Симоновић: Новогодишња жеља су ми трофеји

Црвена звезда Телеком имала је успешну 2013. годину. Црвено-бели су у фебруару подигли трофеј, већ у априлу играли меч сезоне на Фајнал фору АБА лиге и изборили дуго чекану Евролигу. Другу половину године је у потпуности обележио повратак Звезде у најпрестижније европско такмичење и њени веома добри наступи. А, на крају календарске године црвено-бели су једина екипа са 11 победа у АБА лиги и налазе се на челу.

Како је бити део свега тога за званични сајт клуба причао је Марко Симоновић. Вероватно не постоји бољи саговорник када се говори о години на измаку јер је и сам Симоновић за кратко време прошао пут од играча из другог плана, преко кошаркаша који решава утакмице, па све до капитена Црвене звезде Телеком. Крило црвено-белих опширно је причао о свим важним догађајима који су обележили 2013. годину, рекао је који му је најдражи меч, за чиме жали, како му је Гуровић помогао протекле сезоне, како су он и саиграчи прославили пласман у Евролигу, открио је жеље за наредну годину и још много тога.

Како и доликује причу смо започели са првим великим догађајем у 2013. години, односно освртом на Куп Радивоја Кораћа.

– Дочекали смо Куп у веома добром ритму јер смо и у АБА лиги играли јако добро. Завршница турнира нам је дошла као шлаг на торту и добра прилика да крунишемо одличне игре. У четвртфиналу је противник била Војводина коју смо лако савладали, а затим и Раднички кога смо, помало и неочекивано, убедљиво победили. Играли смо заиста сјајно сва три меча и на крају заслужено подигли трофеј – причао је Симоновић у даху, а потом наставио о финалном мечу:

– По први пут у животу сам једну утакмицу играо у два дана. Било је потпуно атипично. Најбитније је да смо освојили дуго чекани трофеј. Жао ми је што то није било пред нашим и њиховим навијачима да све то прославимо јер је тада много лепши осећај, али сви би требало да будемо задовољни што смо Црвеној звезди донели трофеј после седам година.

Црвено-бели су донели трофеј на Мали Калемегдан, а тамо их је чекало велико изненађење. Песма навијача је трајала до дубоко у ноћ.

– Дочек је био сјајан! На Калемегдан су дошли навијачи, подржали нас и тада сам схватио колико њима то значи и колико су жељни трофеја.

Убрзо је кренуло и домаће првенство које је донело и смену тренера на клупи Црвене звезде Телеком. То је био доста важан догађај за крило црвено-белих јер је доласком Дејана Радоњића његова улога постала знатно већа.

– То је професионализам. Тренеру Вукоичићу је више одговарао тип играча какав је Мајкл Скот него ја. Нисам имао велику улогу, као ни минутажу, али сам знао да ће кад-тад доћи моје време. У том периоду сам баш јако тренирао, пре свега са Гуровићем који ми је пуно помогао. Потом је дошао тренер Радоњић са којим сам сарађивао три године у Будућности. Знао сам како он ради и шта захтева па сам се потрудио да помогнем њему и саиграчима да се што пре прилагоде. Мислим да смо заиста извукли максимум из прошле сезоне у којој нам је на крају зафалила већа ротација.

Протекле сезоне Марко Симоновић је погађао када је требало, а са цепањем мрежица ван линије 6.75 наставио је и ове сезоне. Против Цибоне и Војводине је показао да се може рачунати на њега када се решава питање победника.

– Не желим да се хвалим, али ја сам и у мојим претходним клубовима погађао битне шутеве – насмејао се Симоновић, а потом наставио:

– Не мислим да су само ти шутеви битни. Исто тако постоје шутеви на два, три минута пре краја који преламају мечеве. Увек ћу узимати те шутеве – рекао је капитен Звезде поново кроз смех, али се убрзо вратио озбиљном тону:

– Рад се увек исплати. Шта год да радите у животу, пре или касније, напоран рад дође на видело.

Немогуће је било да се не подсетимо утакмице сезоне против Радничког из Крагујевца у полуфиналу Фајнал фора АБА лиге. Све што су радили до тада стало је у једну утакмицу, а циљ је био јасан – Евролига.

– То је био један од најбитнијих мечева у мојој каријери. Ми смо тек променили тренера и били смо као екипа у незгодној ситуацији, што физички, што ментално. Све нам се некако скупило, био је невиђен терет, па иако нам нико није правио притисак знали смо важност меча. Још нам је противник био веома тежак којег је водио тренер који познаје кошарку, психологију играча и зна да препозна утакмицу. Било је баш напорно, али не могу да вам опишем ту радост после у свлачионици – истакао је крило црвено-белих пре него што се присетио шута Данила Мијатовића у последњим секундама утакмице:

– Само сам се молио да Мијатовић промаши. Гледао сам да заградим Терика (Вајта) којег сам тада чувао јер је било још неколико секунди времена. Плашио сам се да неко не скочи, да ли он или неко други. Чинило се да је лопта летела десет секунди, као слоу моушн у филмовима – причао је уз осмех.

Завршница Суперлиге је такође била бурна по чету тренера Радоњића. Умор је стигао тим, дошло је до неки промена у играчком кадру, а и бројне повреде су задесиле најбоље играче. У таквој ситуацији заиста чинило да су црвено-бели извукли максимум.

– Морамо сви да се сетимо да је наш тадашњи капитен и најбољи играч био повређен у полуфиналу. Без њега је било тешко против Меге која је тада, баш као и сада, играла сјајно предвођена Бобијем. Морали смо да уложимо много енергије не би ли прошли даље. Ту смо се баш истрошили, а у финалу нас је чекао Партизан који је био у налету и пун енергије. Њихова дужа клупа је пресудила. Незгодно је јако играти полуфинале и финале домаћег првенства. Није то као током сезоне када играте две утакмице недељно јер се игра на два дана против увек истог противника. Понављам, мислим да смо прошле сезоне урадили сјајан посао јер не могу преко ноћи да се освоје сви трофеји и да се направе чуда.

Времена за одмор није било на претек. Циљеви у сезони 2013/2014 су високи, први наступ у Евролиги након 14 година и борба на три фронта (АБА лига, Суперлига и Куп Радивоја Кораћа). У складу са тим тренер Дејан Радоњић је паклено спремао своје изабранике.

– На припремама смо тренирали паклено тешко. Тренер Радоњић нас је припремао за Евролигу и тренирали смо по шест, седам сати дневно. Имали смо тек неколико сати за одмор, да прошетамо до града и никоме није падало напамет да се спусти са планине. Одрадили смо одлично припремни период, што у физичком, што у резултатском смислу. Играли смо против веома озбилних екипа. Нантер је победио Барселону у гостима, а ми смо их савладали 40 разлике. Бајерн Минхен је изборио пласман у Топ 16 фазу, а поразили смо их 20 разлике, док је Зелена Гора била надомак проласка даље у Евролиги и њих смо успели без већих проблема да савладамо. А то је све било у три дана.

Почетак АБА лиге је био помало неочекиван. Пораз од Широког који је кроз историју увек био тврд орах Црвеној звезди у Пецари, нажалост, неугодна традиција ни ове године није срушена.

– Прва незгодна утакмица са Широким. Ах, тај Широки, стварно не знам зашто нам толико не леже и шта се ту дешава. Сећам се као да је јуче било тренинга пред утакмицу. То је био један од најбољих тренинга до тада, летели смо по терену, пуни енергије, али су они веома неугодни. Знате, нису имали шта да изгубе јер уколико изгубе од Звезде, не губе много, а ако победе добијају невиђено пуно. Били су јако мотивисани и ухватили нас на кривој нози.

Симоновићу је ове сезоне припала велика част јер је постао капитен Звезде. Опште је мишљење да је он прави човек за то, а он има своје виђење шта је његов посао.

– Имам неку своју визију, можда сам у праву, можда и не како капитен треба да се понаша. Припала ми је та част ове сезоне, себе сам ставио потпуно у други план и битан ми је само учинак тима. Важна ми је релација између играча и стручног штаба, а сматрам да капитен треба да буде спона која их спаја и да даје пример како на тренингу, залагањем на утакмицама, тако и понашањем ван терена. Ми морамо да репрезентујемо наш клуб на најбољи могући начин јер смо свесни да играмо у Црвеној звезди и колика је то одговорност.

Разлога за задовољство на половини сезоне има јер су се црвено-бели осамосталили на врху АБА лиге као једина екипа која има 11 победа.

– Фале још неке ствари, односно да се мало боље упознамо и то је сасвим нормално. Из утакмице у утакмицу је важно да се напредује и тако је увек. Имамо три пораза што је и нормално, просто је немогуће да се нигде не спотакнеш. Сматрам да имамо јако добар резултат јер смо са скором 11-3 први на табели – причао је у једном даху капитен црвено-белих, а потом се осврнуо на податак да Црвена звезда Телеком није поражена у АБА лиги на домаћем терену у 2013. години, прецизније у 18 утакмица јер је последњи пораз уписала од Игокее у 5. колу прошлогодишњег издања регионалног такмичења:

– На почетку прошле сезоне смо имали лош старт и скор 1-4. Била су велика очекивања и велики притисак јер је Звезда после неколико година имала снажан тим. Нисмо се добро носили са притиском, али је ове године потпуно друга прича. Играмо добро, поготово на домаћем терену, па иако је нека тешка утакмица трудимо се да противнику ставимо до знања да је то наша кућа и да је бранимо свим силама. Не дамо никоме да освоји Пионир.

Разговор је сам навео на наступе црвено-белих у Евролиги. Симоновићево расположење је нагло опало када је причао колико је мало фалило за Топ 16 фазу.

– Мислим да смо се одлично репрезентовали у Евролиги. Случајно сам видео неки пресек да смо једина екипа која није отишла даље са четири победе и позитивном кош разликом, а чак смо и пети по броју постигнутих поена у регуларном делу Евролиге. Греота, стварно греота, да таква екипа није прошла у Топ 16.

Повратак у најпрестижније европско такмичење је био истински спектакл. У Комбанк арени је било око 20.000 навијача, а како је то изгледало са паркета…

– По броју гледалаца једини меч који могу да упоредим са Локомотивом у Арени је финале Универзијаде које сам играо са репрезентацијом. Али, у бољој атмосфери нисам играо. Уфф… Лажем, играо сам, то је било на мечу Црвена звезда – Панатинаикос. Е, то је била атмосфера за памћење. У Арени је био велики спектакл, знао сам да ће тако бити јер сам срео људе који су били упућени у организацију утакмице. Можда смо се мало изгубили и због тога нам је вероватно измакла победа.

Практично једини пораз црвено-белих у којем нису били близу тријумфа био је Макаби у Нокиа Арени. Питали смо Симоновића да ли је срећа или неискуство била пресудан фактор у тих неколико мечева на једну лопту.

– Пет на једну лопту – рекао је крило Звезде, а потом наставио:

– Има ту и неискуства и среће. Ето, прави пример је утакмица против Макабија у Пиониру када се Демаркус оклизнуо и промашио полагање за победу. Да смо имали среће он би се оклизнуо и дао кош. Сигурно да нам је фалило среће, али сам убеђен да ако наставимо да радимо као до сада, а сигуран сам да хоћемо, срећа ће нам се вратити где се можда најмање надамо.

Величанственом победом црвено-белих над Лијетувос Ритасом у Виљнусу није спуштена завеса на њихов европски пут. Већ 8. јануара Билбао стиже Звезди у госте.

– Ми смо показали да нам је место у Топ 16, а што се то није десило, нема везе, биће прилике. Билбао није незгодна екипа, него врхунска екипа. Они су тим који је стицајем околности завршио трећи у групи и који је прошле године играо финале Еврокупа. По мом мишљењу су један од фаворита за освајање Еврокупа ове сезоне. Гледао сам неке њихове мечеве против Барсалоне и Лаборал Куће и видео сам да су прави евролигашки тим. Али, у Шпанији имате осам тимова који заслужују да играју Евролигу, али то није могуће. Не може баш свако да игра финале Еврокупа – причао је са великим поштовањем о Шпанцима Симоновић пре него што се осврнуо на остале ривале:

– Нижњи Новгород је руски тим који има огроман буџет и сјајан састав, који је такмичење по групама завршио на првом месту, а ту су играли против Будућности па сам их мало пратио. О Паниониосу немам пуно информација, али знам да се доста ослањају на шут и да ако их крене могу да буду јако незгодни, поготово на домаћем терену.

Када смо се присетили готово свега из 2013. године, тражили смо од капитена Звезде да издвоји једну ствар. После дужег размишљања стигао је одговор:

– Не могу једну – рекао је Симоновић кроз смех, а затим наставио:

– Највећи утисак је свакако атмосфера и уопште утакмица са Панатинаикосом у Пиониру, док највећа жал остаје за четвртим мечом у финалу домаћег првенства и што нисмо подигли трофеј.

Време је празника, али услед бројних клупских обавеза црвено-бели немају пуно времена за прославе:

– Нову годину обележио сам у кругу мало шире породице и са пријатељима. Времена за одмор и славље немамо јер брзо крећу нови изазови.

Капитен Симоновић себи и навијачима жели једно:

– Себи бих пожелео да подижем трофеје, а навијачима да их заједно прославимо – ефектно је завршио разговор веома расположени Марко Симоновић.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.