Маракана рођаци

Оно кад је Каду покушао са Аутокоманде и успео, то се звао транс. Не постоји шанса да се сетим колико сам високо скочио и докле је стигао мој глас, а верујте отишао је високо. Књиге су објасниле то стање тела и свести, па не хајем што неки други то зову лудилом, не зато што то није, већ зато што ме једноставно није брига. Тужан сам, признајем.  Нисам још заборавио фотографије испод “Победника“, и дан када смо оживели историју пролазећи центром Београда и славили освајање дупле круне. Памтим и осећај који сам тада имао. Све ми је то тако било нормално и очекивано. А како би другачије и могло да буде?! А десило се баш то. Постало је другачије.

Не марим сад више ни за дане мрака које смо прегазили, не поновили се. Овог пролећа на Маракани, певао сам старе и неке нове песме. Много тога се променило. Неке истине ме скршиле, па сам учио како да живим и опорављам се од истих, али неке су заувек остале да ме дочекују и поздрављају на капијама наших емоција, у кући наших славних успомена и вечног хука свемира. “ Игра Звезда“, није одавно вест, а није ни нешто ново, што не значи да није вредно помена. Кад се све рушило, само нас је та реч одржала, јер је мисао о томе да Звезда не игра, узнемирујућа и незамислива. Ај сад Цигани, застаните и замислите се. Замислите да је од сутра више нема. Замислите да нема њеног имена, да никад није постојала, да се ваша љубав никад није родила. Ја не умем, не могу, не смем, не знам… Не знам шта је, али ми не иде.

Маракана рођаци

Као у трансу, колоне су се сливале на почетку ове полусезоне. Четрдесет хиљада људи је гледало Звезду! Четрдесет хиљада Прометеја у митској причи какву само луди Цигани могу да осмисле, а није се још нашао бар један да то објасни. Четрдесет хиљада срца, четрдесет хиљада једнаких, а другачијих. Четрдесет хиљада Звездаша, а једна жеља. Снови некад знају да не постану стварност, али тако није и са нашим сновима. Наши снови се увек остварују, јер нам мисли живе на темељима енергије која се не кроти. Ми не гледамо ка звездама, јер нам је Звезда у срцу. Ми не патимо за облацима, јер смо понекад и сами у диму. Ми не верујемо у чуда. Ми их живимо. Ми смо сви до једног, црвени и бели.

У суботу не славимо титулу, не долази нам Европа. У суботу је тужан дан, зато што је крај године. Последњи дан пре дана када поново почињем да бројим дане, када игра Звезда.

Цигани, сви до једног! На Маракану!

29
Коментари

avatar
19 Comment threads
10 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
24 Comment authors
MareSaledelijaMladennjima problem najveci Recent comment authors
  Subscribe  
најновијим најстаријим највише гласова
Обавести ме о
Mare
Гост
Mare

Уз Звезду до краја света! Сви на стадион, да покажемо како се бодри клуб, да покажемо да стојимо иза наше Звезде у добру и у злу, свим лешинарима гробарским да појаснимо да смо највећи народни покрет, да неће бити зајебанције са нама више!

delija
Гост
delija

SVETA BOGOTAC !

njima problem najveci
Гост
njima problem najveci

AJMO BRACO, SVI NA STADION!!!!!

Djoksonidis
Гост
Djoksonidis

Stefi,uradi opet intervju sa Kaduom i Borhom, pred finale kupa ,kao sto si pred derbi..zelim makar jos jednu onakvu golcinu Kadua u ovoj sezoni 😎

Стефана
Члан

Шта је ово, опет се појавили гробарчићи уљези да лупају минусе? Свака част, Свето!

До суботе увек ја бројим дане, трибине сањам наше Маракане… Јер Звезда то је тим…

Imam nervni slom - Arsen Venger- Kuda plovi ovaj brod?
Гост
Imam nervni slom - Arsen Venger- Kuda plovi ovaj brod?
Severac
Гост
Severac

AVE CEZARE………Svaka ti cast!!!