На данашњи дан: Рођени Синиша Михајловић и Нанад Масловар

Синиша Михајловић, некадашњи фудбалер Црвене звезде и репрезентације Југославије, рођен је 20. фебруара 1969. године у Борову. Био је члан најславније генерације у историји црвено-белих, која је освојила европску и светску титулу 1991. године.

За Звезду је одиграо 66 званичних утакмица и постигао 19 голова. Освојио је Куп европских шампиона 1991. године, Интерконтинентални куп 1991. и две шампионске титуле 1991. и 1992. године.

У клуб је стигао у зимском прелазном року 1991. године из Војводине, за до тада рекордну суму новца, коју је Звезда издвојила за неког фудбалера у својој историји – милион марака. Показао се као један од кључних играча на путу до титуле шампиона Европе. У реваншу полуфинала против Бајерна на стадиону Црвене звезде постигао је водећи гол из слободног ударца, а у самом финишу меча, Клаус Аугенталер је после његовог центаршута неспретно захватио лопту и спровео је у сопствену мрежу. У финалу, у Барију, Михајловић је у пенал серији погодио за предност Звезде од 4:2, а мало касније је Дарко Панчев савладао Паскала Олмету за коначних 5:3 и донео црвено-белима титулу шампиона Старог континента. Синиша је одиграо пет утакмица у Купу шампиона те сезоне уз један постигнут гол, док је у одбрани титуле првака Југославије учествовао са 14 одиграних мечева уз један погодак.

Наредне сезоне, црвено-бели су 8. децембра 1991. у Токију постали и светски прваци, а Михајловић је асистирао Панчеву код трећег гола у победи против чилеанског Коло Кола од 3:0, после сјајног продора по левој страни. Због ситуације у земљи која је била у распаду, Звезда је утакмице у Купу шампиона играла по суседним државама, а елитно такмичење је први пут играно по групама. Црвено-бели су били иза Сампдорије, која је отишла у финале, а Михајловић је у Купу шампиона 1991/92 одиграо свих десет утакмица и постигао четири гола, два против Портдауна (4:0) на старту такмичења и два у групној фази, један за победу против Панатинаикоса (1:0) и један у поразу од Сампдорије (1:3).

Још у то време се одликовао топовски снажним ударцем и постизао је велики број атрактивних голова из слободних удараца. У освајању треће Звездине узастопне шампионске титуле у сезони 1991/92 забележио је 24 наступа уз осам постигнутих голова. Због дуге косе, коју је носио у то време, звали су га барбика.

Каријеру је почео у Борову, где је играо од 1986. до 1988. године, а од 1988. до 1990. носио је дрес Војводине. Са клубом из Новог Сада је освојио шампионску титулу 1989. године. У 73 утакмице за Војводину постигао је 19 погодака.

Из Звезде је 1992. године прешао у италијанску Рому, где је играо до 1994. године. У Италији је добио и нову улогу у тиму. Са позиције левог крила прешао је на место левог бека. Дрес Сампдорије носио је од 1994. до 1998. године и на 110 мечева постигао 12 голова. Са тимом из Ђенове стигао је до полуфинала Купа победника купова, где их је зауставио Арсенал. Уследио је прелазак у Лацио 1998. године и шест сезона у златној ери клуба за време председника Серђа Крањотија. За Лацио је одиграо 126 мечева уз 20 постигнутих голова. Освојио је Суперкуп Италије 1998, Куп победника купова 1999. године (последњи који је игран), Суперкуп Европе 1999, титулу шампиона Италије 2000. и два Купа Италије 2000. и 2004. године. За Лацио је у мечу против Сампдорије постигао три гола из слободних удараца у победи од 5:2 и изједначио рекорд Ђузепеа Сињорија.

У Интеру је одиграо последње две сезоне у каријери (од 2004. до 2006. године) и освојио титулу, два Купа и Суперкуп Италије. Са 28 голова из слободних удараца рекордер је Серије А. Опроштајни меч одиграо је 28. маја 2007. године у Новом Саду.

У дресу младе репрезентације освојио је друго место на Европском првенству 1990. године. Требало је да буде у саставу и омладинске селекције, која је 1987. постала првак света у Чилеу, али је одбио да потпише уговор за Динамо из Загреба, па га је тадашњи селектор омладинске репрезентације Мирко Јозић изоставио са списка, јер је потпис за Динамо био услов за играње у Чилеу.

За репрезентацију Југославије одиграо је 63 утакмице и постигао десет голова. Дебитовао је 16. маја 1991. против Фарских Острва (7:0), а последњи меч је одиграо 7. јуна 2003. против Финске. Учествовао је на Светском првенству у Француској 1998. године, када је одиграо све четири утакмице и постигао победоносни гол против Ирана (1:0), а Југославија је такмичење завршила у осмини финала поразом од Холандије (1:2), укупно на 10. месту на Мундијалу. Запамтили су га и Јирген Клинсман и Јенс Јеремис са меча против Немачке (2:2) у групи. Клинсмана је Синиша из слободног ударца толико снажно погодио да овај није могао да настави меч, а Јеремиса је пљунуо у уста, што је често знао да ради у фудбалској каријери (али не баш у уста), чак се и у филму “Рингераја“ помиње као “непревазиђени цар у овој дисциплини“. Наступао је и на три утакмице Европског првенства у Белгији и Холандији 2000. године, а држи и неславни рекорд националног тима по броју црвених картона. Укупно је пет пута искључен на утакмицама репрезентације.

Тренерску каријеру је почео као помоћник Роберта Манћинија у Интеру од 2006. до 2008. године, а затим је самостално водио Болоњу од 2008. до 2009. године, Катанију од 2009. до 2010. и Фиорентину од 2010. до 2011. Неславно се провео на месту селектора Србије (од 2012. до 2013. године). Не памти се да је репрезентација тако рано изгубила шансе да се пласира на неко велико такмичење као што је био случај у квалификацијама за Светско првенство у Бразилу. Контроверзан избор играча (изостављање најбољих до тада, правдано наводним подмлађивањем селекције), медијске шпекулације да му селекцију састављају менаџери играча Серђо Берти и Фаљи Рамадани, обележиле су лош период током којег је био селектор националног тима. Крајем 2013. године преузео је италијанску Сампдорију.

Ненад Масловар, некадашњи везни фудбалер Црвене звезде, рођен је 20. фебруара 1967. године у Котору. у црвено-белом дресу играо је од 1992. до 1994. године.

Са Звездом је освојио Куп Југославије 1993. године, а одиграо је укупно 73 званичне утакмице уз 21 постигнут гол. У време док је Масловар играо у Звезди, клуб није наступао у европским куповима због санкција, па је плејади одличних фудбалера било ускраћено да покажу своје умеће у утакмицама са најбољим тимовима на континенту. Масловар је у првој сезони одиграо 29 првенствених мечева уз пет постигнутих голова, док је у освајању Купа забележио седам утакмица уз један постигнут гол. Одличне партије приказао је у сезони 1993/94, када је са 14 голова у шампионату био одмах иза голгетера екипе Анта Дробњака и Илије Ивића, који су постигли по 16 погодака. Два пута се у стрелце уписао у победама против Будућности (4:0), Радничког из Београда (2:1) и Спартака (5:0), а био је и стрелац победоносног гола против Напретка у Крушевцу (2:1).

Прве фудбалске кораке направио је у Бокељу из Котора, а касније је наступао за суботички Спартак (од 1988. до 1990.) и Вележ од 1990. до 1992. године, где је на 53 меча постигао седам голова. По одласку из Звезде играо је у Јапану за Џеф Јунајтед из Ичихаре, од 1994. до 1998. године. У Јапану је фудбал био у експанзији, а Масловар је пружио одличне партије. За Џеф Јунајтед је одиграо 128 утакмица и постигао 41 погодак. Једну сезону је провео и у Ависпи из Фукуоке 1999. године.

У дресу репрезентације Југославије одиграо је три утакмице. Дебитовао је 12. јуна 1997. године у победи против Гане од 3:1, а последњи меч забележио је четири дана касније у ремију против Јужне Кореје (1:1). По завршетку играчке каријере једно време је обављао функцију спортског директора Грбља из Радановића.