Од настанка клуба, од прве утакмице, првог шампионата, црвено-бели дрес носило је на стотине фудбалера, на клупи је промењено небројано много тренера. Неки су приказали мање, неки више, али само они најбољи писали су историју Црвене звезде. Само због оних најбољих, наши очеви су уживали гледајући утакмице, смишљали им песме и нас учили да волимо прави клуб. Због њих смо и ми, који данас бодримо наш клуб, а који нисмо имали прилике да их гледамо, још више поносни на то што смо Звездаши. Само они најбољи могу се назвати Звездиним легендама. Због тога, заслужују да се њихово име са поносом помиње, да се о њима са поштовањем говори, да никада не падну у заборав. Због свега што су урадили за наш клуб, заслужују да им и на овим страницама буде посвећена наша пажња. Биће прича о Звездиним звездама, мајсторима, голгетерима, који су обележили историју нашег клуба и који су свима добро познати, али и о онима који су на терену имали друге задатке, који нису остали толико упамћени по свом знању са лоптом, али су једноставно због свега што су дали клубу и свог учинка заслужили да буду сматрани легендама клуба. Биће приче о обнављању некадашњег клуба средином 20. века, који ће од 1945. године званично носити име Црвена звезда. Такође, читаћете и о првим трофејима и начинима који су освојени, незаборавним утакмицама које су игране у великој лиги СФРЈ, Европским такмичењима, актерима истих. Ово је прича о њима. Ово су стране посвећене легендама Црвене звезде.
Овом приликом имаћете прилике да прочитате причу о једном од највећих мајстора које је ово поднебље изродило. Причу о човеку који се играо лоптом, који је са њом могао да уради готово све, који је имао темпрерамент какав није често виђан у свету фудбала. Управо због тога, такви играчи, а међу њма и Драгослав Шекуларац осали су незаборавни, посебни. Ово су странице посвећене њему. Уживајте.
Драгослав Шекуларац родјен је 8.новембра 1937.године у Штипу.
За Црвену звезду наступао је од 1955.до 1969.године. Каријеру је наставио у Колумбији, играјући за клуб Санта Фе, од 1969.до 1974, да би наредне три сезоне наступао за тамошњи Милионарис. Једну сезону, 1978/79.наступао је за ОФК Београд. За Црвену звезду је наступио 460 пута, постигао 159 голова. За репрезентацију Југославије играо је од 1956-1966.године укупно 41 пут и постигао 6 голова. Званично је проглашен за другу Звездину звезду. Као тренер, донео је дуплу круну на Маракану 1989, али се због елиминације од Келна у Европи повукао са места шефа стручног штаба, где га је заменио Љупко Петровић. Звезда те сезоне осваја КЕШ, али остаје записано да је јако битну улогу у стварању легендарне генерације имао и Шеки.
Драгослав Шекуларац је фудбалер уз чије име је током каријере ишао безброј суперлатива, да их је тешко и набројати: најталентованији, најчаробнији, нејнеобузданији, најнесташнији… Шеки је са лоптом могао све, или тачније: много више него што су то други умели. Велемајстор фудбалске игре, творац фудбалског гега.
– Безброј је начина да се са Вама започне разговор. Од почетка каријере, до краја, од средине. Ипак нека буде од почетка. Рођени сте у Штипу, одрасли у Београду, уз љубав према лопти, која је била невероватна, фанатична. Сетите се како Вас је отац одвраћао од фудбала, како вам је сакрио ципеле. Но, Ви сте наставили да трчите за лоптом.
– Сваки родитељ жели да му дете најпре заврши школу, па тек онда да се бави спортом. Тако је и мој отац желео да завршим школу, јер сам био слаб ученик и бранио ми је да играм фудбал. Он је често мислио да ја идем у школу, а ја сам(жао ми је данас да то кажем, кад сам зрео) бежао из школе, само да бих имао више времена да играм фудбал. Међутим, кад сам постао репрезентативац и када су га његови другови наговорили да ме гледа на првој утакмици, пошто је осетио чари фудбала, више ми није бранио. Најзад сам био миран што се тога тиче.
– Са 16 година у првом тиму Звезде, са 17 у репрезентацији. Занимљиво је чути како сте дошли у наш најпопуларнији фудбалски клуб.
– У то време играли смо фудбал сат и по пре школе, а ако би у школу ишли пре подне, онда цело послеподне. Свака школа је имала своју групу, тим. Ја сам био вођа тима своје школе. Црвена звезда је правила избор од тих младих играча, а када сам отишао на пробну утакмицу, многе из мог тима су примили, а мене нису, јер сам био мали. Међутим, имао сам срећу да ме Синга Поповић, новинар Спорта, гледао како играм за другу мушку гимназију и познавајући чика Миткета, касније мог првог тренера, предложио му да дође да ме гледа. Кад ме чика Митке видео, одмах ме је позвао и примио у Црвену звезду.
– Истовремено, отприлике потиче и Ваш орви интервју – када сте рекли новинару: „На свету постоје само три велика играча – Пушкаш, Метјус и Шекуларац!“ Да ли сте заиста тако и мислили?
– Стварно сам то рекао, не знајући да ће то изазвати толику полемику, али мислим да је то тако одјекнуло, јер сам касније заиста постао велики играч.
– Када је Драгослав Шекуларац у питању, онда је све могуће и немогуће. Да ли је тачно да сте за други уговор са Црвеном звездом добили само две плоче од тада популарне певачице Катерине Валенте?
– Многи би помислили да сам неинтелигентан, да нисам знао да узмем новац. Међутим, није било тако. У оно време, фудбал се играо из љубави. Играч није могао да мења клуб, као што га данас мења, јер није било професионалних уговора. Потпишеш, рецимо, на четири године, па си тек после слободан. Ја сам био везан за Црвену звезду. 1962. године, када су ми долазили менаџери са пуним коферима новца, да бих отишао из Југославије, знајући да не могу да напустим земљу, шалио сам се, говорећи да немају пара за Шекуларца, иако сам био спреман да одем и за 50 хиљада долара, а нудили су ми 500 до 600 хиљада. Истина је да ми је Аца Обрадовић дао две плоче Катерине Валенте, пошто је у то време била веома популарна. Знао је да сам хтео да их купим и донео их је у хотел, где смо били на некој турнеји. Рекао је: „Ово је за уговор који си потписао на четири године.“
– За Црвену звезду сте одиграли 460 утакмица. Свакако се сећате првог наступа, а да Вас подсетимо и на последњи. Било је то у Београду, 21. августа 1969. године: аргентински Расинг је савладао црвено-беле са 3-2. Желимо да се присетите и једног и другог сусрета.
– Први званични сусрет за први тим Црвене звезде сам одиграо против Војводине. Играли смо на шљаци. Резултат је био 2-2. Играо сам против Вујадина Бошкова, који је у то време био играч репрезентације Европе. Мислим да сам тим наступом задовољио гледаоце, јер сам пре тога, играјући за други тим Црвене звезде доводио на стадион од 10 до 15 хиљада гледалаца, који су ме гледали. Хоћу да кажем да сам опроштајну утакмицу против Расинга, у то време првака света, заиста одиграо у великом стилу. Увек ми је било драго да одиграм добро пред мојом публиком, која ме је волела и да докажем да сам био врхунски играч.
– После те званичне опроштајне утакмице одиграо сам још две. У Београду против Бенфике водили смо са 2-0, а на крају изгубили са 3-2. На тој утакмици сам постигао два гола. Друга утакмица је била против репрезентације Европе у којој су играли Нецер и други асови – резултат 2-2. На том сусрету сам проглашен за играча утакмице. Боље речено – на све три утакмице у Београду, пред сто хиљада гледалаца, био сам проглашен играчем утакмице и то су у ствари била моја последња три сусрета.
– Пре него што кажете која Вам је утакмица најдража у дресу Црвене звезде, да Вас подсетимо на победу Вашег тима у Штутгарту. Кажу да сте играли феноменално, додуше, како би другачије.
Шеки
– Мислим да ми је то најбоља утакмица у животу. Победили смо Штутгарт са 4-2. Водили смо са 3-0, могло је да буде и више. Све ми је успевало, сви потези. Ако се сећате оног пребацивања преко главе, па кроз ноге, ако се сећате мог несташлука да изађем на атлетску стазу, да седнем, дођем до голмана, разговарам са њим, а играч који ме чува стоји крај мене.
– Мислим да сам на тој утакмици показао све квалитете и несташлуке које сам гајио у својој фудбалској игри. Могу да кажем да је играч који ме је чувао тада напустио фудбал после тога. Жао ми је што у то време није било могућности ТВ снимања утакмица, јер мислим да би то била изванредна касета за школу фудбала.
-Напричали смо се о играма у Звездином дресу. Ред је да се подсетимо и репрезентативних сусрета. Ваш почетак и крај у најбољој селекцији нису били славни. Ево доказа. Први сусрет против Чехословачке 1-2, последњи против Бугарске 0-2.
– Данас када размислим о свим тим стварима, могу да кажем да сам био несрећан фудбалер. Нисам имао своју генерацију. Био сам веома млад у овој генерацији: Беара, Станковић, Црнковић.. Имао сам тада 17 година, а они су били на заласку каријере. После тога сам био престар за Џајићеву генерацију. Тако да сам у ствари играо између две генерације.
– Тај први сусрет је био крај генерације Рајка Митића и његових другова. Изгубили смо од Чеха 13. септембра 1956. Био сам пресрећан јер сам играо за репрезентацију. Нисам уопште мислио на резултат. Међутим, могу да кажем за ову последњу утакмицу против Бугара 1. јуна 1966, да је то био тужан завршетак моје каријере, после казни, а пре одласка у иностранство. То је у ствари била уприличена утакмица да би се опростили Јусуфи, Дурковић и ја. Ти су тужни тренуци када се напушта када се напушта државни тим, земља… Ипак, све је то саставни део фудбала, мада се нерадо сећам тога и тешко о томе говорим.
– И за репрезентацију Југославије сте заиграли малолетни. Ваш врхунац у плавом дресу био је на Светском првенству у Чилеу 1962. године. Да се сетимо утакмице против Уругваја у Арики, када су Вас после наше победе од 3-1, уругвајски играчи малтене на рукама изнели са терена.
– Прво да кажем да је сваком играчу била част да игра на Светском првенству и ту докаже своје квалитете. Пеле је био велики фудбалер само зато што је Светска првенства играо феноменално, па се после тога четири године сликао са етикетом најбољег играча на свету. На тој утакмици сам добио задатак да чувам најбољег играча Уругваја. Све је ишло добро док Уругвај није повео са 1-0. Када сам видео да губимо утакмицу, хтео сам да покажем да сам добар фудбалер и да се сам истакнем. То је и помогло репрезентацији Југославије да победи са 3-1, јер сам наместио сва три гола, играо феноменално, иако су Уругвајци били веома оштри, груби, али нисам био кукавица. Био сам стабилан. Нису ме баш изнели са терена, али су направили један шпалир, честитали ми и аплаудирали.
-Сећате ли се детаља. Ко је дао голове?
-Два изузетна гол-играча су била у то време: Галић и Јерковић. Нарочито сам се слагао са Галићем. Они су дали по један гол, а трећи Скоблар.
– Сећам се још једне игре где сте били у пуном елементу. Против репрезентације Републике Кореје у Београду 8. октобра 1961. Нека аутор оних цувених финти и оног гола из волеја опише како је то било.
– То ми је најлепши гол. Видим да сте изабрали оне најбоље тренутке моје каријере. Ја сам иначе дао мало голова, али ми је то гол каријере. Био сам окренут ледјима на 25 метара од гола. Ишла је једна оштра лопта по земљи упућена са центра. Осетио сам да ће центрархалф да удје у мене. Лопту сам подбо шпицом и измакао се. Тог момента се она подигла. Корејац је полетео испод лопте у празно. Кад је дошао други, и другом сам лопту дигао и он је пролетео. Кад је лопта падала, легао сам и ледјима окренут тако од гола ухватио волеј. Медјутим, није било никаквог аплауза. Мислио сам да сам промашио. Тек после неколико тренутака одјекнуо је аплауз. Тада сам знао да сам постигао гол. Лопта је завршила у самим рашљама. То ми је најдражи и најлепши гол.
– Много су налетали и пролетали покрај вас кад сте финтирали и давали голове.
– Мислим да сам тада имао ову главу и ову мирноћу… У то време моја глава није могла да издржи моју популарност. Тако да сам многе ствари правио на свој уштрб, никога другога нисам оштетио. Каријера би ми била много боља и богатија да сам имао ову данашњу рутину и мирноћу, ову главу… Медјутим, младост носи своје и дан данас плаћам цехове своје младости, јер људи хоће онога неозбиљног, духовитог Шекуларца, неће овог озбиљног.
– Многи сматрају да Југославија није имала бољи навални трио од онога: Веселиновић, Милутиновић, Шекуларац. Ваше мишљење?
– То су била три звучна имена. Не бих се сложио да Југославија није имала бољи трио. Тај трио је победио репрзентацију Енглеске 5:0, па је само због те утакмице добио толико епитета као најбољи. Ми смо веома мало играли заједно. Милош се рано разболео. Тоза је већ био на заласку каријере. Према томе не бих желео да упоређујем. Свака генерација носи своје идоле, има свој трио. Хтео бих рецимо да истакнем да Бору Костића нису сматрали за великана, али је много више дао од неких играча, који су више вредносани од њега.
– Кад већ помињете Бору Костића, онда се сећате свакако да су у то време говорили: лако је Бори да даје голове, кад Шеки све намешта. Реците нешто о тандему Шекуларац- Костић.
Шекуларац
– Мислим да сам у почетку каријере Бори доста помогао с обзиром да сам био дриблер, добар пакер, да је Бора имао јак шут. Публика га је веома касно примила. Касније је Бора израстао у врсног стрелца, у једног духовитог и доброг играча, чак врло доброг техничара. Он је један од најбољих клупских играча кога је Југославија имала, али, постоји разлика измедју клупског и репрезентативног играча.
– Поменусте утакмицу против Енглеске. Можемо слободно рећи да је то једна од највећих и најзначајнијих победа у историји југословенског репрезентативног фудбала. Да ли се сећате неких детаља са тог сусрета на стадиону ЈНА?
– Енглеска је колевка фудбала. Они су били на свом терену непобедиви до оног пораза од Мадјара на Вемблију са 6:3. У то време победити Енглезе са 5:0 била је сензација. Играли смо изванредно. Јесте, било је доста топло. Они су покушавали да се ваде на ту врућину, медјутим, резултат остаје. Нико се скоро неће сећати паклене врућине. Надиграли смо их.
– Ко је био најбољи играч утакмице?
-Мислим да је Тоза Веселиновић играо сјајно а и Милош Милутиновић. Обојица су играли изванредно.
– Можда смо прескочили неку репрезентативну утакмицу о којој бисте желели нешто више да кажете.
– Мени је жао једне утакмице… Био сам повређен пред тај сусрет. Ако се сећате, било је то са Французима у Паризу, када нам је требало да играмо нерешено. Они су били наше сталне муштерије, увек смо их тукли. Имао сам стопостотну прилику коју сам промашио, а само минут касније Гонде нам је дао гол са 35 метара. Победили су са 1:0 и тако отишли на Светско првенство које се играло у Енглеској. Да је та моја генерација успела, а могла је да туче веома лако Французе, сјајно би прошла на том првенству и била цењена. Мислим да ми је то најтежа утакмица у животу, јер сам промашио стопостотну шансу, и директно сам утицао да Југославија не оде у завршну фазу још једног Светског првенства.
– Говорили смо доста о утакмицама. Читав ваш спортски живот је производ Вашег темперамента. А тај темперамент је учинио да половину играчког века који је износио десетак година проведете ван фудбалског терена издржавајући разноразне казне. Да ли се то данас може објаснити са ове временске дистанце.
– У оно време нисам имао третман какав сам заслуживао као врхунски играч. Мене су престрого кажњавали за оно што сам радио – за ненамерне ударце, за темпераментне гестове. Одузети фудбалеру шест месеци, исто је што и раднику или службенику одузети пет година. У то време су ме немилосрдно кажњавали. Данас се неки извињавају због тога, али мислим да је то кажњавање било више због клубаштава а мање због мојих преступа.
– Месец, шест месеци, годину дана, две године – тако су изгледале казне које су вам изрицали фудбалски форуми. Довољан је био гест за који данас фудбалери добијају две утакмице неиграња да се Драгослав Шекуларац не појави шест месеци на фудбалском игралишту. Сетите се неког таквог случаја.
– Крив сам рецимо за случај у Нишу. Од судбине човек не може да побегне. Било је то после Светског првенства у Чилеу. Није требало ту утакмицу уопште да играм. Био сам нешто болестан, повредјен. Отишао сам у Ниш да гледам бокс меч Звезда – Раднички. Наравно, заједно са нашим фудалерима. Шетао сам са играчима градом. Било је испред нас једно брдо, наишао је неки мештанин. Познато је да сам волео да се кладим. Питали су га за колико може човек да се попне на брдо. Каже за 10 минута. Ја кажем ја могу за пет. Опкладио сам се и за четири и по минута се попео на брдо. Када је Аца Обрадовић то видео рекао је: „Ти си здрав, можеш сутра да играш“. Све се наместило против мене. Био сам ипак повређен. Раднички је повео са 3:0. Имао сам две стопостотне шансе, какве скоро никада нисам имао… Судија ми ни једног тренутка није поштовао преимућство, јер сам се брзо дизао када сам падао… Све се то наместило. И на крају када сам пошао у свлачионицу, пошто ме искључио, судија ми је добацио: „Шта мислиш да можеш све да радиш, зато што си Шекуларац.“ Тог момента сам се окренуо, хтео сам да га ударим. Промашио сам. И као што се зна: годину и по дана сам кажњен неиграњем, за тај инцидент. Стварно када сада размислим, мислим да сам био крив. Не може један фудбалер, без обзира ко био и како био славан да замахне да удари судију. Медјутим, мој темперамент, и ако сам му у животу захвалан, све је то проузроковао. Издржао сам поштено све те казне. Данас се кајем. Шта могу, касно је!
– Интересантно да се у тим паузама неиграња фудбала нисте растајали од спорта. Једном сте чак научили да играте хокеј, играли за Црвену звезду и тако привукли пажњу великог броја гледалаца.
– За ту моју утакмицу кажу : Чкаља је у то време био најдуховитији човек у Југославији, али сам га на хокејашкој утакмици ушио по духовитошћу, јер сам падао, нисам знао добро да клизам тако да сам забављао 10 хиљада гледалаца на пуном Ташмајданском стадиону. Било је јако симпатично. Не кајем се што сам одиграо ту утакмицу. Доказ моје тадашње популарности је и пун стадион. То је била и нека врста пропаганде, један добар потез, јер када могу да играм хокеј, могу и да се вратим на фудбалски терен.
– Да ли су Вас вратили?
– Нису. Неки не могу ни дан-данас да ми погледају право у очи. Ја сам задовољан што сваком могу да погледам у очи. Данашње фудбалере не би требало кажњавати као што су мене кажњавали.
– Да се сетимо и ваше последње званичне утакмице. Било је то у Штипу, где су се састали Њујорк Иглс- Ваш тим и Брегалница.
– Хтео сам на неки начин да се одужим свом родном месту. Био сам у могућности, јер сам тренирао тај тим у Њујорку. Могао сам да доведем асове као што су: Еду, Дзајић и још неки југословенски фудбалери. То је био спектакл који Штип никада неће дожиети. Навијачи су се одужили на тај начин што их је дошло такодје као никада до тада. И то је све што сам могао да пружим свом родном месту.
– Ви сте, отприлике једини велики фудбалер који је родном граду приредио такав спектакл, опраштајући се од активног играња фудбала.
– Ја сам увек био хазардер. Ризиковао сам, купио авионске карте свим фудбалерима који су дошли из Њујорка. Ја сам знао да ће доћи гледаоци. Све сам исплатио и ништа нисам зарадио. Чак су ми и стадион наплатили. Но, ја сам био изузетно задовољан јер сам се одужио навијачима који су ме увек волели.
– Уосталом никада нисте ценили новац сем онолико колико вам је тог тренутка било потребно.
– Никада га нисам имао много, али сам увек живео добро.
– Шта вас је навело да заједно са Милошем Милутиновићем при крају каријере заиграте за ОФК Београд?
– У ОФК-у је тада био један геније, Кика Поповић, који је знао да искористи нашу популарност. Знао је да можемо да одиграмо још шест месеци или годину дана. Ми смо одиграли колико смо могли. ОФК Београд је у то време финансијски добро прошао. Извукли смо их да не испадну из Прве лиге и то је било доста од Милоша и мене.
– Зна се да сте много људи задужили на разне начине током фудбалске каријере.
– Многе сам задужио, али многи су и мене. То иде тако у животу. Више пута се ви разочарате у оне којима сте помогли, али вам помогне онај од кога нисте очекивали. То је уосталом један животни круг.
– После завршетка каријере у Црвеној Звезди било је невероватних понуда из иностранства. Да се сетимо само понуде Јувентуса. Нису Вас пустили да одете.
– Данас жалим због тога и хоћу да будем отворен. Ја сам мислио да ће једног дана неко ценити то што сам све жртвовао да бих остао у Југославији, да не бих обрукао Црвену Звезду и земљу. Видим да се то не цени. Живот је такав. У то време сам страховито волео фудбал, Звезду. Људи су постали грубљи. Можда сам и ја старији па ме то боли. Жао ми је сада што нисам отишао и узео те паре.
– На светском првенству у Чилеу били сте у идеалном тиму света. Колико је тада вредео Драгослав Шекуларац?
– Бићу искрен. После првенства добијао сам 350 и 450 хиљада долара, што је у то време била страховита сума. Тада су велике понуде биле измедју 30 и 40 хиљада долара.
-Где сте све могли да играте у иностранству?
-Мислим да сам могао да играм у сваком клубу на свету. Нисам признавао никоме. На неким утакмицама сам одиграо боље и од Пелеа. Имам исечке из новина у којима пише: “И Пеле је заборављен поред Шекуларца.“ На пример, у Паризу против Сантоса, затим против Рапида из Беча. Тада сам за те утакмице добијао чисте десетке. На оној утакмици против Уругваја о којој смо говорили, у Франс- фудбалу са добио оцену 11. То је био најбољи знак да сам могао да играм за било који тим на свету.
– Познати сте као духовит човек. Било је пуно згода у којима сте се нашли својим или нечијом другом заслугом. Присетите се неке од тих згода.
– Тешко се присетити, али покушаћу. Увек сам волео да се шалим са Беаром. Мислим да су те анегдоте са њим најдуховитије. Седели смо једанпут у авиону. Он чита новине, па ми каже: „Познајем Љубишу Вукадиновића, познајем Ловрића, много новинара, али овај Тањуг никако да упознам!“
1 comment