Prošao sam kroz teške trenutke u životu, čak sam razmišljao da prekinem karijeru. Onda je stigao poziv od Lukića i Adžića, koji su me vratili u fudbalski život. Stoga su mi ovo najvažnije pripreme u karijeri.
Za ovakav intervju, odnosno sagovornika nije vam potreban poseban „lid“.
Niti je neophodno predstavljati ga ko je i šta je, itd.
Dovoljno je reći da je sa priprema u Antaliji intervju za MONDO dao najiskusniji prvotimac Crvene zvezde Ognjen Koroman.
Priča sa priprema uglavnom počinje od priprema.
„Zaista je otrcana fraza da su ovo najteže pripreme, da nikad u životu nisam prolazio kroz ovako nešto, da se nikad više nije radilo… Pripreme, k’o pripreme. Svake su dosadne na svoj način i zanimljive na svoj način i ne znam koje su mi ovo po redu“, priznaje Ognjen, koji ipak vidi malu razliku u odnosu na neke prethodne…
„Odlika ove generacije Zvezdinih fudbalera je da je šala uvek prisutna i to svemu daje neku drugačiju draž, pomaže nam da sve prebrodimo“.
Koroman zna da je divno imati pozitivnu atmosferu, ali da su oni dovedeni u Antaliju zbog drugih stvari.
„Najvažnija stvar je da se spremimo i da na terenu pokažemo kvalitet, kada za to dodje vreme. Zbog toga smo ovde i toga smo svi svesni“.
Kada se vraćao u Crvenu zvezdu prošle jeseni, Koroman je stigao ne baš fizički spreman, u trenutku kada je ekipa već bila odradila pripreme. S njim, u sličnim okolnostima, stigao je Duško Tošić. Obojica su svesna da jesenas nisu igrala na nivou svojih mogućnosti.
Sada, potpuno je drugačije. Ko posmatra treninge, može da se uveri u to…
„Ne samo da smo preskočili pripreme i bili fizički nespremni, nego nismo imali kada ni da se uigramo sa ostatkom ekipe. To je bila možda i najveća prepreka…“, kaže Koroman i dodaje:
„Ali, evo… Ekipa je već šest meseci na okupu, stigla su tri pojačanja i sve ovo izgleda mnogo bolje, na čelu sa Robijem. Očekivanja su zaista velika i uradićemo sve da ne razočaramo navijače u nastavku prvenstva“.
Igrači redom ističu da od Prosinečkog svakog dana nauče nešto novo. Može li fudbaler u 33. godini, koji je prošao sito i rešeto u karijeri da nauči nešto novo?
„Kako da ne?! Čovek uči dok je živ“, kaže Koroman i nalgašava koliko su mu ove pripreme važne i zbog čega:
„Na neki način, meni su ovo najbitnije pripreme u karijeri, jer sada imam priliku da oživim i u isto vreme produžim karijeru, igrački vek. Ozbiljno sam shvatio sve ovo, naravno da mi je malo teže nego ostalima zbog godina, ali svaki dan radim naporno, jer imam cilj“, kaže i nadovezuje se:
„Bitno je da na terenu, kada krene igra, ja ne zaostajem za njima…“
U nekoliko navrata, Koroman je pokazao da se dobro snalazi pred kamerama u ulozi voditelja. Pitanja su mu zanimljiva, iako ne dira igrače u intimu. Ipak, koje pitanje njega najviše nervira?
„Kakav odnos imate sa trenerom?“ , kao iz topa odgovorio je Koroman.
Zašto?
„Ne znam zašto su mi stalno postavljali to pitanje. Verovatno da u javnosti postoji predrasuda oko toga da sam konfliktna ličnost i možda su ljudi zaista verovali da sam stalno u svadji sa trenerom. Ali, istina je malo drugačija, ja sam imao odličan odnos sa svim trenerima i sa svima sam i danas u kontaktu“, kaže Koroman, koji ne krije da fudbal često suprotstavi dve ličnosti, bilo to na relaciji trener-igrač, igrač-igrač, čelnik-trener, itd.
„U svakom poslu dodje do nesuglasica, to će vam svi reći, pa i u našem“.
Šta novinari, bez obzira koliko bili blizu ekipi, ne vide?
„Ne vidite… Hmmm… Da razmislim“.
Posle kraće pauze objasnio je…
„Novinari, kao i navijači, teško mogu da primete našu želju za pobedama i mukotrpan rad tokom cele godine. Nisam siguran koliko može da se vidi da svi zaist želimo da pobedimo, a onda… Kada odigraš slabo, odmah stižu zvižduci. Sve što gradimo šest meseci može da padne za jedno loše poluvreme“, opisuje Koroman kako to sve izgleda iz ugla fudbalera.
„Sećam se da smo mi, igrači, radili kao konji i kada smo bili svesni da ne idemo nikuda i da neće biti dobro kada počne sezona. Bilo je to kada je trener bio Zdenjek Zeman. Svi smo znali da to što radimo ne vodi nikuda, ali…“, setio se Koroman vremena kada mu je bilo jasno da slede porazi, ali kada je takodje davao celog sebe.
Ima li šta gore od zvižduka?
„Ne znam za nešto gore od toga… Naročito u Crvenoj zvezdi, gde je svaki remi neuspeh, a da ne pominjem poraz. Samo mi igrači znamo koliko je teško nositi se sa tim, niko drugi“, rekao je i napravio malu digresiju:
„A, pritom, nebitno je da li u tom trenutku posedujemo kvalitet da dobijemo odredjenu utakmicu…“
Navijači su takvi. Naviknuti su na pobede i večno željni titula.
„To je realnost… Evo, radimo mesec i po dana i ako na proleće ne bude odmah krenulo kako treba, svi će osuti drvlje i kamenje po nama kako nemamo pojma i kako ništa nismo radili“, zna Koroman dobro šta sledi u slučaju da Crvena zvezda ne razbije Smederevo 27. februara u Beogradu.
Trener Prosinečki je najavljivao da će njegov tim, po cenu neuspeha, igrati ofanzivno, držati loptu, iz poseda stvarati šanse i da se taj stil ni po koju cenu neće menjati. Može li ova Zvezda da isprati trenerovu viziju?
„Daj Bože da bude tako. Nadam se, a imam priliku i da se uverim, da će Robert uspeti da unapredi našu igru, da će je ubrzati. Napredujemo dobro, dobili smo i dobra pojačanja i nadam se da ćemo na proleće biti bolji nego do sada. Mnogo bolji!“ , istakao je momak rodom sa Pala i dodao:
„Videćemo 27. februara kako će to izgledati“.
Kada „mali“ Srdjan Mijailović, sa 17 godina i tri meseca, uradi svaku vežbu na treningu maksimalno angažovano, onda to nije čudno. Ali, kada s njim, rame uz rame, jednako angažovano radi najiskusniji Ognjen Koroman, sa 32 godine i četiri i po meseca, onda je to povod za pitanje:
„Odakle toliki motiv?“
Mnogima je delovalo da se Ognjen vratio u Crvenu zvezdu iz korejskog Inčona da uzme još neki dinar do kraja karijere, ali priča je malo drugačija. Pomalo neočekivano, fudbaler kojeg su često kažnjavali zbog toga što nema „dlake na jeziku“, još jednom je za medije govorio bez uvijanja i u floskulama.
„U poslednjih par godina prolazio sam kroz teške trenutke, bio sam očajan, depresivan i na korak od odluke da dignem ruke od svega i prestanem da igram… Malo je nedostajalo“, počeo je Ognjen priču, posle koje dodjete u dilemu da li da nastavite intervju ili da odložite olovku sa strane.
„Sve mi se skupilo, toliko seljakanja, toliko klubova, različitih zemalja, pritom sam često bio razdvojen od porodice i dece, nisam više imao snage za sve to. Ipak, povratkom u Crvenu zvezdu prelomio sam u glavi i shvatio da moram dalje, da u meni ima snage i kvaliteta za još nekoliko dobrih sezona“, ispričao je i potom naglasio:
„Jer, ja sam i dalje, uprkos godinama, najbrži fudbaler Crvene zvezde. Pa zašto da ne budem onda tu?“ , uzvratio je pitanjem i slegao ramenima.
Voleo bi da…
„A, ako mi se na leto ukaže šansa, možda je pravi trenutak da još jednom odem u inostranstvo. Ovde sa nama u hotelu je Terek iz Groznog, skoro mi se obratio ministar sporta Čečenije i tražio da se vratim tamo i završim karijeru u Tereku… Razmisliću“, pričao je Koroman dok je trener Tereka, slavni Rud Gulit na desetak metara dalje pio sok sa Aronom Vinterom.
Kraj karijere svakako mu se približava. Šta posle?
„Mnogo ljudi poznajem u fudbalu, mnogo sam putovao i nigde dupetom nisam zatvorio vrata. Voleo bih da jednog dana ostanem u fudbalu, možda da budem menadžer ili… To bih voleo“.
U trenucima kada je bilo teško, kada su kroz glavu prolazile misli o kraju karijere, da li je postojao bolji klub na svetu za oporavak i vraćanje samopouzdanja od Crvene zvezde?
„Ja sam dugo u Zvezdi, računajući i mladje selekcije proveo sam skoro deset godina u klubu. Bio sam tu kada je bilo najteže u celoj istoriji kluba. To su zaista bili teški trenuci, znaju to Lukić i Adžić kako je sve izgledalo kada su došli“, podseća Koroman i nastavlja:
„Tog leta spremao sam se da odem u Južnu Koreju i Crvena zvezda mi je dugovala pozamašnu sumu novca. Iako mi je taj novac u tom trenutku možda bio potreban, ja sam to oprostio klubu, jer sam znao koliko je to u tada značilo ljudima koji su došli. Znao sam koliko je klubu teško“.
„E, onda su nasledili moji teški trenuci… Bio sam očajan u Južnoj Koreji, sam na kraju sveta, nisam imao sa kim da pričam. Deca su mi retko dolazila, sve mi se smučilo. Pio sam tablete za smirenje… Bio sam na prekretnici. Lukić i Adžić me nisu zaboravili, zvali su me stalno i na kraju me vratili u fudbalski život“, otkrio je Koroman i za kraj rekao:
„Zaista sam im zahvalan na tome“.