Срећан рођендан љубави!

Када сте мали, ретко кад помињете своју прву љубав, али стално мислите о њој. Ону баш прву због које сте црвенили, смејали. Мота вам се по глави, стидите се, зацрвените када неко помене… али је волите до краја. Она је прва. Никад се не заборавља. И после кад се ожените, имате децу, направите породицу и тада је ту. Одрастате са њом, живите, завршавате, умирете. Истина је оно ‘ја нећу од смрти умрети, ја ћу умрети од љубави’. Дете у вама увек остаје. А децу никад не можете слагати или преварити.

Моја прва и једина љубав је највећа. Често себе ухватим у размишљању – ‘чекај стани, оженићеш се, жена, деца, родитељи, породица.. девојке пре тога, пријатељи, живот. Ихааа, волећеш ти пре и после ње. Полако.’ . Недуго затим врати ми се бумеранг, ’па нема пре и после. Она је и пре и после, садашњост, прошлост, будућност. Она је живот! Волећеш ти и жену и децу и пријатеље, али она је она. Није то исто, то не можеш да поредиш. То је љубав. Судбина! Обузме те, нема борбе. Опијен си. Слатко је то, та љубав. Нема хоћеш – нећеш, није то куповање у продавници, лото или наручивање кафе. Ту нема фолирања, одузимања – давања, нећкања. Готово. Заљубиш се, заволиш. У мору других, кроз маглу видиш њу. Крај!’. И после старији наши нама кажу, “ е децо, када одрастете па се заљубите видећете о чему говоримо!”. Па како нисмо заљубљени? Волимо, волимо. Одричемо се због ње, свађамо, бијемо, плачемо, смејемо, љутимо и праштамо. Зашто је то другачије? Није.

Она је старија од мене. Али, ја имам утисак да није. Откад сам се ја родио, она је била ту. Лепа је исто као и први пут. Та љубав на први поглед је почела. Заједно смо одрастали, ишли у школу, екскурзије, журке, рођендане, летовања, путовања. Крили тајне, играли се. Она је била ту. Спавам, сањам, пробудим се. Ту је. Кажу да сањамо само промиле секунде, а да нама то изгледа као да је целокупно спавање. Ја и тај промил сањам о њој. Певам јој, радујем јој се. У дану изговорим толико пута њено име, помислим на њу. Када је зима, она је мој шал. Обузме ме, нема зиме. Желим да стално слушам о њој. Није битно каква је информација, док не чујем оно што сам тражио. Када чујем, онда онај осмех дође на своје место и све је у реду. Смешак од ува до ува, смешан сам сам себи у том тренутку. Али није ме срамота, то је љубав.

Пропустио сам неке дечије радости, заљубљивања, симпатије због ње. Она је радост мог детињства, живота. Извињавам се једној девојци, којој сам се свиђао тада, били смо у вези, што сам пропустио да будем на њеном рођендану. Њој је значило да јој дечко буде на рођендану, а он је то и заборавио. Извини, Сандра! Нисам те преварио. Не, не тада. Те ноћи сам певао о њој, жељно ишчекивајући радост коју само она може да пружи. Те хладне новембарске ноћи су Норвежани дошли у мој град. Они су се радовали, уместо мене. Ти мени вероватно ниси опростила, ако ниси и заборавила на то, али ја сам њој опростио. Кад будеш прочитала, схватићеш, али то није битно. Нисмо битни ни ти ни ја. И одговор на твоје питање, јесам. Јесам луд, али нема лека мојој болести. Ја немам два срца. И знам како је. Кад је не видим три месеца, срце лупа као громови, јачином земљотреса. Посвађам се са летом и зимом, небом и земљом, боговима, сам са собом зато што не могу да је гледам. Али, увек ћу бити са њом. Увек!

А ти срце моје лупај, лупај још јаче, лупај као тактови бубњева, песама које смо јој певали. Ударај још јаче него ноге од бетон после скакања, радовања, опасности или жеље у шанси која је у том тренутку најважнији детаљ на свету. Крените сузе, када се емоције врате по нас, када се уназад окренемо и погледамо шта смо све радили да одемо на утакмице, како смо је бранили када би је нападали, како смо туговали и плакали када смо губили. Румените образи при помисли на њу, када навиру осећања искренија од истине. Тапшите руке док дланови не буду њених боја, загрлите брата до себе када се радујете њеном голу. Јел вредно? Вредније је од било чега у животу.

Извињавам се свима које сам на неки начин ‘испалио’ због ње. И мајци и оцу, пријатељима, другим девојкама, професорима, свима који мисле да су жртва моје љубави према њој. А ти једина љубави живота мог, опрости мени. Насукан сам брод на твојој трибини, што се некад љутим опрости, извини. Ја сам своју младост слупао о тебе, сада све што ми вреди твоје су победе. Нико као ја не зна да те воли, никог као мене твој пораз не боли. Волим те најбоље што умем, волим те од рођења мог, волећу те док не умрем. Волим те, волим те, волим те! Волим те, моја најлепша Звездо севера! Када умрем од љубави према теби, моја деца ће наставити мој пут. Њихова деца њихов. Када једном кренеш овим путем, нема повратка. На путу том нек нас прати срећа, нек нас чува Бог.

Ја од ње ништа нисам тражио, дала ми је све.  Свако има своју прву љубав. Моја прва и највећа љубав је за сва времена, моја судбина, мој понос. Знате ли како се зове? Помоћи ћу вам. Уграбићу прилику да се најежим, док поново изговарам њено име. Да будем поносан и да се правим важан као дете које зна одговор када га неко пита, јер је она та.

Црвена звезда. Црвена звезда. Црвена звезда. Звезда, Звезда, Звезда ооооооо, Звезда оооооооо, Звезда оооооооо, Звезда оооооооо….

Неки датуми се не заборављају, неки датуми су важни сами по себи. Високо дигните шалове, храбро, јако запевајте Звездини синови, браћо моја!

Срећан ти рођендан, најлепша именицо. Срећан ти рођендан дамо, авангардо. Срећан ти рођендан, највећа љубави. Срећан нам рођендан, Звездо Црвена!

Није вам јасно? Није ни мени. Ушло у крв и довиђења!