Kada se još jednom osvrnem, moram reći da je prošla godina definitivno bila poput košmara. Naravno, kao što reče veliki Zvezdaš Sveta Predić, mi, Zvezdaši godinu posmatramo nešto drugačije. Za nas godina ne traje od januara do decembra, već od jula do maja. Naša godina traje onoliko dugo, koliko gledamo našu Zvezdu na raznim sportskim borilištima, stadionima, halama, bazenima. Isto tako, naša radost meri se uspesima Zvezde, a naša tuga njenim porazima i neuspesima.
Pomenuh prošlu godinu, pardon, sezonu koja je završena u maju 2011. godine. Nema potrebe da pišem kako sam se osećao kada je zavesa na nju spuštena. Jadno, razočarano, ljutito. Ali ipak ponosno. Ma, znate već i sami, u istoj smo koži, onoj našoj, crveno-beloj.
Na tri godine tuge, nadovezala se i četvrta, jer je Crvena zvezda u mesecu u kojem slavi jubilej povodom svog, dopustila svom najvećem rivalu da ostvari i sopstveni najveći uspeh. Četiri godine uzastopno, naša fudbalska stvarnost je crna, da ne kažem crno-bela. Još jedno razočarenje u nizu. Da rane zabole još jače, doprinela je i katastrofalna situacija u košarkaškom i rukometnom klubu, kao i još jedna sezona bez uspeha u odbojci i vaterpolu.
Još jedna sezona je izgubljena. Još jedna u moru bitaka, koje su vođene i koje će biti vođene, završena je neuspehom. Ali, zapamtite jedno. Izgubili smo, ali nismo poraženi! I to je oduvek bila naša osobina. Jer, zna se ko su gubitnici, a ko su Zvezdaši!
Zna se koliko puta smo bili u teškoj situaciji i uspeli da se poput Feniksa izdignemo iz pepela i vratimo na vrh. Prošla sezona praktično nije ni završena, a svi mi sa neverovatnom količinom optimizma, željno iščekivali novu. Pratili događanja u našim klubovima, od fudbala do vaterpola. Pratili svaki trening, transfer, novinsko nagađanje…
A kada je konačno stigao početak, pokazali smo zašto smo najveći. Pokazali smo koliko volimo svoj klub. Jer, kada protiv nekih nebitnih Letonaca, za koje su čuli samo strastveni kladioničari i igrači Football Managera-a neko napravi onakvu atmosferu kakvu smo napravili svi mi, jasno je da je u pitanju nešto nesvakidašnje. Ja ću vam reći šta, mada to znate i sami.
Kada posmatrate redove na blagajnama, čekate 50 minuta na telefonskoj vezi da bi rezervisali karte za utakmicu, stojite u redu za sezonsku par sati, shvatite da niste jedini. To je bolest koja nema leka. Ali, posmatrajući sve ovo, shvatite da niste jedini zaraženi vriusom za koji ni najveći stručnjaci nemaju rešenje.
Znate onaj osećaj kada dan pred utakmicu ne možete da spavate? Kada se na tribinama naježite i drhtite od uzbuđenja kada sa razglasa čujete „Zvezda mi je sve“? Kada vaš klub izgubite, a vi ponosni, sa šalom u ruci, cepate grlo pevajući „Dobro znaj“? Kada čitate sve ovo i ježite se, jer vam u glavi odzvanja zvuk severa i stihovi ovih pesama koje sam pomenuo, a srce sve jače tuče? Simptomi su jednostavni i svima nama dobro poznati.
Jednostavna je i dijagnoza. Naša bolest zove se Crvena zvezda, a virus kojim smo svi zaraženi – Zvezdaštvo! To je nešto neizlečivo. Nešto što se ne može naučiti i steći. Zato i kažem, Zvezdaštvo je karakterna osobina! To je ono sa čim se rodiš, sa čim odrastaš, ono zbog čega se odričeš onoga što je za mnoge najveće zadovoljstvo u životu. Jednostavno, stvar kućnog vaspitanja! To je i ono sa čim ćemo jednog dana otići na ono bolje mesto. Ali ni tu neće biti kraj, jer znate već:
I na nebu tom, na koje idem ja, sija moja Zvezda crvena!
Jednostavno, sve što sam napisao i na šta ste izgubili vreme čitajući – već ste znali. Sve to moglo je biti jasno izraženo u jednoj jedinoj rečenici:
Zvezda je život sve drugo su sitnice!
21 comments