Те 1945. године завршен је највећи рат у историји човечанства. Формиране су бројне државе, а границе су још једном, не и последњи пут, промењене. Рођене су те године и бројне познате личности. Међу њима, уметници – Никита Михалков, Боб Марли, Ијан Гилан, Срђан Карановић, Ерик Клептон, спортисти – Франц Бекенбауер, Јуп Хајнкес, Герд Милер, Дане Корица, Илија Петковић, Зоран Жота Антонијевић и друге јавне личности…

На овим просторима, у време те 1945. године остале су рушевине. Требало је градити и све подизати од почетка, од темеља. И српски и југословенски спорт практично није постојао. Постојала је само дуга спортска традиција, предратни клубови који је требало да наставе да живе у истом или измењеном облику и спортисти, који су желели да после тешких година уживају у ономе што су волели у најбољих годинама свог живота. У складу са тим, формирани су или настављани и обнављани спортски колективи.

Један од њих основан је у Београду, на данашњи дан, 4. марта 1945. године. Судбина многих била је неизвесна, неки нису дуго потрајали, али се један истакао и издвојио касније као највећи и најпопуларнији. То је наша Црвена звезда!

rodjendan

Фудбалски клуб Црвена звезда основан је на иницијативу чланова Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. Првобитно месец дана раније, дакле у фебруару исте године основано је ново омладинско фискултурно друштво које је брзо прерасло у спортски колектив и добило име Црвена звезда. Прича о оснивању прерасла је у мит и веома је интересантна.

„Тим је добио име после дуге расправе између тадашњих председника спортског друштва Слободан Ћосић и Зоран Жујовић. После бројних предлога (Младост, Ударник, Торпедо, Динамо, Локомотива итд.), најзад је Ћосић рекао: „Да наше друштво назовемо Звезда!“, на шта је Крцун спонтано додао: „Одлично, само, кад је Звезда – нека буде црвена!“ Са овим предлогом сви присутни су се са задовољством сложили, мада је било предлога да се клуб назове и Плава звезда. Одређене су и боје: црвено-плаво-бело са белом петокраком звездом на црвеној мајици – дресу.“

Црвена звезда је формирана од остатака клуба Југославија – наследили су стадион Југославије, објекте, играче па чак и црвено-белу боју. О 32 године које су претходиле Црвеној звезди прочитајте у овом и овом тексту.

Прву утакмицу наш клуб одиграо је против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а и победио са 3:2, а стрелац првог гола био је Коста Томашевић. Током прве, оснивачке године одиграли смо укупно 36 мечева, забележили 30 победа, нерешено је било пет пута, а једини пораз доживљен је у Темишвару против Румуније.

Већ тада, Звезда је привукла београдску омладину, мангупарију, студенте. Бољу представу о томе стећи ћете читајући речи чувеног Богдана Тирнанића Тиркета.

„Историјски гледано, Црвена звезда је феномен јер је била друга; постојала је једна врста сапуна, један тролејбус (марка „ансалдо“), један једини начин куповине цица (на тачкице), један строги ујка из далека, и – два фудбалска клуба на Топчидерском брду.

Лако је разумљиво зашто је те далеке 1946. године клуб београдских студената привукао све оне којима је изнад свега било до могућности избора. Међу таквима нашло се и много финог света, бивших трговаца брашном и банкарских службеника, малих Микица из пропалих рентијерских породица, бледуњавих сењачких госпођица којима је трошно игралиште са дрвеним трибинама у Љутице Богдана, некада власништво Југославије, одједном постало симбол предратне елеганције, траг шарма прохујалих времена, онога што је било пре него што је подигнут камени, сиви стадион Партизана (који, истини за вољу, никада није био његов). Ако не можеш да славиш крсну славу, навијај за Црвену звезду.

Но, Црвена звезда тешко да би постала феномен какав јесте да у време свог настанка није привукла сву београдску мангупарију којој је изнад свега било до терања контре. Тако је и овај велики клуб стекао ореол велике зајебанције свега и свачега као главне ознаке београдског духа. Пробисвети из Савамале, Маринкове баре, са Чубуре и Неимара, они са Булбудера и Дорћолци, за које је трамвајска карта била мисаона именица, рингишпили домови културе, а ‘леб и мас’ основна исхрана, донели су на Топчидерско брдо своје пркосно непризнавање сваког ауторитета, свега што је изнад мере човекове и што се поставља као директна брана индивидуалности, разноликости. Душановачке девојчице удавале су се, међутим, тих година искључиво за навијаче Црвене звезде јер су они били главни у крају: носили су уске панталоне зване фрула и, нехајно наслоњени на бандеру, пљували у даљ, сладећи се украденим воћем са Каленић пијаце.

Њихова Црвена звезда била је предодређена да израсте у покрет око кога ће се, супротно тајном друштву „Црвена звезда“ из великих кафана, окупљати сви људи слободног духа. Београд је преко Црвене звезде понудио свима неке од својих најбољих особина: своју ноншаланцију, свој урођени пркос, своју духовитост која ће све дати на каламбур, за виц чија се поента може мерити и годинама. Од свих фудбалских афера које су забележене у последњих неколико деценија, а таквих има на килограме, једино су оне везане за Црвену звезду и – посебно – доктора О, који је одрастао у дворишту кафане Шумадија, у Небојшиној улици на дну Неимара, имале неког шарма, лудости: продати аутобус за Беару, киднаповати Остојића – тога се требало сетити. А сетити се правог штоса било је одувек главни циљ великих Звездиних играча попут Шекуларца.

И као што Београд није регионални град, већ гомила зграда на ветрометини светова, тако је и Црвена звезда клуб личног опредељења, припадности једном стању духа које је, баш зато што је београдско, универзално. Дошљаци се још честито не попну уз Балканску, а већ навијају за Црвену звезду. Зато је Црвена звезда страх и трепет на свим теренима, чак и онда када је састављена од једанаест левих сметала или када у њој играју поглавито ученици у фудбалској привреди, смер дунстер.Када је она противник, ви се не борите против одређене школе фудбала, већ имате окршај са овде поменутим стањем духа, духа који не мирује и који ће вас, дате ли му повода, сместити на право место уз праву меру извлачења ушију.

Клуб можете некако и победити, али изгледи свих партикуларизма, национализма, локалних заслепљености, свих мрачних владања душом, па и онога што је каткада мрачно у самој Црвеној звезди, једва да су вредни помена када се зна да за Звезду навијају људи који, на повике „Цигани, Цигани“, следеће недеље истакну километарску паролу: Цигани поздрављају свог шампиона.“

cigani pozdravljaju svoje sampione

Од првог дана, од Томашевића, Ђајића, Рудинског, Митића, Миљанића, Павића, Секулића, Обрадовића, Огњанова, Мркушића, Тасића, Владице Поповића, Спајића, Станковића, Костића, Васовића, Шекуларца, Беаре, Павике, Дујковића, Дурковића, Џајића, Лазаревића, Аћимовића, Крмпотића, Пижона, Савића, Филиповића, Керија, Јовановића, Остојића, Јовина, Муслина, Шестића, Ђуровског, Мусемића, Мркеле, Пиксија, Просинечког, Савићевића, Панчева, Михајловића, Југовића, Стојановића, Најдоског, Белодедића, Радиновића, Бинића, Маровића, Стошића, Шабанаџовића, Љупка Петровића, до Петковића, Ковачевића, Његуша, Станковића, Огњеновића, Пјановића, Друлића, Буњевчевића, Видића, Жигића, Пантелића, Басте, Јанковића, Милијаша, Звезда је била и остала велика. Остала је симбол реакције, омладине, господства. За Звезду се навијало и навија се, Звезда се волела и воли, за Звезду се живело, живи се и живеће се, док је год ње и њених навијача!

1948

Било је светлих тренутака, али и оних који ће се, надамо се, једног дана памтити само као лоша успомена. Али ни у једном од њих љубав и приврженост није јењавала. Чак, штавише, што је било теже, подршка и фанатизам били су све јачи и већи, што се види најбоље у протеклих неколико година, вероватно најтежих у деценијама дугој историји нашег клуба!

До данашњег дана, Звезда је изнедрила бројне легенде, а ми смо поменули само неке, јер је све немогуће издвојити. До данашњег дана, Звезда је освојила 25 трофеја националних првенстава, 24 национална Купа, по једном била шампион Европе и света, што је чини јединственом, када је реч о овом делу планете! Уз то, освојени су Дунавски, Средњоевропски Куп и бројни међународни турнири. Памте се мечеви између Звезде и Бајерна, Манчестера, Интера, Реала, Барселоне, Ливерпула, Арсенала, Милана, Ренџерса, Андерлехта, Бенфике – готово свих великана европског и светског фудбала! И то је оно што Звезду издваја од свих осталих.

Памте се и чувене посете на нашем највећем стадиону – Ференцварош (1975, 96 070 продатих улазница), ПАО (1971, 93 500), Партизан (1976, 90 142), Реал Мадрид (1975, 88 623), Карл Цајс (1971, 88 000), Бајерн (1979, 87 400), Барселона (1982, 227), ВБА (1979, 84 405), Андерлехт (1982, 83 044), Интер (1981, 81 369).

1971

Све то направило је од Звезде велики клуб и то ништа не може променити!

Када бисмо писали о историји Звезде и макар само поменули све битно што се за ових готово седам деценија дешавало, било би нам потребна читава књига, па ћемо се укратко, у кратким цртама осврнути на Звездину историју.

Од почетака, формирања Звездине приче и филозофије, минхенске трагедије која је приближила два велика клуба, Звезду и Манчестер Јунајтед, пројекта тоталног фудбала, изградње стадиона, несрећно изгубљених евро-мечева и финала, судије Микелотија, до формирања тима који ће коначно исправити све неправде и покорити Европу. Уследила су и тешка времена, рат, распад тима који је могао владати Европом још дуго, па повратак и нови пријатељство два клуба, као 40 година раније – Звезде и Олимпијакоса, а онда нови проблеми и незапамћена црна серија, која траје и дан данас…

Све то, и још много тога, десило се за само 69 година. Пролазили су и мењали се играчи, тренери, руководиоци, смењивале генерације навијача, али је једно увек остајала – Црвена звезда! Било је ратова, лоших играчких генерација и резултата, проблема, али једно никада није нестајало – љубав, приврженост и поштовање које су они који воле Звезду гајили према свом клубу. Јер, други немамо!

Последњих шест година донело је кулминацију свега тога. Трофеја није било, било је дугова. Није било идола деце, играча чије би се име изговарало на пољанчету за време терања лопте са другарима, било је преплаћених, фелеричних странаца и незналица које су каљали име, традицију и грб Црвене звезде. Било је подсмеха са неких других страна. Причали су нам да се она гаси, они што никад нису тако сјали. Али су и поред свих трофеја, успеха и подсмевања увек остајали тек комшија мали. А ми смо трајали. Чини се и пребродили оно најгоре, иако нас последње године уче да се то, када је Звезда у питању, не може никада са сигурношћу рећи. И чекамо титулу.

Разлике између некада и сада су велике. Некада се годинама чекала европска, данас домаћа титула. Некада је реакција истицала транспарент „Цигани поздрављају своје шампионе“, данас читав свет пароле „Чекамо титулу!“. Некада је Маракана падала у делиријум након голова против Бајерна, Реала, Вест Бромвича, данас је то случај против Телеоптика, Баната или Јавора. Некада је звездашки народ био безбрижан, обезбеђен, без много брига, данас је осиромашен, измучен, исцеђен. Међутим, има и ствари које се не могу променити. И има ствари које се не могу купити. То су верност и љубав према свом клубу. Јер ми други немамо!

И када вас питају зашто идете на утакмице и пратите нешто чему нема спаса, као што питају и мене, шта ћете одговорити? Када вам као аргументе наведу саопштења, шампоне, разбијене аутомобиле, препуцавања у медијима, сукобе у Управи, туче међу играчима, играче међу старлетама, дугове, шта ћете рећи?

Тада им само помените први део текста који сте управо прочитали. Помените им Звездине звезде, Бари, Токио, транспарент из ’46, Маракану, редове за карте, легенде клуба, оних 100 000 против Ференцвароша, Борине бомбе, Шекијеве мајсторије, Џајине дриблинге против Камача, оне Робијеве сузе из фебруара 2011, Савићевићеве дриблинге против Манчестера, Дарков пенал против Марсеја, Пиксијеве голове са центра игралишта и из корнера, онај пехар са великим ушима на којем је име Црвене звезде…

UEFA Champions League Trophy Handover & Draw

Јер, не иде се на стадион у овим временима, као и никада пре, због Милијаша, Бајковића, Џајића, Човића, Кокезе, севера, већ због Црвене звезде! Због величине клуба, љубави према њему, традиције, грба, музеја, Маракане!!! Да се радује и тугује, слави и пати… Јер како рече легендарни Љуба Тадић:

„Нема велике љубави без велике радости, али и без велике патње. Е,то вам је Црвена звезда. Има да се радујеш до неба, али секирација ти не гине. Сви смо ми Звездаши исти, а неки неће да кажу да смо сви исти. Е, ја нисам за те који се само радују. Сигуран сам да су прави звездаши и данас слични нама из првих Звездиних година. Изгубимо ми тако по неку утакмицу, па онако ошамућени да не знамо где нам је кућа, кренемо пешке ка Теразијама, ка “Мадери” у ствари. У њој су се тада окупљали звездаши. До “Мостара” – мук. После почнемо да причамо о нашим шансама, а 7-1 за противника. Те Рајко имао шансу, те Томаш промашио два зицера, и тако шанса за шансом, и када стигнемо до “Мадере” – Звезда изједначила. Новине не читамо неколико дана и готово… Е, кад победимо ми умемо да будемо мало и намћорасти. Те могао је да падне још неки гол, а у ствари растемо од среће. Ово је било кад смо освојили први Куп, па после три узастопно. Имали смо у друштву највећег љутка, највећег звездаша и пријатеља какви су одиста ретки. Бане је то био, Бане Вукосављевић. Дође он за сто после тог нашег првог Купа, па још није сео, а поче: дао два гола и неће више да игра за Звезду. Те намерно му нису додавали лопте, те и онај судија Лемешић се окомио на њега, кад, долази Боба Михајловић, он и доктор Аца су били из исте ратне војске и волео је да седи са нама. Честита Боба свима, честита Банету, кад у њему затрепери Звездина жила: Добро сте прошли са три комада, знаш кад ћете да видите Куп – никад! Шта ти је Звезда? Мртва позоришна, мртва фудбалска сезона и ја сам се преко лета мувао на Тари. Играју се нека деца лопте, а један човек виче на њих да се све разлама. Приђем ближе – Миљан. Заустави он вику. Ово је Куле, ово је Караси, оно су Цоле и Трифке. Чекамо једног дечка са Уба. Џају чекају. А они жгољави, ситни, никакви…Они ће бити шампиони? Немој Миљане да ме замајаваш тако ти Бога, рекох му. Али, шта знаш, рекох себи. Звезда је то. Сада се мало љутим кад неко каже: били смо европски шампиони. Нисмо ми били европски шампиони, него смо ми европски шампиони – заувек! Ми, Реал, Бајерн, Милан…То је наше друштво, а ово што играмо овде, то нам је за припреме. Некада су те припреме дуже, некада краће, Боже мој… Е сад, зашто се воли Црвена звезда. Од оног дана када ју је основала антифашистичка и студентска омладина, и кад нам је приступио огроман део народа тада називаног “реакцијом”. Волиш жену. Лепо, али шта још? Волиш девојку. Добро, али шта још? Фудбал је чудесна ствар, излаз у свет, а игра га Звезда. Е,онда има да волиш и Звезду. После, када то крене са колена на колено…Баш су лепо данашњи момци смислили, мене су погодили у жицу: Звезда је живот, остало су ситнице.“

764024214_08_122_413lo

Е, то вам је, драги моји, Црвена звезда! Цигани, Делије, Звездаши, срећан нам 69. рођендан!!!

На моју велику жалост, нисам имао среће да уживо гледам највећу генерацију у историји фудбала на овим просторима. Добро сам упамтио партије Југе, Михе, Робија, Генија у клубовима у којима су наступали након Звезде и у репрезентацији, али су само касете (данас ЦД-ови), постери, „Темпо“, исечци из новина оно на основу чега сам се уверавао у њихово мајсторство.

Почео сам да се разбољевам од болести која нема лека још као клинац. Слушајући на радио-преносима како је Перица терорисао вечитог ривала, гледајући како су Друла и Пјана решетали мреже у бившој заједничкој држави, али и Европи, те како је Буња слао гол-лопте са своје половине, какве се и данас у свету фудбала ретко виђају. И управо они су нам били идоли… Када сам купио дрес Немање Видића, био сам пресрећан. Нећу рећи фразерски као мало дете, јер сам дете фактички и био, али ми је било пуно срце што ми на леђима, преко црвено-белих пруга, на којима је и Звездин грб, стоји име човека коме сам се дивио у дебитантским мечевима за Звезду и репрезентацију, против Италијана (када је Инзагија ставио у џеп). Том човеку сам опраштао грешке као да их није било, мада их је он увек исправљао и „поништавао“ (Одензе). На сваком турниру носио сам број 26 на леђима, на великом фудбалу играо на позицији штопера. Док су многи на пољанчету и даље били Пјана, Друла, Деки, Роналдо, Зидан, ја сам „био“ Немања Видић…

Дошло је време за растанак, а након неколико трофеја које је освојио, свега што је пружио нашем клубу, Немања је Звезди донео и милионе од трансфера у Русију. Узевши у обзир стање у нашем фудбалу тада (а погледајте колико се још на горе променило за тих 10-ак година), логично је било да тако квалитетни играчи размишљају да се остваре у великим клубовима и направе велике каријере…

47

Имали смо тада узоре, била су то лепа времена. Нисмо им на ПЕС-у или Менаџеру давали капитенску траку и неизоставно их стављали у тим када год га играмо, већ смо пеглом пришивали на мајице слова, креирајући њихова имена или одвајали од џепарца да купимо дресове са њиховим презименима. Данас, када је дошло ово несрећно време, када се у Звезди не зна ко пије, а ко плаћа, а на терену њен дрес носе неки играчи који пре 10 година не би могли да дођу ни до друге лиге (да не причамо о чувеној ’91 или времену пре тога), ствари су се значајно промениле. И не само да ме боли то што нема више играча који би био узор младима, него ме убија то што према онима који су нама били узори неке нове генерације (а што је још трагичније, и старији), које своје узоре немају, немају ни трунке поштовања.

Први део текста представља нешто о чему причам годинама са друговима Звездашима, када после пораза од Јавора или ремија са Доњим Сремом правимо рекапитулацију и сећамо се „како је то некада било другачије“. Међутим, никада нисам размишљао да то поменем у неком свом блогу, иако сам их до сада написао на десетине. Ипак, оно што сам приметио протеклих дана страшно ме погодило и једноставно сам морао да напишем који ред о томе.

Ситуација око Александра Луковића попримила је одлике сапунице, саге и ја сам је одавно сврстао у ТОП 5 Звездиних трансфер сапуница у протеклих неколико година – „Нинковић“, „Салата, Божић, Волков“, „Драгутиновић“, „Торо“, сада и „Луковић“. Ситуација се мењала из дана у дан, па је на нашем сајту, а затим и на ФБ страници која окупља велики број Звездаша било могуће прочитати велики број коментара и различитих мишљења о овом случају. С обзиром да сам углавном ја пратио све што је имало везе са овим, могао сам да испратим све и видим шта навијачи мисле. Мало је рећи да сам био шокиран.

Да ли је човек који је играо ФУДБАЛ у Звезди, био члан шампионске генерације, донео толико радости (практично последње радости) Звездашима, а затим и неколико милиона евра од трансфера свом клубу заслужио да га пореде са било ким и сматрају незвездашем?! Чему коментари типа „Луковићу, један је Нинковић!“?

Да ли сте сви ви који сте то написали размислили о ситуацији у којој се нашао, тада Нине, а сада Луне? Ситуација је апсолутно иста! 

И Нинковић је имао шест месеци до истека уговора, ни њега клуб није хтео да пусти, ни он није хтео да се одрекне свог новца који му је следовао (сасвим логично и оправдано!), послат је на позајмицу, а када му је уговор истекао дошао је у Звезду. Луковић има шест месеци до истека, клуб неће да га пусти, човек не жели да се одрекне великог новца који му следује и најкасније у јуну, када му уговор истекне преселиће се на Маракану.

555809_615024345225132_662650891_n

Моје следеће питање је: Одакле право свима вама који пљујете и вређате Луковића да се размећете његовим новцем и то новцем који највећа већина нас који пратимо Звезду као навијачи нећемо видети, а камоли зарадити у свом животу?

Ми или наши родитељи радимо за 200, 250, 300 евра месечно. То је до 3000 евра годишње. Схватате ли да то значи да за оно што он може да заради за ових нешто више од пет месеци ми морамо да радимо 200 (и словима: двеста) година!? И ко би се одрекао тог новца? Нека човек на рачуну има и 15 милиона, тих 600 000 евра је енорман новац и нико га не би бацио кроз прозор. Јер, и тај Луковић некада није имао и јео је кифлу од 20 динара после тренинга на Маракани. Не, он није рођен са уговором у Русији на милион евра по сезони. Човек је целог живота радио и гризао да би дошао до тога. Стога, није лепо и поштено посматрати ситуацију на тај начин, нити га поредити са Нинковићем и једног величати, а другог ниподаштавати, јер су обојица у истој ситуацији! Обојици, надајмо се да ћемо их најкасније од јуна гледати у истом тиму, треба рећи велико хвала за повратак у свој клуб, када год се он десио!

aleksandar-lukovic1

Следећа, кратка, прича, односи се на неке друге легенде, којих смо се уз занимљиве слике из прошлости подсећали на МЦЗ ФБ страници, приликом чега сам, опет, био забезекнут односом неких Звездаша према њима.

Чиме су Деки Станковић, Марко Пантелић, Немања Видић, Никола Жигић и остали заслужили да их људи прозивају и вређају јер се не враћају у Звезду? Нису ли они титулама, головима, интервенцијама, радошћу коју су приређивали навијачима и на крају, поново, милионима које су донели клубу заслужили бар да им се каже „хвала“? Да ли их након свега тога треба нападати због тога што се не враћају да играју против Доњег Срема, Јавора, Чукаричког (уз дужно поштовање тим клубовима), уместо против Ливерпула, Арсенала, Челзија, Јувентуса, Роме, на њивама, а не теренима, да их не поштују деца из других, нижеразредних клубова и судије (као Нинковића), итд? Па, након голова у дербијима, Роми, Јанг Бојсу, за мене је Жига остао Бог и то се никада не може променити. Он је своје у Звезду одрадио, не 100, него 200% и отишао да се обезбеди за наредних 40 година, колико ће морати да живи од онога што је зарадио у протеклих 10-ак.

13706941456351

Да ли сте свесни какав је човек, људина, легенда, Деки Станковић? Да ли знате колико је људи и дечице преживело захваљујући Дејану Станковићу? Колико је играча спасило каријере захваљујући Дејану Станковићу? Од чега се годинама опоравља Звонко Милојевић? Ко је помогао да се не угасе и не растуре неки клубови Спортског друштва Црвена звезда? На крају крајева, и без свега тога, ко је решетао Партизан, Кајзерслаутерн, ко није желео да игра против своје Звезде у дресу Лација? И исти тај човек дочека да га вређају из фотеље због тога што се није вратио у Звезду…

Dejan-Stankovic-1997-kapiten1

Али, најлакше је сести у фотељу, отворити пиво, откуцати адресу овог или било ког другог сајта и оплести. Зато смо изгубили бројне легенде. Зато смо дошли до тога да људи који су негде тамо далеко богови одавде буду отерани и да их људи замрзе. Потрошили смо тако и огрешили се о Пижона, Робија, Маровића, Ђуровића, Пиксија, Савића, Ивића, Буњевчевића, Дујковића, Шекуларца, Крупниковића, Пјановића, Муслина, Цвелета, једном и о Џајића… Пљунули смо у лице и то и даље радимо, људима који су Звезди дали много. Зато, пре него што укључите рачунар и спремите асортиман за оне које треба максимално поштовати, добро се замислите.

Имамо срећу да имамо легенде, не губимо их и не трошимо олако. Поштујмо их. То је најмање што смо заслужили!

69

fudbal-lopta-kopackeОвај текст је првобитно требало да се бави изјавом Николе Џомбе којом готово да признаје да је његов некадашњи клуб био филијала Партизана и да су играчи тог клуба били планирани за комшијски. У свакој нормалној земљи би та изјава изазвала скандал, преиспитали би се односи два клуба у периоду “владавине“ Николе Џомбе, али овде неће изазвати ништа.

Да се и ми не бавимо тиме помогли су челници Црвене звезде. Већих мајстора да упропасте сваки повољан тренутак да се боримо за регуларно првенство и за положај који наш клуб заслужује вероватно нема. Хвала вам за нови шамар и циркус који сте приредили. Не требају нама ни Толе, ни Џомба, ни Партизан. За пропаст смо сами себи довољни.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

На стотине играча прошло је кроз Црвену звезду током шездесет осам година постојања клуба. Међутим, и у клубу тако славне традиције и историје, само одабрани су остали упамћени као играчи који су учинили да Црвена звезда у европским и светским фудбалским круговима буде то што јесте и да се њено име изговара са поштовањем. Још мањи број њих добио је епитет „легенда“. Њима се скандирало, певало, били су љубимци навијача, фудбалски мајстори, само због њих је публика ишла на стадион… Међутим, много пута, показало се да и легенде могу изгубити тај статус, пре свега својим потезима након велике каријере. Због тога се са правом може констатовати да су ретки они који су се након славне каријере и трофеја у црвено-белом дресу вратили у клуб и по други пут отишли уздигнута чела, поносно, уз подршку навијача, која је постала већа него некада.

Један од њих је велики мајстор фудбала, некадашњи играч и тренер Црвене звезде, Роберт Просинечки!

ПОЧЕЦИ

robi i djuro-cropРоби је рођен на данашњи дан пре 45 година у Филинген-Швенингену, у Немачкој, где су живели његови родитељи Ђуро (на слици са Робијем) и Емилија. Прве фудбалске кораке направио је у омладинској школи Штутгартер Кикерса, а 1979. године његова породица се враћа у Хрватску. Роби наставља да игра фудбал у загребачком Динаму и ту се задржава све до 1987. године. У сезони 1986/1987. Просинечки је забележио и своје прве утакмице у дресу „Модрих“. На дебију против Жељезничара био је и стрелац, да би до краја сезоне забележио само још један наступ. Већ тада, био је видљив велики таленат, па је Робертов отац са правом тражио озваничење његовог боравка у Динаму професионалним уговором. Међутим, одговор је био негативан, а Мирослав Ћиро Блажевић прави невероватан потез и одриче се „Жутог“, уз речи: „Ако он постане играч, ја ћу појести своју тренерску диплому!“

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

Истог лета, Ђуро Просинечки желео је да његов син промени клуб и пронађе нови, који ће га прихватити. Постоји прича да је Драган Џајић приликом Робијеве пробе на Маракани у шали рекао да се закључају све капије на стадиону, док Жути не потпише уговор. Џаја је својевремено изјавио:

„Једном приликом смо боравили у Загребу, а испред хотела „Esplenade“ сачекао ме је човек који се представио као стриц Роберта Просинечког, младог фудбалера Динама и питао ме да ли би младић могао да дође на пробу у Звезду. Одговорио сам му да се појаве у Београду за неколико дана и да неће бити проблема. То се и десило. Већ након неколико минута, видео сам момка који је правио чуда са лоптом и предложио тренеру Васовићу да након овог организује још један тренинг, али на Маракани, како бисмо га још једном видели на делу. Поново сам био одушевљен. Након неколико Робијевих дијагонала рекао сам његовом оцу да ме сачека после тренинга да се договоримо око уговора. Уз то, добили смо вест од адвоката да Динаму не морамо да платимо ништа, што је било сјајно.“

378945_454762714571926_100451293_nНАЈБОЉИ ИГРАЧ СВЕТА

Роби је већ у сезони 1987/88. заиграо за Звезду, а знак да Ћиро заиста треба да поцепа своју диплому први пут је дошао крајем године. На Светском првенству до 20 година у Чилеу, Роберт Просинечки са капитенском траком на руци предводио је репрезентацију Југославије до титуле првака света, а на крају првенства проглашен је и за најбољег играча планете у том узрасту!

Боравак у Чилеу изазвао је много трзавица, јер је Звезда желела што пре да врати свог играча, како би наступио у Купу УЕФА против Брижа, па се чак и ФИФА укључила у целу причу. Роби је почео каријеру у црвено-белом, у генерацији са Пиксијем, Ђуровским, Ђуровићем, Цветковићем, био члан чувене атомске навале Пикси – Мркела – Просинечки – Панчев – Савићевић, а у наредне три године почело је формирањем чувене златне генерације. До јесени 1990. у Звезди су заједно били Савићевић, Панчев, Просинечки, Југовић, Бинић, Белодедић, Најдоски и црвено-бели су могли да крену у напад на европски трон.

1990/1991. НА МАРАКАНИ

1991_Bari_trofejРоберт Просинечки том нападу дао је велики допринос. Головима против Ренџерса, Грасхоперса (2) и Динама, у многоме је допринео да наш тим стигне до саме завршнице и меча у Барију. Тамо је дошла и круна сезоне, а можда и каријере младог везисте, који је само 22 године погодио и у финалу КЕШ-а, из једанаестерца и направио увод у крајњи исход. Десетак минута касније, Дарко Панчев погађа и себи и својој генерацији, једној од најбољих у историји европског фудбала обезбеђује славу и место међу фудбалски бесмртнима.

Када се очекивало да наш тим још годинама хара европским и светским фудбалом, почео је рат и све је пало у воду. У потпуно наелектрисаној ситуацији, Звезду су морали да напусте Хрват Просинечки и Муслиман Шабанаџовић, који нису успели да се оките светском титулом, коју се и те како заслужили. Роби завршава своју епизоду у црвено-белом након 117 одиграних мечева, 24 постигнута поготка, 3 титуле првака Југославије, једним националним Купом и једним Купом Европских Шампиона!

28230_101859476528920_100001146038843_12874_3062473_n

ШПАНИЈА

У тим условима, Реал из Мадрида профитира као Звезда четири године раније и за мали новац, у односу на вредност играча, добија великог мајстора. Звезда на крају ипак добија 15 милиона долара, иако се вредност Просинечког процењивала на бар дупло више. Роби у Реалу проводи три године, од чега је готово једну целу пропустио због повреде. Одиграо је само три меча у првој сезони, постигавши притом гол у „Ел Класику“ из слободног ударца. У наредне две сезоне био је нешто стандарднији, али је утисак да су га повреде и лоше животне навике спречиле да покаже сав свој потенцијал и таленат у Шпанији. За „Краљевски клуб“ је одиграо укупно 55 утакмица и постигао 10 погодака.

225968_187257454655788_200780_nЊегов наредни клуб постао је Реал Овиједо у којем је поново фудбалски оживео и одиграо добру сезону, у којој на тридесет мечева постиже 5 погодака. То није промакло великој Барселони, која га доводи исте године. У сезони 1995/96. Роби је у екипи са Ноу Кампа одиграо 20 утакмица и постигао 4 поготка, а након тога постао члан Севиље, чији је дрес носио 19 пута и био стрелац 2 гола.

ХРВАТСКА И КРАТКЕ ЕПИЗОДЕ ПРЕД КРАЈ КАРИЈЕРЕ

Ипак, Просинечки је, чини се, схватио да у Шпанији није урадио ни делић онога што је могао. Рат се завршио, а он се враћа у Загреб, након 6 година проведених на Пиринејима. У Кроацији је одиграо три сезоне и на 50 утакмица постигао 14 погодака. Кратко је носио и дрес Драговољца, а потом и Стандарда. По једну сезону богате каријере провео је и у Енглеској, у Портсмуту, као и у Словенији, у Олимпији. Своју последњу сезону у каријери Роби је одиграо у Загребу и са само 34 године окачио копачке о клин.

У клупској каријери одиграо је укупно 400 мечева и био стрелац 82 поготка.

За младу репрезентацију Југославије одиграо је 5 мечева и постигао 1 гол. За А селекцију наступио је 15 пута и био стрелац 4 поготка, а за Хрватску 49 и погодио 10 пута.

Био је то крај једне велике играчке каријере, која је могла бити још већа и успешнија.

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ХРВАТСКЕ

Након завршетка каријере, Роби се на неколико година повукао из фудбалског света, имао и здравствених проблема, али их је успешно пребродио. Већ 2006. године постаје члан стручног штаба хрватске репрезентације и помаже Славену Билићу. Хрвати у наредне четири године остварују вредне резултате на највећим такмичењима, а тамошњи медији велике заслуге за то приписују и Роберту Просинечком. Посебно је то било актуелно када је након његовог одласка из стручног штаба Хрватска почела да игра слабо и губи бодове против доста слабијих противника.

ПОВРАТАК КУЋИ

116797_robi-rp_fУ децембру 2010, Црвена звезде је остала без тренера, након смене Александра Кристића. Помињана су различита имена, домаћа и страна, али конкретнијих потеза није било. Ипак, као гром из ведра неба, 7. децембра, дан пред обележавање годишњице од тријумфа у Токију, одјекнула је вест: „Роберт Просинечки је нови тренер Црвене звезде!“ Неки су вест дочекали са неверицом, неки у шоку, али свима је било јасно – Велики Жути се вратио кући! Било је у нашим и хрватским медијима дилеме како ће бити прихваћен у Србији након свега што се дешавало између две земље, али је све то пало у воду када се легендарни фудбалер сликао и потписао уговор. Остаће упамћена и реакција навијача који су били присутни приликом његовог повратка, након питања да ли им смета што је Хрват. Одговор је био кратак и јасан: „Роби је Роби, све остало су Хрвати!“

Тих дана као никада до тада стизале су на Маракану честитке, од бивших саиграча, тренера, али и бивших клубова и њихових председника, великих Реала и Барселоне. Јавио се наравно, после скоро две и по деценије и Ћиро Блажевић… Роби је на промоцији говорио из срца, спонтан, као и увек, пресрећан што се вратио кући, у свој клуб. У своју Звезду. Било је проблема са лиценцом, али је одмах прионуо на рад. Тим који је наследио није био респектабилан, али је уз неколико појачања и одличне припреме Звезда доживела праву ренесансу. Први Робијев меч био је пријатељски, против бањалучког Борца. Била је то фебруарска зима, неатрактиван противник, меч без такмичарског набоја и значаја. И поред тога, на стадион је дошло 40 000 навијача, који су као један, приликом изласка легенде на терен, загрмели „Ужичко“. Након две деценије. Емоције су биле невероватне, а Роби се узалуд трудио да сакрије сузе.

302783_234848189896714_1961239490_nОд тог меча, кренула је Звезда да гази своје противнике, једног за другим, а једини пораз био је онај на ЈНА, у Купу, када су се испромашивали Борха и Евандро. У реваншу, на Маракану није могла игла да падне, а кулминација је био гол Калуђеровића пред крај меча. Звезда је победила Партизан након 4 године, али није прошла даље. И поред тога, навијачи су пола часа након меча остали на стадиону и поздравили своје љубимце, показавши им тако шта мисле о том мечу. И у првенству је наш тим за титулу играо против вечитог ривала. На ЈНА, без Делија, који нису желели да на празник буду на стадиону, Звезда је поражена са 1:0. Испромашивали су се Лазовић и Калуђеровић, Крстајић је затресао пречку свог гола, али није вредело. Жути у првој сезони није успео.

Друга је, међутим, почела као у сновима. Пао је летонски Вентспилс у Лиги Европе, а резултат је био 7:0! Ипак, у наредном колу, Звезда је добила француски Рен којем није могла да парира. Остало је да се води борба за домаће првенство и Куп. Међутим, кикс већ у првом колу и невероватна серија вечитог ривала учинила је да Звезда уђе у дерби на -4. Ипак, све је добро почело на Маракани, јер је досуђен једанаестерац за наш тим. Међутим, Евандро уместо мреже погађа стативу, а Шћеповић и Вукић гостима доносе победу. Поново без среће у дербију и -7 на табели. Последње коло у првенству донело је меч без гледалаца на Маракани против Војводине. Звезда је била потпуно индиспонирана и резултат је био 2:0 за госте. На табели -10.

264942_204518339596366_4894157_nОчекивало се можда да Роби буде смењен, али му управа даје потпуну подршку. На пролеће, Звезда игра сјајно, Бајковић се ближи рекорду Звонка Милојевића, по броју минута без примљеног гола, победе се нижу. Након 5 година, у првенству пада Партизан… Ипак, даље од -6 се није могло. И Звездиној серији је морао доћи крај, па након два кикса и ово првенство остаје само сан, као што се чинило још у децембру. Ипак, Звезда након две године осваја први трофеј, победом у Крушевцу над Борцем, а у вечитим дербијима долази до три узастопна тријумфа, укључујући и онај на прослави титуле ривала на ЈНА, када је Каду у 93. минуту ућуткао све трибине осим северне.

На старту прошлесезоне, било је много проблема. Још је у устима био горак укус због штрајка играча с краја претходне, кључни играчи су продати, а адекватних појачања није било. Једва је прескочен слаби Нафтан у ЛЕ, а у првом колу домаћег првенства забележен је реми против Рада. Роберт Просинечки изашао је пред новинаре и у сузама саопштио да одлази! Можда је то била логична одлука, услед дешавања у то време, али, касније су у домаћим медијима испливале различите информације, по којима је председник клуба Владан Лукић имао великог утицаја на ову Робијеву одлуку.

robi kzsКао што је било прилико доласка, било је и на тој, испоставило се, последњој конференцији за новинаре. Роби се на Маракану вратио у сузама и са ње отишао исто тако. Тужан, са ранцем на леђима и сузама у очима, као дечак. Тачније, отеран је. Показао је да му је Звезда била више од посла и да је према клубу имао однос који је био много више од професионалног. Показао је да Звезди значи много више него они који су га отерали, као и да њему Звезда више значи. Трпео је притиске, није имао подршку управе. Морао је да погази своју реч у случајевима „Вилотић“ и „Ади“, зарад добробити клуба. Имао је играче који су штрајковали због неисплаћених зарада и којима је из свог џепа позајмљивао новац. Он сам није примио плату 20 месеци. А љубав према клубу показивао је на сваком кораку. Искреношћу у интервјуима и изјавама, радовањима након голова. Што се спортског дела тиче, имао је доста грешака, али је много више доброг донео Звезди. Имао је визију и систем, која у овим условима, са оваквим играчким кадром и стањем у клубу, са „подршком“ челних људи какву је он имао није могла да прође. Тражио је штопера, добијао дечаке без минута сениорског фудбала у ногама. Вратио је људе на стадион, харизму, позитивну атмосферу, сећање на неке боље, славније дане…

Тражио је Волкова, Салату, Божића, Тодоровског, Пауљевића, Драгутиновића, Куфреа… Није добио ниједног. Добио је Пашека, који је епизоду  у клубу завршио након 7 дана,  неспремног Мезенгу, Ћосића, без сениорског искуства, што га је коштало титуле, а уз њих у аманет Рељиће, Игњатијевиће, Ђорђевиће, Богдановиће.

Играла је Звезда у одређеним периодима добар фудбал, али није могла више од онога што је за Робијево време постигла. Освојио је један Куп, вратио из мртвих Бајковића, Лазовића, Кадуа, лансирао тада седамнаестогодишњег Мијаиловића, од Вешовића успео да направи коректног бека, вративши га са крилне позиције у одбрану. Али, Звезди није ваљао. Тј, њеним тадашњим челницима. Ипак, остаће упамћен као један од најобожаванијих људи који су прошли кроз Црвену звезду, како некада као играч, тако и сада као тренер.

КАЈЗЕРИ

robi kayseriСредином октобра, након нешто мање од два месеца без посла, Просинечки добија понуду Кајзерија, турског прволигаша, коју не одбија. Његов тим налазио се при дну табеле, са само 7 освојених бодова из 9 утакмица. У наредних 8 мечева, Роби је освојио 12 поена и успео да се „одлепи“ од тимова који су у опасној зони. До краја сезоне, постаје љубимац навијача и Управе, јер је остварио један од највећих успеха овог турског клуба, освајањем петог места на табели. Европа му је измакла за длаку, али је само по себи ово пето место говорило много тога. Одмах је уследила понуда Бешикташа, који је желео да плати чак 5 милиона евра за трансфер Роберта, уз енормни, милионски буџет, али је Жути желео да остане у Кајзерију и заврши започет посао. Није хтео, као што би велика већина људи урадила, да појури за новцем и изгори у великом клубу, великих амбиција, већ је остао у малој средини. Гомила пехова на старту текуће сезоне довела га је у позицију у којој је био када је дошао у Кајзери. Жестока борба за опстанак и серија без победе натерала га је да поступи морално и поднесе оставку, што су пренели и бројни домаћи и страни медији. Међутим, онда се десило нешто невероватно, нешто што није доживео ни у својој Звезди – навијачи и председник клуба рекли су НЕ! Убеђивали су Робија да остане и показали му колико га обожавају и поштују (види слику) и он је пристао. Међутим, криза је настављена, поред кратког прекида, па је Жути поновио свој став од неколико недеља раније и отишао.

Одмах су се активирале добро познате приче о повратку у Звезду, Динамо, репрезентацију Хрватске, али се он није изјашњавао. Тренутно је без ангажмана, али је сигурно да неће дуго бити тако. Следеће године, када овај текст буде поново објављен 12.01, сигурно је да ће Жути водити неки клуб (или репрезентацију), аутор текста је убеђен – са успехом.

Познато је и да су Звездаши, махом старија гарда, окупљени на навијачком форуму који су га увек поштовали и наставили са тим и након његовог одласка посетили Робија у Загребу и поклонили му портрет са потписима, а он им је, срдачан и непосредан као и увек, изашао у сусрет и провео одређено време са њима. У том разговору било је речи и о милионским понудама Кајзерија за неке Звездине играче, из чисте жеље да се помогне клубу, које је Управа одбила, јер је тражила више (касније је исти играч напустио клуб без обештећења). Такође, Роби је искрено, као што једино уме, говорио о махинацијама претходне Управе са менаџерима и играчима који су довођени, иако нису имали ни приближан квалитет потребан Звезди.

robi sa slikom

ПРИЗНАЊА И ТРОФЕЈИ

Од 1987. и СП у Чилеу, трофеји, екипни или индивидуални, нижу се као на траци у каријери Роберта Просинечког.

Екипна признања:

Првак света са репрезентацијом Југославије до 17 година (1987), вицешампион Европе са репрезентацијом Југославије до 21 године (1990), треће место на Светском првенству у Француској са репрезентацијом Хрватске (1998).

Троструки шампион Југославије (1988, 1990, 1991), освајач Купа Југославије (1990) и првак Европе са Црвеном звездом (1991). Куп Шпаније (1993), Суперкуп Шпаније (1993) и Иберо-амерички куп са Реал Мадридом (1994). Суперкуп Шпаније са Барселоном (1996). Првенство Хрватске (1998, 1999, 2000), Куп Хрватске (1998) и Суперкуп Хрватске (1998) са Динамом. Куп Словеније са Олимпијом (2002). Куп Србије са Црвеном звездом (као тренер, 2012)

Индивидуална признања:

robi kup je nasНајбољи млади играч света (1987); Најбољи млади играч Светског првенства (1990); Најбољи фудбалер Југославије (1990); Награда за најбољег младог играча Европе (1990); Најбољи фудбалер Хрватске (1997), Награда „Фрањо Бучар“ за спорт (1997, 1998); Изабран у најбољи тим енглеске Прве дивизије у сезони 2001/02; Изабран у најбољи тим Портсмута свих времена; Заједно са својом генерацијом, шеста је Звездина звезда; Једини је играч који је постизао голове на Светском првенству за две различите репрезентације.

То је Роберт Просинечки, фудбалски мајстор, Моцарт, виртоуз. Некада велики играч, сада перспективан, а у будућности велики тренер, и увек, велики Човек. Да, Човек, са великим Ч!

ЖУТИ, ЛЕГЕНДО, СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН, ВРАТА НАШЕГ КЛУБА УВЕК ЋЕ ТИ БИТИ ШИРОМ ОТВОРЕНА!

 

 

11

Ружно паче

RK_Crvena_zvezda

Ружно паче је одбачено од породице зато што се разликује. Само, без икога, тумарало је и борило се. Свака врата, и затворена, била су нада. Сан је био бити прихваћен, исто као остали. Све док није постало раскошни лабуд није било прихваћено. Али, да лабудови нису прихватили паче можда би лепота била ружан одраз у води. А због чега је одбачен рукометни клуб Црвена звезда? Због тога што има дугове? Ко их нема? Лабудова има у рукометном клубу, али пажња је потребна. Јер ово није бајка Ханса Кристијана Андерсена, већ сурова реалност.

Дуго се чекају лабудови који би помогли и пружили руку нашем „ружном пачету“ да постане један од њих. До сада смо сретали само крокодиле, слонове и кловнове. Клуб насукан на ивици пропасти који се од лажних обећања и нада љуља као на таласима контролисаних јаких ветром и један човек, који заиста има митску снагу Терминатора и моћ легенде су остављени баш као ружно паче из бајке. Уплашени, сами боре се. Клуб се налази у зачараном лавиринту у којем је сваки излаз, улаз у нови лавиринт. Спортско друштво као мaћеха је одбацило своје паче, уз ту и тамо неку помоћ, али без руке, загрљаја, подршке. У тешким временима без узајамне заштите и подршке. Као да није њихово, да се стиде. Разлог непознат. Да ли су тамо неки људи различитији од осталих по нечему? Да ли су они црни, а сви остали бели? Сведоци смо да нису. Чему лаж, ако нема истине. Како спонзори да те прихвате када породица неће?

Реалност рукометног клуба Црвена звезда је у 2013. години била оваква: Прошла година терора и кошмара, понижавања, непоштовања, клопки је имала „хепиенд“. Заслужили сте и изборили нешто друго, добили тотално супротно. Платили сте кафу, добили воду и талог. Хепиенд је када 300 Спартанаца победи 300.000 Персијанаца. Мислили смо да смо тај лист окренули, да нови има другу страну иако је визуелно исти, али сезона прође година никад. Победе се нижу, али их нико не гледа. Прво место као да није прво. „Шумице“ празне, међу стотинак људи су породица, пријатељи, медији, играчи на терену, представници, судије, запослени и по који ентузијаста. Пуна хала је сан. Једном у години и то је доста. Као када вам је рођендан па добијете поклон. Благо миловање и осмех на дар. У осталих 364 дана ником ништа, не познајемо се, грубост и запостављеност су навика. Дугови не могу сами да се врате, избришу гумицом. Окренете главу на другу страну јастука. Играчи губе стрпљење јер је реалност против логике и разума. Овде 1 и 1 не дају 2. Обећања су као уже на пола покидано, а друга половина се кида полако. Можеш само да чекаш и гледаш. Шта ћемо ако пукне? Јер се то чека?

Данас су започели припреме за други део сезоне, за плеј оф, за титулу. Ја верујем у то. Година је прошла, дошла је нова. Нова година је период носталгије пун емоција, период породице, љубави. Прелазни период. Ситнице чине да се осетите срећним делом нечега. Нема границе криве линије осмеха, загрљаји су битнији него иначе. Нова година и празници су период када је породица на окупу. Заједно. Рукометни клуб Црвена звезда је део наше породице. Као и одбојкашки, ватерполо, кошаркашки и други, предвођени фудбалским. Породица је светиња, сврха. Најбитнија. Да ли се рукометни клуб осећа тако? Да ли смо се потрудили да се осете тако? Да ли МИ можемо да будемо лабудови нашем „ружном пачету“? Не можемо да избришемо све што се догодило, не можемо да им приуштимо више од подршке, али можемо да покажемо да смо заједно у свему. Да смо сви помало Ненад Перуничић. Да чувамо леђа једни другима, да се чује наш глас. Да верујемо. Нико нам неће помоћи, ако сами себи не помогнемо. Не треба им храброст, то им је врлина. Не треба им знање, они су шампиони. Треба им подршка. Једна рука је пружена и чека да буде прихваћена. Идемо заједно!

Имамо две руке, две ноге, уши, нос, очи. Главу и стомак. Ходамо, чујемо, видимо, дишемо. Да ли смо људи?

Идемо заједно! Дођите у „Шумице“!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Уредништво сајта www.mojacrvenazvezda.net свим православним верницима и навијачима Црвене звезде жели срећан Божић! Проведите један од највећих и највеселијих хришћанских празника у здрављу, весељу и радости са својим најближима!

13836-bozic

Мир Божији, Христос се роди!

Живи били!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Од самог оснивања Спортског друштва Црвена Звезда градио се профил правог Звездаша. Већ 1948. основана је секција „Чланови – пријатељи“ која је бројала 120 уписаних. Звезда је себи привукла и интелектуалце и бивше трговце, али и мангупе и убрзо је постала симбол београдског духа. За разлику од педесетих и шездесетих година, кад је трибине Маракане красила тек по нека застава, седамдесете су донеле нове навијачке трендове – заставе су се носиле масовно, појављују се први транспаренти, шалови, капе… Редовније се путује на гостовања и у земљи и у иностранству, највернији почињу међусобно да се друже и данима када није било утакмица и тада полако почиње да се ствара језгро најватренијих Звездиних фанова. Почетак осамдесетих донео је Северу нешто заиста ново – забрањено је уношење на трибине застава на копљу, али се повећао број људи који су носили шалове, све је више било транспарената и навијачке песме су биле све разноврсније и мелодичније. Ипак, права револуција догодила се 1986. – тада су основани Ultras и Red Devils – две групе које ће уз годину дана касније настале Zulu Warriors представљати језгро и авангарду на Северу и у целој бившој Југославији.

65007_590221334372100_1727359142_n

Црвена Звезда је током свог постојања стекла ореол једног од стубова српства тако да су утакмице са клубовима из осталих република увек биле пуне набоја и тензија. Више од 200 Звездиних навијача је 1986. било присутно на гостовању атинском Панатинаикосу, а транспарент Ултрас је било немогуће не приметити. Тада је и рођено једино право пријатељство између Делија и навијача Олимпијакоса. Ове пријатељске везе темеље се на сличности клубова – оба клуба су из главних градова, најтрофејнији су у својим земљама, носе црвено-беле боје, потичу из православне средине. 1988. је година експанзије – основан је велики број нових група, купљени су први бубњеви, све се више употребљава пиротехника, све више људи путује на гостовања, у већем броју се појављују и навијачи Звезде из унутрашњости. У пролеће 1988. успостављени су први озбиљнији контакти са Управом клуба и од тада је почела сарадња чији је први конкретан облик представљао одлазак 2 аутобуса навијача на легендарно гостовање у Милано. Тада је на стадиону Сан Сиро било присутно око 1.000 Звездаша, а бубњеви, бакље и велики транспаренти први пут су презентовани у иностранству. Организација северне трибине била је све боља и боља али је међу вођама различитих група владала општа констатација да снага и потенцијал нису довољно искоришћени. Жеља за уједињењем у једну велику и праву организацију била је све јача. На иницијативу Ултраса свим значајнијим навијачима послато је писмо са позивом на састанак уједињења где су образложени разлози из којих би било мудро и добро ујединити се и направити коначно праву ствар: тој уједињеној групи дати српско име, направити реквизите са именом групе како се више не би користили у то време популарни страни шалови и капе, изградити озбиљнији однос са Управом, повезати се са Звездашима из унутрашњости.. Састанак је одржан на Божић 1989. године, присуствовао је велики број навијача, а из мноштва предлога издвојио се један – тог дана су рођене Делије! Одмах се прионуло на посао, тачно се знало ко је задужен за прављење шалова, налепница, мајица, ко за састанке са Управом, ко за контакте са навијачима ван Београда, ко за пропагандни рад. Састанци су одржавани сваког четвртка на стадиону – ту су се училе нове песме, нови навијачи примани су у Делије, расправљало се о актуелним питањима и прављени су планови за наредне утакмице.

Vatromet.jpg1

Прва већа утакмица на којој су Делије имале своју презентацију био је пролећни дерби 1989. Из дана у дан организација навијача постаје све боља. У то време било је нормално да када се подударају термини неких важних кошаркашких и фудбалских утакмица и на једним и на другим буде велики број Делија. На стадиону, између северне и источне трибине завршена је просторија за навијаче, путовало се редовно на сва гостовања, прављени су спектакли на свакој важној утакмици, прорадио је и маркетинг Делија. У јесењој сезони 1989/1990. одрађена су и три импесивна међународна гостовања у Истанбулу, Виљнусу и Келну, а свака утакмица у домаћем првенству доносила је нешто ново од стране Делија. Из тог периода датира и пријатељство са подгоричким Варварима, које је истини за вољу постојало само у наредних годину дана…

Oстало је историја…

Делије, срећан рођендан!

Teкст преузет са сајта делије.нет.

6

grafit marakana

Не знам да ли постоји симболика имена и да ли неки кумови заиста имају моћ да предвиде судбину, али знам да је од самог рођења и оног гласа из масе: “Звезда!“ и већ чувеног: “Ако је Звезда, нека буде Црвена“ предодређено нашем клубу да постане љубав милиона и да сија високо изнад других.

Све је у Звездиној историји симболика и контрадикторност. Рођење у рушевинама ратом захваћеног Београда и име које вас одређује да се винете изнад њих. Можда је баш то узрок свих успона и падова током готово 69 година постојања, огледало проклете српске судбине, да додирнемо и врх и дно и из рушевина поново све градимо испочетка. На крају крајева, од себе се не може побећи. Или то може само Звезда?

Неке утакмице су више од спорта, неке од њих вас поставе на врх фудбалског Олимпа, раме уз раме са Боговима ове игре. Неке утакмице победе судбину рођења у рушевинама и немаштини и ваш клуб упишу у ред бесмртних. Кренимо редом:

Црвена звезда – Први Батаљон Друге Београдске Бригаде 3-2, 4.3.1945.

Значајна због тога што је била прва. Прва утакмица и прва победа, а у историју су се уписали Голубић, Филиповић, Станковић, Величковић, Ћирић, Јовановић, Спасојевић, Сапанас, Хорватиновић, Печенчић и Томашевић (стрелац првог гола у историји клуба).

Црвена звезда – Партизан 3-0, финале Купа 1948.

Након три године постојања у витрине црвено-белих стигао је и први трофеј. Чета Светозара Глишовића је у Купу Маршала Тита редом рушила Спартак, Напредак и Наша крила, да би у финалу била боља од вечитог ривала са убедљивих 3-0. Стрелци за наш тим били су Вукосављевић (2) и Митић, а Црвена звезда је финале одиграла у саставу: Мркушић, Тадић, Станковић, Дракулић, Ђурђевић, Митић, Цокић, Ђајић, Палфи, Томашевић и Вукосављевић.

Црвена звезда – Фиорентина 0-1; 0-0, полуфинале КЕШ-а 1957.

Први излазак у Европу и прво полуфинале у најелитнијем такмичењу! Звезда није имала среће, након повреде Топлака до краја утакмице је играла са 10 играча, што је италијанска екипа знала да искористи и поготком Принија односи предност у Фиренцу. У реваншу је било 0-0, а у редовима црвено-белих велика туга, коју је можда најбоље описало дело чувеног Милета Србина када је после елиминиције пожелео да се убије.

Манчестер Јунајтед – Црвена звезда 2-1; Црвена звезда – Манчестер Јунајтед 3-3, четврфинале КЕШ-а 1958.

Један од дуела када се већ толико помињана судбина уплела у фудбал и није дозволила једној чудесној генерацији да додирне пехар са великим ушима. После манчестерских 2-1 за домаћи састав, у Београд је стигао један од најбољих тимова које је српска престоница до тада видела. “Безбијеве бебе“ су се играле фудбала, а у мајсторству нису заостајали ни црвено-бели. На крају фудбалског рата било је 3-3, а ван терена су склопљена бројна пријатељства. Међутим, од тима којег нико није могао да победи на терену, јача је била ограда минхенског аеродрома, а живот су изгубиле 23 особе. Трагедија која је заувек спојила два клуба.

Црвена звезда – Ријека 2-1, отварање Маракане 1.9.1963.

Сама утакмица се не може уписати у ред најбитнијих у историји клуба, али место на којем је одиграна је свакако постало један од симбола Црвене звезде. Утакмица између црвено-белих и Ријечана је прва званична утакмица одиграна на Маракани, а испратило ју је 55 000 гледалаца. Када је довршена изградња стадион је бележио и посете од 100 000 људи, а као рекорд је уписан дуел против Ференцвароша када се на трибинама окупило 110 000 навијача. Остаје забележена чувена анегдота да је први посетилац на новом стадиону био Лаза Петровић, сељак из околине Лознице, који је на утакмицу дошао у јутарњим часовима, заузео место на истоку и уз сир и погачу сачекао почетак.

Црвена звезда – Панатинаикос 4-1; Панатинаикос – Црвена звезда 3-0, полуфинале КЕШ-а 1971.

Друго полуфинале у клупској историји обележила је афера која ни до данас није разјашњена. Звезда је имала можда и најбољи тим у својој историји, а предводио га је Драган Џајић. Управо његово искључење против Карл Цајс Јене, тачније судијска грешка и казна УЕФЕ су били увод у дуеле са атинским клубом. У првој утакмици у Београду Звезда је блистала, головима Новковића, Аћимовића и Јанковића стигла је до убедљивих 3-0, смањио је Камарас, али је Остојић убрзо поставио коначних 4-1. Чинило се тад да не постоји ништа што ће нас зауставити до првог финала у историји, али изгледа да се о томе одлучивало на другом месту (спомињу се државни врхови Грчке и СФРЈ). У реваншу су Грци славили са 3-0, а поједини фудбалери Црвене звезде и данас сведоче да се никад лошије нису осећали на терену. Да ли је тог дана за резултат заиста крива чорба грчког кувара или је противник био бољи остаје мистерија и велики жал што снаге нису у финалу одмерили Звезда и Ајакс, два најбоља клуба Европе тог периода.

Црвена звезда – Ливерпул 2-1; Ливерпул – Црвена звезда 1-2, 2. коло КЕШ-а 1973/1974

Утакмице након којих је фудбалска Европа почела да се угледа на Црвену звезду. Брза и једноставна игра, убојита крила ломила су и најјаче одбране, а у фудбалским аналима остаје записано да је један клуб из мале и сиромашне земље једини који је славио на Енфилду у утакмици КЕШ-а у 20. веку. У Београду су стрелци били Јанковић и Богићевић, док су у Ливерпулу поготке за наш тим постигли Лазаревић и Јанковић.

Реал Мадрид – Црвена звезда 2-0, Црвена звезда – Реал Мадрид 2-0 пен. 6-5, четврфинале КПК-а

Тог 19. марта 1975. свет и Камачо су добро запамтили Драгана Џајића. После победе од 2-0 у Мадриду, краљевски клуб је стигао као фаворит у Београд, али то се није нарочито допало Џаји. Плесала је Звездина једанаестица по терену, “ломила кичму“ мученом Камачу, а његовим и поготком Оље Петровића наш тим је стигао до продужетака, а касније и до тријумфа од 6-5 на пенале. Тог дана је Драган Џајић потврдио себе као најбоље лево крило света, голман Оља Петровић је постао јунак утакмице, а Звезда је дошла до још једног полуфинала у европским такмичењима.

Црвена звезда – Борусија Менхенгладбах 1-1; Борусија Менхенгладбах – Црвена звезда 1-0, финале Купа УЕФА 1979.

Ако је неки клуб доживео неправде од фудбалске Европе, онда је то Црвена звезда. Многи данас кажу да смо имали среће против Марсеја 1991. али чврсто верујем да је тог 29. маја и Бог рекао доста и да је онај ауто-гол Аугенталера само наплата за све Микелотије овог света. По свим законима и по свакој правди, Звезда је требало да освоји први европски трофеј много раније у својој историји, али се на том путу нашао италијански судија, који је једну сјајну генерацију оставио без титуле у Купу УЕФА. Прво европско финале су играли: Стојановић, Јовин, Муслин (Крмпотић), Јовановић,  Благојевић, Јуришић, Петровић,  Милетовић,  Савић, Милосављевић,  Шестић (Миловановић), а са клупе их је предводио Бранко Станковић.

Милан – Црвена звезда 1-1; Црвена звезда – Милан 1-1 пен. 2-4, 2. коло КЕШ-а 1988.

Дуел који стаје у само једну реч- МАГЛА! На Маракани се рађала генерација предвођена једним од највећих мајстора фудбала које је ова земља икад имала – Драганом Стојковићем Пиксијем, а на Сан Сиру је мреже немилосрдно решетао Марко Ван Бастен. Пикси је у овом двомечу ставио српски опанак у исту раван са Армани ципелама, а да их издигне изнад њих спречила је проклета магла. Био је 61. мин. када је утакмица прекинута, Звезда је водила голом Савићевића, али је сутрадан елиминисана након пенала, пошто је резултат након 90 минута био исти као и у Милану 1-1.

Манчестер Јунајтед – Црвена звезда 1-0, 19.11.1991. Суперкуп Европе

Дан када су Енглези дрхтали, а у страху и погазили пријатељство неговано деценијама. Одбијање да одиграју реванш остаје као велика мрља у историји славног клуба са Олд Трафорда, а нама понос упркос поразу. Тог хладног новембарског дана Европа је добила једног Генија, а велики Сер Алекс Фергусон је остао задивљен оним што је видео од српске екипе:

Те ноћи смо могли да будемо потпуно уништени, да губимо са 0-5 на полувремену. Цела постава је била застрашујућа. Дејан Савићевић, Роберт Просинечки, Синиша Михајловић, Владимир Југовић… Све врхунски фудбалери. Имали смо среће јер смо извукли тај резултат (1-0). На полувремену су се ствари промениле, јер сам Брајана Меклера убацио у средину.“

Црвена звезда – Партизан 2-1, 6.5.1995. 100. вечити дерби

Не памтим када су комшије више желеле победу у неком дербију, али су већ по старом обичају погнутих глава отишли кући са уобичајеним кукањем на суђење. Дерби за титулу, на Ђурђевдан, на Маракани и то 100. по реду. Дерби за који се живело и да се којим случајем завршио другачије, овај текст би вероватно писао неко други или не би било кога да га напише. Ако, не дај Боже, будем имао неких здравствених проблема у будућности, знам да ми је срце начето кад су повели 1-0. Дали су гол Бога питај како, лопту је умувао у мрежу син од оног што је навијао за Звезду, па “заволео“ Партизан, а онда се показала и њихова судбина. Увек тако близу, а тако далеко, вечито други… Головима Ковачевића и Стојковског Звезда је дошла до преокрета и победе од 2-1, а из хиљада грла се заорило “Ево зоре, ево зоре…“

Барселона – Црвена звезда 3-1; Црвена звезда – Барселона 1-1, 3. коло КПК-а 1996.

После санкција Маракана је коначно дочекала једног европског великана, ни мање, ни више, него страшну Барселону. Тим који је био кадар да освоји те године и Лигу шампиона играо је Куп победника купова, а у Београд је донео предност од 3-1 стечену у првом мечу. Међутим, гол у гостима је давао наду нашем тиму, данима се калкулисало који све резултати воде Звезду даље, а оптимизам је појачавао и утисак који су Пижонови ученици оставили у претходном колу против Кајзерслаутерна. На терену Роналдо, а на клупи Боби Робсон и Жозе Мурињо. Тим снова против црвено-белих младића и препуне Маракане. У паклу “рупе“ на тренутак је поклекла и моћна Барса, али док је још трајало славље након гола Зорана Јовичића, Ђовани је донео изједначење и пролаз даље свом тиму. Тада смо након дуго времена осетили како изгледа кад је срце испуњено поносом и тугом у исто време.

Динамо Тбилиси – Црвена звезда 2-0, Црвена звезда – Динамо Тбилиси 5-2, квалиф. за Лигу Европе 2009.

Ривал потпуно другачији од претходних са ове листе, али утакмица која је показала огромну љубав звездаша према свом клубу. Тешко да постоје навијачи неког клуба у Европи који су искусили и врх и дно и који су на све то одговорили само још већом приврженошћу према вољеним бојама. Некада би одлазак у Грузију за Звезду представљао само питање колико ће лопти изручити у мрежу противника, а те 2009. црвено-бели су се у Београд вратили са два гола минуса. Ни шок после ауто-гола Лекића, ни огроман пљусак, нису зауставили Делије, на чијим су крилима Пижонови изабраници летели по терену. Очигледан недостатак квалитета су надокнађивали срцем, а награда је стигла у 88. минуту када је Дејан Лекић донео коначних 5-2 и пролаз у следећу рунду. Тог тренутка је стала и киша. Још једна игра судбине. Нама Циганима је суђено да верујемо у чуда.

Поход на титулу првака Европе је намерно изостављен из текста, јер представља причу за себе. Ово је нека друга прича, о једном клубу који је више пута победио судбину и околину и који је успео да постане светски и српски у исто време. Победе и порази су саставни део ове игре, али само мали број успе да постигне магију у њој. Звезда је успела…

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

10

borisНова година стиже, али како је кренуло за Црвену звезду ће бити стара.

Зоран Стојадиновић је требао да оде из клуба, али он је у последњих 5 година, 5 спортски директор који је напустио клуб. О тренерима да не причамо. А у управи се не зна ко шта ради и шта је чији посао. Председник клуба је и спортски директор, а вуче га мало и да се врати на терен. Час је на једној, час на другој страни. Потпредседници су све, као власници кафана – газде, кувари, конобари. И увек набаве финансије. Ваљда тако кафана функционише. Играчи су изманипулисани, толико да се мешају у избор структура у клубу. Можда су заменили улоге са управом. Урадили су шта је било потребно, новац им је поново обећан, и добили су „ћушку“ да више не смеју да се понашају и причају лоше о управи. Монти Пајтон верзија.

Вероватно је у односу Кокеза-Стојадиновић зашкрипело негде око играча. Један је довео више од другог. Није било давно када су хвалили један другог. Чини се као да присуствујемо аудицији за победника X Фактора, у којем су председник, потпредседници и надреалне комисије жири, а пролазни спортски директори и тренери такмичари. И сви се позивају на великог, моћног пријатеља, а није Бетмен. Мисли се на првог потпредседника Владе Србије, али ако га они нису поменули именом и ми ћемо се правити да не знамо, да човек не би штуцао.

Опет је почело да се барата познатим „оружјем“. Лицитирањем познатих, бивших играча који имају иза себе каријеру у Европи. Било то реално или не, тако ће се купити време, улити лазни оптимизам, а ако се заиста деси да дођу, држите палцеве да успе. А ако не успе, имамо бацкуп сторy, уз стандардну постапалицу „ми смо хтели, али..“ и идемо истим редоследом – Толе Караџић, судије и остали. Апсолутно и евидентно је да су поменути, и још увек, први цовек фудбала у Србији и поменути „делиоци правде“ криви и да су имали учешћа у победама и користи највећег ривала, као и да треба да одговарају, али да ли је једном у ових 7 година управа Црвене звезде била крива за нешто? Ако би прочитали саопштења, никад. Мислим и да је мртва трка измедју броја саопштења и смењених тренера и спортских директора.

За крај, сваки навијач Црвене звезде ће у Нову годину ући, колико год резигниран био, са жељом и надом у ту титулу. А већ првог дана 2014. године не знамо шта нас очекује. Нова тужба, захтев за раскид или ново интересовање челника за неку од функција. Можда сам ја погрешио у избору Шоу програма. У Црвеној звезди су сви све и мењају улоге и праве трансформације. Уместо X Фактора можда је „Твоје Лице Звучи Познато“, јер у Фарми одавно живимо.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

107

Лако ћу ја за то што нас је Воша згазила с пола снаге, лако ћу за то што је изгледа захтев за раскид уговора, или барем претња истим, услов да се нађеш у стартних 11, лако ћу и за чињеницу да из утакмице у утакмицу приказујемо све гору игру. Навикла сам. Годинама је тако. Али то што су синоћ хтели да ми забране да уђем на стадион зато што сам женско. Поновићу још једном, зато што сам женско.  То не могу да толеришем.

marakana_zvezda

Годинама нисам пропустила ниједну утакмицу, ово ми се први пут десило. Мислила сам да се неко шали са мном, јер сам на питање „зашто не могу да уђем?“, добила одговор: „Женски редари нису ангажовани. Лице које није прегледано, не може да уђе на стадион, по закону.“
Значи-на целом стадиону не постоји нити један женски редар, а по закону, мушкарац не сме да пртереса жене. Што значи да је требало да се окренем и да одем кући. Тако су ми и рекли.

Онај ко је донео одлуку да се не поставе женски редари на улаз, знао је шта то значи. Бар се надам да је за толико упознат са законом.

Не знам шта су хтели тиме да постигну. Да уштеде неки динар неплаћањем још четири редара? Да покажу да је женама место у кухињи?  Не разумем. Ако би неко могао да ми објасни на основу чега неко може да ми забрани да уредно плаћеном картом уђем на стадион, била бих му захвална.
Тек пошто смо се ми побуниле, а након интервенције клуба, одобрен нам је улаз, уз визуелни преглед.

Није ово једини инцидент када је у питању редарска служба. Сетите се само колико су пута задржали вашу карту на улазу. Чини ми се да не раде то да би ту карту однели кући и сачували је за успомену. Поуздано знам да је једном приликом редар вукао девојку за руку да би му дала карту, иако је она одбијала  то. Пријавила га је након тога. Остало је на томе.

Питање је, докле то може да иде? Ко сноси одговорност за такво понашање? Па, рекла бих, исти они људи који су синоћ уместо мене одлучили да је боље да не гледам утакмицу.

Замолила бих господу која су су одговорна за ово, да следећи пут обавесте све жене да је за њих улаз забрањен. Да им случајно не направимо неки проблем, да не узнемиримо њихове љубазне запослене. А и да не дајемо паре за карту, кад већ она не важи за нас, зато што смо жене. А ко је још видео да жена гледа фудбал?

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.

Facebook

Twitter

YouTube

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!

Пријавите се!

Будите у сваком тренутку, ма где да се налазите, обавештени о најбитнијим дешавањима у клубовима СД Црвена звезда!