Када те Делије бодре, не постоји „Не могу“ и „Нећу“

Екипа сајта МЦЗ је, док траје зимска пауза, искористила прилику, да уради интервју са неколико црвено-белих дама у копачкама. Сусрет са девојкама био је занимљив, пријатан, радо су одговориле на сва питања која смо им поставили. Девојке су се све време шалиле и показале колико су другачије приватно, јер када су на терену, шали и опуштању нема места, а томе у прилог иде и чињеница, да су у 11 утакмица, само једном из меча изашле као поражене. У самом интервјуу, учествовало је њих (чак) шест – Ивана Дамњановић, Јована Дамњановић, Јана Радосављевић, Маја Теодосијевић, Ивана Бобић, и Нада Живановић.

1. Како си одлучила да се бавиш фудбалом и да ли је тешко бити фудбалерка?

И. Дамњановић: „Када сам била мала, стално сам гледала свог брата кроз прозор, како игра фудбал са друговима, и схватила сам да и ја желим да се опробам у томе. Фудбал захтева много одрицања, али искрено, ако нешто волиш, то не може да буде тешко.“

Ј. Дамњановић: „Једном сам случајно отишла са два друга, да гледам њихов тренинг. Десило се то, да је на тренингу био непаран број играча, па ми је њихов тренер рекао да уђем у игру, ето, чисто да попуним број. Он се одушевио мојом игром, и рекао ми да морам да останем, и да ћу успети. Дошла сам кући, и испричала мами шта се десило, међутим, она никако није била за то, и што ми је више бранила, ја сам више хтела тиме да се бавим. Како је време пролазило, она ми је постајала највећа подршка, и сада ме увек прати са трибина. Са једне стране није тешко, а са друге јесте. Тешко је јер постоји много одрицања, у принципу, у том сегменту нема разлике између мушког и женског фудбала. А није тешко јер доноси неки леп осећај, лично задовољство, и начин да те људи прихвате као особу каква јеси, да прихвате то чиме се бавиш и да те препознају по нечему.“

Ј. Радосављевић: „Живела сам на Новом Зеланду као мала, и тамо сам почела да тренирам. Брат је тренирао, а ја сам пар пута отишла и пратила игру. Схватила сам да ми се фудбал свиђа, и тетка ме је тада уписала у школу фудбала и само ми је рекла „Имаш утакмицу у суботу.“. А ја нисам ниједан једини тренинг имала. Тако сам се определила за фудбал. И јесте и није, кад сам била млађа, зезали су ме јер сам изузетак, јер сам се играла лоптом. Било је теже на почетку, али сада сам поносна на то. Сви око мене су одрасли и схватили да је то лепо, и на неки начин посебно.“

М. Теодосијевић: „Увек сам више волела да са дечацима у дворишту играм фудбал, него да облачим барбике. Још као мала сам заволела лопту. Тако сам решила да кренем на тренинге и што сам дуже тренирала, љубав према фудбалу је јачала. Рецимо да је велики клише ако кажем да ништа није тешко што се ради с љубављу, али верујте, стварно је тако. Обавезе су веће и све је мање слободног времена, али за сада ми то не пада тешко.“

И. Бобић: „Цело детињство сам провела играјући фудбал са сестром, браћом, другарима и чак са много старијима од себе. Често су други добацивали да не желе да играју са девојчицом али убрзо би променили мишљење. Вероватно је и то некако утицало на мене да се изнова и изнова доказујем пред другима. Веома рано сам се определила за фудбал, још док сам имала 8 или 9 година. Од тад живим свој сан. У неким тренуцима је веома тешко док у неким уживам. Потребно је много одрицања од свега што данас раде девојке са 19 година – изласци, шетње, путовања… Није вам свеједно кад знате да је цело друштво изашло, а ви морате да останете код куће, јер ујутро имате тренинг или битну утакмицу. Али тренутак кад изађем на терен – ништа више није важно, знам где припадам у том тренутку. “

2. Каква је атмосфера у екипи, да ли се приватно дружите? Какав је однос са тренером?

И. Дамњановић: „Атмосфера је много добра. Највише ми се свиђа то што смо на утакмици као једна. Већина није из Београда, па и живимо заједно. Заиста се лепо дружимо. Са тренером имамо одличну комуникацију, и увек је ту када нам затреба.“

Ј. Дамњановић: „Атмосфера је одлична, сви се лепо слажемо, и не постоје неки већи проблеми. Постоје мање зачкољице на терену, али се то реши после два минута. Тако да је стварно лепо, у принципу, сви једва чекамо да дођемо на тренинг, да тренирамо, а и да се лепо проведемо. Дружимо се приватно, сложне смо, и увек смо заједно. Са тренером је однос одличан. Увек је ту за нас да нас посаветује, много тога смо научили од њега, како о фудбалу, тако и у животу. Код њега смо стасале у играчице. Можемо да му се обратимо за сваки проблем који имамо, и он ће нам помоћи колико год је у могућности. Ниједна од нас не би постала играч Звезде, а ни репрезентативац да није било њега, тако да ћемо му на томе увек бити захвалне.“

Ј. Радосављевић: „Атмосфера је одлична, и највише због тога имамо потенцијал да освојимо титулу ове године. Међу мојим најбољим другарицама, налазе се и оне из клуба. Јако лепо се дружимо. Однос са тренером је феноменалан, труди се око нас, и покушава свему да нас научи.“

М. Теодосијевић: „Волим своју екипу, могу рећи да је атмосфера јако пријатна, опуштена. Одлично се слажемо и лепо функционишемо заједно. Моје саиграчице су и моје јако добре другарице. Тренер нам је и ауторитет, али и пријатељ. Велики је стручњак, и све што нам каже, прихватамо без резерве.“

И. Бобић: „Атмосфера је фантастична, све саиграчице су ми као сестре, не могу да замислим живот без њих. Са тренером имамо здрав и искрен однос, и увек можемо за све да му се обратимо.“

Н. Живановић: „Што се тиче атмосфере ја сам презадовољна, јако су ми драге колегинице из клуба, поштујемо се, и помажемо међусобно, како у фудбалу, тако и приватно. Што се тиче целог стручног штаба, имамо феноменалан однос са њма, увек су ту за нас и сваки тренинг се труде да побољшају нашу игру.“

Када смо им поставили питање број 3. „Да ли су вам тренинзи тешки?“, девојке су се, све до једне, сложиле да су тренинзи најтежи у припремном периоду, али да знају да је то за њихово добро, и да ће им доста помоћи у првенству. Јована Дамњановић је кроз шалу прокоментарисала, да ако ће тренер читати овај интервју, напишемо да је она рекла да тренинзи нису довољно тешки, да треба да буду још тежи. На то је Јана Радосављевић додала, да и свакодневни тренинзи могу да буду тешки, уколико ритам држи управо Јована.

 

4.Зна се да су навијачи били на једној, евентуално две ваше утакмице. Да ли је то имало утицаја на вашу игру, да ли постоји психолошка разлика, када су навијачи ту, и када нису, као и када играте на помоћном, односно главном терену Маракане?

И. Дамњановић: „Осећај је стварно био феноменалан. Наравно да нам значи подршка, тада имамо још већи мотив за доказивањем. Што се тиче Маракане, то је повезано. Када навијачи чују да играмо на Маракани, дођу у већем броју, и то нам доста помогне, јер када играмо на помоћном терену, публике је јако мало, и препуштене смо саме себи.“

Ј. Дамњановић: „Велики је мотив само то што носимо дрес Црвене звезде. Додатни мотив је када се појави одређени број организованих навијача, па било њих 100, 200 или 2000 као у Нишу прошле године. То не може да се објасни, још ако те песма са трибина носи свих 90 минута, чак иако немаш снаге, то се не осети. Ти људи очекују да дамо свој максимум, и ту нема „Не могу“ или „Нећу“. Иако неки можда сматрају да то није тако, то много значи и представља велики мотив. Када је у питању терен, није толико велика разлика, као што је она између утакмице без, и утакмице са публиком. Али ипак, када изађеш на Маракану и знаш да су ту пре тебе играли многи велики играчи, који су ту давали све од себе, осећаш неки понос, и имаш потребу да даш све од себе. Лепше је много играти на Маракани.“

Ј. Радосављевић: „Увек значи подршка, поготово када имаш најбоље навијаче на свету, Делије. Изаћи на зелени тепих Маракане… Нема лепшег осећаја. Кад схватим какве звезде су играле на Маракани, мора да постоји мотив.“

М. Теодосијевић: „Тачно, били су и играчи ту, а и бивши председник Лукић нас је пратио. Пуно нам значи њихова подршка и хвала им. Више смо мотивисане и жељније победе на Маракани, ипак је то наш највећи стадион.“

И. Бобић: „То никад нећу заборавити. Навијачи су тада били веома гласни, и пружали су нам фантастичну подршку током целе утакмице, што је за мене било невероватно, поготово што до тада нисмо имали толико публике на женским утакмицама. Наравно да постоји психолошка разлика, нема много људи у животу прилику да заигра на Маракани.“

Н. Живановић: „То је нешто невероватно, осећале смо се као неко ко је спреман да уради све да оправда њихова очекивања и то нам је још један ветар у леђа. Нажалост, те ситуације нису честе, али се надам да ће нас пратити све више јер ћемо то својом игром заслужити. Играти на нашем највећем стадиону је нешто посебно, наравно да постоји разлика, осећај је фантастичан.“

На питање број 5.“Шта мислите, зашто је женски фудбал много мање медијски испраћен од других спортова?“, опет смо добили једногласан одговор. По нашим дамама, женски фудбал није толико развијен у Србији, а ни прихваћен. Још увек постоје предрасуде, да је то искључиво мушки спорт. Такође, дошле су до закључка, да би можда и више људи дошло, када би се на телевизији емитовала најава, као за друге спортове, а сматрају да су својим играма то заслужиле. Сложиле су се и да су њихове утакмице јако занимљиве, поготово у сегменту голова, јер, док се у великом броју случајева утакмице мушког ФК-а, заврше резултатом 0:0 или 1:0, код њих „пада“ минимум пет голова.  Уверене су и у то, да када би људи дошли да их гледају, и видели како играју, и како презентују дрес Црвене звезде, то не би био последњи пут.“

6. Да ли иначе пратиш фудбал, мушки ФК Црвена звезда, и кога највише поштујеш од играча?

И. Дамњановић: „Пратим наравно, а највише поштујем Мићка.“

Ј. Дамњановић: „Наравно, пратимо сви, а од играча највише поштујем Мићка.“

Ј. Радосављевић: „Пратим нон-стоп, и нервирам се јако често. Долазим редовно на утакмице. А највише ценим нападаче, поготово Касалицу.“

М. Теодосијевић: „Да, пратим и мушки фудбал, редовно идем на утакмице и навијам из свег срца, а и гласа. Највише ценим Дарка Лазовића, мада, морам да напоменем, да јако поштујем и остале.“

И. Бобић: „Раније сам много више пратила него сада, сада имам много више обавеза, ту је и факултет. Све играче ценим, заиста не бих никога издвајала.“

Н. Живановић: „Пратим фудбал колико ми то обавезе дозвољавају, али ништа претерано. Од наших играча јако ценим Дарка Лазовића.“