значи да за оно што он може да заради за ових нешто више од пет месеци ми морамо да радимо 200 (и словима: двеста) година!? И ко би се одрекао тог новца? Нека човек на рачуну има и 15 милиона, тих 600 000 евра је енорман новац и нико га не би бацио кроз прозор. Јер, и тај Луковић некада није имао и јео је кифлу од 20 динара после тренинга на Маракани. Не, он није рођен са уговором у Русији на милион евра по сезони. Човек је целог живота радио и гризао да би дошао до тога. Стога, није лепо и поштено посматрати ситуацију на тај начин, нити га поредити са Нинковићем и једног величати, а другог ниподаштавати, јер су обојица у истој ситуацији! Обојици, надајмо се да ћемо их најкасније од јуна гледати у истом тиму, треба рећи велико хвала за повратак у свој клуб, када год се он десио!

aleksandar-lukovic1

Следећа, кратка, прича, односи се на неке друге легенде, којих смо се уз занимљиве слике из прошлости подсећали на МЦЗ ФБ страници, приликом чега сам, опет, био забезекнут односом неких Звездаша према њима.

Чиме су Деки Станковић, Марко Пантелић, Немања Видић, Никола Жигић и остали заслужили да их људи прозивају и вређају јер се не враћају у Звезду? Нису ли они титулама, головима, интервенцијама, радошћу коју су приређивали навијачима и на крају, поново, милионима које су донели клубу заслужили бар да им се каже „хвала“? Да ли их након свега тога треба нападати због тога што се не враћају да играју против Доњег Срема, Јавора, Чукаричког (уз дужно поштовање тим клубовима), уместо против Ливерпула, Арсенала, Челзија, Јувентуса, Роме, на њивама, а не теренима, да их не поштују деца из других, нижеразредних клубова и судије (као Нинковића), итд? Па, након голова у дербијима, Роми, Јанг Бојсу, за мене је Жига остао Бог и то се никада не може променити. Он је своје у Звезду одрадио, не 100, него 200% и отишао да се обезбеди за наредних 40 година, колико ће морати да живи од онога што је зарадио у протеклих 10-ак.

13706941456351

Да ли сте свесни какав је човек, људина, легенда, Деки Станковић? Да ли знате колико је људи и дечице преживело захваљујући Дејану Станковићу? Колико је играча спасило каријере захваљујући Дејану Станковићу? Од чега се годинама опоравља Звонко Милојевић? Ко је помогао да се не угасе и не растуре неки клубови Спортског друштва Црвена звезда? На крају крајева, и без свега тога, ко је решетао Партизан, Кајзерслаутерн, ко није желео да игра против своје Звезде у дресу Лација? И исти тај човек дочека да га вређају из фотеље због тога што се није вратио у Звезду…

Dejan-Stankovic-1997-kapiten1

Али, најлакше је сести у фотељу, отворити пиво, откуцати адресу овог или било ког другог сајта и оплести. Зато смо изгубили бројне легенде. Зато смо дошли до тога да људи који су негде тамо далеко богови одавде буду отерани и да их људи замрзе. Потрошили смо тако и огрешили се о Пижона, Робија, Маровића, Ђуровића, Пиксија, Савића, Ивића, Буњевчевића, Дујковића, Шекуларца, Крупниковића, Пјановића, Муслина, Цвелета, једном и о Џајића… Пљунули смо у лице и то и даље радимо, људима који су Звезди дали много. Зато, пре него што укључите рачунар и спремите асортиман за оне које треба максимално поштовати, добро се замислите.

Имамо срећу да имамо легенде, не губимо их и не трошимо олако. Поштујмо их. То је најмање што смо заслужили!

69

fudbal-lopta-kopackeОвај текст је првобитно требало да се бави изјавом Николе Џомбе којом готово да признаје да је његов некадашњи клуб био филијала Партизана и да су играчи тог клуба били планирани за комшијски. У свакој нормалној земљи би та изјава изазвала скандал, преиспитали би се односи два клуба у периоду “владавине“ Николе Џомбе, али овде неће изазвати ништа.

Да се и ми не бавимо тиме помогли су челници Црвене звезде. Већих мајстора да упропасте сваки повољан тренутак да се боримо за регуларно првенство и за положај који наш клуб заслужује вероватно нема. Хвала вам за нови шамар и циркус који сте приредили. Не требају нама ни Толе, ни Џомба, ни Партизан. За пропаст смо сами себи довољни.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

На стотине играча прошло је кроз Црвену звезду током шездесет осам година постојања клуба. Међутим, и у клубу тако славне традиције и историје, само одабрани су остали упамћени као играчи који су учинили да Црвена звезда у европским и светским фудбалским круговима буде то што јесте и да се њено име изговара са поштовањем. Још мањи број њих добио је епитет „легенда“. Њима се скандирало, певало, били су љубимци навијача, фудбалски мајстори, само због њих је публика ишла на стадион… Међутим, много пута, показало се да и легенде могу изгубити тај статус, пре свега својим потезима након велике каријере. Због тога се са правом може констатовати да су ретки они који су се након славне каријере и трофеја у црвено-белом дресу вратили у клуб и по други пут отишли уздигнута чела, поносно, уз подршку навијача, која је постала већа него некада.

Један од њих је велики мајстор фудбала, некадашњи играч и тренер Црвене звезде, Роберт Просинечки!

ПОЧЕЦИ

robi i djuro-cropРоби је рођен на данашњи дан пре 45 година у Филинген-Швенингену, у Немачкој, где су живели његови родитељи Ђуро (на слици са Робијем) и Емилија. Прве фудбалске кораке направио је у омладинској школи Штутгартер Кикерса, а 1979. године његова породица се враћа у Хрватску. Роби наставља да игра фудбал у загребачком Динаму и ту се задржава све до 1987. године. У сезони 1986/1987. Просинечки је забележио и своје прве утакмице у дресу „Модрих“. На дебију против Жељезничара био је и стрелац, да би до краја сезоне забележио само још један наступ. Већ тада, био је видљив велики таленат, па је Робертов отац са правом тражио озваничење његовог боравка у Динаму професионалним уговором. Међутим, одговор је био негативан, а Мирослав Ћиро Блажевић прави невероватан потез и одриче се „Жутог“, уз речи: „Ако он постане играч, ја ћу појести своју тренерску диплому!“

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

Истог лета, Ђуро Просинечки желео је да његов син промени клуб и пронађе нови, који ће га прихватити. Постоји прича да је Драган Џајић приликом Робијеве пробе на Маракани у шали рекао да се закључају све капије на стадиону, док Жути не потпише уговор. Џаја је својевремено изјавио:

„Једном приликом смо боравили у Загребу, а испред хотела „Esplenade“ сачекао ме је човек који се представио као стриц Роберта Просинечког, младог фудбалера Динама и питао ме да ли би младић могао да дође на пробу у Звезду. Одговорио сам му да се појаве у Београду за неколико дана и да неће бити проблема. То се и десило. Већ након неколико минута, видео сам момка који је правио чуда са лоптом и предложио тренеру Васовићу да након овог организује још један тренинг, али на Маракани, како бисмо га још једном видели на делу. Поново сам био одушевљен. Након неколико Робијевих дијагонала рекао сам његовом оцу да ме сачека после тренинга да се договоримо око уговора. Уз то, добили смо вест од адвоката да Динаму не морамо да платимо ништа, што је било сјајно.“

378945_454762714571926_100451293_nНАЈБОЉИ ИГРАЧ СВЕТА

Роби је већ у сезони 1987/88. заиграо за Звезду, а знак да Ћиро заиста треба да поцепа своју диплому први пут је дошао крајем године. На Светском првенству до 20 година у Чилеу, Роберт Просинечки са капитенском траком на руци предводио је репрезентацију Југославије до титуле првака света, а на крају првенства проглашен је и за најбољег играча планете у том узрасту!

Боравак у Чилеу изазвао је много трзавица, јер је Звезда желела што пре да врати свог играча, како би наступио у Купу УЕФА против Брижа, па се чак и ФИФА укључила у целу причу. Роби је почео каријеру у црвено-белом, у генерацији са Пиксијем, Ђуровским, Ђуровићем, Цветковићем, био члан чувене атомске навале Пикси – Мркела – Просинечки – Панчев – Савићевић, а у наредне три године почело је формирањем чувене златне генерације. До јесени 1990. у Звезди су заједно били Савићевић, Панчев, Просинечки, Југовић, Бинић, Белодедић, Најдоски и црвено-бели су могли да крену у напад на европски трон.

1990/1991. НА МАРАКАНИ

1991_Bari_trofejРоберт Просинечки том нападу дао је велики допринос. Головима против Ренџерса, Грасхоперса (2) и Динама, у многоме је допринео да наш тим стигне до саме завршнице и меча у Барију. Тамо је дошла и круна сезоне, а можда и каријере младог везисте, који је само 22 године погодио и у финалу КЕШ-а, из једанаестерца и направио увод у крајњи исход. Десетак минута касније, Дарко Панчев погађа и себи и својој генерацији, једној од најбољих у историји европског фудбала обезбеђује славу и место међу фудбалски бесмртнима.

Када се очекивало да наш тим још годинама хара европским и светским фудбалом, почео је рат и све је пало у воду. У потпуно наелектрисаној ситуацији, Звезду су морали да напусте Хрват Просинечки и Муслиман Шабанаџовић, који нису успели да се оките светском титулом, коју се и те како заслужили. Роби завршава своју епизоду у црвено-белом након 117 одиграних мечева, 24 постигнута поготка, 3 титуле првака Југославије, једним националним Купом и једним Купом Европских Шампиона!

28230_101859476528920_100001146038843_12874_3062473_n

ШПАНИЈА

У тим условима, Реал из Мадрида профитира као Звезда четири године раније и за мали новац, у односу на вредност играча, добија великог мајстора. Звезда на крају ипак добија 15 милиона долара, иако се вредност Просинечког процењивала на бар дупло више. Роби у Реалу проводи три године, од чега је готово једну целу пропустио због повреде. Одиграо је само три меча у првој сезони, постигавши притом гол у „Ел Класику“ из слободног ударца. У наредне две сезоне био је нешто стандарднији, али је утисак да су га повреде и лоше животне навике спречиле да покаже сав свој потенцијал и таленат у Шпанији. За „Краљевски клуб“ је одиграо укупно 55 утакмица и постигао 10 погодака.

225968_187257454655788_200780_nЊегов наредни клуб постао је Реал Овиједо у којем је поново фудбалски оживео и одиграо добру сезону, у којој на тридесет мечева постиже 5 погодака. То није промакло великој Барселони, која га доводи исте године. У сезони 1995/96. Роби је у екипи са Ноу Кампа одиграо 20 утакмица и постигао 4 поготка, а након тога постао члан Севиље, чији је дрес носио 19 пута и био стрелац 2 гола.

ХРВАТСКА И КРАТКЕ ЕПИЗОДЕ ПРЕД КРАЈ КАРИЈЕРЕ

Ипак, Просинечки је, чини се, схватио да у Шпанији није урадио ни делић онога што је могао. Рат се завршио, а он се враћа у Загреб, након 6 година проведених на Пиринејима. У Кроацији је одиграо три сезоне и на 50 утакмица постигао 14 погодака. Кратко је носио и дрес Драговољца, а потом и Стандарда. По једну сезону богате каријере провео је и у Енглеској, у Портсмуту, као и у Словенији, у Олимпији. Своју последњу сезону у каријери Роби је одиграо у Загребу и са само 34 године окачио копачке о клин.

У клупској каријери одиграо је укупно 400 мечева и био стрелац 82 поготка.

За младу репрезентацију Југославије одиграо је 5 мечева и постигао 1 гол. За А селекцију наступио је 15 пута и био стрелац 4 поготка, а за Хрватску 49 и погодио 10 пута.

Био је то крај једне велике играчке каријере, која је могла бити још већа и успешнија.

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ХРВАТСКЕ

Након завршетка каријере, Роби се на неколико година повукао из фудбалског света, имао и здравствених проблема, али их је успешно пребродио. Већ 2006. године постаје члан стручног штаба хрватске репрезентације и помаже Славену Билићу. Хрвати у наредне четири године остварују вредне резултате на највећим такмичењима, а тамошњи медији велике заслуге за то приписују и Роберту Просинечком. Посебно је то било актуелно када је након његовог одласка из стручног штаба Хрватска почела да игра слабо и губи бодове против доста слабијих противника.

ПОВРАТАК КУЋИ

116797_robi-rp_fУ децембру 2010, Црвена звезде је остала без тренера, након смене Александра Кристића. Помињана су различита имена, домаћа и страна, али конкретнијих потеза није било. Ипак, као гром из ведра неба, 7. децембра, дан пред обележавање годишњице од тријумфа у Токију, одјекнула је вест: „Роберт Просинечки је нови тренер Црвене звезде!“ Неки су вест дочекали са неверицом, неки у шоку, али свима је било јасно – Велики Жути се вратио кући! Било је у нашим и хрватским медијима дилеме како ће бити прихваћен у Србији након свега што се дешавало између две земље, али је све то пало у воду када се легендарни фудбалер сликао и потписао уговор. Остаће упамћена и реакција навијача који су били присутни приликом његовог повратка, након питања да ли им смета што је Хрват. Одговор је био кратак и јасан: „Роби је Роби, све остало су Хрвати!“

Тих дана као никада до тада стизале су на Маракану честитке, од бивших саиграча, тренера, али и бивших клубова и њихових председника, великих Реала и Барселоне. Јавио се наравно, после скоро две и по деценије и Ћиро Блажевић… Роби је на промоцији говорио из срца, спонтан, као и увек, пресрећан што се вратио кући, у свој клуб. У своју Звезду. Било је проблема са лиценцом, али је одмах прионуо на рад. Тим који је наследио није био респектабилан, али је уз неколико појачања и одличне припреме Звезда доживела праву ренесансу. Први Робијев меч био је пријатељски, против бањалучког Борца. Била је то фебруарска зима, неатрактиван противник, меч без такмичарског набоја и значаја. И поред тога, на стадион је дошло 40 000 навијача, који су као један, приликом изласка легенде на терен, загрмели „Ужичко“. Након две деценије. Емоције су биле невероватне, а Роби се узалуд трудио да сакрије сузе.

302783_234848189896714_1961239490_nОд тог меча, кренула је Звезда да гази своје противнике, једног за другим, а једини пораз био је онај на ЈНА, у Купу, када су се испромашивали Борха и Евандро. У реваншу, на Маракану није могла игла да падне, а кулминација је био гол Калуђеровића пред крај меча. Звезда је победила Партизан након 4 године, али није прошла даље. И поред тога, навијачи су пола часа након меча остали на стадиону и поздравили своје љубимце, показавши им тако шта мисле о том мечу. И у првенству је наш тим за титулу играо против вечитог ривала. На ЈНА, без Делија, који нису желели да на празник буду на стадиону, Звезда је поражена са 1:0. Испромашивали су се Лазовић и Калуђеровић, Крстајић је затресао пречку свог гола, али није вредело. Жути у првој сезони није успео.

Друга је, међутим, почела као у сновима. Пао је летонски Вентспилс у Лиги Европе, а резултат је био 7:0! Ипак, у наредном колу, Звезда је добила француски Рен којем није могла да парира. Остало је да се води борба за домаће првенство и Куп. Међутим, кикс већ у првом колу и невероватна серија вечитог ривала учинила је да Звезда уђе у дерби на -4. Ипак, све је добро почело на Маракани, јер је досуђен једанаестерац за наш тим. Међутим, Евандро уместо мреже погађа стативу, а Шћеповић и Вукић гостима доносе победу. Поново без среће у дербију и -7 на табели. Последње коло у првенству донело је меч без гледалаца на Маракани против Војводине. Звезда је била потпуно индиспонирана и резултат је био 2:0 за госте. На табели -10.

264942_204518339596366_4894157_nОчекивало се можда да Роби буде смењен, али му управа даје потпуну подршку. На пролеће, Звезда игра сјајно, Бајковић се ближи рекорду Звонка Милојевића, по броју минута без примљеног гола, победе се нижу. Након 5 година, у првенству пада Партизан… Ипак, даље од -6 се није могло. И Звездиној серији је морао доћи крај, па након два кикса и ово првенство остаје само сан, као што се чинило још у децембру. Ипак, Звезда након две године осваја први трофеј, победом у Крушевцу над Борцем, а у вечитим дербијима долази до три узастопна тријумфа, укључујући и онај на прослави титуле ривала на ЈНА, када је Каду у 93. минуту ућуткао све трибине осим северне.

На старту прошлесезоне, било је много проблема. Још је у устима био горак укус због штрајка играча с краја претходне, кључни играчи су продати, а адекватних појачања није било. Једва је прескочен слаби Нафтан у ЛЕ, а у првом колу домаћег првенства забележен је реми против Рада. Роберт Просинечки изашао је пред новинаре и у сузама саопштио да одлази! Можда је то била логична одлука, услед дешавања у то време, али, касније су у домаћим медијима испливале различите информације, по којима је председник клуба Владан Лукић имао великог утицаја на ову Робијеву одлуку.

robi kzsКао што је било прилико доласка, било је и на тој, испоставило се, последњој конференцији за новинаре. Роби се на Маракану вратио у сузама и са ње отишао исто тако. Тужан, са ранцем на леђима и сузама у очима, као дечак. Тачније, отеран је. Показао је да му је Звезда била више од посла и да је према клубу имао однос који је био много више од професионалног. Показао је да Звезди значи много више него они који су га отерали, као и да њему Звезда више значи. Трпео је притиске, није имао подршку управе. Морао је да погази своју реч у случајевима „Вилотић“ и „Ади“, зарад добробити клуба. Имао је играче који су штрајковали због неисплаћених зарада и којима је из свог џепа позајмљивао новац. Он сам није примио плату 20 месеци. А љубав према клубу показивао је на сваком кораку. Искреношћу у интервјуима и изјавама, радовањима након голова. Што се спортског дела тиче, имао је доста грешака, али је много више доброг донео Звезди. Имао је визију и систем, која у овим условима, са оваквим играчким кадром и стањем у клубу, са „подршком“ челних људи какву је он имао није могла да прође. Тражио је штопера, добијао дечаке без минута сениорског фудбала у ногама. Вратио је људе на стадион, харизму, позитивну атмосферу, сећање на неке боље, славније дане…

Тражио је Волкова, Салату, Божића, Тодоровског, Пауљевића, Драгутиновића, Куфреа… Није добио ниједног. Добио је Пашека, који је епизоду  у клубу завршио након 7 дана,  неспремног Мезенгу, Ћосића, без сениорског искуства, што га је коштало титуле, а уз њих у аманет Рељиће, Игњатијевиће, Ђорђевиће, Богдановиће.

Играла је Звезда у одређеним периодима добар фудбал, али није могла више од онога што је за Робијево време постигла. Освојио је један Куп, вратио из мртвих Бајковића, Лазовића, Кадуа, лансирао тада седамнаестогодишњег Мијаиловића, од Вешовића успео да направи коректног бека, вративши га са крилне позиције у одбрану. Али, Звезди није ваљао. Тј, њеним тадашњим челницима. Ипак, остаће упамћен као један од најобожаванијих људи који су прошли кроз Црвену звезду, како некада као играч, тако и сада као тренер.

КАЈЗЕРИ

robi kayseriСредином октобра, након нешто мање од два месеца без посла, Просинечки добија понуду Кајзерија, турског прволигаша, коју не одбија. Његов тим налазио се при дну табеле, са само 7 освојених бодова из 9 утакмица. У наредних 8 мечева, Роби је освојио 12 поена и успео да се „одлепи“ од тимова који су у опасној зони. До краја сезоне, постаје љубимац навијача и Управе, јер је остварио један од највећих успеха овог турског клуба, освајањем петог места на табели. Европа му је измакла за длаку, али је само по себи ово пето место говорило много тога. Одмах је уследила понуда Бешикташа, који је желео да плати чак 5 милиона евра за трансфер Роберта, уз енормни, милионски буџет, али је Жути желео да остане у Кајзерију и заврши започет посао. Није хтео, као што би велика већина људи урадила, да појури за новцем и изгори у великом клубу, великих амбиција, већ је остао у малој средини. Гомила пехова на старту текуће сезоне довела га је у позицију у којој је био када је дошао у Кајзери. Жестока борба за опстанак и серија без победе натерала га је да поступи морално и поднесе оставку, што су пренели и бројни домаћи и страни медији. Међутим, онда се десило нешто невероватно, нешто што није доживео ни у својој Звезди – навијачи и председник клуба рекли су НЕ! Убеђивали су Робија да остане и показали му колико га обожавају и поштују (види слику) и он је пристао. Међутим, криза је настављена, поред кратког прекида, па је Жути поновио свој став од неколико недеља раније и отишао.

Одмах су се активирале добро познате приче о повратку у Звезду, Динамо, репрезентацију Хрватске, али се он није изјашњавао. Тренутно је без ангажмана, али је сигурно да неће дуго бити тако. Следеће године, када овај текст буде поново објављен 12.01, сигурно је да ће Жути водити неки клуб (или репрезентацију), аутор текста је убеђен – са успехом.

Познато је и да су Звездаши, махом старија гарда, окупљени на навијачком форуму који су га увек поштовали и наставили са тим и након његовог одласка посетили Робија у Загребу и поклонили му портрет са потписима, а он им је, срдачан и непосредан као и увек, изашао у сусрет и провео одређено време са њима. У том разговору било је речи и о милионским понудама Кајзерија за неке Звездине играче, из чисте жеље да се помогне клубу, које је Управа одбила, јер је тражила више (касније је исти играч напустио клуб без обештећења). Такође, Роби је искрено, као што једино уме, говорио о махинацијама претходне Управе са менаџерима и играчима који су довођени, иако нису имали ни приближан квалитет потребан Звезди.

robi sa slikom

ПРИЗНАЊА И ТРОФЕЈИ

Од 1987. и СП у Чилеу, трофеји, екипни или индивидуални, нижу се као на траци у каријери Роберта Просинечког.

Екипна признања:

Првак света са репрезентацијом Југославије до 17 година (1987), вицешампион Европе са репрезентацијом Југославије до 21 године (1990), треће место на Светском првенству у Француској са репрезентацијом Хрватске (1998).

Троструки шампион Југославије (1988, 1990, 1991), освајач Купа Југославије (1990) и првак Европе са Црвеном звездом (1991). Куп Шпаније (1993), Суперкуп Шпаније (1993) и Иберо-амерички куп са Реал Мадридом (1994). Суперкуп Шпаније са Барселоном (1996). Првенство Хрватске (1998, 1999, 2000), Куп Хрватске (1998) и Суперкуп Хрватске (1998) са Динамом. Куп Словеније са Олимпијом (2002). Куп Србије са Црвеном звездом (као тренер, 2012)

Индивидуална признања:

robi kup je nasНајбољи млади играч света (1987); Најбољи млади играч Светског првенства (1990); Најбољи фудбалер Југославије (1990); Награда за најбољег младог играча Европе (1990); Најбољи фудбалер Хрватске (1997), Награда „Фрањо Бучар“ за спорт (1997, 1998); Изабран у најбољи тим енглеске Прве дивизије у сезони 2001/02; Изабран у најбољи тим Портсмута свих времена; Заједно са својом генерацијом, шеста је Звездина звезда; Једини је играч који је постизао голове на Светском првенству за две различите репрезентације.

То је Роберт Просинечки, фудбалски мајстор, Моцарт, виртоуз. Некада велики играч, сада перспективан, а у будућности велики тренер, и увек, велики Човек. Да, Човек, са великим Ч!

ЖУТИ, ЛЕГЕНДО, СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН, ВРАТА НАШЕГ КЛУБА УВЕК ЋЕ ТИ БИТИ ШИРОМ ОТВОРЕНА!

 

 

11

Ружно паче

RK_Crvena_zvezda

Ружно паче је одбачено од породице зато што се разликује. Само, без икога, тумарало је и борило се. Свака врата, и затворена, била су нада. Сан је био бити прихваћен, исто као остали. Све док није постало раскошни лабуд није било прихваћено. Али, да лабудови нису прихватили паче можда би лепота била ружан одраз у води. А због чега је одбачен рукометни клуб Црвена звезда? Због тога што има дугове? Ко их нема? Лабудова има у рукометном клубу, али пажња је потребна. Јер ово није бајка Ханса Кристијана Андерсена, већ сурова реалност.

Дуго се чекају лабудови који би помогли и пружили руку нашем „ружном пачету“ да постане један од њих. До сада смо сретали само крокодиле, слонове и кловнове. Клуб насукан на ивици пропасти који се од лажних обећања и нада љуља као на таласима контролисаних јаких ветром и један човек, који заиста има митску снагу Терминатора и моћ легенде су остављени баш као ружно паче из бајке. Уплашени, сами боре се. Клуб се налази у зачараном лавиринту у којем је сваки излаз, улаз у нови лавиринт. Спортско друштво као мaћеха је одбацило своје паче, уз ту и тамо неку помоћ, али без руке, загрљаја, подршке. У тешким временима без узајамне заштите и подршке. Као да није њихово, да се стиде. Разлог непознат. Да ли су тамо неки људи различитији од осталих по нечему? Да ли су они црни, а сви остали бели? Сведоци смо да нису. Чему лаж, ако нема истине. Како спонзори да те прихвате када породица неће?

Реалност рукометног клуба Црвена звезда је у 2013. години била оваква: Прошла година терора и кошмара, понижавања, непоштовања, клопки је имала „хепиенд“. Заслужили сте и изборили нешто друго, добили тотално супротно. Платили сте кафу, добили воду и талог. Хепиенд је када 300 Спартанаца победи 300.000 Персијанаца. Мислили смо да смо тај лист окренули, да нови има другу страну иако је визуелно исти, али сезона прође година никад. Победе се нижу, али их нико не гледа. Прво место као да није прво. „Шумице“ празне, међу стотинак људи су породица, пријатељи, медији, играчи на терену, представници, судије, запослени и по који ентузијаста. Пуна хала је сан. Једном у години и то је доста. Као када вам је рођендан па добијете поклон. Благо миловање и осмех на дар. У осталих 364 дана ником ништа, не познајемо се, грубост и запостављеност су навика. Дугови не могу сами да се врате, избришу гумицом. Окренете главу на другу страну јастука. Играчи губе стрпљење јер је реалност против логике и разума. Овде 1 и 1 не дају 2. Обећања су као уже на пола покидано, а друга половина се кида полако. Можеш само да чекаш и гледаш. Шта ћемо ако пукне? Јер се то чека?

Данас су започели припреме за други део сезоне, за плеј оф, за титулу. Ја верујем у то. Година је прошла, дошла је нова. Нова година је период носталгије пун емоција, период породице, љубави. Прелазни период. Ситнице чине да се осетите срећним делом нечега. Нема границе криве линије осмеха, загрљаји су битнији него иначе. Нова година и празници су период када је породица на окупу. Заједно. Рукометни клуб Црвена звезда је део наше породице. Као и одбојкашки, ватерполо, кошаркашки и други, предвођени фудбалским. Породица је светиња, сврха. Најбитнија. Да ли се рукометни клуб осећа тако? Да ли смо се потрудили да се осете тако? Да ли МИ можемо да будемо лабудови нашем „ружном пачету“? Не можемо да избришемо све што се догодило, не можемо да им приуштимо више од подршке, али можемо да покажемо да смо заједно у свему. Да смо сви помало Ненад Перуничић. Да чувамо леђа једни другима, да се чује наш глас. Да верујемо. Нико нам неће помоћи, ако сами себи не помогнемо. Не треба им храброст, то им је врлина. Не треба им знање, они су шампиони. Треба им подршка. Једна рука је пружена и чека да буде прихваћена. Идемо заједно!

Имамо две руке, две ноге, уши, нос, очи. Главу и стомак. Ходамо, чујемо, видимо, дишемо. Да ли смо људи?

Идемо заједно! Дођите у „Шумице“!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Уредништво сајта www.mojacrvenazvezda.net свим православним верницима и навијачима Црвене звезде жели срећан Божић! Проведите један од највећих и највеселијих хришћанских празника у здрављу, весељу и радости са својим најближима!

13836-bozic

Мир Божији, Христос се роди!

Живи били!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Од самог оснивања Спортског друштва Црвена Звезда градио се профил правог Звездаша. Већ 1948. основана је секција „Чланови – пријатељи“ која је бројала 120 уписаних. Звезда је себи привукла и интелектуалце и бивше трговце, али и мангупе и убрзо је постала симбол београдског духа. За разлику од педесетих и шездесетих година, кад је трибине Маракане красила тек по нека застава, седамдесете су донеле нове навијачке трендове – заставе су се носиле масовно, појављују се први транспаренти, шалови, капе… Редовније се путује на гостовања и у земљи и у иностранству, највернији почињу међусобно да се друже и данима када није било утакмица и тада полако почиње да се ствара језгро најватренијих Звездиних фанова. Почетак осамдесетих донео је Северу нешто заиста ново – забрањено је уношење на трибине застава на копљу, али се повећао број људи који су носили шалове, све је више било транспарената и навијачке песме су биле све разноврсније и мелодичније. Ипак, права револуција догодила се 1986. – тада су основани Ultras и Red Devils – две групе које ће уз годину дана касније настале Zulu Warriors представљати језгро и авангарду на Северу и у целој бившој Југославији.

65007_590221334372100_1727359142_n

Црвена Звезда је током свог постојања стекла ореол једног од стубова српства тако да су утакмице са клубовима из осталих република увек биле пуне набоја и тензија. Више од 200 Звездиних навијача је 1986. било присутно на гостовању атинском Панатинаикосу, а транспарент Ултрас је било немогуће не приметити. Тада је и рођено једино право пријатељство између Делија и навијача Олимпијакоса. Ове пријатељске везе темеље се на сличности клубова – оба клуба су из главних градова, најтрофејнији су у својим земљама, носе црвено-беле боје, потичу из православне средине. 1988. је година експанзије – основан је велики број нових група, купљени су први бубњеви, све се више употребљава пиротехника, све више људи путује на гостовања, у већем броју се појављују и навијачи Звезде из унутрашњости. У пролеће 1988. успостављени су први озбиљнији контакти са Управом клуба и од тада је почела сарадња чији је први конкретан облик представљао одлазак 2 аутобуса навијача на легендарно гостовање у Милано. Тада је на стадиону Сан Сиро било присутно око 1.000 Звездаша, а бубњеви, бакље и велики транспаренти први пут су презентовани у иностранству. Организација северне трибине била је све боља и боља али је међу вођама различитих група владала општа констатација да снага и потенцијал нису довољно искоришћени. Жеља за уједињењем у једну велику и праву организацију била је све јача. На иницијативу Ултраса свим значајнијим навијачима послато је писмо са позивом на састанак уједињења где су образложени разлози из којих би било мудро и добро ујединити се и направити коначно праву ствар: тој уједињеној групи дати српско име, направити реквизите са именом групе како се више не би користили у то време популарни страни шалови и капе, изградити озбиљнији однос са Управом, повезати се са Звездашима из унутрашњости.. Састанак је одржан на Божић 1989. године, присуствовао је велики број навијача, а из мноштва предлога издвојио се један – тог дана су рођене Делије! Одмах се прионуло на посао, тачно се знало ко је задужен за прављење шалова, налепница, мајица, ко за састанке са Управом, ко за контакте са навијачима ван Београда, ко за пропагандни рад. Састанци су одржавани сваког четвртка на стадиону – ту су се училе нове песме, нови навијачи примани су у Делије, расправљало се о актуелним питањима и прављени су планови за наредне утакмице.

Vatromet.jpg1

Прва већа утакмица на којој су Делије имале своју презентацију био је пролећни дерби 1989. Из дана у дан организација навијача постаје све боља. У то време било је нормално да када се подударају термини неких важних кошаркашких и фудбалских утакмица и на једним и на другим буде велики број Делија. На стадиону, између северне и источне трибине завршена је просторија за навијаче, путовало се редовно на сва гостовања, прављени су спектакли на свакој важној утакмици, прорадио је и маркетинг Делија. У јесењој сезони 1989/1990. одрађена су и три импесивна међународна гостовања у Истанбулу, Виљнусу и Келну, а свака утакмица у домаћем првенству доносила је нешто ново од стране Делија. Из тог периода датира и пријатељство са подгоричким Варварима, које је истини за вољу постојало само у наредних годину дана…

Oстало је историја…

Делије, срећан рођендан!

Teкст преузет са сајта делије.нет.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!