Ружно паче

Ружно паче

Ружно паче је одбачено од породице зато што се разликује. Само, без икога, тумарало је и борило се. Свака врата, и затворена, била су нада. Сан је био бити прихваћен, исто као остали. Све док није постало раскошни лабуд није било прихваћено. Али, да лабудови нису прихватили паче можда би лепота била ружан одраз у води. А због чега је одбачен рукометни клуб Црвена звезда? Због тога што има дугове? Ко их нема? Лабудова има у рукометном клубу, али пажња је потребна. Јер ово није бајка Ханса Кристијана Андерсена, већ сурова реалност.

Дуго се чекају лабудови који би помогли и пружили руку нашем „ружном пачету“ да постане један од њих. До сада смо сретали само крокодиле, слонове и кловнове. Клуб насукан на ивици пропасти који се од лажних обећања и нада љуља као на таласима контролисаних јаких ветром и један човек, који заиста има митску снагу Терминатора и моћ легенде су остављени баш као ружно паче из бајке. Уплашени, сами боре се. Клуб се налази у зачараном лавиринту у којем је сваки излаз, улаз у нови лавиринт. Спортско друштво као мaћеха је одбацило своје паче, уз ту и тамо неку помоћ, али без руке, загрљаја, подршке. У тешким временима без узајамне заштите и подршке. Као да није њихово, да се стиде. Разлог непознат. Да ли су тамо неки људи различитији од осталих по нечему? Да ли су они црни, а сви остали бели? Сведоци смо да нису. Чему лаж, ако нема истине. Како спонзори да те прихвате када породица неће?

Реалност рукометног клуба Црвена звезда је у 2013. години била оваква: Прошла година терора и кошмара, понижавања, непоштовања, клопки је имала „хепиенд“. Заслужили сте и изборили нешто друго, добили тотално супротно. Платили сте кафу, добили воду и талог. Хепиенд је када 300 Спартанаца победи 300.000 Персијанаца. Мислили смо да смо тај лист окренули, да нови има другу страну иако је визуелно исти, али сезона прође година никад. Победе се нижу, али их нико не гледа. Прво место као да није прво. „Шумице“ празне, међу стотинак људи су породица, пријатељи, медији, играчи на терену, представници, судије, запослени и по који ентузијаста. Пуна хала је сан. Једном у години и то је доста. Као када вам је рођендан па добијете поклон. Благо миловање и осмех на дар. У осталих 364 дана ником ништа, не познајемо се, грубост и запостављеност су навика. Дугови не могу сами да се врате, избришу гумицом. Окренете главу на другу страну јастука. Играчи губе стрпљење јер је реалност против логике и разума. Овде 1 и 1 не дају 2. Обећања су као уже на пола покидано, а друга половина се кида полако. Можеш само да чекаш и гледаш. Шта ћемо ако пукне? Јер се то чека?

Данас су започели припреме за други део сезоне, за плеј оф, за титулу. Ја верујем у то. Година је прошла, дошла је нова. Нова година је период носталгије пун емоција, период породице, љубави. Прелазни период. Ситнице чине да се осетите срећним делом нечега. Нема границе криве линије осмеха, загрљаји су битнији него иначе. Нова година и празници су период када је породица на окупу. Заједно. Рукометни клуб Црвена звезда је део наше породице. Као и одбојкашки, ватерполо, кошаркашки и други, предвођени фудбалским. Породица је светиња, сврха. Најбитнија. Да ли се рукометни клуб осећа тако? Да ли смо се потрудили да се осете тако? Да ли МИ можемо да будемо лабудови нашем „ружном пачету“? Не можемо да избришемо све што се догодило, не можемо да им приуштимо више од подршке, али можемо да покажемо да смо заједно у свему. Да смо сви помало Ненад Перуничић. Да чувамо леђа једни другима, да се чује наш глас. Да верујемо. Нико нам неће помоћи, ако сами себи не помогнемо. Не треба им храброст, то им је врлина. Не треба им знање, они су шампиони. Треба им подршка. Једна рука је пружена и чека да буде прихваћена. Идемо заједно!

Имамо две руке, две ноге, уши, нос, очи. Главу и стомак. Ходамо, чујемо, видимо, дишемо. Да ли смо људи?

Идемо заједно! Дођите у „Шумице“!

Вест можете коментарисати и на нашем форуму.