Života mog, veliki deo, jedina ljubav, za život ceo!

Danas nije igrala Zvezda! Danas sam ja bio njen gost, ali opet, kako i jedno Zvezdino dete može biti gost, u svojoj kući. Nedostajala je gužva od Autokomande. Nije se čulo ono naše Zvezda, Zvezda… Dok smo se penjali na Autokomandu, pred nama se otvarao prizor, koji ni po čemu nije ukazivao da tu, na brdu iznad, živi jedno veliko ime.

Svoju dužnost sam ispunio, i članarinu odavno produžio, ali sam za godišnju prešao kilometre ljubavi. Posle dugo godina, na nagovor, odlučio sam da upoznam ono što svi mi koji volimo Zvezdu smatramo svojom kućom. Moj put je počeo “kod zelene kapije“. Tamo gde smrtnici na dan utakmice ne ulaze, jer tu koračaju noge onih koji su gradili istoriju velikog kluba, jednog velikog naroda! Odmah je u oči upao tunel, i svetlost na kraju njega. Iako smo na kratko obišli zgradu sportskog društva, sve je bilo okrenuto iščekivanju ulaska u tunel, i onome što nas je na kraju njega čekalo.

Pre nego što je ljubazni domaćin podsetio na čuvenu izjavu Siniše Mihajlovića, pred revanš utakmicu sa Bajernom iz Minhena, 1991. godine, prislonio sam ruku na beli zid tunela. Još podrhtava. Još se trese. Zatvorim oči, i samo sanjama budan, kako se oseća čovek, koji mora da prođe tim tunelom, koji se trese, tutnji. Pesma odjekuje, petarde padaju, 14 hiljada ljudi, samo na toj tribini iznad, naizmenično skače, iz svega glasa peva o ljubavi, a jedan, samo čovek, treba da prođe kroz jednu takvu psihičku torturu, da se suoči sa krajem tunela, koji je za njega samo jedna reč, strah. Strah od toga šta ga čeka na ostale tri tribine, kad ova “gori“ i pulsira. A to je sve samo otkucaj srca, krvotok jednog sistema, koji svoj vrhunac doživljava pod svetlima reflektora, gde  preko 50 hiljada ljudi peva “Nema dana, a da ne mislim na tebe“…. Dok se trudim da pojmim strah jednog stranca, shvatam, da majka ne plaši svoje dete, i da biti deo nečega, ne znači biti samo fizički prisutan, to znači voleti JE, svaki dan, na svoj način.

Ostavljam za sobom misli o uplašenim licima igrača koji su padali, braneći boje velikih klubova Evrope. Korak napred, pa još jedan….. Zeleno ispred nas je pozdravljalo! Pozdravlja nas je Zvezda. Skrenusmo levo, pa uz stepenice. Stigli smo kući. Okreneš se oko sebe, prazne tribine, a ja znam kako je meni bilo mnogo puta, na jednoj od stolica Severa, kad grmi. Hvata čoveka jeza, kad samo pomisli, da se sav taj huk slije u jednu tačku, ledi se krv u žilama na pomisao o energiji i želji  koja izvire iz nas koji je volimo. Ostavili smo pelcer, u našoj kući, pa i kada nismo tu, na sred terena, stojim sa strahopoštovanjem. Slike se pred očima menjaju neverovatnom brzinom, dok istovremeno pokušavam da napravim sliku, za neke, svoje anale.

Vidić skače i daje gol protiv Odenzea, Đorđić lobuje istog tog golmana, Žigić obara Romu na kolena, Lekić ruši Dinamo, Mihajlović u sredinu…. Spomenik, jedno veliko istorijsko mesto, ime po kom nas prepoznaju, i to je Crvena zvezda.

Možda rođen u pogrešno vreme, stigao sam da gledam Bari, bar na kaseti. Godine razaranja, nemaštine, egzistiranja i “prečih stvari“, načinile su nas izgnanicima. Tako izgnani iz svoje kuće, doživeli smo da nam deca “navijaju“ za klubove koje nikada nisu osetili, raduju se igračima koje nikada neće videti, pravili su sebi idole. Godine za nama nisu srušile ono crveno-belo u nama. Ono što se inati, što izađe pred nekog evropskog giganta u veri da će pobediti. I na kraju pobedi. Mnogi su sumnjičavo odmahivali glavom, a mnogi i danas to rade, a ja vam kažem da su ovo godine Zvezdine “renesanse“, i da sam ja, kao verujem i svi oni koji su ikada zajedno sa mnom kročili na tribine, ponosni na to. Deo smo jedne velike priče, koju će neko drugi, za mnogo godina, pričati nekim novim Zvezdašima.

Put nas je sa terena odveo do dela za novinare, i mesta gde se održavaju konferencije za štampu. Posle toga, stiglo je mesto koje pored same Marakane, stoji nemo, kao najveći dokaz veličine jednog kluba. Crveno na belo. Sve pred nama. Sa ponosom sam slušao imena koja danas zovemo velikanima. Svako je ugradio deo sebe u Zvezdu, i postao besmrtan. Od čika Rajka Mitića, pa na ovamo, sve gigant do giganta. Za oko je odmah zapala i slika na koju je kustos muzeja i ukazao. To je bila slika jedne od trofejnih generacija, koja je proslavljala svoj trofej noseći ga ulicama Beograda, dok je narod sa strane otpozdravljao svojim junacima. Jednako antologijska slika, kao i ona kada se reke ljudi slivaju na Marakanu, a na čelu, crveno-beli barjak.

Broj pehara se nisam trudio da pamtim, pošto će se on stalno menjati, ali sam zapazio jedan, koji mi se pored “ušatog“, veoma dopao. Pehar je osvojen posle pobede nad Barselonom na jednom turniru, a mogu i upućeniji da me dopune. Prva asocijacija je bila: “To je naše društvo, naš nivo“. Posle tog pehara, ređali su se i pehari na trunirima gde su padale ekipe širom sveta, počev od Reala iz Madrida, Rome, Sportinga i mnogih drugih. U delu gde su predmeti od neprocenjive vrednosti, stoji uredno spakovan dres sa potpisom Dragana Džajića, legende kluba. Sledi dokaz i da je Ivo Andrić bio član kluba, kao vi ili ja. Tu su i potpisi Bezbijevih beba, koji su u smrt otišli posle utakmice odigrane u Beogradu. Nestala je tada, jedna velika generacija evropskog fudbala. U toj utakmici Mančester je vodio 3:0, ali je Zvezda stigla na 3:3 i imala priliku da povede. Dan posle utakmice, vezao je dva kluba, zauvek.

Dok koračam kroz istoriju jednog kluba, vidim samo veličinu istog. U vremenima u kojima nam je nametnuto da je novac sve, i gde se sve vrti oko toga, prestali smo da pravimo Zvezdine Zvezde, jer su mnogi veliki igrači odlazili da obezbede sebi egzistenciju van granica naše zemlje. Odjednom su Rim i Madrid postali bliži nego Beograd, ali ne, ja ne želim da im zamerim. Ja samo znam da je nas 13-14 danas, po nesnosnom suncu, upijalo svaki deo onoga što je samo iskrena ljubav izgradila i održala u godinama u kojima su nestali svi sistemi vrednosti. Zvezdina deca, ako su i odlazila, danas su tu, da kad je najteže pomognu da se podigne, i zasija, ponovo. Najjači smo, jer mi mislimo srcem. Nema tu razuma, kad neko skače i peva 90 minuta, pravi vatrenu dobrodošlicu uglađenoj evropskoj eliti, i dok se sav u čudu, presednik tog istog evropskog velikana osvrće u strahu, zbog onog našeg, huka, znajte da sa Severa ide ono: Zvezda, ooooooooo, Zvezda ooooooooo.