Бошко Јанковић за Моцарт: „Италијани ме цене, селектор не“

Велики мајстор фудбалске игре, Бошко Јанковић, некадашњи играч Црвене звезде, а сада заменик капитена Ђенове, у опширном разговору за Mozzart Sport говорио је о свом учинку и Ђенови и Италији, уопште, репрезентацији, својој каријери. У наставку текста, преносимо у целости интервју објављен на сајту Моцарта.

Прво питање се наравно односило на принање које су Бошку недавно доделили навијачи из целе Италије, за „трећу десницу Италије“, иза Миколија и Принца Рима – Франческа Тотија.

“Свакако велика част за мене. Годи овакво признање, поготово због чињенице да сам странац и да не играм у неком од најјачих клубова. Драго ми је да Италијани све пажљиво прате и вреднују. Стварно не могу да се пожалим на моју десницу. Лева је свашта преживела, многе повреде, опоравила се, али десна је увек била беспрекорна. Прошле сезоне је баш она у мечу са Каљаријем спасила Ђенову испадања из лиге. Видим да то није промакло ни Mozzart Sport-у који је први објавио вест, тако да не могу да кријем да сам срећан због избора у анкети. Испред мене су асови попут Тотија и Миколија који важе за фудбалске легенде на Апенина, а иза су остали неки велики играчи. ”

И док Италијани све гледају, памте и вреднују, српском селектору Синиши Михајловићи су “промакле” игре Јанковића…

“Не бих заиста да сада паметујем после свега што је задесило национални тим. Михајловић је селектор и има потпуно право на избор. Видео сам да је селектор у интервјуу за ваш сајт рекао да му се ја не уклапам у концепцију и да му нисам потребан. Нема никакве фрке. Он бира фудбалере и сноси одговорност за такав избор. На почетку ми је било криво што ме нема у селекцији Србије, поготово што сам у доброј форми. Али, сада сам се помирио са одсуством из репрезентације. Наравно, нисам затворио врата националног тима. Одазваћу се увек ако позив стигне”, поручује Јанковић из Ђенове.

Нашли сте се на првом списку Михајловића за пријатељске мечеве у мају. Да ли је тада било проблема између вас двојице?

“Не, никаквих! Бар што се мене тиче. Провео сам 20 дана са репрезентацијом, понашао се нормално и не видим шта је неко могао да ми замери. Играо сам за Србију и у пријатељским мечевима против Хондураса и Мексика, када многи нису хтели. Али, сматрам то нормалним понашањем. И увек ћу се одазвати репрезентативном позиву, где год се играло и ко год буде био ривал. Иначе, жао ми је због свега што се десило репрезентацији у претходна два меча. Мислим да још ништа није изгубљено и да имамо шансе. Сада следи пауза и момци могу ратсетерећније да уђу у наставак квалификација јер их је већина отписала. Мислим да можемо да се вратимо у игру за Мондијал у Бразилу.”

И док је репрезентација за Јанковића средина у којој за неке није пожељан, у клубу је потпуно друга прича…

“Видим да су неки медији у Италији објавили информацију да би могао наредог лета да напустим клуб без обештећења. То није истина. Прошлог јануара сам потписао продужење уговора са Ђеновом до 2014. године, што значи да нисам слободан да променим средину наредног лета. То не значи да нећу отићи ако дође нека занимљива понуда. Иначе, ја немам ништа против ни да каријеру завршим у Ђенови. Презадовољан сам кубом и градом. Ђенова је најстарији клуб у Италији, играм стандардно, постао сам и капитен, тако да ми заиста ништа не фали овде. Задовољан сам и уговором и примањима. Али, никада се не зна. Вероватно ћу на крају сезоне причати и са људима из клуба о новом уговору.“

Један сте од ретких српских фудбалера који су задужили капитенску траку у неком од клубова из најјачих европских лига.

“Носим траку као заменик капитена, пошто је први капитен Марко Роси. Он је легенда клуба, навијачи га обожавају, у Ђенови је већ осму сезону… Али, доживео је тешку повреду, има 34 године и на лето ће готово сигурно напустити клуб. Већ ми је речено да рачунају на мене и да ћу његовим одласком постати први капитен”.

Када већ немате сарадњу са селектором Србије, какав вам је однос са тренером Ђенове, Ђиђијем Де Канијом?

“Сјајно ми је са њим! Заиста имамо феноменалан однос. Иначе, Де Канио ме је хтео још када је био тренер Лећеа. Ја сам се тада опорављао од повреде, у Ђенови тада нису рачунали на мене и тренирао сам одвојено од свих. Де Канио је желео да ме позјами, али је Ђенова на крају ипак стопирала све и после мог опоравка опет сам постао битан шраф у тиму. Код Де Канија играм најбољи фудбал у каријери. Користи ме углавном на десној страни. Било да играмо са четворицом у вези или са три нападача”.

Да није разлог Де Канијове жеље био она ваша мајсторија против Лећеа?

“Можда…”, задовољно кроз осмех одговара Јанковић.

У каквој сте форми будући да сте имали проблема са повредама претходних сезона?

“Презадовољан са формом. Играм боље него икада. Изгледа да је стварно истина оно што кажу да су најбоље године за једног фудбалера око 28. године. Сада сам и много зрелији. Научио сам како се опстаје у Италији. Више не тежим атракцији и маштовитости у игри. Да бисте играли Серији А, једноставно морате да играте у оба правца што значи колико у офанзиви, толико и у дефанзиви. То је италијанска фудбалска култура. Онај ко запостави одбрану нема места у тиму. Ни у једној лиги на свету се толико пажње не поклања дефанзиви. Научио сам да се фудбал игра главом колико и ногама. Наравно то не значи да некада нећу пробати неку ‘штиклу’, атрактиван ударац или дриблинг. Али, зна се шта су приоритети у игри”, каже Јанковић који је у овој сезони одиграо шест утакмица за Ђенову и постигао један гол.